Usvajanje

Početak » Roditelji i deca » Ojačavanje deteta

Ojačavanje deteta

Kategorije

Kategorije

Više puta smo pričale da ćemo s obzirom u kakvoj državi živimo morati da ojačavamo našu decu. Ali mislim da nismo pričale bar ne detaljno kako to jačanje izgleda. Ovaj članak je o načinima na koji ja odnosno mi to činimo.

Jačanje usvojenog deteta je potrebno mislim ne samo zbog negativne okoline i neorganizovane države u kojoj će svaki put kad ode kod lekara moći da iskoče podaci bioloških roditelja nego i zbog njega samog. Ukoliko je dete stabilnije i jače moći će bolje da odgovori na provokacije drugara i što je još važnije da ga oni ne dotaknu. Takodje jednog dana kada krenu u potragu ne možemo da izbegnemo ono što će pronaći kad otvori dosije i eventualne negativne reakcije biološke majke, oca, ostalih ali možemo dete da ojačamo dovoljno da taj stres podnese. Bar se ja nadam da sve to ima smisla. Čekati povrede i krize i ne činiti ništa meni je najstrašnije.

Moja ojačavanja su različita, pokušaću da ih podelim u više kategorija.

Emotivno ojačavanje

Na temi o adaptaciji sam već pominjala terapiju grljenjem. Dodiri, poljupci, nežnosti učiniće ono što nijedne reči ne mogu. Mada su tu i reči, Viktor voli patetične izjave pa mi svaki dan ponavljamo jedno drugom kako sam ja najbolja mama na svetu, kako je on najbolji sin, kako ne postoje mama i sin koji se toliko vole i slične izjave. Moj profesor psihologije je govorio: „Ne plašite se da razmazite dete.“ I mi to i te kako primenjujemo, Viktor je razmažen a kad neko prebaci to, citiram pomenutog profesora 😉 Naravno to ne znači da ga mi oblačimo, hranimo ili da nema nikakve granice… Ali znači da je roditeljski dom mesto gde će uvek biti zaštićen, nikada osudjen ako nešto uradi i što ne bi trebalo, gde je ljubav i pažnja uvek sigurna. Onda veselost, smeh, igra… Kao i fizički kontakt ima značaj tamo gde reči ne dopiru. Uglavnom dosta vremena provodimo zajedno, da li je to samo igra kod kuće ili odlazak u bioskop, pozorište, kod šire porodice ili na neko drugo mesto nije toliko bitno.

Etičko ojačavanje

Mi još uglavnom radimo na široj slici. Ali ja smatram da je ta šira slika izuzetno bitna. Ne diskriminišu se samo usvojene osobe nego živimo u društvu koje uopšte ne toleriše različitost. Tako ja koristim svako pitanje deteta da udjemo u tu širu sliku. Još sa tri godine je znao da kaže pjedjasude kad nije znao značenje reči ali je kasnije vrlo lako naučio da to primeni i da osobu „otpiše“ kao onu sa predrasudama – njeno mišljenje nema značaja. Najmanje smo dosad pričali o predrasudama prema usvajanju. Ustvari bavimo se njima kako naidju situacije… Ako se žali na zadirkivanje „to je za devojčice“ onda mu ja ispričam o diskriminaciji žena i šta je koren toga. Jednom je rekao Cigani na šta sam ja naravno rekla da se ne kaže tako nego Romi i opisala mu diskriminaciju te manjinske grupe. Ponekad bi kukao da hoće i on da ima predrasude ali ja bih mu objašnjavala da je život sa njima samo prividno lakši, kad tad će stići i samu osobu a kad diskriminiše samog sebe tu više nema snage. Takodje povremeno se bavimo raznim etičkim pitanjima npr skoro smo čitali knjigu „treba-ne treba“ vezano za popularnost u društvu. Etička pitanja su važna i kad krenemo u njegovu ličnu priču tako da što ih bolje bude razumeo bolje će je savladavati.

Intelektualno ojačavanje

Ovo tek nema direktne veze sa usvajanjem ali um ima veze sa svim delovima života pa mislim da ga je neophodno razvijati. Ja nikakvu pažnju ne poklanjam da dete nauči da čita i piše. Onoliko koliko želi time da se bavi neka se bavi. Ali smatram da savladavanje tih veština služi za pokazivanje roditeljima kako im je dete pametno. Mene to ne interesuje, svoje ambicije sam ispunila i ispunjavam u svom životu, a za Viktora samo želim da on nadje svoj put kojim je on najzadovoljnijim. Ne znam još nikog ko nije naučio da čita i piše pa da li će to biti ove ili sledeće godine vrlo važno… Pod intelektualnim ojačavanjem ja više mislim na jačanje onog što njega zanima. On ima razna pitanja o postanku sveta, dinosaurusima, zvezdama itd pa se time bavimo.

Direktno ojačavanje vezano za usvajanje

Ovde kako već spomenuh mi najslabije stojimo za sada. Medjutim u periodu do škole će ovaj deo ojačavanja itekako morati da se predje. Ja smatram da ovaj ceo prethodni deo će pomoći u tom direktnom delu ali planiram da mu pred školu dam i konkretne savete kako da odgovara na provokacije drugara tipa „ti nemaš prave roditelje“ „ti ne znaš ko ti je majka“ i tome slično…

Ima sigurno još mnogo toga čega se trenutno nisam setila ali napisaću u komentarima. I da i vama postavim neka pitanja… Za usvojene roditelje – da li vi činite slično kao ja ili su vaše metode sasvim drugačije? Za usvojenu decu – da li su vaši roditelji činili nešto na planu ojačavanja i šta i koliko vam je to pomoglo?

mother and child


20 komentara

  1. tatajovan kaže:

    To je ono šta i ja često govorim, ali mi ti poentiraš u stilu – Ma samo nek je što zaštićeniji. 🙂 U knjizi ,,Put kojim se ređe ide“ ima jedno poglavlje u kome se kaže da se detetu mora jasno reći da je život težak. U protivnom on će očekivati bajku, videti da nije tako i potonuti. Zato od starta treba upoznavati dete sa težinama života, ali i uvek biti spreman i ponuditi rešenje koje zvuči primamljivo.

    Liked by 1 person

  2. simona32 kaže:

    Setila sam se još nekih stvari koje nisam napisala ali to ću kad Viktor zaspi… Sad samo da odbrusim mužu koji je našao ovde da me proziva 😀 Šalim se malo. Mislim da Skot Pek nije mislio na usvojenu decu nego na ušuškanu decu koja ceo život žive sa roditeljima. Ja ne vidim poentu da Viktoru koji je prošao rano odvajanje od biološke majke, bolnicu, dom, hraniteljsku porodicu da bi došao do nas i na to ima bilo nesvesno sećanje bilo svesno objašnjavam da je život težak. Mislim to bi bila uvreda njegove inteligencije i tih (ne) svesnih emocija… zar misliš da on to ne zna?

    Sviđa mi se

  3. simona32 kaže:

    Zaboravila sam da spomenem u emotivnom delu nešto što sam više spominjala na drugim temama ali potpada pod ovu…. Naime ja smatram da je ispravno živeti samo u sadašnjosti delimično u budućnosti. Naravno, možemo da se setimo prošlosti ali tamo više ne živimo. Malo je opasno imati takav stav prema usvojenom detetu jer je njegova priča baš vezana za prošlost… Stoga sam ga ja puštala da pati za hraniteljima, da neguje svoja sećanja. Ali u jednom trenutku bih ga opomenula da je život tek pred njim, ok seća se ali sećanja trogodišnjeg deteta ne treba da budu po ceo dan eventualno da ima devedeset tri godine ali čak ni tada… Verovatno ne samo ono što kažem deluje nego ja tako stvarno mislim ja se stvarno retko sećam… Takodje mu povremeno ukazujem da je važno da radi stvari u odredjenom trenutku da postoji vreme za sve, da treba da prepoznaje šanse i da ih ugrabi, one se ne ponavljaju… Onda pozitivno mišljenje, verovanje u pozitivan ishod stvari… Mislim da se mnogo toga kako rešavamo probleme može naučiti. Viktor na sreću sve to upija i od melanholičnog deteta koje živi u prošlosti postao je mnogo aktivniji, usmeren na planove, planiranje gde ćemo toga dana, sledećeg, u bližoj budućnosti…

    Sviđa mi se

  4. tatajovan kaže:

    Svakako da Viktoru nije bilo lako tokom prve godine života kad je bio u domu, ali ni tokom naredne dve i po godine kod hranitelja nije bilo idealno, ali ja sam za to da ne odemo u drugu krajnost pa ne preteramo i zakljućimo – Imao je najteži život od svih. I to je to.
    Mislim da prve tri godine, ne mogu baš (osim u slučaju ekstremnog nasilja) da budu tako traumatične da kasniji život ne može da ga izvuče. Viktor je iz perioda u period sve veselije dete, koji uživa u maksimalnoj pažnji, ljubavi, u igračkama kojih ima mali milion. U aktivnostima koje mu priređujemo, da sam uveren da traume sve više blede.
    Ako je trauma postojala kao 99 tmurnih oblaka u njegovoj duši, taj broj crnih oblaka se smanjuje sve više i posle svakog meseca je jedan oblak manje. Uskoro će doći i do nule, odnosno do čistog vedrog neba (Možda ne baš bukvalno, ali otprilike).
    A onda se, iz te nove perspektive ušuškanosti i sigurnosti, mogu pokrenuti teme o životu uopšte, o poreklu i tome da nije sve idealno (ako je uopšte idealno išta).

    Sviđa mi se

  5. simona32 kaže:

    Sa ovim delom se slažem i to je upravo i poenta ovog članka:

    „A onda se, iz te nove perspektive ušuškanosti i sigurnosti, mogu pokrenuti teme o životu uopšte, o poreklu i tome da nije sve idealno (ako je uopšte idealno išta). “

    Sa ostalim se ne slažem ali mislim da to tebi neće biti iznenadjenje 😉 Nego kad već krenusmo u ovu bračnu raspravu koju mi vodimo često i uživo da vidimo šta i ostali na blogu misle. Naime Jovan često razmišlja u ovom smeru – Viktor je imao teške prve godine života ali sad je našao roditelje, ima dom, ljubav, pažnju… Ima mnogo težih života npr i ja sam imala teškoće kroz ceo život ne samo u prvim godinama pa se ne smatram nekom tragičarkom,naprotiv… Ja sa druge strane mislim da je težina usvajanja u osnovi, bazi… Ja nisam imala problema sa odredjivanjem pitanja „ko sam ja, odakle potičem“… Savršeno dobro znam ko su mi roditelji, iz kog kraja, mnoge priče o pretkinjama i precima… Viktor već zna neke priče o usvojenim pretkinjama i precima ali ne zna ništa o biološkim. Ja ću mu ispričati poneku priču za koju mogu da zahvalim hraniteljici a ne socijalnim radnicima (iako mi je ona rekla da sve te priče oni znaju). Ali to je malo. Jednom sam ja Viktoru pustila pesmu o kraju iz kojeg vodi poreklo po biološkim precima a Jovan nam je promenio kanal. Drugi put sam ga vukla da na nekom slavlju igramo uz tu pesmu, hehe kao da mi je taj kraj moj kraj ali na neki način i jeste… Jovan se i tu nervirao jer on inače ne voli pesme o nekim krajevima a smatra da su nam bitke za kojekakve teritorije upropastile živote pa ga nervira da pevamo još o njima… Ali ko zna da li će Viktor tako misliti, ne možemo mi njemu odredjivati ni da peva ni da ne peva ni kako će da razmišlja… Elem raspisah se ja po običaju 😀 Htela sam samo da kažem da ja mislim da se problemi u osnovi teže nadomešćuju ili uopšte ne mogu za razliku od onih u nadgradnji a Jovan to ne deli tako… Kako vi razmišljate?

    Liked by 1 person

  6. Struzzo kaže:

    Ja se pomalo slazem sa tobom, Simona, pomalo sa Jovanom…:)
    Mnogo mi simpaticno ovo „slazem/ne slazem“…;)

    Da, kod usvajanja je bitan pocetak, odakle, od koga… Nesto sto ce nama najverovatnije biti nepoznanica. Ali je bitno i sve ono sto sledi. Zivot je sve to…
    Ja malo-malo na bilo koju temu izjavim da ne volim patetisanje. Stvarno je tako. Bilo cega previse crnog mi ne prija. Uvek mi se svidi neko kome ma koliko zivot naneo bola i nesrece zna dostojanstveno da se nosi sa tim i da to svojim optimizmom, zivotnom vedrinom prevazilazi.
    Slazem se sa svim napisanim o jacanju. Sve sto navodis, Simona, mi to cinimo. Provodimo mnogo vremena zajedno, pricamo na razne teme, podsticemo njihova interesovanja, mazimo se stalno, izjavljujemo ljubav jedni drugima stalno „volim te do neba, Sunca, zvezda“ itd. Ali mislim da pored svega toga, kao u svemu, najvazniji je licni primer. Ako cemo bodriti, jacati dete, uciti ga kako da postupa u odredjenim situacijama a da mi sami to ne znamo, da smo nesigurni, onda je to slaba vajda.

    Liked by 2 people

  7. simona32 kaže:

    Ja sam više da se ne relativizuje problem, da se dete ubedjuje da problema nema ako ono oseća da ga ima… A ako oseća da ga nema ili da je minimalan utoliko bolje 😉 Mislim da se često mi zaboravljamo na neku unutrašnju sliku osobe… Osoba je uspešna ili nam je rekla to i to i sad mi verujemo da je tako… a da li je zaista tako? Ima xy primera da ljudi kažu jao što je bio veseo, smejao se, družio se i cappp ubio se. Odoh ja sad na neke crne primere, mada sam čitala baš juče da je prema istraživanjima u SAD mentalna nestabilnost usvojenih tinejdžera veća nego kod onih koji to nisu. Ova tema je upravo delimično i o tome – kako da do toga ne dodje, bar onoliko koliko je do nas da utičemo. Ono što mene kod Viktora interesuje kao i kod mene same je ta unutrašnja slika, naravno nisu te slike nepovezane ali kažem prvenstveno to… Zato ne insistiram na čitanju, pisanju, nekom sportu, ne znam kakvom znanju engleskog i štatijaznam što ja više označavam kao predstavu za spoljni svet pa da ga time učim da bude klovn, pokloni se i počni 😉 Što opet ne znači da nije značajan uspeh, pohvala, Viktor sam nadje načine da se istakne u vrtiću i na drugim mestima ali to je onda ono pravo, njegov način a ne naš… Inače dok nismo dobili konačno usvajanje razgovarali smo o ovim temama i sa socijalnim radnicima. Mi smo smatrali naročito u tom početnom periodu da naglasak treba staviti na ono emotivno a sve drugo može da čeka… Mada je Viktor i intelektualno jako napredovao i socijalni radnici su bili zapanjeni kako je to izgledalo već prilikom prve posete… Ali naše majke su bile očajne što dete ne zna boje i brojeve (imao je neki otpor da to nauči, nekako su mu bili besmisleni mada smo mi pokušavali da mu predočimo smisao). Ali kao i u ostalom znala sam da će to doći vremenom. I socijalni radnici su nam davali za pravo takodje smatrajući da je osnovno da radimo na emotivnom delu. Što se ličnog primera tiče slažem se u potpunosti, dete sve upija i to više same postupke nego reči, reči samo imaju značaja ako su povezane sa postupcima tj tim našim ličnim primerom…

    Liked by 1 person

  8. Struzzo kaže:

    Ih, Simona, nemoj crne primere…Ne mislim na te koji deluju vedro i veselo a zapravo su vrlo mracni i depresivni (postoji ozbiljna statistika da mnogi veliki komicari se lece od depresije i dr. neuroza, npr. Dzim Keri). U glavi su osobe koje zive, deluju, ponasaju se sa optimizmom i nepresusnom verom u bolje, koji poput feniksa se uvek dizu iz pepela i nastavljaju dalje. Takvi su retki ali ima ih. I oni jesu za primer. Uostalom i za primer ojacavanja.
    To sto si procitala negde da postoji statistika da su usvojena deca za neki procenat mentalno nestabilnija od svojih vrsnjaka koji nisu usvojeni – mi od toga polazimo, je l tako… Ne negiramo cinjenicu da ce oni u necemu biti mentalno nestabilniji od neusvojene dece. Bas zato cemo da ih jacamo, zar ne… Ja se mozda nisam dobro izrazila ali navodjenjem tih svetlih primera jakih ljudi zelim da kazem „svesni smo zivotne nevolje, bola, svega ali hajde da budemo jaki, hajde da uprkos svemu ne zivimo zivot kao tragicari“. Ja cu kad moja deca budu dovoljno zrela (ne mislim na jednocifrene godine) iskreno pricati o svemu. I kako su izgledali mojih 8 godina braka bez njih, sta sam sve prosla, kakve sam sve „samare“ primala… i to upravo u kontekstu da zivot nije lak, da je svako imao ili ima neke patnje… Sve je to zivot, I suncan i kisni, tmurni dan…

    Liked by 1 person

  9. Daca kaže:

    Ja se u ovoj zanimljivoj bračnoj prepisci 😀 više slažem sa Simonom. Mada Jovanov stav da ima težih životnih puteva jeste u neku ruku tačan i to ne sporim. No, kako ono kažu svakome je svoja muka najveća 🙂 Međutim ono što je rekla Simona, naša priča utkana je u bazu, u srž ličnosti. I ja se sa tim apsolutno slažem. Ne mogu vam to dočarati i objasniti koliko taj početak nesvesno ispliva na površinu kad se javi bilo kakav ozbiljniji problem u životu ( nevezan za usvajanje naravno ).Prosto tada mogu osetiti Dacu iz tog perioda, tu nesigurnost, taj osećaj abandoničnosti, beznačaja, suvšnosti, nevoljenosti. Nije to konstantno osećanje naravno, ali sam primetila da ispliva kad god se sa nečim teškim suočavaš. Iz tog razloga, što je to nešto što se afektuje kroz ceo život, a nekada kulminira, smatram da, neću reći ovo je najteži put, ali mogu reći najnezahvalniji. Jer ovo nije nešto čega se možeš osloboditi u potpunosti kroz vreme, psihoterapiju ili čega već. Stoga je ojačavanje deteta neophodno. Ali baš, baš neophodno. A sve to da bi umelo lakše da podnese to što nosi u sebi. Ne da bi izbeglo takve osećaje, jer mislim da i nije moguće, ali da bi lakše to iznelo i nastavilo dalje.

    Liked by 2 people

  10. Daca kaže:

    I tvoj komentar da Viktor voli patetične izjave ljubavi ( za ovo patetično ćemo posebo da popričamo 😀 ) u odnosu sa tobom je meni poptuno prirodno kod njega. Ja ga shvatam. Nije on sam po sebi sklon tim patetilčnim izlivima nežnosti, čak šta više prilično sam sigurna da su veće šanse sutra sa drugim ljudima da bude emotivno zatvoreniji, ali kad je u pitanju odnos u samoj proodici, posebno sa majkom, postoji ta potreba velika da se i verbalno pokazuje ljubav. I ja sam je imala, a i dan danas ovako matora imam potrebu za tim. A i moja mama, ko i ti, nije baš ljubitelj toga. Nisam čak ni ja, u odnosu na ostale odnose, spadam u suzdržanije osobe, ali eto kad je majka u pitanju prosto je nešto tu drugačije. I mislim da ima duboke veze sa tim što je nekad toga mnogo falilo, a kad se dobilo, uvek je taj podsvesni strah da se ponovo ne izgubi. Otud potrebe za tim transparentnim pokazivanjem osećanja.

    Liked by 2 people

  11. tatajovan kaže:

    Ja bih negde rekao da svaka duša dobije zadatak u životu koji može da ponese. (A ako mu se čini da je preteško, onda je neki karmički dug). Naravno da sam svestan kolike traume mogu da ostave prvih par godina života. Ali opet ne bih dozvolio da se oko toga sve izvrti i da nas to pitanje toliko zaglavi da dalje ne možemo da idemo. Znam, a i Simona zna, jednu poznanicu koja se evo bliži 40. godini, a nije ni ostvarena ni sasvim normalna. Specifično za nju je da non stop, koga kod upozna, bombarduje pričom da je nju tata (stanac koji je ovde studirao za vreme nesvrstanih) ostavio kao bebu sa nezaposlenom samohranom majkom i više se nikad nije pojavio.. Šta god da se njoj desi u životu, ona ima taj izgovor. Njene najbolje drugarice uvek brane njene postupke tipa – eto, šta joj je otac uradio… Ja sam protiv svakog zaglavljivanja u tom smeru.
    Ubeđen sam da Viktorova duša nije slabić tog tipa da ne može celog života da krene dalje samo zbog prve godine života koju je proveo u domu.
    Skoro svakog dana srećem se sa ljudima koji su u velikim problemima. Jedna prijateljica ima ozbiljnog problema sa gubljenjem vida, neki drugi nemaju osnovno zdravlje, neki treći nemaju para pa rintaju od jutra do sutra. Neki su diskriminisani jer su tamnoputi, neki zato što su gej, a neki što su bucmasti zbog hormonalnog poremećaja. Da ne govorim o onima koji nisu očeve (ili majke) viđali nikad, pa o onima koji se zabavljaju sa psihopatom koji ih pretuče. Pa o iskustvima pljački, nekih groznih stvari koje ne bih i da pominjem.
    Moja poenta je da se kroz život mora ići hrabro, a ne neko večito umiljavati u svom kukavičluku zbog odavno preživljenog nesrećnog detinjstva. Da me neko pogrešno ne shvati, ali ne želim da doživim kao majka pomenute poznanice da joj dete sa preko 30 godina nikad ne pomaže u kući, ne baci nikad đubre niti išta skuva uz majčin izgovor – Ona pati jer ju je otac ostavio. Tako se dobija nesposobna ličnost. Ja želim kod deteta da podstičem hrabrost.
    Mislim da je i Simona slična, ali to sad ne priznaje. I ona ceni hrabrost, borbenost, obožava tenis jer je tu moguće borbenošću promeniti rezultati i od poraza stvoriti pobedu.
    E to ja elim i od mog Viktora. Od tih nekih početnih poreza (prvi set) da podstaknem veliku kasniju životnu pobedu.

    Liked by 2 people

  12. Daca kaže:

    Jovane nije to stvar slabosti. Primer koji si ti naveo kod te žene sa nestalim ocem, ja lično smatram ekstremom, čak i razmaženošću. Ja sam ovde rekla da postoje momenti da u duši nesvesno isplivaju osećanja iz tog perioda. Ne i predaja. Ne i nemogućnost da se izboriš sa svim što te u životu snađe. Samo osetiš nekad tu gorčinu, to je momenat, trenutak, ali da, naravno da nećeš ostati zakopan u tome i tugovati. Ne mislim da smo time slabići. Uostalom svako ima neke svoje momente neisgurnosti u životu. Tako i mi. Samo su uzroci te nesigurnosti različiti.

    Liked by 1 person

  13. Struzzo kaže:

    Naravno, Daco, svi imamo te momente. Ne bi bilo normalno da ih uopste nemamo.
    Ali se oni prevazilaze. Moraju. Psiholozi tvrde da ljudski organizam, ljudsko bice ne moze vecno da zivi u krizi. Naravno, ako pricamo o zdravom ljudskom organizmu.

    Tata Jovane, jedan veliki like (posto ne mogu ovako da lajkujem) od mene za lepe reci o hrabrosti i borbenosti…

    Liked by 1 person

  14. simona32 kaže:

    Ja stalno mislim upravo ovo što je Daca pisala a Jovan me često i uživo ne čuje… To što je problem u osnovi ne znači da ću sad ja Viktoru da dozvoljavam ne znam kakve izgovore po osnovu usvojenja. Samo priznanje da postoje neka takva bolna (o)sećanja i da će kako je Daca opisivala ona povremeno iskočiti. Npr jedan banalan primer ali koji je mene u teen periodu pogadjao. Moja majka je stalno pokušavala da budemo prijateljice. I ja joj ispričam o nekom dečku i nekim tim teen problemima i ona mi kaže – nije to neki problem, to će ti biti smešno. I smešno mi je iz ove perspektive. Ali nije to odgovor u onom trenutku kad se priča, za mene tinejdžerku su to bili problemi. Zato je potrebno društvo vršnjaka ili vezano za usvojenu decu društvo još i druge usvojene dece. Tako sam ja smatrala da me prijateljice bolje razumeju od majke što je ona zamerala jer kao majka je najbolji prijatelj. Još od tada imam averziju prema roditeljima prijateljima i uopšte to nisam planirala da Viktoru budem i prijateljica. A baš me pre neki dan proglasi za mamu drugaricu, izgleda mi sudjeno da drugujem bilo sa roditeljem bilo sa detetom :)))) Ali nekako mi se činilo da on želi da napravi razliku izmedju mame koja nije drugarica i one koja jeste zbog čega sam ja njegova najbolja mama, pa u tom smislu i hajde – da drugujemo. U svakom slučaju ću se truditi da za bilo šta što mi kaže ne kažem da će mu to jednom biti smešno ili da je nevažno ako je njemu važno.

    I da, pišem ja često da ja izuzetno cenim borbenost i da sam se posebno bavila i baviću se da nju kod Viktora razvijem.

    Hehe mislim da smo se na kraju svi složili, jedna složna usvojena zajednica 🙂

    Liked by 1 person

  15. simona32 kaže:

    Sinoć sam gledala ovaj snimak koji i vama preporučujem da pogledate

    Dirljiv je, ima i korisnih saveta kao npr da vaspitanje biološkog i usvojenog deteta nije isto, da će usvojeno dete i neka bezazlena zadirkivanja kao kako se pokreće shvatiti mnogo drastičnije i povezati sa svojom situacijom, odbacivanjem od bioloških roditelja. Mi smo imali tu situaciju baš da se drug podsmevao Viktoru za neke pokrete i da je on zaista dramio oko toga. U jednom trenutku ja sam i tada pomislila da je možda to povezao sa nasledjivanjem/ostavljanjem pa mu je tolika drama. No odbacila sam jer mi se činilo da je suviše mali da to povezuje, on još pojma nema o nasledjivanju… Mada posle ovog videa nisam sigurna. U svakom slučaju mi je drago da sam posvetila pažnju toj situaciji i njenom rešavanju šta god da je bilo u Viktorovoj glavi.

    Ali počela sam da pišem zbog nečeg drugog. Ova Veronika mi je digla pritisak kad je u jednom trenutku prebacila usvojenim roditeljima što su joj rekli da je biološka majka ostavila radi njene bolje budućnosti a kad ju je upoznala shvatila je da je to sebična žena koja uopšte nije razmišljala o njenoj boljoj budućnosti… I sad je to za prebacivanje? Pa miiisliiim stvaaarnooo… Reč je o zatvorenom usvajanju i usvojeni roditelji nisu sem malog broja informacija znali ništa o biološkoj majci pa su zaključili nešto logično, što bi bilo za većinu ljudi… Šta bilo bi bolje da su je odgajali sa stavom – biološka majka ti je sebičnjakuša,nije mogla očima da te vidi pa te je zato ostavila?! A onda bi im prebacila da su pričali negativno o biološkoj majci…

    Da li razmišljate da bi vam se takve situacije mogle desiti? Kako nameravate da ih rešite? Moja majka je imala jedan dobar stav u vaspitanju „do 21-ve godine možeš da prebacuješ roditeljima za ovo ili ono. Od 21-ve za svoj život si odgovorna sama.“ To me je sprečilo da se pravdam greškama roditelja u srednjim godinama što vidim da ljudi inače čine. Kad bih i pokušala recimo govorila sam da su me usmerili na pogrešan fakultet moja majka bi odgovorila, jeste, žao joj je zbog toga, ali ako želim da studiram nešto što volim mogu da upišem fakultet i tada. Tako sam i uradila,upisala u nekim drugim godinama, završila, jeste bilo malo teže nego studirati sa osamnaest ali nema razloga za neko prebacivanje nekome… Čini mi se da su usvojena deca još pod većim rizikom da roditeljima i usvojenim i biološkim prebacuju koješta i da onda ceo život imaju opravdanja za ovo ili ono. Mislim da ću često da počnem da citiram moju majku tj Viktorovu baku 😀 I onako on nju smatra autoritetom pa kad mi sav važan nešto saopšti „baka je rekla“ ili ode kod bake i kaže joj za mene za nešto što on hoće da postigne „idi kod nje (mene) i naredi joj, ti si joj majka, tebe mora da sluša“ 😀 Možda baka kasnije neće biti takav autoritet ali pokušaću sa tom njenom 21-vom godinom, kod mene se pokazalo vrlo delotvornim…

    Liked by 1 person

  16. Daca kaže:

    Dobro mislim da si Veroniku preozbiljno shvatila što se tiče tog prebacivanja ( nije da je branim 🙂 ). Generalno dete, a i kasnije kad odraste ume za ovo ili ono da prebaci nešto roditeljima, ali bar je moj doživljaj u ovom kontekstu u kom je Veronika prebacivala doživljavam kao blaži oblik, jer polazim od sebe. Ja mojima ne prebacujem što su npr polu istinite podatke govorili, u datom momentu kad sam shvatila da je tako jesam pomislila da to nije bilo u redu, ali ne bih ja to doživela nekim ozbiljnijim prebacivanjem, jer je to, celokupno gledano, ipak sitnica, koja samo u datom momentu može malo zasmetati i to je to. Pa eto ako i neko od vas doživi bilo kakavo prebacivanje, ja bih savetovala da se to shvati smao kao taj trenutak, a ne neko ozbiljnije stanje koje bi narušavalo odnos.

    Liked by 1 person

  17. simona32 kaže:

    Daco,
    ni meni nije delovala baš toliko oštro… Ali me je samo podsetila na slične komentare iz života i sa neta. Mislim da je to česta i loša praksa, kažem ne mislim samo na usvojenu decu… Ali mislim da usvojena deca često usvajanju mogu da pripišu nešto što može biti i u biološkim porodicama. Evo i muž i ja se često ne razumemo sa roditeljima, uglavnom nismo bliski sa rodbinom. Mada razumem da je to osećanje nepripadanja i jednoj i drugoj porodici koje je opisivala nešto karakteristično za usvajanje. To je verovatno onaj osećaj koji je devojka iz dokumentarnog filma opisala kao „izgubljena u transportu“.

    Sviđa mi se

  18. simona32 kaže:

    Sad odoh u neku grupu na fb usvojene dece pa i tu nadjoh na primedbu da usvojeni roditelji često ne razumeju posebne potrebe usvojene dece. To je bilo i u ovom videu… Pa bih upitala nekada usvojenu decu na blogu da li su kod sebe prepoznavali te posebne potrebe i na koji način bi usvojeni roditelji to trebalo da razumeju ili na koji način ih ne razumeju?

    Sviđa mi se

  19. Daca kaže:

    Pa sad individualno je s tim posebnim potrebama…U suštini ono što se želi svesno je da se relano ne može ispuniti, a to je kad bi znali doslovno naše osećaje. No, kažem to nije do vas i nije realno to očekvati, mada eto potajna želja tipa: kako bi bilo lepo da to znate…
    Druga stvar je detalj koji si ti podelila vezano za Viktora, a koji si nazvala patetičim izlivima nežnosti. Tebi su patetični, Viktoru nisu, a ni meni. Naravno znam ja da ti uživaš kao majka u tome, možda toga malo više ima za tvoj ukus, ali eto čisto da znaš da je to posebna potreba ti malo teatralniji izlivi ljubavi. Već sam napomenula da i ja u svojih 26 ništa “bolja“ od Viktora nisam i umem kao dete da se ponašam sa majkom u tom smislu.
    Treća stvar je ( koja se doduše više odnosi na moj lični primer nego vaš) je razumevanje i podržavanje potrebe da se upoznaju b-roditelji.
    Četvrta stvar je možda razumevanje preosetljivosti na kritiku roditelja, odnosno malo se tragičnije doživi nego li u nekim normalnim okolnostima, jer se to kod nas podsvesno odmah povezuje sa odbacivanjem. Naravno to sad ne znači da je kritika zabranjena, nemoguće je da ceo život prođe bez kritike, ali je neophodno imati i puno pohvala i podrške sa druge strane, zbog osećaja sigurnosti. Jer mi ( usvojeni ) u suštini ne spadamo u dubini duše u najsigurnije ( emotivno ) ljude na svetu, ma koliko spolja tako držali i naše smaoouzdanje je prilično varljivo i krhko i dosta zavisi od roditelja i odnosa sa njima. Reicmo ako se desi da se ja zakačim sa majkom, makar to bilo i bezvezna sitnica, ali eto da je ona trenutno ljuta na mene iz nekog razloga, veruj ja ne funkcionišem normalno ni u čemu više, dok s njom to ne izgladim.A sa druge strane nisam stekla utiska da druge toliko može pogoditi neki prolazni sukob sa roditeljima,

    Liked by 1 person

  20. simona32 kaže:

    Hvala Daco na opširnom odgovoru 🙂

    Za prvi deo smo baš Viktor i ja skoro pričali… Objašnjavala sam empatiju i slično pa sam ga upitala da li on može da vidi stvari maminim očima, a da li ja mogu njegovim. Naravno na oba pitanja je odgovorio ne. Onda sam ja rekla da možemo da pokušamo da bar na neki način učestvujemo u osećanjima druge osobe, da pričamo jedno drugom o tome i sl.

    Za drugo smo baš sinoć Jovan i ja pričali. Grljenje i ljubljenje sa mamom je neprestano, gde god ide to je opraštanje, pa pred spavanje a i izmedju… Jeste kako kažeš uživam ja u tome, mada ponekad ometa tok stvari, recimo kad treba da se kupa a Viktor dolazi da se poljubimo još jednom pa još jednom pa još jednom. A patetično sam rekla jer zna često da bude teatralan, u duhu svog horoskopskog znaka… Npr prekopira kao neki stav glumaca iz filmova, hehe biće to opasan zavodnik… I svakog dana padaju neke izjave ljubavi. Ja im stvarno nisam sklona ali sam se pored Viktora navikla pa i ja uzvraćam… Jovan i ja smo baš pričali da jeste u nekom smislu prekomerna nežnost i potreba npr u odnosu na druge dečačiće tog doba, ne primećujem ni pola od toga. Ali naravno nije prekomerno za Viktora. I drago mi je ako kažeš da se nastavlja. Ja sam mislila to grljenje,ljubljenje traje do jedno sedme godine a onda će mamu da otkači, ali super ako bude kao kod tebe.

    Treće je valjda ono što najčešće misle po tim grupama gde su negativni prema usvajanju. No ja čitam nekad kao sinoć baš da bih saznala nešto i iz tog ugla. Nadam se da neću upasti u tu zamku. I tu mi je ovo pisanje na netu značajno jer bih inače biološkim roditeljima posvetila mnogo manju pažnju. I onako kako su nas učili u školi roditeljstva a i kako mi vidimo kao neusvojeni to spominjanje bi bilo verovatno površno,na nivou poneke informacije. Ali sve što sam čitala iz ugla usvojene dece govori da ona to mnogo intenzivnije proživljavaju pa je naše da ako tako bude i kod Viktora pratimo njegove potrebe.

    Što se četvrtog dela tiče, jeste i Viktor osetljiv. A bilo je tu mnogo strahova na početku naročito a i prilično vremena nakon dolaska kod nas. Strah da se predje iz sobe u sobu, u kupatilu već uvek neko mora da ga čuva i sada (juče je prvi put zatvorio vrata od wc-a i ja sam se zapanjila, valjda dete ipak stiče sigurnost i raste ali ja sam se u toj meni navikla na takve okolnosti), takodje kad spavamo sva vrata su otvorena a i inače u toku dana, neutešno plakanje i ponekad vrištanje za svaku sitnicu, potpuna zalepljenost za mene, česti izlivi besa,nekomuniciranje sa svim odraslim osobama sem najbližih itd… Sve se to vremenom smanjilo ali su trebale ogromne količine ljubavi i strpljenja.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: