Usvajanje

Početak » Iz ugla roditelja » Naše dobijanje podobnosti u sedam slika

Naše dobijanje podobnosti u sedam slika

Kategorije

Kategorije

Slika prva – prikupljanje dokumentacije

Ja sam i dalje onako u nestrpljenju, premalo skoncentrisana na posao i sve ostalo a previše na usvajanje. Nadam se da neću stalno tako jer ću zapostaviti druge obaveze. Ali ova energija i skoncentrisanost mi omogućava da brzo prikupim tu dokumentaciju što je inače dosadan i mučan posao… Sutra rano idemo u Palatu pravde i već se psihički pripremam na redove i da će nas možda vratiti kad dodjemo posle ne znam koliko čekanja… ali dobro nekako ćemo na kraju završiti…

Slika druga – predavanje dokumentacije

Predali smo dokumentaciju u cszr!

Nisu nam ništa novo tražili, čega sam se ja plašila… lepo smo se ispričali sa ženom koja prima tu dokumentaciju ali malo me je od njenih komentara uhvatio pesimizam. Kaže da ne pamti kada je bio neki par za usvajanje, a da školu neće držati samo nama. To me je začudilo, čitala sam u nekim vašim dnevnicima da je bilo problema sa održavanjem škole ali su bila manja mesta u pitanju, mislila sam da u Beogradu s obzirom da ima više ljudi neće to biti problem ali eto… Suprug je rekao da bi mi išli i na druge opštine, bilo gde samo da ne čekamo sad mesecima zbog toga. Ona je rekla da ćemo to videti sa njenim kolegama, sad se nešto menjalo opet, kaže ranije to nije moglo ali možda sada može. Sada papiri dodju kod jedne osobe pa ta osoba formira tim od njih nekoliko pa onda nas zovu. Mi smo pitali koliko može da prodje otkako smo predali dokumentaciju pa dok nas ne pozovu a ona je rekla jedno sedam dana, možda manje, ali ne bi trebalo više od 14 dana. Ako toliko ne budu zvali ja sam rekla da ću zvati ja da vidim šta je sa nasim predmetom… I ona mi je rekla da kad dobijemo podobnost mi opet zovemo centre??? Zar to nije promenjeno? Ili je to opet vraćeno na to da mi zovemo centre za socijalni rad??? Nešto mi je rekla da gledamo gde se dete pojavilo pa tamo zovemo… pa kako ja da znam gde se neko dete pojavilo – da uzmem kristalnu kuglu pa da gledam u nju? Kad sam ja pitala oko toga tj da sam čitala na netu da se vise ne zovu centri ona kaze opet videću sa kolegama… I tako malo nas je „zapestimističnila“ mada je inace bila ljubazna i onako smo dosta pričali. Rekla je da budemo sto opušteniji, suprug me „prijavio“ da ja samo nešto čitam a ona opet da ne moram toliko ići ćemo u školu i sl… I pričali smo onako o nama šta radimo, čime se bavimo, nešto malo obavezno pa je upisivala u kompjuter, a nešto i neobavezno mada je i iz tog neobaveznog razgovora ponešto dopunila ako joj se učinilo da je to nama važno. Jedino eto to odlaganje, čekanje, počeli smo da kukamo a ona nam rekla da se naoružamo strpljenjem i biće sve u redu… e pa to mi je i jasno, vidim da ce nam strpljenja trebati.

Slika treća – razgovor u czsr

Bili smo na razgovoru…. Trajalo je bar jedno dva sata… Prvo pitanja o nama, ko smo, šta radimo, šta imamo, roditelji, sestra… Iako sam ja to sve napisala u molbi a sad opet. Onda kako smo se upoznali, šta volimo jedno kod drugog, šta onome drugom zameramo. Kad smo i kako doneli odluku o usvajanju… ko je prvi pokrenuo, kako su reagovali naši roditelji, šta mislimo kakva su deca kod njih… i sve u tom stilu. Trebalo je još jednom da dodjemo u czsr ali su kao oni skratili pa dolaze kod nas. Inace smo manje više zadovoljni ali da je naporno jeste…. imati još druge obaveze uz to i tako pogotovo…. Ali imaćemo vremena taman do sledeceg petka da se spremimo za novo ispitivanje i to kod kuce…

Slika četvrta – poseta kod kuće

Super smo prošli!

Prvo su razgledali stan, gde bi bila dečija soba. Na to što nismo opremali dečiju sobu rekli su da je to ispravno. Ja sam rekla da ne znamo da li će dete biti ovog ili onog uzrasta, kog pola itd i socijalna radnica mi je rekla da sam u pravu. Pričali smo o raznim stvarima, opet kako smo se upoznali, šta mislimo koja su deca kod njih, pitali su nas o polu deteta, uzrast itd. Onda smo pričali kad detetu reći da je usvojeno i kako. Psiholog je rekao da je trenutak koji svakako treba da iskoristimo kad dete pita kako je došlo na svet. Takodje nesto sa čime se i ja slažem da pričamo da deca dolaze na svet raznim načinima – vantelesnom oplodnjom, surogat materinstvom, banka sperme, da odrastaju sa jednim ili dva roditelja i kroz to onda da ispričamo i detetovu priču. Onda je rekao da je najvažnije da mi sebe doživljavamo kao roditelje a ne kao usvojitelje. Isto gleda kao ja tj ja isto kao on da je usvajanje jedan način roditeljstva. Ja sam pričala da nije važno ni ono što kažemo nego kako se osećamo i složili su se da je tako, da dete registruje i verbalnu i neverbalnu komunikaciju. Uglavnom smo u stvari pričali neformalno a moj muž ih je nesto zasmejao, pošto je inace duhovit. Svejedno ne bih stekla utisak da smo tako dobro prošli da nam psiholog pri kraju nije rekao da ostanemo takvi kada budemo išli u centre za socijalni rad. Kaže da su usvojitelji najčešće ukočeni i da je retko imao prilike da vidi da se smeju. Što ne znači da se oni ne smeju inače, zna on da su uplašeni od njih i sl. Ali opet nema sliku kako to izgleda kad se oni smeju, a za decu je to bitno, od svega je najbitnije da umemo da se smejemo. A mi smo bili tako opušteni i smejali se i oni se smejali i sve je bilo skoro kao susret bliskih poznanika… 🙂

Eto, to je ukratko, bas sam srećna što je sve tako dobro prošlo.

Slika peta – škola roditeljstva

Teme su bile motivacija za usvajanje i šta mislimo kog su porekla deca… U prvom delu navodili smo prvo motive ljudi za dobijanje dece, pogrešne, ispravne itd. Nakon toga svako je morao da navede tri motiva za dobijanje dece. E posle smo podeljeni u grupe pa su žene bile na jednoj a muškarci na drugoj. Tu smo onda opisivali kako smo došli dotle, šta nam je bilo najteže. Tu se razvio razgovor pa je psiholog morao da nas prekine nekako mada se nismo dali 😀 Uglavnom su svi, tačnije svi sem jednog para imali duže ili kraće periode vto pokušaja, e tu smo onda opleli po klinikama, doktorima, državnim, privatnim, hormoni, šta je kod koga problem, predrasude okoline, gonal i menopur, uticaj na zdravlje, na brak, uglavnom sve teme o kojima pričamo i na Kutku… Ali parovi su bili baš iskreni, psiholog nas je pohvalio jer je rekao da se ljudi obično suzdržavaju da pričaju o krizama kao da neće dobiti dete zbog toga, a neki su ovde pričali i za krize u seksualnim odnosima i ostalo. Rekao je da smo sve to tako ogoljeno ispričali, ali delovalo je, bilo je kao neka grupna psiho terapija, neki ljudi koji su dotle samo ćutali počeli su da pričaju i svi smo pričali u glas, jedva nas je vratio psiholog na pravi put.Taj jedan par je jedino bio izuzetak jer oni nisu išli na vto nego su pravo dosli na usvajanje. Ali nekako je bar moj utisak da oni najviše imaju dilema i pitanja. Mi kao da smo oguglali na ovom trnovitom putu, uglavnom su žene predložile usvajanje a muškarci se mislili, ali onda kad su prelomili to je nekako čvrsta odluka. Kod svih nas je završeno sa biološkim roditeljstvom i nekako smo čvrsto rešeni da na ovom putu uspemo. A kod njih još postoji nada za biološkim roditeljstvom i nekako kao da više oklevaju, kao da se više pitaju a šta ako ovo a šta ako ono…Možda je naravno moj utisak i pogrešan, važno je kako na nas sve gleda psiholog, ali tako sam ja doživela… Psiholog je i rekao da mu se jednom desilo da mu je došao par koji se u toku škole predomislio, zaključili da nisu za usvajanje bar ne u tom trenutku… i još jednom je naglašavao da je to sve i naša procena samih sebe i da to tako treba da shvatimo jer ako se prihvatimo nečeg za šta nismo sposobni, niti ćemo mi biti srećni niti dete. Inače za usvajanje nisu pogodni oni koji postižu neke druge ciljeve time, tipa spasavanje braka, onda oni koji nisu spremni da detetu kažu istinu o njegovom poreklu i ukoliko samo jedan roditelj želi usvajanje a drugi ne. E onda je išao taj deo ko su deca, uglavnom su to romska deca, pa onda iz porodica sa margine, tipa droga, alkohol, zlostavljanje i zanemarivanje, kriminal i tome slično. Ako je manje dete onda je prednost što ste duže sa njim, ako je veće onda će i ono učestvovati u usvajanju i izbegava se ona situacija da dete pita a roditelj odgovara, jer je i dete prihvatilo usvojitelje kao roditelje. E ono što je meni dosad jedino bilo nepoznato je da se savetuje da se ostane u kontaktu sa hraniteljima…

Slika šesta – čekanje na dobijanje podobnosti

Sto se našeg postupka tiče opet nejavljanje… Zvala sam psihologa pre neki dan i rekao mi je da je uzeo naš predmet… to reče čini mi se i prošli put – da imaju puno posla, misli svaki dan na nas ali ne stiže itd. Kao gledaće da nam završi to ove nedelje, pa javiće se itd. I opet čekanje… užas, ne znam šta toliko ima da piše o nama pa da ne može da stigne…

Slika sedma – podobnost

Slika šest je trajala mesecima. Od našeg kretanja u postupak do dobijanja podobnosti prošlo je jedanaest meseci. Samo jedno prvih tri meseca je postupak, sve ostalo je čekanje… Naše nerviranje ne možete ni da zamislite, tj možete samo ako se zadesite u istoj situaciji što vam ne želim. Obično su centri efikasniji, mada ima slučajeva i da se na školicu roditeljstva čekalo po godinu dana naročito u manjim mestima. Na kraju, kada smo dobili podobnost, nisam mogla ni da se radujem. Mislila sam da ćemo čekati sad opet mesecima, godinama, da nećemo ni dočekati… Ali naš prvi poziv bio je i Pravi, već posle nešto više od pet meseci. Tada kad su videli da smo tako kratko čekali zamalo nas ne odbiše ali kad su videli onih jedanaest meseci čekanja na podobnost uračunaše nam i to u čekanje… Tako da je sve došlo na svoje mesto. Čak je i čekanje dobilo smisao. Ali to ću vam pisati u novom članku.

Slike su postovi su sa foruma Kutak, pisani u trenutku kada se dešavalo. Ne mogu da stavim link jer je to skriveni deo foruma na kome mogu da pišu samo stalne članice.

adoptive parents


3 komentara

  1. snedra88 kaže:

    Detaljan članak, Simona. 🙂

    Nadam se samo da tih 11 meseci neće obeshrabriti parove koji tek razmišljaju o ulasku u proces usvajanja deteta. Eto da ih ohrabrim, kod nas je od predaje dokumentacije do ulaska u Registar prošlo tačno 4 meseca sa sve školicom roditeljstva! Ali zato smo mi znatno duže od Simone čekali na pravi poziv! Sve u svemu, vredelo je čekati!

    Liked by 1 person

  2. simona32 kaže:

    Hehe nikad ne bih mogla sada da ga napišem… ali možda su i zanimljivi ovako postovi iz vremena kad se dešavalo.

    I ja sam napomenula da smo mi više izuzetak sa tolikim čekanjem podobnosti ali eto na prvi i pravi poziv dugo nismo čekali. Naravno ja duboko verujem da ima i sudbine u svemu tome. No mi sudbinu ne znamo a naše je da se trudimo da joj idemo u susret. Moj bar je bio doživljaj da ja u vto postupcima ne mogu ništa i to me je jako deprimiralo. U usvajanju to nije tako znači ako vam je rečeno da je većina dece romskog porekla i od ljudi sa margine iz nekog razloga a vi imate predrasude i prema Romima i prema ljudima sa margine i čekate neku „lepu“ priču velika je verovatnoća da ćete godinama ili uzaludno čekati. Deca sa lepim pričama ne idu na usvajanje. Takodje kako sam i ovde pisala ako želite bebu isto ćete se načekati… Neki ljudi su i od našeg Viktora odustali zbog teške priče, hvala im… Tako da što ste otvoreniji čini mi se da je veća šansa da usvojite dete i brže. Priča da deca ne mogu da se usvoje itd ne znam koliko je tačna jer na forumu gde smo mi bile skoro svi su usvojili decu, ne znam je li to slučajnost ali prosto ne mogu da verujem…

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: