Usvajanje

Početak » Iz ugla roditelja » Jedan je Prvi dan

Jedan je Prvi dan

Kategorije

Kategorije

Slika prva – Prvi i Pravi poziv

ZVALI SU NAAAAAS!!!

Najzaaaaad… Nemam mnogo sta da vam pisem posto su zvali muža na mobilni… Nista on nije pitao, samo je bar rekao da smo zainteresovani i da dolazimo. Dečko je u pitanju, ima tri godine, samo to znam. U utorak nam je zakazano pa ću tada znati nešto više…

I tako… Radujem se, ali gledam da ne bude previše jer ko zna kako će biti… Ali sam srećna da je nešto bar počelo da se dogadja… bar prvi poziv, pa videćemo…

Slika druga – misli nakon prvog poziva

Moja osecanja se smenjuju od euforije i sreće do pomirljivosti u stilu biće kako će biti pa do nekih misli u stilu šta mi je to trebalo… Prvo to što smo pozvani ne znači da ćemo dete i dobiti. Ali budi mi nadu što ima tri godine, mislim da mnogi ljudi žele bebe pa da konkurencija neće biti tako velika kao kad je beba u pitanju… E onda se već vidim kao majka, pa šta ćemo mi sve raditi itd. Onda se umorim od zamišljenog majčinskog posla pa razmišljam šta mi je sve to trebalo. Još sam mlada za majku 😀 E onda me grize savest zbog takvih misli, pa govorim da su deca velika sreća pa mi neće smetati sto se neću toliko ili se neću uopšte baviti ovim stvarima koje me sada okupiraju. Sem toga dete raste, nalazi svoje društvo neće mu uvek trebati moja puna pažnja pa ću opet imati neko slobodno vreme. E onda ide najteže kad počnem da razmišljam gde je mali vilenjak sada, da li mu je hladno, da li ga razumeju, da li je gladan i žedan… pa onda šta je sve preživeo i da li ćemo mi ako nas usvoji za roditelje imati dovoljno sluha za njega, da li ćemo uspeti da nadoknadimo to vreme i ublažimo bol koji nosi u svojoj duši. I onda kreće sve u krug…

Bas mi je zanimljivo 😀

Trudim se koliko mogu da ipak to sad sve potisnem i bavim se drugim stvarima. A samim razgovorom ne bavim se uopšte. Pa nas su toliko vec cedili ti socijalni radnici, jeste da su ovo neki novi, ali opet sumnjam da ce to biti nova i ne znam kakva pitanja… Samo da se snadjemo da pitamo o detetu ukoliko oni sami ne budu pričali… To ću tamo dan pre da sastavim, neku listu pitanja koja cu postaviti… Uglavnom jedva čekam da ovo vreme prodje, utorak mi se cini daleko, predaleko, ali valjda ce nekako doći…

Slika treća – razgovor

Evo mi smo stigli… Dobro smo prošli, u stvari saznaćemo naknadno koliko je dobro… Pričali smo prvo o nama, otprilike slična pitanja kao što su nas pitali i u samom procesu… Iznenadilo me je da su već imali naše papire, s obzirom na moje iskustvo sa nasim czsr nisam se uopšte nadala da će oni to poslati. Onda su rekli ponešto o detetu… Dečko ima 3 ipo godine, zdrav je, sve ok… Jedinac je. Sliku nismo mogli da vidimo, kažu ako udjemo u uži izbor. Rekli su nam da javimo kroz nekoliko dana da li smo zainteresovani, pa onda će se oni nama javiti ako smo ušli u taj uži izbor da pričamo detaljnije.

Ja nisam ni znala da tako to ide – zar ne odaberu odmah jedan par? Posle koliko dana su se vama javili? Nakon koliko dana je opet rešen taj uži izbor?

Što se nas tiče, ne znamo šta da mislimo… U cszr su bili ljubazni prema nama a da li smo ostavili ovakav ili onakav utisak, to nemam pojma, mi smo pričali kako jeste…

Slika treća – uži krug

Nego devojke ja imam divne vesti, moj optimizam odjutros kao da je bio neki predosećaj – zvali su nas, ušli smo u uži krug :)juuupiiiiiii… Zvali su muža, izgleda im je on nešto simpatičniji, ja zovem a oni uporno zovu njega. Ali nema veze, bitno da zovu. Pitali su ga da li smo još zainteresovani za dete, on rekao da jesmo, onda su rekli da smo ušli u drugi krug ali da moramo opet na razgovor – u utorak… E sad ko će dočekati utorak a i to sto smo ušli u uži krug ne znači da ćemo biti i izabrani… ali neću sada da mislim o tome, samo ću da se radujem zbog ovih lepih vesti…

Slika četvrta – postali smo roditelji

Najlepše vesti – postali smo roditelji 🙂 Videli smo sliku naseg sina, divaaan jeeee… jedva čekam da ga vidim! 🙂

E sad manje lepe vesti… ponovo moramo da sakupimo dokumentaciju i prvo vidjanje tek za dve nedelje 😦 Tražila sam da vidim dosije ali nisu hteli da mi pokažu, na to su loše reagovali. Tako da ne znam da li da to tražite… ako imamo prava zašto da ne, ali je ispalo da nemamo poverenja u njih… Uh kako sam se uplašila da ne promene odluku zbog toga ali posle je bilo sve ok…

Slika peta – iščekujemo i sakupljamo dokumentaciju

Mi jos ne možemo da verujemo… Smenjuje nam se sreća zbog dolaska Malog Vilenjaka i strahovi da nešto može krenuti naopako… Valjda je ovo bio dug put sa puno čekanja, nadanja pa razočarenja pa otuda ta strepnja. Možda je i dobro što sada imamo puno posla pa ne možemo da mislimo i pričamo koliko bismo inače. Tako da se malo nerviram sto cu malo sta stici od dokumentacije da nabavljam u ova dva dana… Ali od utorka ćemo da se razletimo, baš su nam puno zadali, više cak nego pri dobijanju podobnosti.

I tako… dani će valjda brzo proći i naš Vilenjak će biti sa nama… Sad već stalno razmišljam šta on radi u ovom trenutku, pa šta ćemo mi raditi kad dodje… Rekli su nam da ga hraniteljica već sprema da dolaze mama i tata, da on zna da je u hraniteljskoj porodici a da uskoro ide svojoj kući. To je ona prednost usvajanja „veće“ dece, već znaju da su usvojena pa nema nekog straha i šoka od saopštavanja toga… Uglavnom rekli su nam da će biti nekoliko susreta kod hranitelja gde će socijalni radnici ići sa nama i pratiti kako se privikavamo a onda ćemo da dovedemo Vilenjaka našoj kući. Do konačnog usvajanja bice jos nekoliko njihovih poseta i… onda je kraj tog procesa i početak našeg novog zivota.

Slika šesta – predaja dokumentacije

Predali smo papire, sve je u redu!

Dosta smo pitanja sad postavili, možda i više nego prošli i pretprošli put… Od onih informacija koje mogu da delim i koje mogu biti korisne i vama – opet su nam naglasili da je važno da dete prvo nas upoznaje, pa tek onda kontakti sa drugim ljudima, decom… Ali su nam rekli da pratimo reakcije deteta, ako bude želeo da se igra naravno da ćemo ga pustiti… Saznali smo i datum rodjenja našeg mališana pa sam videla da pet njegovih planeta pada u moju petu kuću, koja je kuća dece, ja bih to tumačila da nije moglo biti drugačije nego da mi budemo majka i sin… Ali pisaću o tome na temi o astrologiji i usvajanju da vidim šta kazu druge poznavateljke astrologije, ja sam možda zaključila po onom principu – što je babi milo to joj se i snilo. Opet su nam rekli da pazimo da nema fizičkih kontakata na prvom susretu, kažu da je to česta greška usvojitelja a da dete može onda da se uplaši i stvori zid… I tako… Rekla sam i njima da jedva čekamo da vidimo našeg Vilenjaka, izvinjavala se što smo toliko zapitkivali ali što više znamo o njemu moći ćemo bolje da se postavimo. Rekla sam da mi po ceo dan pričamo o tome. Kao da su se malo začudili na to što sam rekla, rekli su da je to potvrda da su doneli dobru odluku. Ali zar to nije uobičajeno? Ja imam osećaj da se svima nama ovde život okreće oko dece koju čekamo i onda i kada ih dobijemo i mislila sam da je kod većine usvojitelja to tako. A ispadosmo neuobičajeni!

Slika sedma – nakon mesec dana čekanja spremamo se za susret

Htela sam da vas pitam šta vam pada na pamet od stvari za Vilenjaka, sutra ću ići u još jednu nabavku… Mada muž kaže da ne brinem nisu nam prodavnice preko sveta ali ja bih da kad dodje odmah tu sve ima za njega ali osećam da ću nešto osnovno da zaboravim… Za sada imamo krevet, posteljinu, prekrivač, jorgan, ćebence, peškire, bade mantil, igračke, dečije salvete 😀 male ofingere za odeću… Možda još nešto… Sutra idem da kupim kozmetiku za njega – šampone, kupke, pribor za nokte, mleko za telo, krema, kreme za sunčanje, zubna pasta, četkica, češalj… i možda još neki peškir, posteljinu… odeću ne mogu da kupujem jer ne znam koliko je dete a valjda će doneti svoju odeću bar za onaj prvi trenutak, da ne idemo odmah u butik prvi dan. Vidite li vi nešto što tu nedostaje?

Slika osma – Prvi dan

Mada je prilično neopisivo sve, sad nam se sležu tek utisci i već nam sin nedostaje i… ali da krenem od početka. Naš Mali Vilenjak je čekao mamu i tatu na kapiji, na kiši. Kad smo ga ugledali uh… to je baš neopisivo… ne znam ni šta sam mu prvo rekla, baš bzv što to nisam upamtila ali tu je valjda bilo neko komentarisanje od strane socijalnih radnica da je tu, evo ih mama i tata a brižna mama je želela da se dete što pre skloni sa kiše, pre nego što sam razmišljala šta reći… Jedno pola sata je bio rezervisan prema nama, ništa nije hteo da priča, poklone gleda a ne uzima… ali nas gleda, ispituje, da li smo pouzdani da uspostavi komunikaciju sa nama. Ali kad mu se obratimo gleda crtaće. Ja mu donela bajadere, nece da uzme ni to, ja mu otvorim bajaderu a on opet neće, ali kad smo se mi okrenuli na drugu stranu cap… sčepa i pojede. E onda se malo raskravio, pa je počeo da se igra ali i dalje nije govorio. Doneli smo loptu, to vam toplo preporučujem kao igračku za uspostavljanje kontakta… pa smo se malo igrali… Tu i tamo se nasmeje, ima predivan osmeh. E onda je došao drugi dečak koji je tu na hraniteljstvu pa je on odmah počeo sa nama da komunicira i ja sam odmah povezala da je dobra taktika da sa njim komuniciramo pa će se i Vilenjak pridružiti. Tako je i bilo, čim je video da sva pažnja nije na njemu i da je i drugi dečak dobio auto, valjda se uplašio da nam se više on ne svidi, pa je odmah progovorio i počeo da se igra sa nama. Od drugog dečaka sam dobila više informacija od hraniteljice koje igre voli da igra i koje crtaće da gleda. Nakon toga se vise družio sa mužem, šmrc. Čak mu je posle sedeo u krilu i poljubio ga na rastanku a mene nije hteo, šmrc, šmrc. Nadam se da to ne znači da mu se ja nisam svidela. Moj je utisak, baš naprotiv. Stalno je on pratio šta ja radim i gleda me naročito kad misli da ne vidim. Ali mislim da ima za to više razloga, jedan je što se hraniteljica ipak više bavila njim nego hranitelj, drugo što se muž samo igrao a ja sam više gledala da dobijem informacije od hraniteljice i da se sa socijalnim radnicama dogovorim oko narednih vidjanja i preuzimanja deteta, a treća je ona koju sam već spominjala da njemu u glavici nije baš najjasnije jesam li ja neka nova osoba ili ona koja ga je ostavila pa je besan delimično ako misli da je ovo drugo. Prethodnih dana kažu da je pričao kako njegova mama izgleda, pa mi to malo ide u prilog ovog poslednjeg. Ostavila sam mu slike, da bi mogao da nas gleda kad nismo tu. Puštao je da mu brišem ruke kad ih isprlja od čokolade ili da ga pomilujem po kosi, poljubim u obraz, ali neke veće nežnosti su bile sa suprugom, njemu je sedeo i u krilu.

Inace, savršen je. Ja idealnije dete nisam mogla da zamislim. Pametan, nije mnogo nemiran, razuman, šarmantan, lep… Voli da se lepo oblači, uredan je, ma savršenstvo… Hraniteljica kaže da je zdrav, nikakvih problema sa njim nema, voli da se zdravo hrani. Od svih stvari na stolu a hraniteljica iznela peciva, suhomesnato, slatkiše dete je uzimalo samo masline i poneki keks. Inace voli voće, povrće, salate, divno… Jedino je kažu tvrdoglav, kad nesto zacrta tu nema odustajanja…

Hteo je da ide sa nama, spremio ranac i pantalone sa kaišem. Drugi dečak nam je rekao da bez nekog jastučka neće da spava, gledaću da to ponesem. Ali procedura je neumoljiva, nema prelaska kod nas pre ponedeljka. Do tada ići ćemo kod njega svaki dan… Možete ili ne možete da zamislite kako nam je sada. Hteli bismo da je tu, razmišljamo šta radi, sutra i svakog dana će biti sve gore… ali dočekaćemo nekako i taj ponedeljak a onda – ceo život i svet je naš.

Što se hranitelja tiče, socijalni radnici su oduševljeni kako su pripremili dete, dobro on deluje zadovoljno, nasmejano. Ali mi se nije svidelo što hranitelj preti detetu ako ne bude dobar roditelji ga nece odvesti. Pre nego što sam ja uspela da odgovorim naš Vilenjak je viknuo: „E hoće!“ Takodje nije hraniteljka znala ni koliko je dete visoko ni koju veličinu odeće nosi… Zar ne bi to osoba koja se bavi detetom trebalo da zna? I odeća koju nosi deluje mi pohabano, te farmerke koje je spremio iste su one koje ja imam na slici… Do duše hraniteljica je i mene savetovala da kupujem malo odeće detetu, brzo izrasta…. Ali dobro, možda je to razlika izmedju majke i hraniteljice, naravno da ću da mu kupujem, pa na šta cu da trošim pare nego na njega… Možda sam i prekritična. Kažu da svi plaču za detetom, žele da ostanemo u kontaktu itd.

Eto to su utisci, nadam se da nije sve zbrda zdola napisano… Sutra je naš novi dan sa Malim Vilenjakom, jedva čekam da ga vidim.

Kako ja imam običaj da kažem – biće još mnogo dana ali samo je jedan Prvi dan. Tako da ću vam ovde završiti tekst a biće i nastavak… Sve slike su postovi pisani u tom trenutku na forumu Kutak samo što ne mogu da se vide tamo jer su u skrivenom delu.

ad family


4 komentara

  1. tatajovan kaže:

    He he, sećam se ovog perioda kao da je juče bio. Baš baš upečatljiv period. Mislim da tada nismo ni bili svesni šta se zapravo u tim trenucima dešava. Što vreme više prolazi to se tih dana sećam sve češće. 🙂
    Već me drma i nostalgija jer je Viktor poprilično porastao od tog doba. 🙂

    Liked by 3 people

  2. snedra88 kaže:

    Eh, Simona, kakav je to filmski susret bio! Uvek kada čitam tvoj opis, osećam kao da sam bila tamo…

    Liked by 1 person

  3. simona32 kaže:

    Hvala Snedra 🙂

    Jeste baš filmski naš prvi susret…

    Ipak za razliku od Jovana mene ne drma nostalgija za tim periodom. Možda što a to već znate ja nisam sklona nostalgiji… a drugo meni je sve to sa hraniteljima, socijalnim radnicima bilo ipak veoma naporno i jedva sam čekala konačno usvajanje… Tako da je za mene ovo sada pravo vreme 🙂

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: