Konačno smo usvojeni!

Slika prva – dolazak kući

Sve je super prošlo, malo se stideo kad nas je video sa socijalnim radnicama ali se opustio posle… Hraniteljica plakala ali je prihvatila moju priču da je otišla na more pa je zato drugi dečak otišao kod tetke a Viktor kod nas. Već je pitao za nju a ja se držim te priče, otišla je na more, jesi video da nema drugog dečaka a ti si otišao sa tatom i mamom… nadam se da će nam to proći… Posle je krenuo bez problema, kod kuće sve super, socijalne radnice svratile, razgledale stan, sedele, zadovoljne su svime izgleda… I tako…

Slika druga – dan prvi

Evo ja sam ustala a Viktor još spava… Kod hraniteljice je ustajao oko devet ili kasnije pa iako ja smatram da je to kasno odgovara mi da za pocetak tako ostane. Pošto ja ustajem u šest ili kao danas u sedam to mi daje jutarnje vreme da uradim nešto bilo po kući bilo za posao…

Jucerašnji dan je bio naporan. Kod njega je već tog prvog dana nastupila ona faza koju su nam u školi roditeljstva opisivali kao prelazak deteta iz andjela u djavola, kad pre… Do juče divno dete, relativno mirno i poslušno ali juče zlo i naopako… Mislim da je on shvatio da je došao sada definitivno i da li isprobava nase granice ili namerava da ostane ovakav ne znam… Nemiran je, ne smiruje se ni trenutka, juri po kući, do juče smo mogli da ga zainteresujemo za neke igre a juče nijedna više od dva minuta. Da bude gore vreme je bilo loše pa ne možemo ni napolje da se istrči i da vidi decu. Ipak smo izašli, hteo je na najbliže ljuljaške, nije bilo dece ali se bar on ljuljao, klackao, jahao nekog konjića… Onda je počela kiša pa smo krenuli, pa kad smo stigli do naše zgrade stala je pa smo ostali jos malo napolju, ijao ide uz stepenice niz stepenice, po onoj stazi za osobe sa invaliditetom po kojoj nijedna kolica ne bi mogla da idu. Penjao se uz to po dvadeset puta i isto toliko leti dole, pa onda odemo na druge ljuljaške, e onda na ljuljašku neće nego se po onim gelenderima pentra kao majmunče. Ne da da mu pridjemo, može sam, naravno ja premirem od straha da ne padne… E onda je počela kiša, on je bio u novoj jaknici koju sam mu kupila, nijednu nije imao, sa kapom, baš za kišu. Neće da nosi kapu, neće da ide grrr…. Nekako se izborimo sa njim, muž ga uzme u naručje, pa pretrči deo do kuće… Bio je suv a mi mokri skroz… I čim smo ušli u kući opet ludovanje, da vam ne pričam, nemoguć je… Da jede neće (kod hraniteljice je sam jeo i niko na njega nije obraćao pažnju ali je jeo šta je hteo pa su to često bile bombone i suhomesnato). Ja hoću da mu uvedem zdravu ishranu ali valjda ću morati polako… Uspevam nekako da pojede voće, jeo je juče i bananu i jagode. Pošto znam da obozava masline, to iznesem, papriku koju isto voli. Mama je skuvala punjene paprike, to nece ni da takne… Zato naravno hoce suhomesnato i meso koje su moji doneli. Morala sam juče i da probam meso, svašta mora da se uradi zbog dece (mi smo vegetarijanci). Probala sam da vidim da li je dobro jer je to mama donela dan pre.

Kuku, ustao je kad sam dovde stigla pa sam ga obukla, smestila u sobu sa ocem i moram da radim… Već prvo jutro poranio, nece zadrzati izgleda te dobre navike…

Za hraniteljicu pita stalno, bice problema čini mi se, spava sa mnom i s obzirom na takvo stanje mislim da će i ostati tako izvesno vreme…

Slika treća – adaptacija

Toliko se stvari dogadja da ne znam šta bih vam pre pisala… Viktor se navikava, ali još se plaši da bude i u jednoj sobi sam i u toku dana pa onda ne pomišljam da ga iselim još iz moje sobe. Takodje plaši se nepoznatih, sa decom hoće da se igra samo ako smo mi tu. A sa nama divlja, često smo u nekom ratu, oko hrane. Jednog dana nije hteo ni da okusi ništa i morali smo da ga kaznimo pa smo mu ukinuli slatkiše do večeri. Shvatio je da je to kazna pa nijednom nije tražio slatkiše. Hraniteljica me je zvala i rekla da je kod nje postojala ista kazna pa je verovatno i zato razumeo. Takodje je imalo dobrog efekta jer sad mu se nikad ne desi da ne jede bar ništa, pojede bar nekoliko zalogaja da ne bi bio lišen slatkiša. Inače babe mi ništa ne veruju kakav je on za vreme jela, da ništa ne jede, skoči sa stolice, skače, igra, ode u drugu sobu. Kad smo bili kod muževljeve majke sedeo je pristojno u toku celog ručka i skoro sve pojeo. Večeras moja majka donela palačinke i mleko i to je pojeo pred njom, ne pomerajući se sa stolice. One kao i ostala šira porodica su oduševljeni njim, mi kažemo da je to zato što ga ne poznaju 😀 Mada i mi moramo da mu postavljamo granice, ja sam danas ratovala sa njim jer je iz čista mira ušao u sobu gde sam bila i promenio stanicu jer se njemu ne svidja muzika. Meni stalno govori da me voli a tatu kako kad. Mada danas kad mi je rekao da voli samo mene i nikoga više, ja sam ga iznenadila. Valjda je mislio da ću biti oduševljena takvom izjavom a ja takve posesivne izjave uopšte ne volim pa sam mu objasnila da je ljubav neograničena i da to što voli mene ne isključuje da može da voli i tatu i i babe i dede i hraniteljicu (tu se otvara prostor eventualno i za biološke roditelje samo se oni u ovom trenutku ne spominju). Hraniteljicom nam preti uglavnom kada smo strogi prema njemu (mada je ona bila jos mnogo strožija). Imao je i neke noćne more, plakao u snu, te noći nisam ni trenula… Ja sam mu objasnila dan nakon toga da je hraniteljica zena kod koje žive deca koja nemaju roditelje, pošto ih on sada ima nece više živeti tamo ali ćemo ići da ih posetimo, doći će oni kod nas. Moj muž je rekao da sam ga uplašila takvom pričom a dete je odgovorilo da ga nisam uplašila. I prvi put je nakon toga mirno spavao i osmehivao se kad se probudimo. Pretpostavljam da dete sluša i kod hraniteljice i kod nas, razume delove priča ali mu niko nije tako jasno objasnio situaciju, znam da roditelji najčešće objašnjavaju kroz bajke i priče, ali ja ne znam kako bih tako nešto smislila, mislim da je istina najbolja a i dete očito tako misli… tako da je sve ispalo dobro. Naravno tu nedostaje priča o biološkim roditeljima ali za njih nije još vreme. Mada vidim da on postavlja neka pitanja koja možda vuku na to kako to da sam se ja tek tada pojavila. Npr pita me za neki deo odeće ili za igračku ko mu je kupio i čudi se da ne znam (a to je nešto što je bilo pre našeg upoznavanja). Ja mu onda kažem da će majka od sad njemu kupovati odeću, igračke, za ubuduće ću sve znati ali za ono pre ne mogu da znam. E sad možda to njega zbunjuje jer kod hraniteljice su pojmovi bioloških i usvojenih roditelja bili isti a to i nije tako dobro jer bi dete moglo da pomisli da smo ga u jednom trenutku ostavili pa se onda nekad setili da opet dodjemo, ja polako hoću da mu otvorim put ka priči u kojoj će se biološki i usvojeni roditelji razdvojiti. Hranitelji mi inace stalno šalju poruke sa pitanjima o detetu a ja im odgovaram. Jedan dan me je hraniteljica i zvala kad je znala da sam sama kod kuće. Da li neka od vas održava vezu sa hraniteljima? Posle koliko vremena ste ih prvi put videli?

Inače je veliki manipulant, stalno gleda da nekoga zezne, laže i gleda u oci. Mom mužu se te stvari ne dopadaju sve se nada da ćemo moći vremenom da ga izmenimo i da je to uticaj sredine u kojoj je dosad živeo. Ponekad je to opasno i po njega, juče je mužu rekao da mu promeni ruku za koju ga je držao i moj muž naivno pristane, dete se otrgne i pocne da beži. A to je bilo na ulici pa se moj muž oduzeo, šta bi bilo da je bilo kola. Drugi put je bilo danas kad je pao kad su bili u parku jer nije prestajao da trči i onda se nadurio kad je moj muž oštrije rekao da ne može sve sam da radi. Posle je meni prvo tvrdio da nije pao, a onda da je ljut na tatu jer je vikao na njega (moj muž tvrdi da nije vikao ali možda je to i doživljaj deteta). Ja više mislim da su to njegovi odbrambeni mehanizmi kao i to što je jako samostalan, neće da prizna da je pao, nikad ne plače sem u snu, sve voli da sam obavlja i što može i što ne može. Pitao me je danas kad će on da odraste. Ja sam mu rekla da ne žuri i da ima još vremena dotle, kad odraste moraće da ide na posao svaki dan… to ga je odgovorilo od odrastanja, kaže mali je i ne radi. Ja sam ga pre toga pitala da li bi voleo da piše knjige kao tata, bude biznismen kao mama ili da ne radi ništa i bude mafijas… kaže voleo bi da ne radi ništa. Što se rada tiče i dalje ratujemo oko sredjivanja igračaka ali zato radi ostale poslove, naucio je da piški u wc šolju pa je nakon toga redovno briše sa onom četkom… Ja tada zovem muža da vidi tu scenu posto on wc šolju čisti samo kad ga opomenem za razliku od deteta koje ne može da se odgovori od ribanja šolje… Našli smo neki ruski crtać o Maši i medvedu a Maša je nestasna kao naš Viktor pa ja kad gledamo samo kažem da me na nekoga podseća a on ciči od smeha i traži da iznova gledamo taj crtać… Takodje neće da pije djus ali zato hoce da pere onaj sokovnik… Uglavnom buntovnik sa razlogom i bez razloga, muž me podseća da sam ja baš takvo dete želela, to je ono – pazi šta želiš moglo bi da ti se ostvari 😀 Šalim se malo, ali da imamo uzbudljiv zivot sa njim uzbudljiv je…

Slika treća – poseta socijalnih radnika

Prošli smo odlično, mnogo bolje nego što sam očekivala…

A krenulo je naopako, ja kažem mužu da oni mogu da dodju ranije a on me kritikuje što paničim… I tako on u šortsu i majci otisao u prodavnicu a ja na sreću obukla dete i mene, ali jos nisam sve rasklonila po kući niti složila posluženje kad… evo njih. Viktor odmah u sobu pobeže i ostavi me samu… Došli preko sat vremena ranije. I ja sednem, pričam šta ću… Muž se šokirao kad je došao iz prodavnice… A onda je Viktor izašao iz sobe, ja ga namamila da mora da mi pomaže pa dodje do kuhinje a onda i u dnevnu sobu… Kad se oslobodio bio je sjajan, bojio i crtao, vozio bicikl, skakao, pokazivali smo slike pa je govorio gde smo bili i ko je ko. Odveo je svoju starateljku i psihološkinju u svoju sobu, i malo su pričali nasamo. Nas su baš dosta pitali, bili su preko dva sata. Sve što su se setili o navikavanju a malo smo i mi pitali ako smo se nečeg setili. Razgledali su i ceo stan. Uglavnom su bili jako zadovoljni, rekli su da Viktor kao da je ceo život kod nas, kažu da se vidi napredak u odnosu na onaj kod hraniteljice. Kad god su ga tamo posećivali bežao je u sobu a sad se ponaša sasvim sigurno, slobodno priča sa njima, kao biološka deca u svojim domovima, ne vide razliku. Dobićemo konačno usvajanje u septembru. Savetovali su nam da čim dobijemo izvod iz matične knjige rodjenih upišemo u obdanište. I oni su nam kao i u školi roditeljstva savetovali da ne spominjemo vaspitačicama da je dete usvojeno da nema nikakve potrebe za tim.

Slika četvrta – Viktorov rodjendan

E sad što sam se iznervirala, verovale ili ne hranitelji su nam doneli pticu!!! Živa stvorenja se valjda ne nose bez odobrenja onog kome nosiš, svašta!!! Dete inače voli životinje, ali dete sada ima roditelje i oni valjda odlučuju o tome hoće li imati ljubimca ili ne. To jedno nepoštovanje me je izludelo, mada sam se trudila da se ne vidi i celo veče sam provela tražeći nekog ko hoće da udomi pticu. Da smo je doveli kući tek onda je se ne bismo nikad rešili. Na sreću muževljevi sestrići su baš maštali o ptici te je odmah našla dom, presrećni su, eto da je bar nekog ptica obradovala. E sad je trebalo reći Viktoru šta je sa pticom. Muž je prvo ispričao da su oni samo doneli pticu pa odneli a onda je rekao da je ptica kod njegovih sestrića i da ce moći da je vidi kad ode kod njih. Začudjujuće je dobro primio. E drugo je sto su doveli neku rodjaku koja je svo vreme bila u igraonici sa decom umesto da sedi sa odraslima, grabila dete tako da uopšte nismo mogli da dodjemo do njega i da se javi drugim gostima. Ja sam joj par puta ukazala na to da smo zamislili da tamo budu deca a i da bismo mi želeli da se on javlja ljudima koje smo pozvali a ne da se bavi prošlošću. Ali to na nju nije imalo nikakvog efekta. Još sam joj se ja na kraju izvinila, mene je bilo sramota kako sam bila neprijatna umesto da je tu ženu bilo sramota što ne reaguje na ono što joj kažem. Hranitelji su se ok ponašali sem ptice i sem što je hraniteljka plakala pa sad dete ponavlja da je ona plakala. Rekla sam da joj je drago što ga vidi pa je zato plakala. Ali mislim da je mogla da se suzdrži. E sad dečica, sa njima se Viktor igrao super ali drugi dečak je stalno ponavljao kako je ovaj njemu brat!!! Inače dok su bili u hraniteljskoj porodici nikad to nije govorio pa ja sumnjam da su ga to naučili mada možda grešim dušu, možda je dete samo. Uglavnom kad smo došli kući ja sam lepo rekla detetu da mu taj mali nije brat, on se nešto ljutnuo, ja kažem može da ti bude dobar drug ali on ti nije brat, ti si jedinac kod mame i tate, on je to rekao jer bi on voleo da ima mamu i tatu a on ima svoje braću i sestre (ima biološke braću i sestre u drugim hraniteljskim porodicama i Viktor to zna). Dete je to prihvatilo. E sad pazite ovo, ta rodjaka je dala detetu neku svoju igračku pa dete kao da joj vrati, bar to mi dete ponavlja… verovatno je to učinila da bi videla dete opet. Ali svašta!!! Ja sam detetu ponavljala da ako mu je nešto donela na rodjendan onda je to poklon pa ne treba da joj vraća, a on kao da treba pa sam ostavila to… I tako… Videću šta me čeka narednih dana… Što se samog deteta tiče, mislim da se radovao toj dečici, rekao mi je da voli tog drugog dečaka, ja sam rekla da je to u redu. S te strane mi nije žao što sam ih pozvala ali zbog svega ostalog… razmisliću dooobro kad ćemo ih videti i zvati. Naravno sve će zavisiti od deteta. E da hraniteljica se nije suzdržala od saveta meni šta da radim sa detetom, a dete kod nas već tri meseca, no trudila sam se da ne budem neprijatna. A takodje je pretpostavila da će hteti da ide sa njima, e pa svašta… dete i ne pomišlja na to, da sam ja bila nesigurna u tom pogledu ne bih ni dozvolila da ih vidi… dete samo meni ponavlja da me voli, pa me ljubi, ma kakvi, to da bi on poželeo da se vrati ni pomena. Naravno da mu nedostaju neke stvari, mada ja mislim da mu prvenstveno nedostaju deca. On nema novo društvo i to je najveći sad nama problem, dok god je tako on ce pričati o toj dečici tamo, kad krene u vrtić drukčije će sve to biti… Samo da uskoro dobijemo papire… E sad ja se ispričah o hraniteljima, ispade da je celi rodjendan protekao u nerviranju oko njih, bzv. Kad to zanemarimo, bilo je ok, Viktor je srećan, zadovoljan, gleda poklone, ako nam je bio cilj da on bude raspoložen za svoj rodjendan, pun je pogodak… Samo što ja nisam bila raspoložena, a ni muž mislim, sa njim ću razgovarati kad uspava Viktora…

Slika peta – konačno usvajanje

Evo proteklo je i konačno usvajanje… Bilo je lepo. Mada su me te stvari oko papira ostavile u nedoumici ali to ću vam pisati na onoj drugoj temi jer vidim da i druge usvojiteljke imaju razne dileme.

Elem, mi smo došli nešto ranije i ušli smo prvo nas troje i tražili da budemo samo mi prisutni na zvaničnom delu. Kod nas su čitali naglas sve podatke i ranija imena i sadašnja itd itd. Ne mogu da verujem da su oni to hteli da čitaju pred našim roditeljima. Ja to ne razumem, u školi roditeljstva je insistirano da je to detetova priča da niko od naših roditelja ne sme da je zna, da smo mi samo čuvari te njegove priče, da samo on moze da je kaže ali ne i mi. Da bi sad hteli da čitaju i imena i prezimena i sve redom pred našim roditeljima. A i jedna socijalna radnica je mom ocu počela da prica celu pricu kao da on zna, svašta! Sreća da je pričala malo u šiframa valjda što je Viktor bio tu blizu pa mislim da mom ocu nije ništa jasno… Još kad je naglasila kako je biološka majka divna osoba smešno mi je kad se setim jer obično ljudi misle da su biološki roditelji dece koja idu na usvajanje neki skotovi a slika divne osobe se nešto tu ne uklapa… 😀 Uglavnom mi smo svi sedeli pa podosta, skoro dva sata, Viktor ništa ali ništa nije prozborio… mislim da je njega presekao ovaj zvanični deo jer tu je čuo svoje staro prezime jedno pet puta a i ostale podatke… Preporučujem vam da dete ne bude prisutno ako ne mora… Ja sam pomišljala da ga izvedem ali opet bilo bi mu hladno jer su nasi roditelji stajali u hodniku. Ali ovo neće biti na dobro, mada tu je cuo za postojanje „treće žene“ koju je on uporno hteo da izbriše. Do duše čuo je i njeno ime pa kad me bude pitao ne mogu ni da odgovorim da ne znam. Naravno, ostaje pitanje koliko je on od svega toga razumeo ali ponešto sigurno jeste. Nama nisu čitali nikakve pesmice i dete je bilo razočarano, kaže nije hteo sa njima da priča jer nisu citali pesmice 😀 I tako… Onda smo mi krenuli a sve od posluženja smo ostavili jer su i drugi iz centra ulazili da čestitaju, dosta njih je znalo Viktora jer vidim da komentarišu kako je porastao itd,. Ja sam dobila cveće 🙂 Tako da je naše iskustvo da ponesete dosta posluženja. Pitali su nas hoćemo li praviti žurku… Mi nešto nismo planirali, ranije jesmo mislili da napravimo za rodbinu kad prodje konačno usvajanje ali sad smo nešto tako izmoreni od svega da ne znam. Mada bi Viktor voleo, on je stalno pitao zašto je bilo tako malo ljudi. Inače to decu zbunjuje sve i ja sam srećna što je završeno. Sinoć mi je pominjao kako hoće da ide kod hraniteljice da živi malo pa ce da se vrati. Ja sam samo gledala da ga uspavam pa nisam mnogo ulazila u priču. Onda sad opet kad sam ga uspavljivala žali se da mu je mnogo igračaka. Deluje mi da ne može da poveže šta se sve to tačno zbiva, a mi mu nismo ni navodili mnogo više smo povezivali sa kretanjem u obdanište… Nisam računala da rešenje čitaju na glas.

Ovaj članak je kao i prethodna dva (Naše dobijanje podobnosti u sedam slika i Jedan je prvi dan) sačinjen od postova pisanih na forumu Kutak. Sva tri zajedno opisuju naš put od trenutka kada smo predali papire kako bismo usvojili dete pa do konačnog usvajanja našeg sina. Moram priznati da mi je ovde bilo najteže da izdvojim postove, ima toliko mnogo toga… Namerno nisam uklonila i neke sasvim prozaične detalje o hrani i čišćenju wc šolje i bezbrojnom kretanju uz i niz stepenice i bezbrojnim neću – jer to je ono što roditeljstvo jeste… Uz to što imaju svi roditelji usvajanje ima mnogo dodatnih stvari kao što su hranitelji, socijalni radnici, okolina… Za mene jeste roditeljstvo plus. Kad sam iščitavala ove i mnoge druge postove pitala sam se kako smo uopšte izdržali. Verovatno zbog Ljubavi koja je pratila sve i negde nas spašavala…