Usvajanje

Početak » Iz ugla deteta » Pet tipova usvojenih

Pet tipova usvojenih

Kategorije

Kategorije

Ovo je prevod teksta. Odnosi se na usvojene koji se ne čuju a pošto se kod nas retko čuju to je na gotovo sve…

Povremeno naidjem na ovakav komentar: važno je da znate da usvojeni koji pišu su odredjeni tip usvojenih. Oni ne predstavljaju tipičnog usvojenog koji je savršeno zadovoljan što je usvojen i zbog tog razloga manje želi da se javlja. Znam mnogo usvojenih kojima sasvim odgovara usvajanje kakvo jeste. Ovi ljudi koji pišu ne govore u njihovo ime.

Postoji mrvica istine u tome. Potpuno se slažem da nijedan usvojen ili grupa usvojenih ne govori za svakog od nas (ali takodje ne govori ni neusvojen koji zna nekoliko usvojenih ljudi). Sa druge strane izjava da svi koji ne govore ne čine to jer im je dobro je problematična. Evo nekoliko tipova usvojenih koji ćute:

1) Usvojeni/a u ranoj fazi koji/a još ne priznaje probleme u usvajanju

Usvajanje je doživotan proces a mnogi usvojeni prolaze više faza tokom života. Usvojeni/a koji/a sa dvadeset godina insistira na tome da je kod njega/nje „sve u redu“ može govoriti sasvim drugačije u 40, 60, 93 godina.

U prvoj fazi nema problema sa usvajanjem ali to se može promeniti vremenom. Mnogi od nas koji smo danas deo „glasne manjine“ nekad smo bili u toj fazi.

2) Lojalni/a usvojeni/a

Sledeća faza je „usvojeni/a ima osećaj obaveze i zahvalnosti prema usvojenim roditeljima“. Ne treba potcenjivati ogromnu moć ućutkivanja koju lojalnost ima. Ućutkala me je na mnogo godina i mnoge usvojene drži u ćutanju.

3) Usvojeni/a koji/a strahuje od kritika, odbacivanja, isključivanja itd

Usvojeni koji govore često su kritikovani zbog nezahvalnost prema roditeljima koji su ih spasli.

Ogromna hrabrost je potrebna da usvojena osoba govori.

Za mnoge usvojene to nije jednostavno. Lično kada su zamerali usvojenima koji govore htela sam da im kažem – imate li predstavu šta sam prošla da dodjem do ovog mesta na kome sam? Trebalo je hrabrosti i vremena da ne pišem pozitivno o usvajanju što se od mene očekivalo. Kako ja to vidim, neverovatna stvar nije da neki usvojeni govore, neverovatna stvar je da iko od nas to čini, kada se uzme u obzir koliko pritisaka iskusimo da ispunimo viziju drugih o tome šta naši životi treba da budu i predstavljaju.

Pretpostavljam da je svaka usvojena osoba koja govori bila kontaktirana od neke druge usvojene osobe koja je napisala – hvala ti što si rekla ono što ja još ne mogu da kažem. To se dogodilo i meni a i drugim usvojenim koji pišu. Tu su i usvojeni koji dodju na forume i napišu „toliko mi je drago da sam našao/la ovo mesto gde mogu otvoreno da pričam sa ljudima koji razumeju. Ja ne mogu da pričam o ovim stvarima sa neusvojenim ljudima.“ Postoje mnoge stvari koje utiču na ćutanje koje nemaju veze sa tim da je usvojeni/a sasvim dobro.

4) „Usvajanje me ne definiše“ usvojeni/a

Postoje usvojeni koji ne žele da usvajanje bude ono što drugi u njima vide. To su usvojeni koji kažu ponekad „usvajanje me ne definiše“ ili „ja sam bio/la usvojen/a“ (umesto „ja sam usvojen“). To je savršeno prihvatljiv izbor. Svako od nas, usvojen ili ne, ima više identiteta, i mi svi svakog dana pravimo izbore koje delove da naglasimo ili podelimo sa svetom a koje da zadržimo za nas.

Kada sam bila mladja imala sam običaj da umanjujem značaj usvajanja za moj život. Izbegavala sam tu temu što je brže moguće govoreći „To što sam usvojena je samo deo mog života, znala sam oduvek za to ali ja ne mislim mnogo o tome. To nije nešto značajno.“ Kada gledam moj život sa ove tačke gledišta vidim da je usvajanje imalo jako veliki uticaj ali moja želja da me posmatraju isto kao ostale je bila toliko jaka da nisam mogla ni sebi da priznam a kamoli drugima.

Za mene to je još jedna stvar koja se promenila sa vremenom, ali mnogi usvojeni imaju jaku želju da ostanu „neobeleženi“. I ne osudjujem ih uopšte zbog toga. Mi plaćamo cenu ako govorimo javno. Aktivizam u usvajanju može zaseniti ostale delove nečijeg identiteta. Ne želi svako to.

5) Usvojeni/a koji/a nema više snage za aktivizam

Usvojeni se povlače privremeno ili trajno i prestaju da govore zbog svog psihofizičkog zdravlja. Oni nemaju više snage za cenu koja se plaća kada se govori o usvajanju.

Eto to je lista pet tipova usvojenih koji ne govore. Neki su verovatno izmedju ovih kategorija. Verovatno se još neka kategorija može dodati na listu. Poenta je u sledećem: ćutanje usvojenih ima više oblika i uzroka. Nemojte to ćutanje koristiti da omalovažite glasove onih koji govore.

Originalni tekst se nalazi ovde: http://www.rebeccahawkes.com/2014/02/five-categories-of-adoptees-missing.html

ad child grateful


22 komentara

  1. simona32 kaže:

    Ovaj tekst pronašla je Daca i kaže da je dosta tačan. Ja sam samo prevela… I naravno čini mi se da bi moglo biti tako ali Daca reče da će ona obrazlagati detaljnije. Pričaju malo usvojene majke kod nas, a usvojena deca jedva… Sem Dace i Njegoša ja ne znam da li bi ijedan usvojeni izrekao ikakvu kritiku usvajanja ili svoje misli drugačije od očekivanog. Ja moram da priznam da ponekad kad sam postavljala pitanja želela sam da čujem više, osećala sam da i Daca i Njegoš ne žele da nam kažu nešto što bi nas možda uvredilo. A ja sam želela da čujem prave misli usvojenih, ne ono što je prijatno nama usvojenim roditeljima da pročitamo. Tako me je jednom duboko dirnuo jedan Njegošev odgovor kad sam ga ja upitala da li je istina da usvojeni imaju mnoge zamerke na usvajanje. On je to negirao ali kad je počeo da obrazlaže zapravo je post bio potvrda nekih od tih zamerki i rekao je da su jedina dobra stvar u usvajanju usvojeni roditelji. I kako i ovaj tekst kaže potrebna je velika hrabrost usvojenog da se govori mimo očekivanog… Ali nadam se da ćemo ovim tekstom ohrabriti još neku usvojenu osobu da nam se javi… 🙂

    Liked by 1 person

  2. Daca kaže:

    Prosto ne znam koji deo članka da citiram i da kažem: E, ovo sam ja! Jer zapravo sve ove faze, svi ovi tipovi prošli su kroz mene i i dan danas jesu deo mene. Za spoljni svet ja sam i dalje ovaj tip: Kada sam bila mladja imala sam običaj da umanjujem značaj usvajanja za moj život. Izbegavala sam tu temu što je brže moguće govoreći .
    Da me bilo ko spolja pita nesto o tome, odmahnula bih rukom – ma da, al nebitna stvar. Bilo pre 100 godina.
    Kad rastes uz roditelje koji imaju tipicne predrasude u usvajanju, vrlo rano shvatis da je najbolje da – ĆUTIŠ. Svakako da niko od nas nije toliko malouman da ne shvati od najmladjih dana da je nesto kod njega drugacije. Poredak u glavi, u dusi i odnos okoline prema tebi. I kad pocnu ona klinacka pitanja, jos kao dete osetis da nije dobro previse da se zanimas. Ne daj boze da kazes da zelis znati svoju bm, svoje poreklo – to je kao da si sam sebi potpisao smrtnu. O strasnim osecanjima grize savesti i stida koje osecas sa jedne strane, a sa druge duplu nepravdu sto ti se to uopste zamera iako sam nisi ni trazio da se rodis, ni da budes ostavljen, ni da budes usvojen – nema svrhe pisatI. Ne bih ni mogla recima preneti koliko sve to duboko pogadja i smeta.
    E zato pisateljka bloga kaze potrebna je ogromna hrabrost progovoriti. Da li je meni bilo lako reci majci da sam otvorila dosije i da cu upoznati bm? Ne, jer sam savrseno dobro znala kako ona to vidi. Koliko me je strah ceopao sto treba da se suocim sa bm, toliko me je na drugoj strani cepao sto mozda ozbiljno narusavam odnos sa majkom, samo zato sto ona ne zeli da prizna da je to normalno. Pa ipak prvi put pobedila je potreba da budes ono sto jesi, da kazes glasno sta mislis. Ja ne mogu poreci tuznu cinjenicu da moja majka smatra ponizenjem i sramotom sto sam to uradila. Da je cak rekla i da nikom o tome ne govorim da nas ne brukam. Kako takve reci zabole kad cujes od osobe koju zaista volis vise od svega, od koje ocekujes da ti bude prva i jedIna podrska u svemu tome, nemoguce je ni opisati. Umesto podrskE dobijes osudu i provokacije. I tako, kada si prvi put progovorio i uradio ono sto zaista u dusi osecas da moras, dobio si jedan haos: jednu stranu koja te optuzuje sto si to uradio i drugu koja bi te najradije izbegla jer joj narusavas sadasnji zivot. Nadjes se na vetrometini dve struje, koje te u isto vreme sinhronizovano sibaju sa svih strana gledajuci samo sebe, samo svoj neki bol i uvredu, a da nijedna strana nije jednom pitala: Daco kako si ti u svemu ovome? Da zamerim bm sto me to pitala nije, ne mogu, nije njena duznost, nije nikad pa ne mora ni sad, ali tesko da ne mogu zameriti majci sto mi je najtezi period u zivotu ucinila jos tezim. Ali to ne znaci automatksi da je ja manje volim i postujem ili da ne prihvatam usvajanje, to je samo jedan segment naseg zivota. Istina bitan, ali bitan za mene, ne i za nju i tu i jeste problem. I sta sam mogla posle svega uraditi? Samo jednu stvar – sve sto osecas zadrzi u sebi, nikad ne pomiinji, zarad mira. Mira u kuci. Mira u majci. Iz reuniona se povuci zbog mira bm, mira njene proodice, mira b-oca, mira njegove porodice. E kad tako na svaciji mir gledas i svaciji teret silom prilika prihvatas da nosis u sebi, nije ni cudo sto onda godinama ne mozes da se sastavis i prolazis kroz najmracnije moguce krize. Osecas se prokleto jednostavno. Odbolujes za svakog. Za majku koja ne razume. Za bm koja opet ne zeli nista sa tobom. Za srusene nade. Za neodgovorena pitanja. Za bracu i sestre koje nikad nisi i nikad neces upoznati. I naravno, sve to utice na svakodnevni zivot. U mom slucaju – odrazila se na tadasnju dugogodisnju vezu. Pa onda i to odboluj. Kud je sve otislo niz vodu, nek ide i to. Ugasis svetlo za svim. Osecas se kao ubica svega sto si dotle radio i imao, a sve zbog toga sto niko nece da te razume.
    Ali – to niko ne zna. Spoljasnji svet ( ukljucujuci moju majku ) misli da je to kod mene trajalo par dana. Eto dete uhvatilo neko ludilo, al opametilo se. A sigurno da par meseci nisam ni spavala kako treba. Ne bih mogla izbrojati jutra koja su docekana budna, jer samo nocu mozes da imas izraz lica koje je duboko zabrinuto i u dubokom problemu, smeo si da plaćeš. Preko dana si osoba sasvim „normalna“, pa i nasmejana. To zna ovaj blog ovde. Zato toliko i pisem. Tereapeutski deluje. Ali da li cu ikad javno govoriti o svemu kroz sta sam prosla – iskreno ne verujem. Moralo bi mnoooogoo toga da se promeni da bi iko od nas mogao otvoreno da kaze sta zaista misli. Sumnjam da ce se to desiti u ovom mom zivotu.

    Liked by 2 people

  3. simona32 kaže:

    Daco,
    da podjem od kraja – pa ti otvoreno i javno govoriš – ovde. I ja mislim da pisanje, razgovor ima terapeutsku svrhu…

    Kad sam danas pročitala mislila sam da budem baš oštra prema tvojoj majci. Ali sad sam pričala sa Jovanom i odustadoh od oštrine 😀 Izgleda je usvojenim roditeljima kod nas teško da se stave u položaj usvojene dece. Kažem kod nas jer mi se čini da je na zapadu to drugačije, ne razumeju nikada do kraja ali opet mi se čini da se približavaju nekom razumevanju… Tvoja majka je još starija generacija, bez interneta, bez mogućnosti za razgovor… Ne pravdam je naravno. Nije meni to jasno ni kod ranijih ni kod sadašnjih roditelja. Zašto se upuštaju u usvajanje ako ne žele da ga shvate i da se bave njime? Pogotovo poziciju usvojene dece, pogotovo svoje dete.., Ni biološke roditelje naravno ne pravdam samo je razlika što su oni davno rekli da su nespremni za roditeljstvo a usvojeni su doneli odluku o usvajanju na koju ih valjda niko nije naterao…

    Viktor je večeras bio tužan pa nešto uznemiren, jedva je zaspao… Da li ima veze sa usvajanjem ne znam. Sasvim moguće jer nema drugih razloga oko nas da bude tužan. Ja sam ga pitala zašto je tužan ali nije hteo da prizna da je uopšte tužan, kaže srećan je. Ja sam nastavila da me nije uverio (vidim) i da je u redu da nekad budemo tužni, da uvek može mami da kaže zašto je, da možemo da pričamo, tuga se malo smanji kad se podeli… Ali ga nisam tešila – jao budi srećan evo tu smo mi i baš smo srećni (oko toga sam se kasnije raspravljala sa Jovanom 😉 ). Pa naravno da dete zna da smo mi tu i da je srećan u tom delu, ali to ništa ne menja vezano za raniju tugu i za osećanja prema biološkim roditeljima. Jeste malo frustrirajuće ili malo više za roditelja da ništa ne može da uradi. I ja se rastužim kad vidim da je Viktor tužan naravno. Ali kad pročitaš mnogo puta da je to tako i znaš da je tako i prihvatiš kao takvo i onda ne relativizuješ dečiji bol i ne teraš ga da laže da nije tužan već da može da ispolji svoja osećanja… To je tako kod mene a nadam se i kod jednog broja još roditelja a ako usvojena deca budu pisala još više moraće više i da ih čuju.

    Zbog toga vredi pisati… Možda nisi uspela da promeniš svoju majku i vaš odnos ali deluješ na neke druge živote, usvojene roditelje i decu, i to je nešto 🙂

    Liked by 2 people

  4. Daca kaže:

    Da, to je i jedan od razloga zašto pišem, jer verujem da će nekom značiti.Da sam mislila da se samo olakšam, pisala bih sama sebi. Tako da je cilj i da nekom svom budućem „sapatniku“ bude od koristi bar nešto iz ovih silnih iskustava koje ovde pominjemo. Da sam ja tokom života imala gde da čitam, neke stvari bih mnogo ranije shvatila, bolje se postavila i pripremila se. Ali dobro nije kraj sveta ni ovako 😉 Izvuku se velike pouke. Obično to tako ide kad prođeš kroz neku „kataklizmu“…Odboluješ, povratiš se, uzdigneš i kreneš u nove pobede 😉

    Liked by 2 people

  5. simona32 kaže:

    Daco,
    ja mislim da se ti baviš SUVIŠE usvajanjem 😀 Šalim se naravno!

    To je „argument“ koji najviše ne podnosim. A kad ga je Jovan sinoć potegao ne želite da znate šta sam sve odgovorila 😀 A na forumu su mi malo malo pa govorili da se suviše bavim… Stoga smo valjda na blogu mirnije, ovo je blog o usvajanju, ne mogu da se bavim trešnjama. 😀 To je „argument“ samo da se ućutka druga osoba, eto bavi se suviše a da se bavi samo malo manje ne bi videla sve te probleme u usvajanju. Na stranim sajtovima i stranicama iščitah mnoge diskusije ali bukvalno nikad ne videh argument zvani „SUVIŠE BAVLJENJA“… Koliko je to dovoljno pa da ne bude suviše? Dva minuta dnevno, dva sata dnevno, dva sata svaki drugi dan, dva sata sedmično? I onda treba osobi da se pravdam da ja jelte radim još ovo ono u životu a osoba će onda da mi odobri i ovo bavljenje jer možda kad se sve to uzme u obzir i nije suviše… Samo što ja neću da se pravdam nikome, pa čak ni Jovanu… I rekoh mu ja ne pratim na koje on sajtove ide na internetu, ne traži mi dozvolu za to pa i ja ne tražim… A sa ostalim svetom sa kojim ne delim život tek nemam nikakve veze, živi i pusti druge da žive… A situacije vezane za usvajanje postoje zato što su tu i ne nastaju što se neko bavi time niti nestaju zato što se ne bavi.

    Liked by 2 people

  6. tatajovan kaže:

    Evo i mene. Ja naravno podržavam skoro svaki Simonin blog. Mislim da su predivni. Ako ih sama piše onda se vide da su iz srca. Naročito ja to vidim jer logično niko je ne može bolje znati od mene. 🙂 A ako je nešto prevela kao u ovom slučaju ili objasnila neki simbol, onda je to takođe nešto korisno i lepo.
    Ipak što se mene lično tiče ja sam drugačiji, a vidim i da su muškarci opet sličniji meni jer ih gotovo i nema ni na ovom blogu ni na nekim drugim forumima vezano za roditeljska pitanja.
    Ja jednostavno ne bih mogao svakog dana da pišem novi tekst o usvajanju, da non stop tu temu pretpostavim svemu drugom, da sve šta se dešava s detetom tumačim kroz tu prizmu. Ne mogu jer bi to značilo da legitimišem oooogroooomnuuu razliku između čoveka koji je usvojen i svih ostalih ljudi. Možda grešim, ali ja te razlike ne vidim u tolikoj meri.
    Ja sebe gledam kao na oca, a Viktora kao na sina i to je to.
    Protiv sam potenciranja razlika. Znam da ih ima, ali protiv sam potenciranja.
    To bi mi bilo nekako isto kao kad neko u kući ima osobu sa posebnim potrebama, geja ili vanbračno dete koje je recimo Rom ili melez.
    I onda svakog dana, šta god da se desi poteglo bi se: – Ja sam ipak taman, ja sam ipak gej, ja sam ipak nagluv, ja sam ipak kratkovid.
    Pa onda sutra opet i opet i opet i opet….
    Ja jednostavno ne mogu da funkcionišem u svakodnevnom potenciranju nekakve različitosti.
    Znam da problema ima. Znam da ću biti otvoren kad dete svaki put bude progovorilo o tome. Naravno da neću skretati temu i gurati je pod tepih, ali mislim da ne mogu ni potencirati. Ti bi bilo kao da svakodneno gradim neki novi zid u našoj sreći.
    Kao da se na nekoj poljani nalazi 5 porodica. Na jednoj smo i mi. Spremamo se na doručak na travi. Međutim ne možemo da budemo kao druge porodice već stalno treba da gradimo neki zid na sred poljane i da potenciramo našu različitost. Mislim da to ni samo dete ne voli.
    Još nešto. Život i jeste borba. Svaki čovek pa i dete koje je usvojeno mora da bude jako. Ne možemo Simona ili ja da budemo jaki umesto našeg deteta jer to je onda spas samo na kratke staze.
    Ja ću ga zaštititi tako što ću se žaliti u vrtiću, kasnije u školi, što ću opomenuti naše rođake, komšije da paze šta pričaju… Međutim to su sve kratke staze. Za nekoliko godina Viktor ide u sve samostalniji život. Ne mogu boraviti u školi s njim, niti na odmoru ili u društvu koje provodi kod kuće, s njegovim drugovima. Umesto te spoljne zaštite daleko je bolje formirati dete da samo bude jako, da ume da odgovori, da se suprotstavi, da ume da izgradi snagu u sebi, takvu da ga ne pogađa šta kaže svaka budala. To bi mi bio neki primarni cilj, ali… otom potom.
    Dotle ne mogu svaki dan da podsećam sebe na razlike jer se ne osećam dobro.

    Liked by 2 people

  7. simona32 kaže:

    Jovane,
    hvala 🙂 Ja taman mislila da će biti neka bračna svadja ovde kad ništa… 😉

    Koji će značaj u Viktorovom životu usvajanje imati on bi trebalo da odredi. Naše je samo da ga pratimo i da mu damo dovoljno slobode i podstreka da priča. Ali da bi roditelj to znao on mora da gleda malo i stvari iz drugog ugla, iz ugla usvojene dece. Ne verujem da je i Dacina majka namerno napravila greške, ona sigurno misli da je činila najbolje za Dacu… Ne bih volela da na nekom blogu, ovom našem ili nekom budućem naš Viktor napiše nešto poput ovog što je Daca napisala „…Nadjes se na vetrometini dve struje, koje te u isto vreme sinhronizovano sibaju sa svih strana gledajuci samo sebe, samo svoj neki bol i uvredu, a da nijedna strana nije jednom pitala: Daco kako si ti u svemu ovome? Da zamerim bm sto me to pitala nije, ne mogu, nije njena duznost, nije nikad pa ne mora ni sad, ali tesko da ne mogu zameriti majci sto mi je najtezi period u zivotu ucinila jos tezim. …“ Kako rekoh i ja kao i Daca veću odgovornost ovde vidim na usvojenim roditeljima. Šta god mislili o biološkim i kakva god bila priča oni su potpisivanjem odustali od roditeljstva ili im je država to pravo oduzela. Da li će reunion biti uspešan, to možemo samo da se nadamo, ali niko ne garantuje da hoće… Ali usvojeni roditelj je odabrao usvajanje, odabrao i detetovu priču, mi smo svi upoznati sa pričama… I nema pravo da on priča o sad svom nekom bolu bar ne da zbog toga sputava dete… To jeste veliki zadatak i zato ja smatram da nas socijalni radnici preterano opterete hraniteljima. Naročito otkako su Njegoš i Daca pisali o tome pa gledam malo i iz tog ugla. Odakle im pravo da nam još pored sve težine traže da sa njima ostajemo u kontaktu? Samo mi još njihovi problemi u životu fale, i nama i detetu… Moram i na sastanak, pa da se ne bavim suviše usvajanjem 😉 nastaviću kasnije…

    Sviđa mi se

  8. Daca kaže:

    Daco,
    ja mislim da se ti baviš SUVIŠE usvajanjem

    Hhehe još jedna karakteristika teme usvajanje. Prvo ti se zameri što se uopšte žališ, a onda i kad pišeš o tome što uopšte pišeš ili previše pišeš.:D
    Kao što sam pročitala juče jednu fenomenalnu rečenicu: Adoption loss is the only trauma in the world where the victims are expected by the whole of society to be grateful. Na ovo da dodam još i silent i to je to 😀

    Liked by 1 person

  9. Daca kaže:

    Btw pišem ja i pesme i pričice i ovako društvene tekstove, nego ne ide da na blogu o USVAJANJU pišem o tome 😀

    Liked by 2 people

  10. simona32 kaže:

    Mene interesuju ezoterične stvari poput astrologije i prošlih života i tako to… Povezala sam sa usvajanjem na jednoj temi… ali ne mogu da pišem baš na svakoj 😉 Uh odoh po Viktora pa idemo u kupovinu a posle ćemo da jedemo tortu i da se vidimo sa bakom, onda ide na sport a ja ću imati malo vremena da dodjem ovde… upppsss neću o usvajanju da ne bude suviše 😉

    Ps: neću stalno ovako samo da ilustrujem kako bi to izgledalo kad bih pisala o svemu čime se bavim 😀

    Liked by 2 people

  11. Daca kaže:

    Zaista im se divim kako tako javno pričaju. Prosto ne mogu zamisliti to kod nas da se desi. Čak i kad zamislim nekako, vidim tonu negatinvih komentara ispod takvog imaginarnog videa.

    Liked by 1 person

  12. simona32 kaže:

    Što se negativnih komentara tiče, to je ovdašnja svest ili nesvest… Ali opet i usvojeni moraju da prelome da pričaju kako bi ih drugi razumeli. Ja se sve nadam biće jednog dana i na našem blogu više usvojenih koji pišu bar anonimno… Ja verujem da će vremenom biti drugačije. Zato što stasavaju nove generacije koje mi odgajamo otvorenije, utoliko neće imati toliko kočnica i strahova kao usvojeni ranije kad je ili usvajanje prećutkivano ili svedeno na puku informaciju. Takodje imaju mogućnost saznavanja preko neta i sl, sada eto i na našem jeziku. Sećaš se i nas dve smo se upustile u prevodjenja kad smo shvatile da postoji veliki broj izvora sa zapada, informacija, mogućnosti za preispitivanje svih stavova… ali to je dostupno samo onom ko dobro barata sa engleskim, ostali ostaju u mraku… Pa mi rešismo onda da osvetlimo, pored sopstvenih tekstova naravno… A i brojnost je moguće sada veća… Da li znaš koliko se dece usvajalo godišnje u tvoje vreme? Sad je taj broj oko sto i nešto i ima tendenciju porasta…

    Meni je iz ovog videa najjači utisak ostavila žena koja je i sama usvojena a onda i biološka i usvojena majka. Pričala je o svom utisku da biti u biološkoj porodici i usvojenoj nije isto. Uvek mi je zanimljivo kad neko ima mogućnost sagledavanja sa više strana…

    Sviđa mi se

  13. simona32 kaže:

    Još nešto što mi se čini važno za roditelje je onaj komentar „nismo mogli da imamo biološku decu pa smo usvojili tebe“. Uh… Ja prvo ne osećam uopšte da je to istina za nas. Prvo ja sam želela usvajanje a i mislim da sam mnogo bolja usvojena majka nego što bih ikad bila biološka. U svakom slučaju biološko roditeljstvo mi ne nedostaje ali uopšte… Takodje i sada sam u godinama kad ljudi pokušavaju da imaju biološku decu a kamoli tada, mogli smo da idemo na više vto od onih na koje smo išli… Prema tome prvo sama nikad ne razmišljam u tom smislu… A i da razmišljam nekako mi se čini da to nikad ne bih rekla detetu. Ali ljudi to govore, čak i u knjigama poput medvedića Srećka se kaže da nisu mogli da rode pa su usvojili… Tako da nisam se dosad upuštala u to, ako knjige kažu a i ljudi osećaju da treba da budu potpuno iskreni sa decom šta se ja sad petljam… Ali videh sad ovde, jedna usvojena devojka je rekla da detetu to jako loše zvuči, pa da je i istina da se preskoči bar do odraslog doba.

    Sviđa mi se

  14. Daca kaže:

    Da li znaš koliko se dece usvajalo godišnje u tvoje vreme? Sad je taj broj oko sto i nešto i ima tendenciju porasta…

    Ne bih znala precizno, ali nije bila retka pojava. Bar je mama malo-malo umela za nekog da kaze i oni su usvojili dete. Tako da sam ja skontala da je to često bilo i tad, samo ja nekako nikog poznavala nisam.

    Liked by 1 person

  15. simona32 kaže:

    Eto to se promenilo sa Njegošem… a već na susretu ćeš upoznati mnogo usvojene dečice ali nadam se i malo veće dece 🙂

    Šteta što tvoji roditelji to nisu prepoznavali kao bitno… Mada slutim da će i neki današnji roditelji pasti na tom ispitu. No tu je internet kao spas, deca će se povezati sama.

    Problem je čini mi se što usvojeni roditelji najčešće dolaze iz većinske grupe i nisu se bavili problemima manjina. Možda ni sada kada zapravo jesu manjina – ne mogu ni sebe ni dete da pecipiraju kao manjinu… I onda propuštaju razmenu iskustava sa grupom kojoj pripadamo i ne shvataju značaj toga ako ne za sebe a ono za decu.

    Sviđa mi se

  16. AbrakaDabra kaže:

    Obećala žaba da neće u vodu, ali ne vredi 🙂 . Žao mi je što ću ispadati Mile konrtaš, znam da moj stav neće uticati čak ni da razmislite o njemu, ali zbog drugih koji dolaze, čitaju, imaju svoje dileme, životne puteve, ipak pišem. Znam da je ovo blog o usvojenju i zato se sve oko njega vrti, ali ipak postoji nekoliko stvari koje bih volela da istaknem.

    Lako je osuditi druge za nerazumevanje. I ići kroz život sa osećajem da si neshvaćen pa i nekompletan i patiti zbog toga, ili, s druge strane, da si obdaren posebnim darom razumevanja, mnogo većim od onog koji imaju drugi. Ali, nije sve tako crno belo
    .
    Šta sa osudom usvojenih roditelja koji ne razumeju? Odakle im pravo da ne razumeju ako su već ušli u usvojenje? Itd….itd. Ja bih pošla od toga da su radili i rade najbolje što umeju. Da umeju bolje, da umeju drugačije – uradili bi. To je pravilo koje važi za sve roditelje, koji čine iz ljubavi. Ne znaju bolje. Za sve poslove se danas polažu nezamislivi ispiti, stiču sertifikati, samo je roditeljstvo, svaki oblik roditeljstva, nešto gde su ljudi prepušteni samima sebi, niko ih ne priprema, ne školuje permanentno. Da li znate da u psihologiji postoji termin DOVOLJNO DOBRA MAJKA. Nema savršene majke iako većina bioloških ili usvojenih to želi da bude. Ima samo dovoljno dobrih. Zašto? Zato što svako od nas vuče svoje traume, svesne ili podsvesne, svoje nesigurnosti, svoje potrebe za dokazivanjem (ako ne nadje načina da ih prevazidje), svoje neostvarene vizije koje su mu polazna tačka za delovanje u ovoj ili onoj životnoj ulozi. Nerazumevanje usvojenih roditelja prema usvojenoj deci jeste teško, slažem se. Ali se ne razlikuje mnogo a možda skoro uopšte od nerazumevanja mnogih bioloških roditelja u raznim segmentima života svoje biološke dece, koje po tu decu postane podjednako teško i možda čak u mnogo čemu pogubno. Ne, ne želim nikome ovde da oduzimam pravo da zbog svog porekla i životne priče tuguje, da bude ogorčen isl, želim samo da kažem da SVI roditelji negde greše, da se mnoga deca žale na nerazumevanje roditelja u najtežim životnim trenucima. Neko to prodje kod izbora partnera, zbog kog bude odbačen, neko zbog napuštene ili drugačije izabrane škole, neko dok pokušava da reši neplodnost, neko dok se suočava sa bolešću, hendikepom, ko zna čime. Jer, roditelji su samo ljudi, puni svojih nekih rana i povreda a usvojeni roditelji nisu nadljudi. Ako bi se od njih očekivalo da budu nadljudi, usvajanja ne bi bilo, pošto niko ne bi prošao test. Da li bi to bilo dobro i ispravno i u najboljem interesu dece bez roditeljskog staranja?

    Dakle, prosto u životu treba prihvatiti svoju prošlost takvu kakva je, i shvatiti da su nam roditelji dali svoj maksimum kako su oni znali i umeli. Mnogo mi je trebalo da shvatim da se roditelji suoče sa paničnim strahom kad su im deca u teškom periodu a oni tu ništa ne mogu i ne umeju da reše. U strahu povuku najgluplje (a često i najbolnije) moguće poteze. Ali ako znamo da tu ljubav postoji,onda ima mesta i za oproštaj i za prihvatanje roditeljske ljudskosti. Sa starenjem opada fleksibilnost, opada snaga da se hendluje stres i bol, duša se instiktivno štiti. A ljudski, vrlo ljudski mada ne baš često i uobičajeno je razumeti, oprostiti a ne osuditi.

    Dalje,govorite o nedovoljnom uživljavanju u emocije deteta- usvojenog (ja bih rekla svakog). Ali niko od nas ne može da se uživi u emocije drugoga jer nismo ta druga osoba i svako od nas oseća i reaguje drugačije. Odakle nam onda pravo da sudimo druge da nas ne razumeju dovoljno? Pa ne mogu kad nisu u našoj koži. Razumemo li mi njih istinski i dovoljno? S naše tačke gledišta većinom DA, ali hajde da pitamo njih. Većina odgovora će biti NE. Zašto? Zato što ljudi s jedne strane slabo umeju na ispravan način da verbalizuju svoje emocije, a s druge strane slabo umeju da čuju tudje emocije od šuma sopstvenih.

    Simona, zvučaću svakako, ali Viktor možda (i vrlo verovatno) zaista nije bio tužan a posebno ne tužan zbog usvojenja. On je malo dete, i s jedne strane je lepo voditi računa o tome kako se oseća, ali s druge strane ne treba da bude stalno pod lupom, niti pod stalnom sumnjom da je tužan, ovakav ili onakav zato što je usvojen. Osim toga, postoji deo koji svako dete želi i ima prava da zadrži za sebe i nije ništa strašno ako ne želi da ga podeli s roditeljem, makar on bio i NAJBOLJI a ne samo DOVOLJNO DOBAR, kakva je većina. Nekad može biti tužan i samo zato što je prosto takav dan, predugo oblačno, problematičan vazdušni pritisak na koji deca reaguju daleko senzibilnije od odraslih. Nema uvek sve veze s traumama iz detinjstva. Tako meni kaže naš psiholog, pa ako su lagali mene i ja lažem vas 🙂

    Doživela sam šta sam doživela u životu,a puno je toga. Nagledala se komplikovanih porodičnih odnosa dovoljno da pomislim da jednostavni valjda i ne postoje. Svaka porodica ima neku svoju mračnu tajnu. Svako odraslo dete nešto zamera svojim roditeljima (biološkim ili usvojenim), to deci dodje u opisu posla. Ponor može biti dublji ili plići u zavisnosti od obe strane, naravno, ali mislim da nije važno za unutrašnju stabilnost da obe strane sve i shvate. Dovoljno je i kad jedna ume da dodje i kaže (a da tako i oseća): „Hvala ti za sve učinjeno jer znam da je bilo iz ljubavi i da je bilo najbolje što si umeo/la.“ Kad se tome još doda oproštaj mnogo toga se u duši raščisti i životni put počne da izgleda malo drugačije.

    Znam, zameriće mi se da ne ostavljam usvojenoj deci pravo da budu tužna što su usvojena. Iskreno, to nije tačno. Pravo da se svako oseća kako želi je neosporno, samo što mislim da je gubljenje vremena i energije da se borimo za pravo na čačkanje sopstvenih rana i negovanje boli. Ja glasam za spoznaju, za preuzimanje odgovornosti za sopstveni život, i za lečenje boli. Svaku bol treba umeti primiti, zagrliti je, odnegovati je i izlečiti je kao malo dete kad se razboli. Bol je deo nas, ali ne mora biti destruktivni deo nas, koji vodi u osudu i životni put pun novih trauma.Da, svako ima pravo da pati ali bi bilo fino da to pravo nadjača potreba za srećom.

    Liked by 1 person

  17. tatajovan kaže:

    U pravu si za ovo da je nerazumevanje sveprisutno. Ne razumeju ni biološki ni usvojeni roditelji mnogo toga. Mene su recimo moji roditelji podržali da studiram nešto (jedna vrsta umetnosti) što uopšte u siromašnim zemljama nije profitabilno i od čega jako mali broj umetnika te vrste može istinski da živi. Isto je s mojim dobrim drugom čiji su talenat roditelji precenili, a on već pola godine živi samo od stanarine i od toga izdržava dete (žena mu hvala bogu radi). Sa ove distance čini mi se da je bolje da me nisu toliko razumeli jer šta sam ja mogao sa 18 godina, u vremenu kad smo svi prezaljubljeni u sebe i kad uveličavamo svoj talenat, da znam o tome kako preživljavati sa 30, 40 ili 50 godina.

    Liked by 1 person

  18. snedra88 kaže:

    AbrakaDabra, baš mi je drago što si „žaba“ koja je rešila da „skoči u vodu“.

    Baš lepo što pišeš ovde, uvek je dobro da više ljudi piše o usvajanju, svako iz svog aspekta!

    Sviđa mi se

    • AbrakaDabra kaže:

      Da, u pravu si, medjutim ne kaže se bzvz da je put do pakla popločan dobrim namerama. Tako deca uče ili ne uče što roditelji zamisle ili odluče da podrže. Tamni vilajet. Koga ne podrže, krivi su što nisu pa radi ono što ne voli ili je i studije napustio jer ih njij voleo. Koga podrže – krivi su jer su podržali a „šta zna dete šta je 100 kila“ i šta je život. Jednom prilikom sam u nekom svom očaju rekla svom detetu, tad cca 6-togodišnjem: „Ali, mil omoje, ja sam samo mama, nisam natčovek, nisam čarobnjak“. Rasplaka se dete i kaže: „Kako nisi? Ja verujem da si svemoguća.

      Dakle, od nekog doba naš život bi trebalo da postane naša stvar i odgovornost. Šta smo dobili-dobili smo do tada, na nama je da pokušamo da što bolje iskoristimo potencijale. Sam kažeš – zanimanje neprofitabilno u siromašnim zemljama. Dobro, ali internet isl su davno pomerili granice zemalja i sveta. Možda postoji neki način za afirmaciju čak i da ne odete napolje, nego smao d aproučiš neke druge mogućnosti. A možda i nije neophodno držati se jednog zanimanja celog života. Ni sa 30, ni sa 40, ni sa 50 nije kasno da čovek proba nešto novo. U poslednje vreme srećem sve više ljudi koji su u jednom momentu uradili totalni iskorak u odnosu na ono za šta su se školovali.
      U krajnjoj liniji (a možda i nije savsim krajnja) možda vas lagodniji život čeka na nekom drugom mestu upravo s tim zanimanjem.

      Nisu roditelji gatare pa da pogode kako će se životi dece odvijati. Shvatimo svoje roditelje i pomozimo tako sebi da učimo našu decu da jednom ona shvate nas a da istovremeno budu u stanju da preuzmu odgovornost za sopstveni život 🙂

      Liked by 1 person

  19. AbrakaDabra kaže:

    Hvala ti, snedra 🙂 . Znaš kako, ja sve sagledavam malo drugačije, usvojenje je samo jeda od mogućih podvarijanti života, iskustvo za decu i iskustvo za nas. Nije da prošlost nije važna, ali nije najvažnija. Najvažnija je zdrava zrela ličnost koja i na izgled loš start može da iskoristi kao odličnu odskočnu dasku za sjajan život, a saznanje o korenu nekog problema kao susptancu za proizvodnju protivotrova u najpozitivnijem mogućem smislu:-) .

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: