Usvajanje

Početak » Iz ugla deteta » Usvajanje – doživotna trauma

Usvajanje – doživotna trauma

Kategorije

Kategorije

Našla sam jedan odličan tekst koji prikazuje ako ne sve a ono mnogo toga što je usvojenom detetu traumatično. O svemu tome smo pričali već na raznim temama ali mislila sam da nam ne bi škodila i jedna ovakva tema koja bi sve objedinjavala. Sem što može da ima efekat da one koji razmišljaju o usvajanju odmah nagna da pobegnu 😀 mislim da može koristiti već usvojenim roditeljima. Ja po prvi put ovih dana vidim značajniju korist od svega onog što sam čitala. Vidim promene na Viktoru. Sitne promene koje možda ne bih ni uočila da nisam upoznavala usvajanje naročito iz ugla deteta, sitne primedbe ili pitanja… O tome ću već otvoriti novu temu kad se još nakupi materijala (a sakuplja se svakog dana). A sada da krenem na ovu temu.

Tekst je odličan i opet vam savetujem da ga pročitate u originalu, staviću link na dnu. Ja ga neću ceo prevoditi jer nekako je razvučen, sa primerima nego ću prepričati izvući one bitne stvari.

Nisko samopouzdanje, nedostatak poverenja i distanciranost – Dugo godina se na usvajanje gledalo kao na savršen aranžman za sve koji su njime obuhvaćeni. Nije se razmišljalo o emocionalnim posledicama na usvojene. Na tim posledicama se može raditi ako budu prepoznate i uočene na vreme. Može se zatražiti i profesionalna pomoć kako bi se prepoznali i lečili simptomi niskog samopouzdanja, nedostatka poverenja i distanciranosti.

Primal wound – trauma usvajanja počinje odvajanjem od biološke majke. Kada se odvoji od jedine osobe koju je poznavala četrdeset nedelja beba se oseća kao da je izgubila deo sebe. Mnogi psiholozi govore da se bliskost ne uspostavlja rodjenjem već u vreme trudnoće. Kada ona biva prekinuta dolazi do nečega što se na zapadu naziva ‘primal wound’.

(Ovde ću opet da umetnem nas. Kaže mi maločas Viktor da me voli i onda doda da me je voleo oduvek. Ja kažem da se volimo od onog časa kad smo se sreli, ne baš oduvek. Ali se može reći i da je oduvek jer smo imali predosećaj da ćemo se sresti. Ali mi se to ‘oduvek’ učinilo zanimljivim…)

Kad usvojeno dete prodje kroz odvajanje od biološke majke doživeće jaku traumu. Ono je se neće sećati ali će ona ostati u njenom nesvesnom. Kao dokaz da to tako ide navodi se primer Marka koji se u domu uspavljivao ljuljuškajući se u kolevci. Ima četrdesetdve godine, ne seća se toga a i dalje se tako ljulja dok gleda tv ili sedi na klupi u parku.

(Ovaj primer sam namerno navela jer sam sa Dacom pričala o tom ljuljuškanju kao nečemu tipičnom za usvojenu decu.Da li se vaša deca tako ljuljuškaju? Obratite pažnju ako niste dosad. Ako je ljuljuškanje ostalo onda vam može biti jasno kako i ‘primal wound’ može biti tu)

Ostavljanje Usvojeni će sa sobom uvek nositi teret ostavljanja. To mora biti prepoznato da bi moglo da se isceljuje. Mogu usvojeni roditelji reći da je on/a izabran/a ali neće proći mnogo kad će dete shvatiti da je pre toga bilo ostavljeno. Usvojeni imaju malo informacija o prošlosti. Uostalom od njih se očekuje da tu prošlost i zaborave i skoncentrišu se na sadašnjost i budućnost. Iz poštovanja prema usvojenim roditeljima, ako u kući ne postoji dovoljno otvorenosti, usvojeni neće postavljati pitanja i biće mu neprijatno da razgovara o usvajanju. On/a će se pitati o okolnostima zbog kojih ga je biološka majka ostavila i okolnostima začeća itd. Stvoriće u glavi scenario koji emocionalno može da podnese. Kao malo dete neće moći da shvati kako je biološka majka mogla da ga ostavi. Usvojeni može osećati da je bio loša beba ili da je biološka majka nebrižna osoba. Mogu se pojaviti i druge misli kao da je ukraden od biološke majke bilo od države ili od usvojenih roditelja. Kasnije usvojeni prerastu te fantazije ali će se deo njih uvek pitati…

(Ovo je deo zbog koga ja već mesecima paničim što Viktor ne postavlja pitanja. Malo me umirite ili sama sebe umirim ali ja znam da on razmišlja u svojoj glavi. I smišlja ovakve ili slične scenarije umesto da pričamo o istinitim stvarima bar onoliko koliko ih znamo. Pre neki dan mi je i direktno rekao da on ne smatra da je tuga manja kad se podeli što mu ja sugerišem i da neće da deli svoje misli sa nama već da će da bude sam sa njima.)

Izabrano dete Govoriti detetu da je izabrano isto može imati negativne posledice. Dete može osećati da mora da bude savršeno da bi zadržalo status izabranog. Ako usvojeni ne može da postigne savršenost to će prouzročiti nisko samopouzdanje. Ovo se pogotovo dešava kada roditelji nisu svesni ovog toga i umesto da pomognu detetu, odmažu…

Duhovi Usvojeni su takodje svesni mnogih duhova koji ih prate kroz život. Ovi duhovi uključuju osobu koja bi bila da nije usvojena, duhove bioloških roditelja i osobu koja je samo dete usvojenih roditelja. Kroz svoje postupanje osoba nastoji da se poveže sa ovim duhovima. Može postupati u skladu sa detetom iz fantazije biološke porodice ili sa detetom koje bi bilo biološko dete usvojenih roditelja.

Kao adolescenti usvojeni će svojim postupcima možda pokušati da se poveže sa isfantaziranom slikom biološke majke ili će se možda osećati nedostojan ljubavi usvojenih roditelja. Adolescencija je zbunjujuće vreme za sve ali usvojeni moraju da se nose sa još dodatnim pitanjima.

Ličiti Kako odrasta usvojeni će primetiti da fizički ne liči na ostale članove porodice. Posebno će biti teško kada se u školi bude učilo o genetici. Prva lekcija je obično o očima. Ako usvojeni ima boju očiju koja genetički nije moguća (da su usvojeni roditelji biološki) osetiće krizu nepripadanja. Kako odrastaju mnogo je primera iz svakodnevnog života koji će ih vraćati na to da su drugačiji: kada ih lekar upita o porodičnoj istoriji, kada ga upitaju da li ima sestru baš znaju nekog ko liči na njega, pitanja o etničkoj pripadnosti…

Fizičke razlike nisu jedine. Mogu postojati razlike u ličnostima ili talentima. Ako osoba nema uzor ni fizički ni psihički mnogo je teže odrediti životni put. Biološka porodica može biti umetnička a usvojena stavljati naglasak na bavljenje naukom. On ne mora pratiti usvojene roditelje u njihovom putu i zanimanjima. Medjutim neće imati u kući ni model nekoga ko se bavi umetnošću. To dodatno komplikuje identitet. Identitet je u početku vezan za gene i porodičnu istoriju.

Usvojeni takodje nemaju mogućnost da vide fizičke karakteristike kakve će biti u budućnosti. Biološka deca gledajući roditelje pretpostavljaju da će u budućnosti biti visoki ili neće, da li će biti skloni gojenju, da li će rano osedeti. Usvojeni nemaju taj genetski model i dok ne dodju u tu fazu života ne znaju kako će biti. To povećava radoznalost vezano za biološko poreklo.

Rejčel kaže da su porodice kao ogledala. Svako se pogleda i vidi svoj odraz. Svi sem usvojenih. Rejčel se oseća kao da gleda u ogledalo i ne vidi odraz. Oseća se usamljeno, nepovezano, plutajuće, kao duh.

Nedostatak priča iz prošlosti Još gore je kad usvojeni počne da priča sa prijateljima i rodbinom. Za razliku od njih on ne zna kako su se njegovi biološki roditelji upoznali niti šta je dovelo do njegovog rodjenja, nedostaje i vreme nakon rodjenja. Usvojeni se može osećati da nije rodjen.

(Viktor je tvrdio da on nikad nije bio beba.)

Neusvojeni uzimaju svoju životnu priču zdravo za gotovo a usvojeni je svestan da ona nedostaje. Tako da se sada usvojeni oseća udaljeno ne samo od svoje usvojene porodice nego i od vršnjaka.

Zahvalni usvojeni Usvojeni se suočava sa osećajem gubitka i bola koji mu nisu dozvoljeni od strane društva. Sa usvajanjem deca doživljavaju gubitak od nepoznate osobe (poput razvoda ili smrti) a da ne znaju zašto. Usvojeni je svestan da je izgubio članove porodice ali se očekuje da ne oplakuju gubitak onih koje nisu ni poznavali. Usvajanje je jedina trauma u svetu gde društvo očekuje da žrtve budu zahvalne.

Neće sve ove stvari delovati isto i u istom obimu kod svakog usvojenog. Neko će provesti život boreći se sa njima, druge će manje dotaći. To je kao kod ratnih veterana npr koji su prisustvovali istom traumatičnom dogadjaju.

Da bi se javnost ili psiholozi bavili posledicama usvajanja potrebno je govoriti, pisati o njima. Potrebno je da se usvojeni roditelji upoznaju sa posledicama usvajanja. Ako ih ni oni ne poznaju mogu voditi dete od psihologa do psihologa koji takodje ne poznaju usvajanje pa detetu može biti gore umesto bolje, u adolescenciji će biti pacijenti zbog šetanja po nestručnim psiholozima.

(Ja baš juče navedoh ovo gore kao razlog mog stalnog oklevanja da se obratimo psihologu. Ne verujem u poznavanje usvajanja od strane naših psihologa. A kad ne poznaju ono što pokušavaju da izleče kao što se u ovom tekstu kaže mogu da učine još gore.Jedna od Viktorovih želja je da kad odraste bude psiholog, e to bi bio neko kome bi roditelji smeli da se obrate, ko poznaje usvajanje, ovako…)

Da li vam se dopada ovaj tekst? Da li prepoznajete ove stvari kod sebe (ako ste usvojeni) ili vaše dece (ako ste roditelj)?

Originalni tekst http://myenchantedgardens.tumblr.com/post/1572990166/adoption-trauma-that-lasts-a-lifetime?utm_campaign=Listly&utm_medium=list&utm_source=listly

ad trauma


18 komentara

  1. Daca kaže:

    Nisko samopouzdanje, nedostatak poverenja i distanciranost – sad but true. Samopouzdanje se dobija samo uz konkretnu podršku ili konkretne stvari. Apstraktno je vrlo nisko ( prepuno strahova ). Nedostatak poverenja – dugo se gradi, a prelako gubi. Čak i kad nije opravdano. Distanciranost – povezano sa ovim drugim. Gradjenje dubokih emocija izvan porodice je vrlo tesko.

    Primal wound – puno toga rekla na ovu temu. Cisto da potvrdim da postoji.

    Ostavljanje Usvojeni će sa sobom uvek nositi teret ostavljanja. – istina i ne samo taj teret, nego i vecni strah da ce svi ljudi koji prodju kroz zivot pre ili kasnije iz nekog razloga opet ostaviti.

    Izabrano dete – istina nisu me ovako oslovljavlai i dobro je sto nisu jer bi to u mojim usima pre zvucalo kao prokleto 😉

    Duhovi – Daca kao usvojeno dete, Daca kao biolosko dete i negde izmedju – koja Daca je prava. Gde pocinje biolosko dete, gde se nastavlja usvojeno, kako se zavrsava….

    Ličiti – i o ovome rekla puno toga.

    Nedostatak priča iz prošlosti – kao i moj mali pobratim, nemam osecaj da sam ikad bila beba niti se mogu zamisliti ni u najvecoj masti kao takva

    Zahvalni usvojeni – grrr, tiha jeza. Najnezgodnija stvar je zahvalnost u ovoj situaciji. Otprilike kao kad bi bili zahvalni sto su vas roditelji napravili i rodili i jos i voleli. Stice se prosto neki utisak da nisi zasluzio ljubav kao svi, nego si nekim posebnim putem dobio tu zeljenu ljubav i onda moras biti posebno zahvalan za to, jer hej da toga nije bilo ti bi bio niko i nista, sam samcijat. Dakle problem je koren te zahvalnosti, a ne zahvalnost sama po sebi. Ljudi su obicno zahvalni za neku uslugu zar ne? Ispada onda da ti je ucinjena usluga sto si usvojen. A ja odbijam da to dozivim kao uslugu. 🙂 Osim toga i usvojeni roditelji kad izraze zahvalnost zahvaljuju se bioloskim majkama. Kontate kako to zvuci nama? Zahvlajujete se cinu koji je nas povredio. Mi zahvalni roditeljima, roditelji zahvalni br, a ko je nama zahvalan? Kome smo mi sta dobor ucinili, usrecili i slicno? Zato toplo savetujem da se ne bude zahvalan u ovoj situaciji ni prema kome. Dovoljna je ljubav 🙂

    Liked by 1 person

  2. Struzzo kaže:

    „Dovoljna je ljubav“.

    A u stvari ne, sto bi rekao Cvarkov iz “ Drzavnog posla“ (ne znam da li gledate na tv).

    No ja bih ostala na toj ljubavi i svemu sto smo vec rekle vise puta pa kako nam bude. Valjda dobro. 🙂

    Sviđa mi se

  3. Struzzo kaže:

    Moje prvo dete se nije nikad ljuljuskalo. Uvek je voleo cvrst zagrljaj, da se onako bas stisne uz vas da vam ponestane vazduha (tako je bilo kod hraniteljke i kod nas). Nasa cerka vec voli da se nosi ( i sad) i „nuna“. Samo pruza rucice da je neko digne i nosi. Kod nje je izrazenije to primarno odvajanje i trauma jer je ona zbog nemara socijalnih radnika provela mesec i po dana u bolnici po rodjenju (iako su imali hranitelje na raspolaganju). Ona sa jedne strane moze sa bilo kim za razliku od bate koji ne prihvata odmah ni lako nova lica ni sva lica. A sa druge strane, ona emotivnije i dublje prezivljava odvajanje i ni par sati. Npr. polazak u vrtic. Prvih dana, na prvi pogled je delovalo da bata ima vec problem sa adaptacijom a ona ne ( odmah je osvojila vaspitacice). Da bi se ispostavilo da je on samo „tvrdio pazar“ i uskoro mu je vrtic vrlo zanimljiv, da nece da se vrati kuci, salim se. A ona je posle dve-tri nedelje pocela da piski u gacice stalno, nekontrolisano. Nosila sam urin na analizu, nije infekcija, pila je cajeve da eliminisemo prehladu. Ne, dodje vikend kad smo svi kuci, mazimo se i ona se uopste ne upiski u gacice. U svakoj prici, pesmici dodaje kako je junak/junakinja otisao kod mame ili je mama dosla…

    Sto se tice „izabranog deteta“… Kako da kazem, ne govore to usvojeni roditelji da bi nekog provocirali, naprotiv, cine iz najbolje namere da jacaju svoje dete, odnos sa njim, njihovu porodicu….
    Nije lako usvojenom detetu ali nije lako ni usvojenom roditelju. A ni zalosnoj bioloskoj majci.
    A opet sintagma dozivotna trauma grozomorno zvuci.

    Liked by 1 person

  4. simona32 kaže:

    Daco,
    hvala na detaljnoj analizi, praktično iskustvo ovde najviše znači… Naravno i mi ga imamo preko naše dece ali sve su to tek naznake koje dopuštaju različita tumačenja… Možda da nekad napišeš članak o ‘primal wound’? Ja to nameravam ali nemam još dovoljno znanja, počela sam da čitam neke članke a rekoh da nadjoh i neku knjigu kod nas koja priča o tome samo ne direktno o usvajanju mada ima i taj deo… Tako da mislim da neću skoro to pisati, jedino ako nadjem neki baš dobar članak za prevodjenje… Ali dosad nisam, to se uzima kao klasika, navodi se da je mnogo knjiga napisano na tu temu, valjda su svi na zapadu usvojili da je to tako i onda nema potrebe da pišu… Pa i ako napišemo članke ti i ja, šta su dva članka naspram njihovih mnogobrojnih knjiga? 😉

    Što se ostavljanja tiče ima tamo u tekstu jedan primer sa ženom koju ostavi muž i posle formira svoja iskustva na osnovu toga. Ali ja mislim da to nije dobar primer zato ga nisam navela. I lično sam imala iskustvo ostavljanja u bolnici (bar ja sam kao dete smatrala da sam ostavljena) i taj osećaj koga se i danas sećam ne može da se poredi sa ostavljanjem od nekog partnera. Hoću da kažem da je mnogo intenzivnije i nakon toga ostavljanje od strane partnera deluje nekako smešno, bar meni je delovao…

    Da malo opravdam usvojene roditelje… Prvo kad kažu zahvalnost misli se na trudnoću, ne na davanje na usvajanje… to su dva različita akta. Drugo čitala sam da neki roditelji koriste to kad je reč o zlostavljačici dece, mislim ne mogu malom detetu a ni velikom da kažu – biološka majka ti je nevidjeni skot nego pokušavaju da i u takvoj ličnosti nadju nešto pozitivno pa onda hajde kao iznela je trudnoću… Treće mislim da sem možda u pomenutom slučaju niko od nas u priči sa decom neće koristiti to… To je više jedna fraza kojom mi hoćemo da kažemo da imamo pozitivna osećanja/stav prema biološkoj majci a da opet ne ispričamo priču deteta koju ne bi trebalo da pričamo. Kada budemo pričali sa decom sigurno ćemo pričati detaljnije i nećemo koristiti fraze pa ni tu. No naravno ako si nam ukazala na drugačiji ugao i prema tome trebalo bi to svejedno da izbegavamo….

    Struzzo,
    i ja sam danas pisala o mokrenju baš na onoj temi ‘kad dete ne pita’… možda je to još jedna karakteristika koja se povremeno javlja kod usvojene dece?

    Što se naslova tiče on je u originalu ‘Adoption: Trauma that Lasts a Lifetime’ bukvalno bi bilo Usvajanje: Trauma koja traje celog života ali skraćeno je Usvajanje – doživotna trauma… Ja mislim da je tema teška a da će još teže biti stvari koje ćemo mi prolaziti ili već prolazimo. Stoga je i naslov u tom duhu… ali ako se tebi i ostalima čini da treba da se menja, nije to veliki problem…

    Videćete na onoj drugoj temi, ja sam danas prvi put videla praktičnu primenu svega što sam čitala, čak nekoliko poslednjih članaka najviše… To mi je drago, dosad mi se činilo da više čitam zbog one intelektualne radoznalosti koju ti spominješ Struzzo ili eto zbog bloga… Da nisam čitala moj stav prema svemu bi bio sasvim drugačiji. Moja majka meni zamera što se uopšte bavim usvajanjem. Imam divno dete, bez ikakvih problema, ne pita ništa o usvajanju što je sjajno, voli nas i umesto da uživam u svojoj sreći ja spominjem tamo neku majku i čitam i pišem po netu. Pročitajte početak ovog članka, to je odgovor na to… Imali su divno dete, nikakvi problemi a onda je odjednom došla u adolescenciju i nastao je haos… Otkud to? Zato što je postojalo i ranije, samo što roditelji nisu videli i registrovali… A u adolescenciji je onda sve mnogo teže, izbegavam te teme da stavim jer bi bilo stvarno antireklama za usvajanje 😀 Mada smo Daca i ja privatno dolazile na njih i ja je povremeno nagovaram da piše o adolescenciji. Mislim da je mnogo bolji put shvatiti ugao deteta i probleme usvajanja ranije, stvoriti dobru komunikaciju, poverenje sa detetom. Što opet ne znači da adolescencija neće biti teška,kako se i u ovom tekstu kaže uvek jeste a naročito u usvajanju ali čini mi se bar ako se uspostavi dobar kontakt, ako se ne bacaju problemi pod tepih, biće ipak koliko toliko podnošljivo…

    Inače u svakom članku ja ponešto novo saznam… bar neki novi ugao. Ovde mi je zanimljivo to vidjenje ličenja kao budućnosti, da je to nedostatak. Baš kad smo išli u kupatilo Viktor se penje na stolicu i priča kako će biti visok. Strepela sam da ne postavi pitanje o tome, danas nam je bilo i previše razgovora… Nemam podatak o visini mada i biološki ujak i brat od ujaka koje nadjoh na fb su visoki (deluje po slikama), tako da reklo bi se da će biti tako… No to ne rešava problem ličenja kroz vreme… Onda mi je bio nov momenat da usvojeni ne zna kao su se bio roditelji upoznali i slične detalje, ja npr znam neke detalje njihovog odnosa ali eto ne znam baš to… Niko se nije bavio da to ispriča… a kad pomislim moji roditelji ceo život pričaju kako su se upoznali, čak su i Viktoru pričali kako su se njih dvoje upoznali… I ja se naravno sećam kako smo se Jovan i ja upoznali mada mi nije to nešto tako upečatljivo kao mojim roditeljima pa da stalno spominjem… Daca mi je isto spominjala da u svakodnevnom životu stalno naletiš na nešto što te podseti na usvajanje tako da mi je to poznato preko nje… I recimo to sa ulogom modela mi isto nije toliko palo na pamet… to da se porodice mogu razlikovati da, da usvojeni ostanu nekad frustrirani jer njihovi roditelji nisu prepoznali njihove talente a usmeravali su ih na nešto za šta su imali smisla ispod proseka… ali uloga modela nekog ko se tačno bavi onim što i oni imaju smisla, to mi nije palo na pamet na taj način donekle jesam razmišljala da bi razvoj deteta u biološkoj i usvojenoj porodici bio različit… I videla sam potrebu Viktora da otac bude spretniji, uzor i neraspoloženje jer je Jovan smotaniji sa rukama od njega… Sreća da se nadje to crtanje za koje je Jovan izuzetno talentovan pa dete se preorijentisa uglavnom na to…. Talentovan je i Viktor ali recimo mislim da je možda za vajanje i slično talentovaniji ali sada to ne pipa, samo crta, crta, crta… Ali gledajući njega koliko uživa i ispunjava ga zadovoljstvom što mu je otac uzor u nečemu što i on dobro radi koliko god da podržavam usvajanje čini mi se da može biti problem ako dete nema nijedan talenat povezan sa roditeljem i nikako ne može na taj način da se poveže, naročito u tom odnosu oca i sina, možda su devojčice drugačije…

    Sviđa mi se

  5. noviinternet kaže:

    Da, ni cvet neće uvek da se primi kad ga stavite u drugu saksiju, a kamoli dete… Hvala na detaljnom navođenju problema. Dugo vremena razmišljam o usvajanju – ostajem pri mišljenju da je to izuzetno human gest.i Vama i Viktoru želim da pobedite 🙂

    Sviđa mi se

    • bofida0404 kaže:

      Zasto human gest!? Nema tu nikakve humanosti vec `sebicnosti`-mi sebi zelimo da ucinimo jos vecu srecu i uzivanje u zivotu imanjem deteta pa ako ne mozemo da ga rodimo onda ga usvajamo. Nije nama dosadno u zivotu pa pozelimo da ucinimo neko dobro delo i tako se odlucimo da usvojimo `neko tamo jadno ostavljeno dete`. Pa necemo reci za bioloske majke da su humane jer radjaju decu te time poboljsavaju demografsku sliku svoga naroda.
      E, vidite, to je to nerazumevanje odgajanja nebioloskog deteta koje postoji u nasem drustvu, I zastupljeno je I kod dobronamernih ljudi koji imaju razumevanja I kod onih dugih koji uopste ne shvataju taj gest jer sopstvenu krv smatraju plavljom od ostalih.

      Liked by 2 people

    • Daca kaže:

      Ako misliš uzeti dete zato što mu je baš tvoja briga neophodna, a ne zato što želiš biti roditelj, onda je bolje da ne uzimaš dete. Šta to znači – briga o nekom dok mu je neophodna? Kad se to dete osamostali, više nećeš biti usvojeni roditelj ili bolje rečeno humanitarac? Ostavićeš to dete, šta? Humano je da odeš u Dom za nezbrinutu decu i pokloniš im par sati pažnje. Odgajati dete, koje bi te nazivalo tata ili mama, nije humano, već je stvaranje porodice i čini odnos dete-roditelj. Ako je ljudskost jedini poriv za usvajanjem, a ne želja i potreba da budeš roditelj, onda je usvajanje potpuno pogrešno i osuđeno na neuspeh. Inače ja sam usvojeno dete, tako da za slučaj da te argumenti usvojenih majki ne uveravaju da to nije humanost, možda ću ja kao usvojeno dete da te uverim. Da je mene moja majka usvojila iz humanosti i da govori da sam odrasla uz nju jer mi je baš ona bila neophodna ( gde je reciprocitet – da je dete potrebno nekom da bi se ostvario kao roditelj ), onda je kao majku ne bih ni gledala. Dakle usvajanje nije čin ljudskosti već je čin stvaranja porodice. Neko ( većina ) je stvori prirodnim putem, oni koji to ne mogu stvore je usvajanjem.
      Usvojeni roditelji za nas nisu spasioci, dobročinitelji, koji su rešili da nas spase bede, već ljudi kojima su bila neophodna deca, isto onoliko koliko su nama bili potrebni roditelji – sve zajedno nas čine porodicom, a ne privatnom humanitarnom ustanovom.
      Iako naizgled to deluje kao kompliment da je neko strašno čovečan što je usvojio, to je zapravo uvreda i za roditelja i za dete. Žena i muškarac koji su usvojili su roditelji, ne umanjujte njihovu ulogu i značaj na neke priče o humanosti. Dete koje je usvojeno je dete usvojenih roditelja, a ne predmet humanosti. Ako ikad budeš usvojio, shvatićeš zašto će ti uši parati ako te neko proglasi humanitarcem, umesto da ti prizna ono što zaista jesi – roditelj.

      Liked by 1 person

  6. simona32 kaže:

    Novi internet,
    dobro došli na blog 🙂

    Usvajanje je nešto zahtevnije roditeljstvo što oslikavaju i ovakvi članci. Nemojte da vas njihova težina odgovara od takvih planova. Trebalo bi usvajanje kao i svako roditeljstvo shvatiti ozbiljno ali kad izvučete neku temu sa delićem naših života računajte da ne vidite celinu…

    Humanost je po meni pogrešan razlog za usvajanje (ima posebna tema koja govori o tome). Bojim se da bi se njene ‘zalihe’ brzo iscrpile u susretu sa usvojenim detetom… U usvajanju kao i u roditeljstvu inače ima i dosta sebičnosti, koliko ja pomažem Viktoru toliko i on pomaže meni, nama… Koliko je on srećan zbog nas toliko smo mi zbog njega, voljen od nas, toliko i mi od njega… I sve tako, ne baš uvek proporcionalno i uvek u istom trentku jer to bi već bila trgovina a ne ljubav, ali nije ni humanost…

    Sviđa mi se

  7. Struzzo kaže:

    Dobro dosao na blog o usvajanju, Noviinternet!

    Mozes li da pojasnis ovu recenicu „dugo vremena razmisljam o usvajanju – ostajem pri misljenju da je to izuzetno human gest“?

    Razmisljas o usvajanju licno – usvojio (la) bi?
    I posle dugo razmisljanja o tome zakljucak je taj? I posto ostajes „pri misljenju da je to izuzetno human gest“ onda sta? Ipak neces usvojiti jer nisi dovoljno human(a)? Ili?

    Bonfida rekla sve. Potpisujem.

    Liked by 1 person

  8. simona32 kaže:

    Sa navodnim humanim činom je problem što to i zvaničnici ponavljaju… Trebalo bi prvo njima ukazati da ne koriste tu frazu. Ja sam imala više situacija koje su bile problematične vezano za tu predrasudu i čak od bliskih prijatelja… I na žalost i pored mog objašnjenja dešavalo se da osoba ostane ubedjena da je to tako…

    Ono što se ne slažem sa Bofidom i Dacom da usvajaju ljudi koji ne mogu da imaju biološku decu. Nije uvek tako kao što neće ni svi koji ne mogu da imaju biološku decu krenuti da usvajaju.

    Sviđa mi se

  9. Daca kaže:

    Dobro u većini slučajeva usvajaju oni koji ne mogu imati decu.

    Sviđa mi se

  10. simona32 kaže:

    Nego da ja vratim temu sa offtopica… Da li problem sa odlaskom kod rodbine vidite kao nešto vezano za usvajanje? Mi otkako smo dobili Viktora problem je sa tim odlascima a i odlascima kod prijatelja, mada mi se čini da je kod rodbine još izraženije… Ja sam u početku baš mislila da će biti suprotno… U hraniteljskoj kući bilo je vrlo živo, stalno je bilo nekih komšija i rodbine i mislila sam da će mu to kod nas nedostajati. Mi se ne družimo toliko. Do duše tamo su ga retko vodili negde pa takvu naviku nije mogao da stvori. No mislila sam vremenom će se navići. U mom detinjstvu se podrazumevalo da idem kod rodbine i niko me ništa nije pitao, tek u teen danima sam mogla da izostanem. Mi kažem idemo retko možda se jednom u dva, tri meseca desi da idemo kod nekih naših prijatelja svi ili kod rodbine. I to najčešće gde ima dece pa ne bi ni Viktoru trebalo da je nezanimljivo. Sada već te ljude zna, nije da su neki nepoznati… I kao u Jovanovom ili mom detinjstvu nije moguće da ne ide. S obzirom da nije toliko često mislim da nije neka posebna žrtva. Ali uvek nastaje kukanje, drama… Evo sutra idemo na slavu i ceo dan danas govori kako neće da ide a mogu da zamislim tek sutra. Već me iznervira pre odlaska negde… Mislila sam menjaće se vremenom kao što su i druge stvari ali za sada pomaka nema…

    Sviđa mi se

  11. Struzzo kaže:

    Simona,
    mozda mu na tim skupovima smeta paznja plus (koja ume da bude karakteristicna za neku tetku, strinu, babu)?
    Mozda familija nista ne kaze, komentarise ali svejedno Viktor oseca, detektuje izvesni „reflektor“ na sebi. Pogotovo sto se sa tim ljudima ne vidjate cesto.
    Moji klinci su mali pa vole da idu svugde gde ima dece, igracaka, zabave a u poslednje vreme gde ima i torti, hehe 😉 ali ja umem da primetim ovo sto napisah prethodno.

    Liked by 2 people

  12. simona32 kaže:

    Hvala Struzzo, da mislim da je upravo to. Viktor još i nije navikao na tu pažnju plus jer nekim čudom dosta ljudi ne zna za usvajanje. Tačno vidim kad doznaju po toj pažnji plus, odlično si je nazvala… Fiksiranje pogleda kako i Yvonne reče u jednom postu da li dete ima sve delove tela, da li ume da priča, oduševljenje što ume i da odgovori na pitanje, posmatranje našeg medjusobnog odnosa… Pisala sam kako je komšinica moje majke komentarisala kako je lep, ja se lepo ponašam prema njemu a onda odmah upitala ko su mu roditelji… Sinoć nije bilo pitanja, bukvalno nijedno… Mislim lakše mi je tako nego da neke stvari lupaju ali i to odsustvo pitanja govori o nekoj neobičnosti… Ne samo o usvajanju već bilo kakvih pitanja. Npr ja upitam neku rodjaku kako njeno dete, na koji sport ide i sl, zar nije logično da i ona upita za Viktora nešto slično?! Ali ne samo da izostaju pitanja o usvajanju nego i sva ostala. Mislim čak da se Viktor najbolje zabavio, odmah je tražio da ide da se igra sa decom, sjajno se uklopio sa rodjakama i ostalima… A za tu pažnju moraće da se navikne, tako će biti celog života… tako je bilo i kod mene zbog specifične porodične situacije i zato sam se uvek odmarala kad ljudi ne znaju za te specifičnosti. Stoga mislim da je dosta dobio što sve ovo prilično turbulentno vreme otkako je došao komšiluk nije upoznat sa usvajanjem… Mogu da zamislim koliko bi se uz pažnju plus i glupa pitanja još naše muke produbljivale… Mislim da su vaspitačice obaveštene oko usvajanja, vidim po nekom posebnom tretmanu u nekim situacijama kojeg dosad nije bilo i što su se ‘ukrutile’ u komunikaciji sa nama pa svaku reč mere… Kažem, ta pažnja plus se odmah primeti… Da li će i Viktor tu promenu osetiti i kako će reagovati ostaje da se vidi.

    Liked by 1 person

  13. […] Usvajanje – doživotna trauma […]

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: