Usvajanje

Početak » Psihologija usvojenog deteta » Roditeljska pomoć

Roditeljska pomoć

Kategorije

Kategorije

Ako ste usvojeni roditelj – da li vam je teško kad vam kažu da ništa ne možete da pomognete kod boli vašeg deteta? Ako ste usvojeno dete – da li vam se čini da su vaši roditelji ipak mogli da učine nešto drugačije?

Ja nekako nikad nisam prihvatila taj pasivan stav za roditelje, ne možemo ništa i samo da čekamo da se dete slomi i tako tu prisustvujemo… Uverena sam da roditelj može da učini nešto, ali nikako nisam nalazila odgovarajući tekst koji bi to ilustrovao. Na zapadu je koncept zatvorenog usvajanja napušten, osamdeset posto usvajanja su otvorena i tekstovi su uglavnom o njima. Najzad sam našla odgovarajući tekst i to od autorke „Primal wound“ Nancy Verrier, koja predstavlja klasiku vezano za literaturu o usvajanju. Ovo su saveti koje ona daje roditeljima.

„Samo je ljubav dovoljna. Da li ste ovo čuli mnogo puta kada ste doveli vaše dete? Niko vam nije rekao da vi preuzimate odgovornost za traumatizovano dete. Niko vam nije rekao da će dete imati problem da se poveže sa vama zbog odvajanja od biološke majke. Niko vam nije rekao da je usvajanje roditeljstvo plus.

Iako usvojeno dete može imati dobar život postoji aura tuge koja se može razumeti samo ako se shvati da se zamena majke ne postiže bez gubitka.

Imate dve stvari protiv vas: ne znate genetička obeležja i imate traumatizovano dete koje će reagovati iz traume prema vama i u svojim značajnim vezama. Vi i vaše dete izvodite ples: ples u kome učite kako da živite jedno sa drugim. Drugi roditelji, uključujući biološke roditelje, ne mogu da to razumeju i priznaju.

Sa druge strane vi imate mogućnost da izvršite vrlo pozitivan uticaj na vaše dete. Možete da date bezuslovnu ljubav jako povredjenom detetu i da kreirate sigurnost kroz ograničenja i postavljanje granica. Možete da ohrabrite posebne talente i sklonosti čak i kada se razlikuju od vaših. U stvari, razlike mogu da donesu nove mogućnosti u vaš sopstveni život. Iskusićete osećanja za koja niste znali da postoje, neka od njih mogu donositi frustraciju i konfuziju ali druga nude nove nivoe razumevanja i saosećanja.

Vama će takodje biti potrebno razumevanje i saosećanje. Iako vaše dete žudi da je blizu vas može imati strah da to dopusti sebi zbog straha od ponovnog napuštanja. Kada se trauma dogodi rano u životu strah često dominira nad željama. Niko sem drugog usvojenog roditelja ne može razumeti bol kada se povežemo sa detetom ali ne onoliko duboko koliko smo želeli. Adolescencija je doba kad i sasvim usaglašena deca sa roditeljima ispoljavaju razlike koje osećaju u odnosu sa svojim usvojenim roditeljima. To može biti veoma bolno za sve. Poželjno je da imate grupe podrške da biste videli da se to dešava uopšte u usvajanju a ne nešto što se dešava samo vama.

Sva usvojena deca imaju dva para roditelja. Ako razumete razlike izmedju usvojenih i bioloških porodica, ako razumete gubitak koji je vaše dete preživelo, možete imati predivan uticaj na njegov život.

ŠTA USVOJENI RODITELJI MOGU DA URADE

  • Pomirite se sa situacijom koja je realnost usvajanja: vaše roditeljstvo je različito nego ono kod bioloških roditelja, to je roditeljstvo plus!
  • Majka može biti svesna i empatična prema znakovima gubitka i tuge
  • Shvataće da zbog nepoznavanja genetičkih obeležja biće joj teže da uoči šta bi trebalo da radi, tako da ih mora biti posebno svesna.
  • Ako je moguće, ostanite kući sa detetom, ne treba mu još jedna neprisutna majka.
  • Morate razumeti detetove odbrambene mehanizme. Jedan je kad je dete usaglašeno. To ne znači da ono nije bez problema. Drugi je kad ispoljava u svom ponašanju stalno da usvojena majka nije u pravu u mnogim stvarima. To govori o detetovoj potrebi za kontrolom.
  • Pokušajte da razumete šta znači odrastati a da ne vidite nikog sličnog sebi. Verbalizujte to.
  • Slavite rodjendan dan pre samog rodjendana. (Rodjendan može biti i dan napuštanja… dete će biti tužno ili ljuto)
  • Nemojte da kasnite kada uzimate dete iz škole, sa treninga i drugih aktivnosti (vraća osećaj napuštenosti)
  • Strah često čuva dete od ljubavi. Budite strpljivi, trudite se da se ne osećaju odbačenim. (ovo nije ništa lično)
  • Pričajte detetu o usvajanju pre nego što može da shvati šta to znači.
  • Odgovarajte na dečija pitanja iskreno. (pitanja mogu biti i u postupcima a ne verbalizovana)
  • Nemojte da govorite ni u čije drugo ime (npr u ime biološke majke). Nikada nemojte reći:“Tvoja biološka majka te je toliko volela da je želela dobar dom za tebe.“ Čak i ako je istina to nema nikakvog smisla za dete. Osoba ne poklanja ono što voli.
  • Naučite da pravite razliku izmedju detetovog ponašanja bilo da je usaglašeno sa vama ili da ispoljava revolt i onoga što je zapravo istina.
  • Ponašanje će ponekad biti različito van kuće pa će drugi moći bolje da razaznaju ličnost.
  • Priznajte, vrednujte i poštujte razlike izmedju usvojenog deteta i ostalih članova porodice.
  • Ohrabrite detetove talente i interesovanja čak i ako su različiti od vaših.
  • Dete neće moći da verbalizuje svoj gubitak pa predjite na druga sredstva komunikacije putem umetnosti, igre, poezije, projekcije…
  • Ponašanje je često metafora za uverenja: ako se oseća ukradeno može da krade, ako živi u laži može da laže, nestanak ljudi može da ispoljava gomilanjem hrane. Verbalizujte to da bi dete znalo da razumete.
  • Prepoznajte suštinska pitanja: napuštanje, gubitak, odbacivanje, poverenje, intimnost, krivicu i sram, upravljanje i kontrolu i identitet.
  • Naučite da je ispod besa deteta bol. Saosećajte sa bolom.
  • Nikada nemojte da mu pretite napuštanjem koliko god se provokativno dete ponašalo.
  • Priznajte osećanja deteta. Nikad mu nemojte reći:“Ne bi trebalo da se tako osećaš“. Osećanja dolaze iz nesvesnog i validna su. Pomozite detetu da verbalizuje svoja osećanja i da prodje kroz njih.
  • Dozvolite detetu da bude svoje. Povucite svoja očekivanja koja se ne uklapaju u njegovu ličnost i sposobnosti.
  • Ne pokušavajte da zauzmete mesto detetove biološke majke. Iako ne priča o njoj, ona je stvarna za dete. Vi ste druga osoba i vrlo važna u detetovom životu.
  • Ne pokušavajte da preuzmete bol vašeg deteta. Priznajte ga, pokušajte da ga razumete, vrednujte ga, pomozite mu da ga verbalizuje, i da nadje načina da prodje kroz njega.
  • Pripremite dete za promenu rutine. Iznenadjenja ga mogu uplašiti (poput iznenadnog nestanka majke)
  • Zbog izostanka prirodnog poretka dete može imati problema u shvatanju uzroka i posledica.
  • To posebno može biti izraženo u doba adolescencije. Mora biti ranije ojačano.
  • Detetu su potrebne jake granice i ograničenja, čak i ako će se boriti protiv njih. Potrebno je da se osete bezbedno i zbrinuto. Vrlo je važno da budete pravedni i dosledni.
  • Otac neće imati isto iskustvo kao majka. Treba da se saoseća sa majkom i da joj da podršku.
  • Oboma im je potrebna grupa podrške, da uporede iskustva sa drugim usvojenim roditeljima i da izbegnu izolaciju.“

Da li ste sve ovo znali? Da li ste primenjivali po nekom svom osećaju? Da li imate još neke savete iz vašeg iskustva? Ako ste usvojeno dete – da li su se vaši roditelji pridržavali ovih stvari? Da li biste voleli da jesu?

Originalni tekst se nalazi ovde http://nancyverrier.com/information-for-adoptive-parents/

Ukoliko niste čitali tekst „Usvajanje-doživotna trauma“ savetujem vam da pročitate i njega jer neke stvari koje se ovde pominju samo ovlaš i podrazumeva se da ih znate tamo su šire objašnjavane. Tekst se nalazi na sledećem linku https://usvajanje.wordpress.com/2014/10/25/usvajanje-dozivotna-trauma/

ad healing


7 komentara

  1. Daca kaže:

    Tvoja biološka majka te je toliko volela da je želela dobar dom za tebe.“ Čak i ako je istina to nema nikakvog smisla za dete.

    Konačno, konačno neko osim mene ovo ovde da kaže! Simona, upamti ovo ( s obzirom na tvoju poveću empatiju prema bm ). Jednom sam ti čini mi se rekla, nikad je nemoj nalgas previše pokazivati pred Viktorom. Veruj nema smisla, pa sve da je sto put tačno.
    Druga krajnost je naravno reći bm ti je neki težak skot i šta ja znam. Ma bm se ne treba opisivatu uopšte niti probati objašnjavti njen postupak i karakter. Najbolje je samo samu priču predstaviti, ali na pitanje zašto ili kakva je to osoba i razna pitanja koja se mogu vrzmati, najbolje je reći ne znam, to ona zna. Bilo kakav opis bm je riskantan i nailazi na otpor kod nas. Ako je predstavite kao suviše dobru – uvreda za osećaj napuštenosti. Ako je predstavite kao suviše lošu – uvereda za nas same. Stoga treba pustiti da dete samo jednog dana nađe taj odgovor.

    Ne pokušavajte da preuzmete bol vašeg deteta. Priznajte ga, pokušajte da ga razumete, vrednujte ga, pomozite mu da ga verbalizuje, i da nadje načina da prodje kroz njega.

    Po meni, najkvalitetniji savet. I ostali su dobri, ali ovaj mi je nekako zaokružio poentu.

    Ako ste usvojeno dete – da li su se vaši roditelji pridržavali ovih stvari?

    Nazalost, sve sto se tiče porekla potpuno zanemareno ili pogrešno rađeno. Sreća, bar su u svemu ostalom super.

    Liked by 1 person

  2. simona32 kaže:

    Daco,
    mi na blogu ne pričamo lične priče naše dece pa se mogu možda steći pogrešni utisci o onome što ćemo govoriti. Sigurno ću biti odmerena u priči sa Viktorom i razmišljati o onome što govorim. Ja imam tačno i napisano koje sam informacije dobila od socijalnih radnika, koje preko hraniteljice, kako ne bih tokom vremena kad ti razgovori krenu pomešala. Izbegavaću vrednosne sudove mada ako mi budemo vodili mnogo razgovora pretpostavljam da su ponekad i neizbežni.

    Sad žurim ali komentarisaću ja ovaj tekst već kad nadjem neko vreme…

    Sviđa mi se

  3. simona32 kaže:

    Evo me… Ja sam za mnoge od ovih stvari instiktivno osetila da tako treba i drago mi je kad nešto eto tako moje potvrdi. Tu mislim na odgovornost prema detetu, govorenje istine, sigurnost da ćemo uvek doći na vreme… Jako puno radim(o) na sigurnosti naših odnosa, na vremenu i kvalitetu tog vremena koje provodim(o) sa detetom. Poštovanje njegove ličnosti se podrazumeva, osećanja takodje… Talente i sklonosti nam je otežano zbog nepoznavanja genetike da pronadjemo ali što god uočimo podržavamo. Tu smo Jovan i ja usaglašeni, oboje smo ambicije ispunjavali u sopstvenim životima i ne prenosimo ih na Viktora. E sad tu se malo plašim da i niska očekivanja možda nisu toliko dobra, strogost nam je slaba tačka takodje. Npr sad valjda postoji neka tendencija da deca budu upisana na oko četiri aktivnosti pored vrtića što znači da nikad nisu kući. Viktor ide samo na jednu a i na nju više ne ide nego što ide. Jedna majka tinejdžera me je stavila u dilemu pre neki dan jer kaže da je zadovoljna svojim sinom koga je kao dete preopterećivala obavezama pa se tako navikao i sad kao tinejdžer isto radi… Mada sam tada pomislila na genetiku, čini se da je ispravno radila ali ja se sećam nje iz mladosti, isto je bila uvek zauzeta aktivnostima, možda je njen sin samo imao sklonost da se ponaša tako… Otkud ja znam da li su Viktorov biološki otac i majka imali mnogobrojne aktivnosti kao mladi ili nisu imali nijednu? Možda bi bilo uspešno da ga upišem na te četiri aktivnosti pa bi poput momka iz mog primera i dalje tako trenirao i u tinejdžerstvu a možda bi pukao i otkačio me kao tinejdžer i stvorili bismo samo kontra efekat?! Ono što ja vidim da mu teško pada i jedna aktivnost… Svakako ga ne bih upisivala na četiri, treba da bude i sa nama i da malo bude dete… On mora da nadoknadi koliko toliko to vreme u kome je bio prepušten sam sebi i da stekne kakvu takvu emotivnu sigurnost i zrelost. I iz toga se vidi da smo mi posebna porodica, ma na svakodnevnom nivou smo različiti od bioloških. Podrška grupe nam je stoga neophodna i nama i deci… Nadam se da će u budućnosti biti više usvojenih roditelja i dece koja će to prepoznavati pa ćemo imati sa kim da se družimo… Imam ja još puno da pišem ali isteklo Jovanovo vreme sa Viktorom pa moram da idem… Malo da se primenjuje i u praksi vreme sa detetom 😉

    Sviđa mi se

  4. simona32 kaže:

    Da nastavim… Ne pokušavam da zauzmem mesto Viktorove biološke majke. Naprotiv ona je za mene stvarna takodje. I nikako mi do kraja nije jasno kako može da se desi zaborav usvajanja i kako neko zaboravlja biološku majku a uz nju i oca. Upravo što smo svesni prirodnog toka stvari i da se deca radjaju. Kako ja u bilo kom trenutku mogu da umislim da sam rodila Viktora kad nisam? Svašta! Sem toga ja volim moj put, moj susret sa Viktorom (ne volim ako se prebacim u njegov ugao i volela bih s te strane da sam mogla da budem uz njega da ne predje sav težak put do nas ali i tad ne mogu da umislim da sam ga rodila, možda kao na zapadu da smo mogli da budemo u porodilištu i odmah odemo sa Viktorom)… Takodje uvek sam svesna da postoji dva para roditelja, to je osnova usvajanja, ma kako da nam to smešno izgleda da ponavljamo to je ono što ljudi „zaborave“. Ja sam i Viktoru nekoliko puta ponovila kad sam mu čitala knjigu „Zašto sam usvojen/a“ da sva usvojena deca imaju biološke roditelje i roditelje. Htela sam da budem sigurna da je to shvatio i prihvatio, sve drugo će lakše shvatiti kad to prihvati. Takodje imala sam neki osećaj da ga ne iznenadjujemo, sem igračkom. Uvek tačno kažem svuda gde idemo, predvidjen ceo dan, predvidjeni i sledeći dani… Drago mi je da ovaj članak govori da je to ispravno. Ovo za bol je jako teško za roditelja. Mislim to može da se shvati i da se poštuje ali emotivno je meni najteže da to iznesem. Zato mi je ovaj članak bio bitan da se navede toliko stvari možemo da radimo ako ne možemo baš sve…

    Uzrok i posledica. To sam primetila kod Viktora, opet mu ja odredjeno pričam ako ovo…onda ovo… I direktno opisujem – uzrok – posledica. Ma kakvi… Ponavljam i ponavljam ali iako je inače vrlo inteligentan pa i u povezivanju, logici (tako ga opisuju i u vrtiću i na drugim mestima ne samo pristrasna majka 😀 ) uzrok i posledica nikako da se povežu, vidi posledicu a ne i uzrok ili obratno… Nisam to znala sa čim da povežem i to mi je bilo možda najveće iznenadjenje ovog članka, da se i to povezuje sa usvajanjem. Vala koliko objašnjavam valjda će uzrok i posledicu nekako povezati do adolescencije…

    Daco,
    da li si ti primetila kod sebe nepovezivanje uzroka i posledica u detinjstvu/adolescenciji? Ako jesi kako si došla do toga da ih povežeš? Na koji način se to manifestuje u adolescenciji?

    Sviđa mi se

  5. simona32 kaže:

    Pročitah na stranici jedne socijalne radnice nešto što ja često razmišljam a i činim… I vezano za usvajanje a i inače ja govorim Viktoru da je u redu da se osećamo i srećno i loše i besno i tužno… Da možemo o tome da pričamo, da podelimo, da je tuga manja kad se podeli… Da su život i lepa i ona teška osećanja. Ali naravno drago mi je kad nadjem potvrdu i od nekog stručnog ko se bavi usvajanjem. Šteta što mi nemamo socijalne radnike/psihologe van samog procesa usvajanja koji se bave tom tematikom. Na zapadu postoje baš konsultanti za usvajanje kome se obratite. A nekad je kod njih bilo kao kod nas da stručnjaci ne poznaju usvajanje pa je pogubnije da im se obratite nego da im se ne obratite (zbog toga sam ja oklevala sa obraćanjem psihologu, samo mi fali neko ko pojma nema ko će da nas naziva humanim i napravi od deteta zahvalnog usvojenog). Ovu stranicu sam skoro otkrila… Evo tog odlomka…

    „Rather than giving our children a singular emotion about adoption (and if we’re honest, it’s usually the emotion of happiness or celebration), it’s imperative to offer and discuss with our children the various feelings that they may experience. In doing so, parents are giving kids permission, freedom, and reality, and are also letting their kids know that they can handle any of their kids’ big or small feelings or thoughts that may come their way. Letting a child know that he may one day feel happy, sad, mad, curious, embarrassed, and beyond about his adoption is truthful and lays the groundwork for what may come, and likewise, sharing with him that he may have more than one feeling at once and that his feelings may change many times relieves a child of some pressure. How much LESS scary would it be for a child to later experience one of these feelings (especially one perceived by the child or others as „wrong“–such as anger or sadness), but to know, „Hey, mom told me that I might feel this way… so it must be okay…“ or „This must be what Dad told me about, and I know he understands… he’s got my back!“ “

    https://www.facebook.com/TaraVanderWoude?fref=nf

    Liked by 1 person

  6. simona32 kaže:

    When I hear adoptees, from young children to middle-aged adults, talk about their curiosity in learning about their pasts (including knowing more about their birth parents, wanting to know about the culture of their ethnic group, and/or wanting to ask questions about their relinquishments), and they start their sentences with, „I love my adoptive parents, but I just wonder about…“, I can’t help to think about the pressure adoptees have to show and voice their loyalty or love to their adoptive parents. Though it’s not about not loving their adoptive parents, adoptees often still feel the need to put it out there.

    Most parents are not putting this pressure on their children intentionally, but children take in messages about their adoption from family members, strangers, teachers, and the media that tells them they are lucky, they are to be thankful, and that adoption is the best thing that could have happened to them. Therein often begins or continues the pressure to „choose“ their adoptive parents and their current lives as the only acceptable understanding of who they are. When really, their stories started at birth, if not nine months before, just like all of our stories.

    And while adoptees may come to some of those feelings on their own (of being thankful or feeling blessed–such feelings I’ve felt myself), it’s imperative for parents to initiate discussions about all topics and emotions related to adoption so that kids can know all feelings and curiosity is allowed and even embraced. Because there would be no adoption without loss. There just wouldn’t be.

    Kids need their parents to be comfortable with this both/and paradigm that adopted kids experience. And parents, we GET to do this with and for our children! Start talking, keep talking, and don’t be afraid of their realities. They need you!
    https://www.facebook.com/TaraVanderWoude?fref=nf

    Liked by 1 person

  7. simona32 kaže:

    Možda će vam se svideti ova stranica i mogućnosti koje pruža sa besplatnim tekstovima. S jedne strane meni je problem nedostatak literature… s druge opet potrebni su mi praktični saveti… Znači da znam uzroke, psihologiju usvojenog deteta, ali često mi zafale te praktične stvari u dnevnim dešavanjima. Ovde ima korisnih saveta

    http://www.forever-families.com/downloads.html

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: