Usvajanje

Početak » Iz ugla deteta » Sunflower – reunion – 5. deo

Sunflower – reunion – 5. deo

Kategorije

Kategorije

Zid

„Konačno sam uspela, polusestre znaju za mene, štaviše lepo su primile vesti“, ushićeno sam saopštavala drugaricama. Sreća nije bila poptpuna, jer je još uvek nisam podelila sa roditeljima, međutim isplanirala sam da im kažem pri sledećem dolasku u Srbiju. Ponovo analiziram slike i radujem se svakoj zajedničkoj crti. Povremeno se dopisujem sa mlađom koja mi govori da se spremaju za more, gde će ostati par nedelja sa Jasnom i babom u porodičnoj vikendici.

Stiže poziv sa mora. „Ne mogu da spavam već danima, molim te reci mi šta ti je ONA servirala.“ Jasna ponovo počinje sa  blaćenjem rođene sestre. Pokušavam da skrenem razgovor sa teme, međutim određene stvari počinju da se preklapaju sa Wunderkindovim opisom. Odlučujem da joj ipak kažem da mi je Gordana potvrdila prvobitnu priču o silovanju, koja mi uopšte nema smisla. Jasna objašnjava da je tu priču smisila moja baba tetka, ista ona koja je navodno trebala da me usvoji, pošto im je bilo neophodno pokriće da me ostave. Pominje mladića kojeg se seća kao kroz maglu jer ga je videla svega par puta sa Gordanom. „Moli Boga da ti to nije otac, baš je bio agresivan, problematičan, ma pravi probisvet. Njega ti ne bih preporučila ni da tražiš, znam samo da je iz Zadra ili okoline.“ Pokušavam da je smirim i ubedim da ne govori ništa Gordani.

Počinjem da se plašim da će mi ovo upropastiti novonastali kontakt sa sestrama. Dokle više će izbacivati nove priče. Pola sata kasnije poziv od Gordane. ZAŠTO nije mogla da ćuti?! Već znam da se neće dobro završiti. Nisam stigla ni da prozborim, već se čuje dreka sa druge strane. Gordana van sebe, besni, urla. „Nisi smela to da radiš, ja sam ti verovala a ti si me izdala!“ Svaki moj pokušaj da vodim normalan razgovor se svodio na njeno dranje i ponavljanje izrečenog. Prekid. Ljuta na sebe što nisam uspela da se odbranim. Počinjem sa preispitivanjem. Shvatam da nije do mene. Hvata me panika. Šta ako je sva moja borba da doprem do sestara upravo pala u vodu?!

Konačno tonem u san. Nalazim se u mračnom, prašnjavom, ustajalom stanu. Šetam se hodnicima prepunim paučine i primećujem da se zidovi polako urušavaju i počinju da otkrivaju sadržaj soba. Dolazim do kraja hodnika i počinjem rukama da čupam cigle. Bezuspešno udaram, grebem, zid odoleva. Budim se preznojana.

Umesto dobro jutro čeka me Jasnina poruka. „Ti si kriva za sve. Zašto si uopšte započinjala kontakt sa onom? Nisi mene na vreme pitala da li ja to uopšte želim. Ona me je izdala i više ne želim da čujem za nju.“ Nisam stigla ni da pročitam, Jasna već zove. „Ovo sam ti poslala da vidiš kakva ti je majka. U početku sam htela da te zaštitim, međutim mislim da je bolje da znaš sa kime imaš posla i kakvo je to dno dna!!!“.

Gledala sam nepomično u napisano. Iščitavala sam iznova i iznova dok nije doprla do mene sva težina izrečenog. Ležim na podu. Poput filma, slike su se nizale, od prve poruke, preko susreta, svih razmenjenih slika, prepirki… Osećam stezanje u grlu, oči me izdaju. Ne, ne, ne nije vredno ovih suza.

Nekoliko dana kasnije pokušavam da kontaktiram sestre, međutim nema odgovora. Shvatam da ih je okrenula protiv mene. Nižu se dani, nedelje, evo ga i mesec.

Kako vreme prolazi pokušavam da se fokusiram na sebe, da sve nekako zaboravim i nastavim dalje. Taman kada sam pomislila da sam uspešno gurnula stvari pod tepih počinjem da primećujem da mi kosa opada mnogo više nego obično, da sam konstantno umorna i da osećam sve više bol u želudcu. Sedim u lekarskoj ordinaciji. „Da li ste imali nedavno neku stresnu situaciju?“. Dobijam vitamine i savet da se ne nerviram previše.

Odlazak na more i potpuno isključenje od svega me konačno vraća u normalu. Brojim dane do odlaska u Srbiju. Željno iščekujem da vidim roditelje. „Moram nešto da vam kažem, znam da vam se neće svideti, ali vrlo je važno.“ Zbunjeni pogledi. „Odlučila sam da pronađem biološke srodnike.“ Tajac. Mama konačno prekida muk. „Zašto sada, zar nisi uvek pričala da ih nikada nećeš tražiti?“ Posle dugog razgovora napokon uspevam da primirim situaciju. Srećom tetka i braća od tetke mi u velkoj meri pomažu da razrešim situaciju sa mojima. Napokon ogromno olakšanje.

Bliži mi se rođendan. Ne mogu da se otrgnem od misli da po prvi put biološka „majka“ ima priliku da čestita. Zanimljivom igrom sudbine, Jasnin rođendan je 5 dana pre mog, baba tetkin istog a Gordanin 5 dana kasnije. Stižu poruke i pozivi od roditelja, rođaka, prijatelja, poznanika, kolega, skoro svi su me se setili. Uveče Jasna zove da čestita ali i da izvidi situaciju. „Znaš ne čudi me da ti nije čestitala, nikada ona o tebi nije razmišljala. Samo je zaboravi, bolje je tako.“ Još jedno u nizu razočarenja, ništa neočekivano od Gordane.

U međuvremenu Wunderkind pristaje da uradimo test očinstva. Poprilično sam ubeđena da on nije biološki otac, ali ipak želim da budem načisto. Po običaju stvari ne idu po planu. Zbog loših vremenskih prilika, let biva odložen više od dva sata. Wunderkind počinje da vrda, ali ipak uspevamo da se nađemo. Nažalost bilo je prekasno da odemo do lab-a. Čim sam ga ugledala, sve mi je bilo jasno. Niži od mene nekoliko cm, drugačije telesne građe, crte lica dijametralno suprotne. Sve i da sam se trudila nisam mogla da pronađem ikakvu sličnost. Naglašava da je DNK test jedna ogromna glupost i da mu je žao da bacam novac. Drži se priče da su se zabavljali nakon mog rođenja. Karakteriše je na identičan način poput Jasne. Na moje pitanje kako su Gordanini roditelji poverovali da je on otac se vadi na veoma glupe načine. Naglašava da ju je ranije znao samo iz viđenja i da ne zna ništa o mom biološkom ocu. Rastajemo se sa time da ako budem želela možemo da odradimo DNK sledeći put kada budem dolazila u Srbiju. Uverena sam da je lagao za period zabavljanja, međutim to naravno ne znači da je automatski on otac. Štiti nekoga, ali koga i zašto?

Dižem ruke od pronalaženja oca. Svakako jedina osoba koja zna ne želi da kaže. Ništa više ne mogu da uradim po tom pitanju. Obuzima me ravnodušnost. Nemam više volje da se uplićem u vrzino kolo. Umorna sam i emotivno istrošena.

Dve nedelje kasnije zove Jasna da sa zakašnjenjem čestita sve praznike. Počinje da se izvlači kako je u ogromnoj gužvi sa poslom, pa se stoga ne javlja. Navodno još uvek je u svađi sa Gordanom i nisu se čule od kraja leta. Nakon što sam joj rekla da ne mislim da mi je Wunderkind otac počinje ispovest. „Eh taj period kada je konačno shvatila da je trudna nam je napravila pakao od života. Ostavila je oproštajno pismo i priznala da je trudna i da odlazi da živi sa dečkom kojeg voli. Ludeli smo danima, da bi se konačno pojavila na vratima sa onim probisvetom iz Zadra i njegovim drugom.“ U tom momentu sam već počela da se ježim. Šta li će još izmisliti? Pokušavam da prekinem naraciju, međutim Jasna nastavlja u svom stilu.  „Znaš oni su došli da dogovore svadbu. Gordana je kao luda ponavljala da ga voli i da mora da se uda. Tu sam shvatila da nešto nije kako treba. Dok su roditelji pričali sa njima u dnevnoj sobi ja je odvlačim u našu sobu. Videla sam da je u nekoj vrsti šoka pa sam joj lupila tri šamara da dođe sebi. Konačno počinje da plače i priznaje mi da ih je upoznala nedavno na žurci. Pošto je bila pijana priznala mu je da je trudna i da se plaši da kaže roditeljima. Kada je taj siromašni probisvet shvatio ko smo zapravo mi, odlučio je da se nekako okoristi. Oteli su je par dana nakon toga i pod pretnjama je napisala ono pismo i vratila se kući sa pričom da mora za njega da se uda. Uspeli smo nekako da ih se rešimo, kasnije smo im pretili policijom i nisu se više pojavljivali.“ „ŠTA??? Zašto niste nikada ništa od ovoga ranije spominjali? I zar niste rekli da ja podsećam na tog probisveta, da li postoji šansa da mi je on otac? „Nije bilo do mene da iznosim ovu sramotu. Ne znam šta da ti kažem za oca, iskreno ništa me od nje ne bi čudilo, možda je i neko treći. Nažalost ne znam kako više da ti pomognem.“

Šta li će biti sledeća verzija. Oteli su je vanzemaljci??? Pa da li je ovo moguće, odrasle osobe da se ponašaju na ovakav način?

Trnovito putovanje. Laži, zapleti, manipulacije, razotkrivanja, bol, ljutnja, prihvatanje. Gledajući iz ove perspektive trebala sam pre nekoliko godina da se otisnem, prvenstveno zbog sebe. Moje osvešćivanje najdubljih i istinskih želja je zahtevalo dug proces sazrevanja. Konačno imam svoj odraz u Gordani i sestrama. Možda vremenom pronađem i poslednji deo mozaika i zaokružim svoju priču. Sve će doći na svoje.


10 komentara

  1. snedra88 kaže:

    Draga Sunflower,

    hvala što si našla vremena i snage da napišeš sledeći deo tvoje priče. Mislim da je strašno kako tvoja biološka majka manipuliše svima, ružno je kako se ponaša prema tebi i kako utiče na tvoje polusestre. Na trenutke mi je bilo baš mučno da čitam kako se ponašaju prema tebi svi zajedno…

    Držim ti palčeve da imaš snage za sve.

    Mnogo pozdrava!

    Liked by 2 people

  2. sunflower kaže:

    Mozda zvucim malodusno pred kraj, ali zaista su me toliko iscedili, da nemam vise volje da se bavim celom problematikom. Dosta dugo sam pokusavala da nekako opravdam postupke, medjutim posle svega ostaje mi samo da se pomirim sa cinjenicom da su takve kakve su i da tu nema pomoci. Kao sto je Simona rekla, na ovom blogu je bio samo jedan pozitivan reunion, tako da mislim da je ovako nesto najcesci rasplet. Bioloske „majke“ nas gledaju kao podsetnik na najveci zivotni promasaj i onda je najlakse da nas samo odgurnu. Najteze je sve ovo ne shvatiti licno, treba ih posmatrati kroz njihovu patologiju i tako racionalizovati.

    Liked by 3 people

  3. Snejpela kaže:

    Dušo, dušice draga… mislim da dobro kažeš da ih treba posmatrati nekako odvojeno od sebe, relativizovati ih nekako, sebe podsećati na to da očito nisu bili sposobni da urade išta drugačije i bolje… i ići svojim putem, sa onima za koje znaš da te vole. A imaš oko sebe ljude koji te vole, baš tebe, baš takvu kakva jesi.

    Liked by 2 people

  4. Daca kaže:

    Pozdravim svima, Daca ovde ( zaboravila šifru sa originalnog naloga ). Stigoh konačno i blog da posetim i čitajući Sunflowerinu priču, a uzevši u obzir i ostale priče reuniona, ne mogu da se ne otmem utisku da su sve biološke majke iste. Tačno čitav jedan psihološki profil tih ličnosti da napraviš, ko iz kalupa da su sve vađene. Eto, sa ovom pričom to se još jednom potvrđuje. Nek mi neko javi kad upozna normalnu biološku majku i prateće članove familije. Doduše, ne bi bili tu gde jesu da je tu ičeg normalnog.

    Liked by 2 people

  5. simona32 kaže:

    Hvala draga Sunflower što si nam napisala još jedan deo tvoje priče. Teško ju je i pročitati a mogu ili ne mogu da zamislim kako je proživljavati. Jako mi je pozitivno što si rekla tvojim roditeljima za renuion. Koliko god da su oni starija generacija, ne shvataju usvajanje kakvim ga mi sada shvatamo, opet je nekako fer i prema njima i prema tebi da znaju. Što se tiče bioloških srodnika jeste, reunioni su najčešće teški i neka opasnost koju su bar ranije usvojeni roditelji videli u njima je skroz neopravdana. Jedan je razlog što u našim životima niko nikog ne zamenjuje, kako ako imamo brata možemo imati i voleti i strica, i sestru, babu, tetku… to je sasvim moguće imati u životu i usvojene i biološke roditelje (samo su nam braća, sestre, stričevi, babe i tetke uobičajeni a ovo je nesvakidašnja situacija). I za sve nas bi bilo lepše i bolje da je reunion dobar. No to je kažem naročito u našim uslovima ređe, opet time što pričamo/pišemo o usvajanju mi delujemo i na biološke srodnike pa će možda naša deca možda nešto bolje prolaziti nego vi današnji usvojeni.

    Ako osećaš potrebu da se povučeš učini to. Imaš pravo da činiš ono što osećaš da je za tebe u ovom trenutku, svakom trenutku najbolje. Ovo je sve još jako sveže i treba da prođe vreme da se tebi kockice slegnu i da počneš da gledaš kako i ti kažeš sa neke koliko toliko racionalne strane. Tada ćeš videti koliko je dobro što si ipak uspostavila kontakt kakav god da je on. Ipak tebi on objašnjava zašto je došlo do davanja na usvajanje. To su uvek duboki razlozi u biološkim porodicama i oni zato često iskoče opet pri pojavljivanju usvojenog deteta. Mene je negde dotaklo ono kad sestra šamara sestru, iako to nije glavni deo priče, ni nešto važno, meni je nekako bilo skroz strašno, bez obzira da li je istina ili ne…. Nekako su sestre naša najveća podrška obično i taj odnos u kome su i one zavađene iz nekog razloga je verovatno jedan deo problematične slike koja je u toj porodici vladala što je i dovelo do davanja na usvajanje. Na nekom nivou verovatno je tako kako kažeš, usvojena deca podsećaju biološku majku a i ostale srodnike na sopstvene greške. Ali ispod toga verujem da je najčešće bol naročito u slučaju biološke majke, bol što je izgubila trajno svoje sopstveno dete, što nije bila sposobna da mu/joj bude majka.. a onda to povlači sva dalja pitanja i o majčinstvu prema drugoj deci i celom životu… Od toga beži jer ako prihvati raspašće se i ceo život biće obesmišljen.

    Ja sam spominjala da u okolini imam biološke srodnike čiji je nekadašnji član porodice/rodbine otišao na usvajanje. Oni su mi primer iskrenosti prema sebi jer razmišljaju o njemu, iskreni su da bi voleli da se javi, iskreni su u tom bolu i svesti da su izgubili mnogo toga. Kumina majka (koja je tetka tog nekadašnjeg deteta) kad dođe kod nas uvek govori kako se nada da je on rastao tako voljen kao naš Viktor. I uvek pričamo ili uočim tugu i nadu da će se jednog dana javiti. A ona je tetka, mogu da zamislim biološku majku. E to je kad su ljudi iskreni prema sebi ali treba i za to imati snage i opet zavisi šta su sve razlozi… U njihovom slučaju biološka majka je bila maloletnica pa su više krivci njeni roditelji. Kumina majka je htela da usvoji pa je odustala… Opet kažem ta svest deluje kao teži put, to može da se vidi i iz Animine priče, svest o bolu a ne znaš da li će se usvojena osoba ikad javiti… No opet takva svest je iskrena i dovodi do boljih reuniona i bar jednog daljeg dobrog toka ako je prethodni zajednički život propušten.

    Uglavnom, neka vreme prođe pa ćeš videti šta će doneti… Ja se nadam da bar nekog poboljšanja može da bude bar vezano za odnose sa sestrama. Ako bude promena obavezno nam javi. ❤

    Liked by 1 person

  6. sunflower kaže:

    Hvala Simona na posvecenosti, kao i uvek :). Da pocenem od mojih, znam da je mami najveci zivotni strah da cu se „odluciti“ za bioloske srodnike, pa je stoga sve gurala pod tepih. Nisam mogla ranije da im saopstim jer zivim u inostranstvu, pa sam cekala priliku da im uzivo objasnim situaciju. Bilo je naravno dosta previranja, medjutim stvari su se vratile u normalu i jako mi je drago sto je to iza nas. Sto se tice reunion-a moram priznati da sam u startu bila ubedjena da me nece toliko pogoditi. Cak sam u pocetku mislila da ih necu ni traziti vec da ce mi dosije zadovoljiti znatizelju. Medjutum kada se jednom krene stvari povlace jedna drugu i tesko je stati. Sto se tice bioloske tetke, ona je u pocetku zaista delovala kao da joj je drago sto sam ih pronasla-cak je bila i previse ushicena. Biloska „majka“ je bila da kazem odmerenija u izjavama ali opet joj jeste bilo drago. Da napomenem da nisu bile maloletne, biol. tetka je imala 18 a biol. majka je napunila 22 pet dana nakon mog rodjenja. Problem je poceo da se stvara kada sam pocela da insistiram da se kaze sestrama, mada u tom periodu sam jos uvek bila poprilicno blaga, jer nisam zelela da ugrozim tu misiju. Kada su im konacno saopstili sam pocela zustrije da se borim za istinu i mislim da se tu biol. majka razocarala jer je prvo shvatila da ne moze da me manipulise, a drugo da mi nije bio najvazniji kontakt sa njom, nego da su mi prioritet bile sestre. Ne znam koliko je posredi bol, imam utisak da je vise neka vrsta uvredjenosti, posto je zena narcis, ali cudna vrsta narcisa. Nema visoko samopouzdanje ali po svaku cenu zeli da odrzi neku laznu sliku sebe-to je verovatno zbog porodicne situacije gde se najvise ceni misljenje drugih. Tako da je ta neka kombinacija sebicnosti, nedostatka empatije i straha da ne ugrozi svoju laznu sliku presudila. Sto se tice sestara nisu ni one toliko mlade, imaju 19 i 22-mogle bi vec da razmisljaju svojom glavom. Medjutim kada dublje razmislim pitanje je kako ih je vaspitala… Moj je problem ta neka zelja za bracom/sestrama, jer sam rasla kao jedinica, braca od tetke koje imam su mnogo stariji, pa nikada nisam imala nekoga svojih godina. Mozda je detinjasta ta zelja, jer mislim da u najboljem slucaju mozemo da ostvarimo neki prijateljski odnos, a pitanje da li ce i do toga doci. Sto se tice oca, nije da me on sam po sebi nesto mnogo zanima, nego vise zelim da znam sta se tacno desilo i da stavim tacku na sve ovo. Pokusacu da ostanem u kontaktu sa Wunderkind-om, pa mi mozda on u nekom momentu nesto kaze, ubedjena sam da zna vise nego sto je priznao. Problem sa biol. tetkom je sto nakon poslednje price sve vise sumnjam i u njenu iskrenost, tako da ne znam koliko bih poverovala i da mi kaze istinu u jednom momentu. Naravno pisacu ukoliko bude bilo nekog pomaka. Veliki pozdrav 🙂

    Liked by 2 people

  7. simona32 kaže:

    Daaaaacaaaaaaa ❤

    Pozdrav i tebi draga ❤ Mrala sam da uđem sa posla kad te ugledah iako nemam običaj da pišem odavde… Skoro javih Daci da je blog započeo drugi život prvenstveno zahvaljujući Sunflower i Snejpeli a onda su i nas stare povukle na pisanje. Ali se obradovah kad ugledah Dacu jer me odmah podseti na ona vremena kad smo pokrenule ovaj blog i krenule da pišemo sa puno entuzijazma ❤

    Što se tiče sličnosti, i meni reunioni znaju da zaliče. To prepoznavanje i zna da navede ljude da se jave. Koliko se sećam Sunflower je prvi komentar ostavila na Njegoševoj priči a onda ju je Snedra ubeđivala da počne da nam piše i… evo niza priča od Sunflower… Ali i usvojeni roditelji mi imaju sličnosti, neke stvari koje se često pojavljuju. Takođe i same usvojene osobe. Te sličnosti nas zapravo i povezuju a možda se i javljaju jer slične situacije proizvode slične reakcije i kod sasvim različitih ljudi.

    Liked by 1 person

  8. sunflower kaže:

    Nisam nigde videla Dacine price, da li su jos uvek na blogu? Bas bih volela da procitam njeno iskustvo, deluje mi da je to na odlican nacin prenela

    Liked by 1 person

  9. simona32 kaže:

    Daca je imala divne priče koje su u mnogom činile ovaj blog posebnim. Upravo kao što kažeš Sunflower odlično je prenosila perspektivu iz ugla usvojene osobe, ja sam mnogo naučila od nje. Na žalost nekom greškom su priče obrisane i nisu više na blogu. 😦 Naravno ako Daca opet nekad bude želela da objavi nešto staro ili novo blog je tu, bilo bi divno ❤

    Liked by 1 person

  10. sunflower kaže:

    Bas mi je zao da su obrisane, odusevila me je uvodnim postom za blog, nadam se da ce imati zelje da ih ponovo postavi. Sto se tice bioloskih majki slazem se da imaju odredjeni profil licnosti, sto onda i rezultira takvom odlukom. Ubedjena sam da bi mnoge devojke njenih godina odlucile da zadrze svoje dete, bez obzira na prvobitno negodovanje roditelja. Najzalosnije je sto one same ne shvataju koliko duboko seze ta patologija, vec pocinju da veruju u svoje lazi da bi nekako umanjile krivicu. Ona je znala cesto da kaze da nije nista mogla da ucini, ili da nije nista kriva-drugi su odlucivali. Potreban joj je psihijatar, samo jako su male sanse da ce se osvestiti.

    Liked by 2 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: