Usvajanje

Početak » Iz ugla roditelja » Naše drugo stanje-Viktory

Naše drugo stanje-Viktory

Kategorije

Kategorije

Kad se izgovori drugo stanje, pomislite na trudnoću, majčinstvo, nov život u vama…Ja za to drugo stanje ne znam, ali znam za drugo stanje u srcu koje je oduvek čekalo mog malog anđela. Oduvek sam imala osećaj da cu biti usvojena mama usvojenog deteta.Naša priča o usvajanju počinje nakon osam godina i 3 meseca. On ima 32 ja 30 godina. Naš problem steriliteta nije ni za koga bio ozbiljan,svi su počev od lekara do naših najbližih govorili da smo mladi, ima  vremena, biće…

Za vantelesnu su nas odbili – verovatno zbog godina. Naveli su razlog to što nismo doneli papir o neimanju sopstvene dece, što nigde nije bilo navedeno da treba. Od tada smo išli po privatnicima, kod baba, po crkvama…

Prosle godine smo digli ruke od lekara pa ako ne bude jos neko vreme predajemo za usvajanje deteta, pa ako bude i naše super. 23. februara odlazim u czsr za spisak dokumentacije kako bismo počeli sa skupljanjem papira. Napisali smo molbu, prikupili potrebnu dokumentaciju za nedelju dana i predali nasem centru za socijalni rad.

Prvi razgovor u centru sa celim timom je bio 22.03.2016. Sve je proteklo najnormalnije, opušteno,saslušali su našu priču oduševljeni time što smo se rešili na taj korak za njih jako mladi. Radili smo nakon toga psiho testove i obuku roditeljstva sa još jednim parom. Dolazila je socijalna radnica u obilazak kod nas, da bi 10.05. saznali da smo dobili podobnost tj da smo u registru.

Prvi poziv koji smo imali je bio 16.06. iz našeg centra da pitaju da li hocemo da idemo na razgovor za decaka od tri god, zdrav, u hraniteljskoj porodici. Mi smo pristali i čekali da nam jave kad i šta, ali smo tek nakon mesec dana saznali da je on dobio roditelje. Nisam napisala, granica nam je bila dete do dve godine starosti, zdravo i srpske nacionalnosti. 11.07. smo dobili poziv za dečaka koji je bolestan. Poslali su mi na mejl dokumentaciju. Raspitala sam se kod doktora i dijagnoza je bila da može da bude kritično, ali ne mora da znači, niko ne zna dok ne vidi dete. Odbili smo zbog prevelikog rizika. Nakon toga imali smo poziv za devojčicu izrazito tamne puti što smo odbili. Bio je jos jedan poziv za bolesnog decaka što smo takođe odbili.

04.10. me zove moja socijalna radnica i pita da li su nas zvali iz … da kažu da imamo zakazan razgovor 11.10. na moj rodjendan,zamislite. A socijalna radnica, je inače bila na odmoru samo je svratila do kancelarije da nesto uzme i videla naš predmet na stolu i javila mi da ne propustimo to, zato što je dečak zdrav, star 16 meseci. Oduševljena zovem taj centar da proverim da li je datum i vreme tačno, kaze žena – naravno. Jedva preživesmo tih nedelju dana do našeg prvog razgovora. Stigao je i taj 11. moj 30. rođendan. Poranili smo, otišli ranije u taj grad, svratili na kafu. Moj muž ode do toaleta i zvoni mu telefon. Ja se javim kad zovu iz socijalnog iz mesta blizu tog grada gde smo bili da nas pitaju da li smo zainteresovani za decaka zdravog ali romske nacionalnosti, svetlije puti. Mi odemo ranije u prvi centar, ispitivali su nas kao prvi put u nasem centru. Zatim smo mi pitali o decaku sta nas interesuje. Rekli su da je iz bračne zajednice, zdrav,plave loknice ima i voli da ručka. Onda smo rekli da smo dobili poziv za jos jednog dečaka iz grada koji je blizu i rekli su da idemo. Oni ne mogu da nam garantuju ništa, imaju puno parova, mi smo drugi tek ili treći da ne lažem sad. Mi se uputimo u taj drugi centar.Pun gas, kiša pljušti,kraj radnog vremena im je. Stignemo nekako, trčeći ulazimo. Žena žuri kući, ukratko ispriča sve, pokaže nam sliku, on sladak, osam meseci star ali vidi se da je romskog porekla. Mi tu odlučimo da razmislimo,da smo došli ranije ona bi nas i odvela da ga vidimo. Moj muž je bio glas razuma, moja mama, njegovi svi su savetovali da dobro razmislimo, videće se razlika ipak. Nije svejedno. Javimo mi posle dva dana da nećemo tog decaka a za prvog Bebana jos čekamo, ništa se ne zna.

01.11. odem ja sa mamom kod frizera, ona na stolici i zvoni meni telefon. Broj poznat, rekla bih da je socijalno ali nisam sigurna. Izletim napolje, javim se, poznat glas. Pita me kako sam, šta radim. Fina žena, nasmejana. Ja uzbuđeno pitam a ko je to i ona se predstavi. A ja živa nisam. Kažem – cekam vas , da li ste odlucili nesto,  da li se zna?. Kaže ona – Da, zato vas zovem, da vam kazem da smo vas izabrali za roditelje Bebanu. Ja pocinjem da plačem ulećem u salon da kažem mami, tresem se, žena sluša, ponavlja mi tri puta da sada obaveštavaju sve parove. Ponavlja da smo mi izabrani a do petka će nam javiti kada idemo na upoznavanje. Niko od naših ne može da veruje. Sreća ali i neverica, da li sam ja dobro razumela. U četvrtak zovem ja i ona mi da sve informacije, broj drugog centra gde je Beban. Susret je zakazan za 14.11. Ali mi socijalna radnica iz prvog grada odakle je Beban kaze da sve zavisi od reakcije deteta, da se nada da ce do nove god biti kod nas. Rastužila sam se  skroz, ko će  izdržati. Iz grada gde je Beban bio su rekli da ih pozovem u petak pre 14.11. da ih podsetim. Kad sam zvala da ih podsetim, iskoristim priliku da pitam za plan, kako će se odvijati situacija kad dođemo. Objasnili su mi sve. Prvi dan idemo ujutru kod hranitelja, da ga vidimo i posedimo malo. Onda popodne idemo ponovo da se igramo sa njim, družimo. Sutradan šetamo po gradu sa njim i hraniteljima i plan je da se oni izgube samo, on ostaje sa nama dva dana i dve noći. Ako sve bude u redu posle toga idemo svi kuci. Ja sam bila presrećna, nisam sumnjala da ce tako biti.
Dočekali smo i taj ponedeljak 14.11.2016. Stigli smo u grad gde je Beban bio, sačekali socijalnu radnicu i posedeli u centru dok se Beban ne probudi. Pročitala nam je njegov dosije, pričali mi malo o nama, zaista fina žena, sve pohvale za nju. I krećemo ka hraniteljima nakon pola sata otprilike. Uz put nam kaze socijalna radnica da ce tata biti izenađen, mnogo liče. Čeka nas hraniteljka sa malim čudom od deteta na vratima. A on med medeni. Stidljiv, nasmejan, oči plave, kosa plava. Isti moj muž. Seli smo popili kafu, on se igrao malo sa nama, pokazivao nam igračke, ja mu dala kola što smo mu kupili, posle i slatkiše. Socijalna radnica nam je rekla da možemo da se slikamo ako hoćemo. Ali je morao tv da se ugasi, mnogo je gledao tv. I onda se dogovorimo kad popodne da dođemo. Krenemo mi poljubimo ga, i kad sam ja izašla on poćinje da plače i vristi – mamamamama. Kažu mi da se vratim , ja ga poljubim opet i odemo nekako. Za to sam hraniteljki zahvalna. Učila ga je da stižu mama i tata, nju je zvao baba. Sve vreme dok smo bili tamo pricala mu je da ide kod mame, ona ne zna sta on hoce, da kaže mami, tati. Popodne smo se opet igrali, trčali po kuci, voli taši taši,i da se krije pa kao plaši nas.

Moj muž je bio u šoku. Nismo očekivali takvu sličnost. Dete se samo voli,kao i što su nam rekli, suzu nije pustio. Sutradan ujutru odlazimo opet kod njih, spremimo se i odlazimo da se šetamo. On se do grada nije čuo, sedeo je u sedištu, posmatrao, obožava da se vozi. Kad smo izašli iz auta on drži mene i muža za ruku, hraniteljka sa mužem ide ispred nas i skrenu stazom koja vodi ka parku. A Beban nas vuče pravo trotoarom. Ja im viknem i kazem oni kažu da samo idemo. Tako smo se odvojili. Nije se okrenuo ni jednom. Imali smo sreće da voli da se šeta, dugo smo šetali, išli u mega market, ništa pipnuo nije. Problem je bio za popodnevno spavanje samo. Plakao je baš mnogo i ja se setim i kazem mužu da upali auto, i tako je za minut zaspao u voznji. Posle ga unesemo u hotel i više nije bilo problema. Čuli smo se u međuvremenu i sa hraniteljkom i sa socijalnom radnicom, zvale su da pitaju kako se odvija situacija. 17.11. smo imali zakazano u centru sa socijalnim radnicima i iz grada odakle je i iz grada gde je bio smešten. Sabirali smo utiske. Posmatrali su ga kako se ponaša, a on kao da je ceo život sa nama. Smeje se, trči, donosi nam igračke da se igramo. Da ne poveruje čovek naprosto. Zatim smo potpisali rešenje, čestitali nam i poželeli sreću.

Krenuli smo put naše kuće. Naši su bili vise uzbuđeni od nas, samo su čekali da stignemo da ga vide. Napravili smo doček, torta sa dečakom kao što je on, mafini, keksići, baloni. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Trčao je kroz kuću, smejao se i podizao rukice .

O nasoj sreci ne smem ni da pričam, još ne verujem. Ovolika ljubav, sreća,neopisivo. Za kratko vreme tako voleti,tako razmaziti… Vezao se za mene kao da smo oduvek zajedno. Sad i kad moj muž bude u prolazu i svrati sa posla do kuće mora sa njim do toaleta. A on se topi. Sad ima 18 dana kako smo zajedno. Pišem a ne verujem, zvuči malo a osećaj je kao da smo mnogo veći period zajedno. Samo me uhvati za prst i vodi po kući i pokazuje šta hoće. Ulenjio se da priča, nateram ga da kaze ’daj’,umesto baba kaže deda. Hoće da kaže tata kad ga nateram. Inteligentan je veoma, maza, uvuče se pod kožu.
Osecaj drugog stanja u mom srcu trajaće zauvek, ne devet meseci, ponosna sam na svoje drugo stanje. To je najlepši osećaj na svetu. Mozda nikad necu osetiti drugo stanje koje biološke mame znaju kako izgleda. Znam samo da, da mogu da vratim vreme, ništa ne bih menjala. Moj sin je moje sve, moj život, moja dika.
Sve u svemu,od predavanja papira do usvajanja trajalo je osam meseci. Mislili smo da ce trajati godinu-dve. Želim svima ovakvo dete, ovako kratak put do te sreće. Samo budite optimisti, nasmejani. I sudbina malo umeša prste, zaboravih. Ipak je Beban moj poklon za  30. rodjendan, koji je stigao malo kasnije.
(Priču je napisala Kutanjka Viktory za knjigu o usvajanju. Uz njenu dozvolu objavljujem je prvo na blogu)

Viktory


14 komentara

  1. simona32 kaže:

    Iako sam priču od Viktory pratila kada se događala na forumu Kutak opet sam je proživljavala čitajući… I naravno dok čitam priče uvek vrtim u glavi i našu priču, kako je bilo kod nas… I rasplačem se, to se podrazumeva… Sve su usvojene mame, mame kao ja… Kako znam to čekanje i TAJ poziv… i prvi susret… To su trenuci koji se ne zaboravljaju. Tu se film života zaustavi i uz svaku roditeljsku priču ulazite u vaš prvi susret…

    Sama priča ima onaj momenat da je dete dobro pripremljeno od strane hranitelja. Tako je bilo i kod nas. Iako je naš mališan bio stariji od Viktorynog sina odmah nas je zvao mama i tata, odmah je hteo da ide sa nama jer je hraniteljica mesecima pripremala da deca žive sa mamom i tatom i da se sva deca raduju što Viktor ide sa mamom i tatom. Toliko su to puta ponovili dok nismo došli da kada smo došli ništa nije bilo prirodnije nego da nas Viktor naziva mamom i tatom a da sva deca i on skaču od sreće što on ide sa nama. Ovo ističem jer mi je bilo najnormalnije to, pa hranitelji pripremaju decu za usvajanje, zar ne?! To je u opisu posla i ugovora koje su prihvatili. Tek kasnije sam shvatila koliko puta ne obave to ovako kako su uradili kod Viktory i kod nas i koliko time umesto da pomognu otežaju usvajanje.

    Drugo priča od Viktory razbija predrasude da su usvojitelji ljudi na završetku života, nakon mnogih pokušaja na izmaku snaga od želje za biološkim roditeljstvom odlučili su se na usvajanje. To opet nije tačno ni za mene, do duše ja nisam bila ovako mlada ali isto sam maštala da budem usvojena mama (ne znam da li sam baš znala da ću biti toliko unapred ali kad smo već krenuli i ja sam znala). Takođe kratko vreme smo proveli u postupcima vantelesne oplodnje, a da sam se samo ja pitala bilo bi još kraće, nego je Jovan imao dileme oko usvajanja. Ali sad je tek trend da mladi ljudi kreću u usvajanje, ima više priča da su roditelji koji su u tridesetim usvojili. Ne bih sada da zadepresivim one u četrdesetima, svako će naći put do svog deteta. Nego treba razbijati tu predrasudu da u usvajanje kreću matori očajnici a takodje i parovi koji su mladji i koji se kolebaju da li da krenu ovim putem možda će biti ohrabreni pričom od Viktory.

    Liked by 1 person

  2. Snejpela kaže:

    Mene je i ova priča, kao i ostale priče na blogu, dotakla i proživela sam uz nju i celu svoju priču još jednom, i presrećna sam što je Beban našao svoju mamu i tatu. I želim celoj porodici zdravlja, smeha i sreće, od srca.

    Ali me je nešto zažuljalo i nisam kliknula „like“ onako kao što to obično radim. Zažuljalo me je što se u ovom tekstu pominju romska deca kao neželjena i to odbacivanje te dece i ovde mi je jako, jako tužno.

    Svako ima svoju glavu, svoje srce i pravo na sopstvena uverenja, kao i pravo na to da ih pristojno brani, ali mislim da je važno i da jedni drugima skrenemo pažnju kad nam se učini da je moguće da jedni drugima pomognemo u tome da se razvijamo u bolje i plemenitije ljude.

    Ne mislim da treba lagati ili frizirati stvari, činjenice su takve kakve su, ali moramo misliti o tome kako način na koji govorimo može delovati na neku drugu osobu.

    Mislim da je potrebno neke delove teksta u ovoj priči preformulisati. Mislim da je suština priče u sreći koja je nađena, a da su detalji o ličnim željama usvojenih roditelja u drugom planu i da ih možda ne treba ni pominjati, pogotovo ne pominjati to da je razlog za neusvajanje romsko poreklo deteta. Najviše zato što svi mi ovde patimo zbog onoga što osećamo da su sva ostavljena deca propatila, a da se onda mi isto tako ponašamo kad gledamo je li dete ovakvo ili onakvo… dete je dete.

    Ne bih nikoga da uvredim niti da ubeđujem u bilo šta, ali bih volela da zastanemo, da razmislimo, da se zapitamo i preispitamo svako sam sa sobom.

    Liked by 1 person

  3. sunflower kaže:

    Slazem se sa Snejpelom, mislim da akcenat treba staviti na novonastalu porodicu. Kao usvojena osoba se generalno jezim na ovo trazenje „slicnog“ deteta. Sustina nije da dete okolini deluje kao vase, jer ono ovim cinom jeste vase i stoga nije potrebna fizicka slicnost da to potvrdi.

    Liked by 2 people

  4. simona32 kaže:

    Mi smo više puta imali na forumu Kutak rasprave vezano za to kad ljudi komentarišu svoje izbore. Predrasude prema romskoj zajednici su nažalost mnogo izražene, duboko ukorenjene i ljudi često koji su dobronamerni ne vide da oni zapravo izražavaju predrasude. Verujem da Viktory nije imala nikakvu lošu nameru kada je pisala ovu priču. Vezano za knjigu razmotrićemo još jednom kako da se odnosimo prema takvim delovima priča (priča od Viktory nije jedina).

    Ali sad me je Sunflower navela na razmišljanje opet oko ličenja… To je u našoj kulturi opet neobično često, stalno se komentariše da li dete liči na roditelje… Primetićete da ja na fb kad god mogu delim Andjelinu i ostale koji predstavljaju jasno drugačije porodice… Ja nisam ni znala da je to problem dok Daca i ostali usvojeni nisu počeli da spominju ličenje. Moguće da ne znaju ni socijalni radnici i oni zaista ističu da deca liče na očeve (tako je bilo i kod nas). Onda drugi ljudi, mi smo imali komentare da je Viktor isti Jovan, onda da nisu videli da sin tako liči na oca… To od ljudi koji nisu znali za usvajanje. Ali komentarišu i oni koji znaju za usvajanje. U poslednje vreme Jovanu je problem što ljudi govore da mu sin ne liči na njega. Ja mislim da su to često ljudi koji su čuli za usvajanje pa hoće da im ispriča. Mi smo zvezde, ljudi prepričavaju to… Samo je jedan prijatelj rekao da mu je poznanik rekao da je Jovanov sin usvojen i to ga ništa nije pitao, čim je utvrdio da obojica znaju Jovana. Ostali izvlače na taj način a ja sam rekla da ne mora da im polaže račune i odmah ako kažu da ne liči priča o usvajanju (a da nije nameravao tim osobama da priča). Ako su čuli neka pitaju direktno a ne na taj način da izvlače informacije… E sad što se ljudi tiče nije to ni toliki problem koliko je problem za decu u nekom periodu… Viktor je želeo da liči na nas, imao je takvu potrebu kao mali. Iako su svi stalno potencirali sličnost sa Jovanom opet smo imali problem jer je on želeo da liči na mene. Nisam mogla da saopštim tako malom detetu sve činjenice a i nisam htela da bude tužan. Tako sam puštala igovorila kad pokaže njegove oči pa moje da su iste boje i oblika ili da oboje imamo bucave obraščiće (pa se onda štipamo bucibucibuci)… Kako je rastao počela sam da provlačim da sva deca liče na svoje biološke roditelje… Do duše ja sam prvi izuzetak od tog pravila pa je Viktor znao da mi kaže da ja sa njima veze nemam, da ni na koji način ne ličim i da ja ne mogu nikako da dokažem da sam sestra mojoj sestri 😀 No ponekad kad smo pričali o njegovoj biološkoj majci provukla bih da prema informacijama od hraniteljice on liči na nju… Mada on vidim da uglavnom voli kad se nadje neko preklapanje između nas dve, recimo opet prema informacijama hraniteljice iste smo visine, prema informacijama socijalnih radnika obe volimo da učimo i čitamo (zasad Viktor ni na jednu ne liči ali se nadam da će u tom pogledu da mu ličenje ipak dodje vremenom 😀 ). Da se vratim opet na okolinu, toliko je normalno da liče roditelji i deca da sam ja imala u prodavnicama, kod lekara i na sličnim mestima pitanja ko sam ja detetu… Dolazilo mi da kažem da sam komšinica eto tako je uobičajeno da komšinice vode decu kod lekara… 😉 Ali nisam… No poučena tim iskustvom kad dodjem u školu ja se odmah predstavim da sam Simona, Viktorova mama… Zato što vidim da me belo gledaju i traže sličnost sa nekim detetom, a za druge mame i komentarišu kako odmah znaju čije su mame i tako…

    Eto, to je jedno kompleksno pitanje i ja bih volela i ti više da pišeš Sunflower, možda da napišeš i jednu temu o tome… Daca je pisala ali ta tema nije više na blogu. Naravno volela bih da znam i za Snejpelu kako se nosi sa tim ličenjem, Snedra i ostale mame… Nije to samo problem kod nas, čitala sam i tekstove Amerikanki pa kad počnu da ih preslišavaju kod lekara kako one mogu biti majke svojoj deci (ako su različite boje). Ili je bio sjajan tekst majke koja ima blog i piše o svoje tri ćerke, dve su joj biološke i jedna usvojena… Ona je pisala baš te tekstove o ličenju… Koliko joj je teško što sa sve ćerke može da vidi sebe u njima a što u njoj ne može, pa joj kaže da ima oči njene biološke mame ili osmeh (otvoreno je usvajanje ali sam ja odatle zaključila i ja da kažem bar ono što znam po informacijama) i ona bude srećna što i ona liči na nekog… Ali onda opet okolina je pita, na bazenu joj kaže čovek, mladja ćerka liči na vas a starija vam uopšte ne liči… I ona se tu zaledi, da li da kaže da je usvojena ili ne, je li ispravno ili ne, ceo tekst jedan je o tome..

    Liked by 2 people

    • Stoja Krnjaic kaže:

      Jao, to s ličenjem je stvarno… blesavo 🙂 Tu smo ti i ja primeri porodičnog neličenja, Simona, te ja tako nekako i gledam na to – ko što ja ne ličim na svoje roditelje, ne mora ni moje dete na mene. I sve je to tako nekako subjektivno, neko uoči neku sličnost koju većina drugih ne primećuje, neko ne uvidi ni najočitiju vezu… Deca su bića za sebe, to je moja filozofija.

      A ljudi i njihovih komentara, i bezazlenih i onih drugih, ko šodera. Šta ćemo nego da se nasmejemo na njih. (Ono s komšinicom što vodi dete kod lekara me je baš nasmejalo :D)

      Liked by 2 people

  5. simona32 kaže:

    Ja to nekako neličenje mene i mojih shvatam kao neku predodredjenost, znak za usvajanje… I prija mi kad vidim sliku mojih, mene i Viktora, nema one neke porodične sličnosti pa da vidiš svi su deo jednog plemena…. Nego svako svoju politiku vodi 😀 Daca je govorila da imam neku sličnost sa majkom… Ali to je sličnost da se udubiš u sliku pa vidiš neko i ličenje… I moja majka je konstatovala pre par godina da sam počela da ličim na njih. Pa dobro je nakon toliko godina da i ličim čak… Kod mene me je pratilo to neličenje stalno, pominjala je prvo rodbina, pa eto ni moji ne mogu da kažu da ličim, a na kraju tu je Viktor da me podseti kad god kažem da biološki srodnici liče. Ima porodica gde vidiš odmah tu sličnost, kao preslikani… Ja nisam pre ni obraćala pažnju na to ali sad otkako sam u usvajanju primećujem…

    Nema nam Sunflower… Šta kažeš da napišeš temu o ličenju Sunflower? Volela bih da je ti napišeš jer ličenje iz ugla usvojenih sasvim drugačije zvuči nego iz našeg… I možda dopre do nekog, ja kažem da dopre do jedne osobe pa dobro je… Drago mi je da si to spomenula i u svojoj priči za knjigu. Ali mogla bi ovde onako detaljnije o tome… Pa da se opet mi raspričavamo na tvojoj temi, ovde smo otišli sasvim dalje od priče od Viktrory.

    Liked by 1 person

  6. snedra88 kaže:

    Vikory, drago mi je da si napisala priču za knjigu o usvajanju i dala dozvolu da se objavi i na našem zajedničkom blogu. Srećna sam što je još jedno dete našlo svoje roditelje. Posebno mi je drago što se sve mlađi ljudi odlučuju da uđu u proces usvajanja deteta, što je u našoj zemlji do skoro bila retkost a sada je sve češći slučaj.

    Što se tiče opisivanja vašeg puta na putu do Bebana, iskreno si navela koje su bile vaše granice i dileme na tom putu. Volela bih da niko od nas nema granice u pogledu karakteristika deteta koje bi usvojio i da sva deca bez roditeljskog staranja u našoj zemlji nađu put do svojih novih roditelja! Istovremeno sam svesna da je to nemoguće, svi smo odrasli ljudi koji sa sobom nose već oformljene stavove i prethodno iskustvo, kao i osećaj sa čim mogu da se nose, a sa čim ne mogu.

    Razumela sam da naše priče treba da odražavaju i naše različitosti, a ne samo sličnosti. Upravo iz tog razloga sam uvek pisala i o teškoćama na našem putu prilikom usvajanja deteta, a ne samo o srećnim danima, tako da i moja priča sadrži deo koju situaciju nismo mogli da prihvatimo.

    Ako bismo izbacili deo u svakoj priči koji se tiče pojedinačnog puta pre usvajanja, mislim da bi to osiromašilo priče i da čitaoci ne bi dobili pravu sliku, već bi sve priče manje- više u osnovi imale sliku idealnog puta ka usvajanju dece.

    Moja sugestija je da se u svim pričama u kojima se spominje da je par odbio da usvoji dete „romske nacionalnosti“ napiše da je dete bilo „druge nacionalnosti“ ili „nacionalnosti različite od one o kojoj se par izjasnio prilikom dobijanja podobnosti za usvajanje“.

    Liked by 1 person

  7. simona32 kaže:

    Da, svakako reagujte i pomozite nam u odluci. Happy, Snedra i ja od juče razmišljamo oko toga.

    Ja sam otpočetka imala gorak ukus u ustima u tom delu priče, malo sam popričala sa Happy ali je to ostalo tako jer je to slika ljudi koji su pisali pa da im mi ne namećemo. No kada sam videla reakcije na blogu to sam ponovo počela da promišljam to pitanje.

    Knjiga je odraz svih nas ipak i ne bi trebalo da se niko oseća loše kada čita. Ja sam već izbacila iz jedne priče razlog za odbijanje bolest i autorka se složila. Zašto bismo uopšte to navodili u pričama? Drugo je kada smo mi na forumu pa to možemo da obrazložimo a ovako nekom ko čita priče samo ostaje gorak ukus i razdvojenost od drugih. Imajte na umu da su drugi ljudi prihvatili priče koje ste vi odbili i ta deca i ti ljudi treba da čitaju tu knjigu i da se osećaju prihvaćeno i kao deo zajednice. Zamislite da svako od nas navede šta je on odbio, svi bismo bili ‘potkačeni’.

    Prvo sam bila da se ti delovi obrišu makar ih ja brisala što mi je pored svega dodatan posao. Ali Snedra je predložila kao srednje rešenje da u tim pričama stavimo da je dete iste nacionalnosti, da je to paru bitno… Što sam više razmišljala čini mi se da je to možda najbolje rešenje. Time bi se očuvalo ono što ste pisale a ne bi se ugrožavala ni jedna grupa, uostalom čitaoci i ne znaju koje ste vi nacionalnosti… A i bilo bi lakše za ispravljanje. Jedina priča u kojoj bi ostao tok je Danarina jer je njena priča upravo afirmativna za usvajanje dece romskog porekla i to je jedan pozitivan cilj koji naša knjiga može da ima.

    Liked by 2 people

  8. sunflower kaže:

    SLazem se skroz sa Snedrom da se samo ostavi da su roditelji zeleli drugu nacionalnost. Sto se tice licenja, ja sam poprilicno opterecena time, tako da bih mogla da napisem blog. Kod mene u prodici svi su bas licili na svoje roditelje, tako da nisam imala taj primer nelicenja u okvirima bioloske porodice. Mislim da je to doneklo uticalo i na izbor profesije, htela sam medicinu pa genetiku, ali svakako sam zavrsila nesto slicno.

    Liked by 3 people

  9. Snejpela kaže:

    Meni su Snedrino viđenje i predlog istinski konstruktivni i bliski! I slažem se sa Simonom da ipak postoji razlika između foruma i knjige, na forumu se razgovara i pred forum se i iznose dileme.

    Liked by 2 people

  10. simona32 kaže:

    Evo Happy je napisala i na Kutku a da napišem i ja ovde da je Snedrin predlog prihvaćen. Hvala vam svima na sugestijama i razmišljanjima o našoj knjizi. Svima nam je cilj da ona bude što bolja ❤

    Liked by 1 person

  11. Danara kaže:

    Prelepa priča Viktory! Obzirom da se poznajemo preko fejsa oni su prelepa porodica!

    Liked by 2 people

    • Danara kaže:

      Evo podrška za parove koji nemaju predrasuda u vezi nacionalnosti deteta, naše je verovatno poluromsko obzirom da je majka srpskog porekla, ali dete je tamnijeg tena pa postoji mogućnost da je otac Rom. Mada , imam druga iz osnovne škole koji nije Rom ali je brate crn kao da jeste 😅

      Liked by 3 people

  12. simona32 kaže:

    Danara,
    Tvoja priča će sigurno pomoći ljudima koji se premišljaju oko tog pitanja. Baš mi je drago što si odlučila da je napišeš. Kada je otac nepoznat a to je kod velikog broja dece ne može se znati da li je biološki otac romskog porekla ili nekog drugog. Ukoliko roditelji nauče dete diskriminaciji prema Romima to može biti novi udar za dete jednog dana kada se može ispostaviti da je to deo i njegovog/njenog identiteta. Ten kao što kažeš ne znači mnogo. Spominjala sam da je moj otac tamnog tena, tamniji od mnogih Roma a nikad ni on koliko znam a ni mi ostali nismo imali problema oko toga. To je ono što smo pričale i na Kutku da ti koji imaju predrasude neće učitati kao Roma nekog ko im ne deluje siromašno. U svakom slučaju naše društvo je puno predrasuda i razumljiv je strah od dvostruke diskriminacije i po osnovu usvajanja i po osnovu romskog porekla. Ali to društvo moramo i da menjamo, onoliko kako i koliko ko može, jer ako se samo pomirimo da je tako neće se nikad ništa ni menjati.

    Za Viktory, evo i ja sam odabrala jednu sliku kao sa reklame, znači da nisam mnogo pogrešila 🙂

    Liked by 2 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: