Usvajanje

Početak » Iz ugla roditelja » Srećna porodica – Kristina

Srećna porodica – Kristina

Kategorije

Kategorije

Posle dugog poznanstva i druženja, između mog supruga i mene rodila se ljubav koja je krunisana brakom. Sve je upućivalo da cemo biti srećni. Naše porodice su se radovale našem braku, naši prijatelji su govorili da smo stvoreni jedno za drugo. Bili smo srećan i veseo par, omiljen u drustvu.

Početak našeg zajedničkog života bio je u inostranstvu gde je moj suprug radio. To su bile teške devedesete godine. Ja kao stranac u zemlji u kojoj je moj suprug radio, nisam mogla da boravim u toj zemlji duže od 15 dana. Dve godine smo živeli 15 dana zajedno, 15 dana odvojeno. Tada smo oboje mislili da baš i nije zgodno vreme za planiranje deteta. To su sa negodovanjem prihvatile naše porodice, koje su jedva čekale unuče. Često su moja majka i svekrva pravile planove kako će nam pomagati sa detetom, ako se ipak predomislimo. Naš boravak u inostranstvu se završio, suprug i ja smo nastavili da radimo u našem gradu. Sve češće smo i sami počeli da pričamo na temu deteta, nadali se da će i to uskoro da nam se desi. Ali, ništa. Posle četiri godine krenuli smo kod lekara da vidimo u čemu je problem. Rekli su nam da je kod oboje sve u redu i da ćemo sigurno dobiti dete. Nastavili smo dalji život rasterećeni i nadali se detetu.

Međutim, život nam se potpuno okrenuo kada se moj suprug razboleo. To nas je pogodilo kao grom iz vedra neba. Nismo znali šta nam se dešava. Moj suprug je od posledica bolesti ostao trajni invalid. Kako dalje? Na koju stranu? I još mnoga, mnoga pitanja na koja nisam imala odgovor. Iz razmišljanja me je prenuo glas sa radija: „Slušate stanicu Glas crkve.“ Tog momenta sam se koncentrisala na temu sa radija. Od cele priče sam se „uhvatila“ za reči da Bog „izabranima“ stavlja na put iskušenja koja ili prihvate i izađu kao pobednici ili ne prihvate. Tog momenta sam u sebi prelomila, prihvatam iskušenje. Više nisam razmišljala ni o čemu, samo kako da nam ulepšam i olakšam svaki dan.

Tako smo funkcionisali izvestan period, kada je moj suprug odlučio da učinimo korak više u našem životu. Predložio mi je da usvojimo dete. Opet preispitivanje same sebe, da li ću uspeti da negujem bolesnog muža i da budem dobra majka nepoznatom detetu. Opet iskušenje. Prihvatila sam. Otišli smo u CSR da se raspitamo. Videvši našu situaciju i moj strah, predložili su nam da krenemo kao hranitelji. To je bio period kada se menjao zakon o hraniteljstvu i usvajanju, ali uhvatili smo „zadnji voz “ starog zakona , tako da smo postali hranitelji sa tendencijom usvajanja. Prikupili smo potrebnu dokumentaciju, odneli u CSR i čekali. Prolazili su meseci, ali nikakav pomak. Kada bih pozvala centar, rekli bi da još nemaju dete za nas.

Posle 11 meseci čekanja, napokon su nas zvali za jednu devojčicu. Srećni i ushićeni, otišli smo u CSR gde su nam ukratko rekli o kom detetu se radi, ali ja sam bila van sebe od sreće i jedva sam čekala da vidim devojčicu. Istog dana su nam omogućili da je vidimo jer se nalazila u Domu za nezbrinutu decu. Došli smo sa njenim starateljem iz CSR i na hodniku čekali da dovedu devojčicu. Kada su je doveli, šok. Devojčica od 3 godine, koja je jedva hodala, jako retke kosice i razroka. Šta sada? Opet iskušenje. A ona, sićušna i nestabilna, uhvatila se mom suprugu za nogu i nije ga puštala. On je uzeo u naručje i tog momenta smo doneli odluku – biće naša. Lekar u stacionaru nam je pročitao njen zdravstveni karton, dijagnoze koje nisam razumela. Krenule su mi suze koje nisam mogla da kontrolišem. Tada mi je suprug rekao da će se zajedno boriti da ozdrave, a ja im moram pomoći. Od tog dana kreće borba da našu devojčicu izvučemo iz stanja u kome se nalazila. Usledile su operacije jedna za drugom koje su davale dobre rezultate i naše ružno pače izrastalo je u prelepog labuda. I naša ljubav je rasla iz dana u dan sve više.

Kada su se stvorili uslovi, usvojili smo našu devojčicu. Sada je devojka koja ide u srednju školu, lepa, pametna, osećajna, plemenita. Hvala Bogu na ukazanoj šansi da se ostvarimo kao roditelji i pružimo dom, sigurnost i neizmernu ljubav dušici kojoj je to trebalo. Sa ponosom mogu da kažem da smo roditelji koje njihovo dete neizmerno voli i poštuje.

Mi smo srećna porodica.


3 komentara

  1. snedra88 kaže:

    Zahvaljujem mojoj prijateljici Kristini na iskrenoj, toploj i nežnoj priči.

    Ona je meni zahvalila što sam je motivisala da istu napiše i prenela mi da to što je napisala priču za knjigu i blog mnogo znači njihovoj ćerki.

    🙂

    Liked by 1 person

  2. Snejpela kaže:

    Kakva priča, kakva sreća!!!! Identikujem se sa većinom iznetih priča ovde i svaka me dotakne i razneži, ali ovo što ste opisali, Kristina… to je… čudesno.

    Liked by 2 people

  3. simona32 kaže:

    Divno Kristina ❤ Radujem se što smo dobili ovu priču za blog i za knjigu. Mi na blogu inače već imamo priču Kristinine ćerke Staše odranije.

    https://usvajanje.wordpress.com/2015/01/16/usvojena-mama-iz-ugla-usvojenog-deteta-stasa/

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: