Usvajanje

Početak » Iz ugla roditelja » Naša priča (Stars)

Naša priča (Stars)

Kategorije

Kategorije

Ova priča ne bi bila naša, ako je ne ispričam sa vedrije  strane.

Neću vam pričati koliko je težak put od odluke do konačnog usvojenja,i nije baš da sam zaboravila, ocenjivanje psihologa, procene nas kao para, skupljanje brdo papira i jos mnogo toga, već ću vam pričati koliko smo imali sreće u celom tom teškom postupku.

Neću da pamtim kako sam ceo svoj zivot  ispričala bezbroj puta socijalnim radnicima širom Srbije, kako su nas izvrtali kao vreće, kako sam sve to hrabro izdrzala, i kako sam tek kod dvanaestog razgovora za moguće usvajanje deteta popustila i zaplakala, jer sam bila ubedjena da je sve beznadežno i da nas nikada neće odabrati.

Pričaću vam kako smo ocenjeni veoma visokom ocenom, i kako je to za početak sasvim dovoljno, (ali to tada nisam znala).Imali smo puno sreće zato što smo uvek ulazili u uži izbor, i što su svi socijalni radnici imali lepo mišljenje o nama , (ali ja nisam volela uži izbor).

Priznajem, mislila sam da nam nedostaje još malo sreće, a zapravo imali smo je dovoljno.

Svetla tačka su bili i drzavni sluzbenici (da čovek ne poveruje), koji su nam izdavali Ugovor o stanu, izvod iz matične knjige rodjenih, dokaz da nismo osuđivani…Gotovo svi su bili ljubazni kad čuju zbog čega tražimo papire.

Ne bih vam pričala o tome da se jedan od papira čeka previše dugo, toliko dugo da vas izludi i da sami više ne verujete da ste psiho-fizički  zdravi i da niste poludeli.

Pričaću vam o mojim dragim prijateljima i široj porodici, koje je naša odluka o usvojenju ganula do suza, i koji su nas podržali bez predrasuda.

Počeću priču od trenutka kad smo počeli da se pripremamo za upoznavanje sa našim sinom.

Bila je to mešavina euforije i brige da nešto ne zaboravimo, a ne samo da smo zaboravili, mi pojma nismo imali ni šta treba da se ponese.

Naš sin je imao šest meseci kad smo otišli da ga upoznamo. Naši bliski prijatelji koji imaju decu su se ponudili da krenu sa nama, kad su čuli koliko ima meseci. Znaju oni da mi volimo decu, i to nije sporno, ali isto toliko su bili svesni da pojma nemamo šta znači kad dobiješ  bebu! Samouvereno sam odbila svaku pomoć, šta će mi bilo ko osim supruga, koji je tu uvek za mene i našeg sina! Školski sam se pripremala, od garderobice tačno po uzrastu do kašica i cucli. Poneli smo mi i više nego što nam treba, zapravo ništa od toga nam nije ni bilo potrebno i sve je bilo pogrešno.

Naš sin je bio krupniji od garderobice koju smo poneli, i nije voleo kašice, jer je kod hranitelja već uveliko jeo umiksano meso i grašak. Naš dečak je jeo kao čovek, a ja sam donela nešto lagano, onako kako u knjigama piše. On kašice nije hteo ni da lizne.

Mi smo mogli sa našim sinom da krenemo odmah kući, jer nije bilo prilagođavanja, kao kod starije dece.

Sad počinje zaplet, susret je prošao kao san, samo se sećam da smo krenuli kući i da smo ga poveli u novoj, ali kratkoj garderobi.Ostalu garderobicu smo zaboravili kod hranitelja, nismo  ni  primetili.

Kada nas je kolima sustigla cela ekipa socijalnih radnika, prvo što su rekli, bilo je da se ne plašimo, jer se nisu predomislili, nego su nam doneli zaboravljenu garderobicu!

Mi smo im odmah odgovorili, da se od sina ne bi sad odvojili ni kad bi neko primenio silu. Bilo im je simpatično i smešno, jer smo bili izgubljeni, ali odlučni.

Tu nije bio kraj našim mukama, put je bio dug, a ja sam pripremila samo jednu flašicu mleka, puno kašica i nijedno domaće kuvano jelo.

Prvi put kad je naš sin ogladneo sve je rešila flašica mleka, ali drugi put, ništa nije pomoglo da se smanji njegovo urlikanje zbog gladi.

Koliko smo samo bili očajni, nudili smo mu kašice, koje je on sa gadjenjem odbijao, pevali mu pesme, ljuljali ga, ništa.Onda je suprug počeo da vozi brze, kako bi što pre stigli do kuće, koja je i dalje bila daleko. Mleka više nismo imali.

Počela je da pljušti  letnja kiša, koju ja ni pre ni posle toga na putu nisam doživela. Ništa se nije videlo, postalo je veoma rizično.

Odnekud se pojavila saobraćajna policija, zaustavila nas zbog brze vožnje! Pozvali su mog supruga da izađe iz auta i da stoji na kiši pored njihovog auta.

Uzalud je počeo da se pravda kako je ubrzao zato što vozimo bebu koja urliče zbog  gladi,i da je za nas ovo stvarno bitno da stignemo što pre kući, oni su pocepali već napisanu kaznu i preinačili je u još veću, jer smo vozili  maloletno lice nedozvoljenom brzinom! Zadržali su nas još dodatnih, predugih  20 minuta.

Naša beba je  neprekidno plakala. Kada smo bili na domak grada i kuće, setili smo se da pozovemo prijatelje koji žive blizu auto puta, da ih zamolimo da hitno odu u apoteku kupe bebelac  i naprave mleko da nas čeka kad stignemo kod njih.

Prvo mesto na koje smo odveli našeg sina nije bio naš topli dom koji smo spremali za njega, već dom naših dragih prijatelja koji su iskusno spremili mleko i čekali nas.

Sve je izgledalo dramatično,drugačije nije ni moglo,jer sam se ja spremala tako studiozno za bebu, ali stvari u zivotu  ne idu tako.Od tada, puštam mnogo više da mi se stvari dogode, nego da ja prejudiciram.

Sve mi je to pomoglo da sada gajim sina mnogo opuštenije, a ne kako knjige kažu.

Moj muž je i pre toga bio mnogo opušteniji od mene, a sad sam mogla i da shvatim zašto on veruje da zivot nije savršen i pod kontrolom uvek.

Bilo je čudno što su ga hranitelji naučili da jede meso i grašak već sa četiri meseca, ali sam i to prevazišla,i pronašla da je to dobro za njega.Kod nas on bi prvo jeo kašice, a ovako imao je dobru krvnu sliku, navikao da jede kuvano,nikad nije imao problema sa jelom, a ni sa tezinom.

Bilo je tu još dramatično-komičnih stvari, nisam ja odmah dostigla ovaj zen u roditeljstvu.

U početku smo za svaku njegovu prehladu i temperaturu zvali sve moguće zdravstvene institucije, i uvek završavali noću u nekoj dežurnoj klinici.Na redovnim kontrolama kod pedijatra sam sigurno izgledala smešno i zabrinuto, pa me je njegov pedijatar tešio i hrabrio.Primetivši da je takvo ponašanje pedijatru zabavno, jednom sam mu rekla: „Doktore, videćete, biću ja dobra majka!“ U tom momentu je i ta moja izjava  izgledala nezgrapno, jer sam zapravo htela da kazem, da ću i ja jednom ušetati u dom zdravlja opušteno sa svojim sinom, a ne kao da je najhitniji slučaj na svetu, zbog kijavice i temperature!

Evo nas sada, konačno uzivamo, i razumno brinemo jedni o drugima.

Sada je nas sin mali školarac, mudrica jedna.Kada zaboravim neku lekciju,i počnem da strahujem da li će se snaći u delikatnim situacijama bez nas,  tu je naš sin koji  me opomene:“Mama, ti nemaš razloga da brineš!“

I zaista nemam razloga da brinem, on je dobar, pametan i lep , ma on je jednostavno naš sin!

Stars

 


3 komentara

  1. snedra88 kaže:

    Divnooooooo Stars, predivno si nam prenela slike iz vašeg života i vaše emocije!

    Hvala! 🙂

    Liked by 1 person

  2. simona32 kaže:

    Divna priča ❤ Napisana je za knjigu o usvajanju…

    Na forumu Kutak poslednjih dana raspravljale smo o usvajanju beba pa sam se setila da imamo jednu priču o bebironu… Stars je odobrila da ide prvo na blogu i… evo je priča..

    Usvajanje je uvek teže od biološkog roditeljstva jer se upada u neki trenutak života deteta… Mi smo dan pre žene bez deteta a sledećeg dana imamo dete od šest meseci, dve, tri, pet godina… Nemamo vreme trudnoće pa učimo o bebama pa… Dobro, praksa se uvek razlikuje od teorije ali ipak je drugo kad imamo kontinuitet i idemo dan za danom… Nama je bilo sreća da je dete umelo da govori… Kad nešto nisam znala ja pitam njega 😀 Nekad mi je stvarno pomogao Viktor, ozbiljno 😀 Eto prednosti usvajanja veće dece 😀 A bilo je smešnih situacija isto… Mi smo imali slučajnost da se on kad je došao useljavamo u novu zgradu. Upoznavamo komšije, još se majstori šetaju po kući i ja upoznajem Viktora ponosno: "Ovo je moj sin!" A sina upoznala dva dana ranije, još se šetamo od hraniteljice do nas… Osećali se kao glumci na pozornici. Posle Jovan izvede Viktora napolje, Viktor viče: "Taaataaaaa!" A Jovan se pita koga zove, pa se seti njega 😀 I čuveno trčanje uz i niz stepenice po dvadeset puta od čega sam ja dobila upalu mišića… Pada kiša a mi upoznajemo Viktora sa okolinom a on trči, trči kao navijen… Pa onda kad počne da se pentra u parku a svi ljudi samo zure i komentarišu: "Kakva motorika! Blago vama!" Tada sam shvatila da se deca iz grada i sela razlikuju, Viktor nije ulazio u kuću kod hraniteljice, nije bilo do duše igrališta ali se peo po drveću, traktoru, po čemu je stigao… A gradska deca mnogo manje su napolju i sva su imala lošiju motoriku od njega… I tako… podseti me Stars na te situacije…

    Liked by 2 people

  3. sunflower kaže:

    Divna prica Stars! Vratila me je na trenutke na neke momente iz detinjstva i zaista sve nase price su toliko slicne… Pozdrav 🙂

    Liked by 3 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: