Usvajanje

Početak » Roditelji i deca » Ličim/Ne ličim (Sunflower)

Ličim/Ne ličim (Sunflower)

Kategorije

Kategorije

 Vreme je za spavanje, molećivim pogledom ubeđujem mamu da mi dočara još jednu bajku. Osmehujem se dok me zvonki glas uvodi u priču. Željno iščekujem završnicu. „Ali šta ugleda u bistroj vodi? Ugleda svoju sopstvenu sliku, ali to više nije bilo nespretno crnosivo pače, odvratno i ružno, već divni labud.“ Dok me mama ušuškava već počinjem da sanjam o livadama, šumama i prelepim labudovima.
U predškolskom uzrastu sam žudela da što više ličim na mamu, što se prevashodno ogledalo u oponašanju. Često sam tražila da me našprica njenim parfemom, jer mi je nekako ulivalo smirenost i sigurnost. Stara navika se zadržala do današnjih dana, imam običaj da kupujem iste parfeme mami i sebi, tako da kada mi nedostaje znam da bočica nosi utehu. Sećam se da smo na vratima imali obeležje koliko je ko visok u porodici. Nije mi dugo trebalo da prešišam mamu. Polako sam počela da se približavam i tatinoj visini, njega je to radovalo a ja sam samo čekala kada ću više da se zaustavim sa rastom.
Osnovna škola i deca sklona zadirkivanju mi samo produbljiju osećaj neuklapanja. Odudarala sam po dosta toga, izrasla sam kao neki džin za manje od tri godine. Na odeljenskim slikama sam delovala kao nastavnica a ne učenica. Vremenom sam se povukla u sebe a knjiga mi postaje odbrana od vršnjaka.
Srednja škola, konačno novo okruženje. Ovog puta se bolje uklapam i sklapam prijateljstva koja traju do današnjeg dana. Poput svake tinejdžerke postajem preopterećena fizičkim izgledom i svojom „ružnoćom“. Stalno sam menjala frizure u nadi da nađem odgovarajuću za svoj izduženi lik. Mama prekida moju detaljnu analizu. Bacam pogled ka njenom ženstvenom, simetričnom liku i razmišljam kako bi bilo lepo da ličim bar malo na nju.
Osnovne lekcije iz genetike, krvne grupe, boja očiju, nasledne bolesti. Shvatam da nam se sve osobine poklapaju, međutim to nije dovoljno da zaustavi čudne senzacije u stomaku. Nakon toga pri svakoj narednoj poseti lekaru počinjem potvrdno da odgovaram na sva pitanja vezana za porodičnu istoriju bolesti. Što je sigurno, sigurno je.
Razgovaram sa tetkom, u momentu izgovaram rečenicu koja je vrlo tipična za moju mamu. Vremenom smo toliko srasle da smo često završavale jedne drugoj rečenice. Tetka želeći da kaže kako ličim na mamu, izgovara „ Krv nije voda“. Jedna od rečenica koja mi je budila veoma pomešane emocije. Donekle mi je bilo drago što ličim na mamu, sa druge strane zašto baš taj izbor reči, kada svi znamo da ono što nas povezuje nije na krvnoj osnovi. KRV. Zašto sam iznenada toliko ljuta? Ne želim dalje da se upuštam u razmišljanja, jednostavno pogrešan izbor reči, skroz nebitno, idemo dalje.
Gledam slike, po običaju. Nailazim na stari album. Suze mi kreću jer shvatam da upravo gledam jedan od najlepših trenutaka iz detinjstva. Tata i ja stojimo pokraj jezera, koje krasi jato labudova. To je bio ujedno i prvi put da sam ugledala te prelepe životinje, o kojima sam do tada samo slušala od mame.
Subota predveče, supermarket. Brzinski pakujem namirnice u kese i sasvim slučajno primećujem ženu srednjih godina dok strpljivo čeka svoj red. Prvo što bode oči jeste nadprosečna visina, pa da li je to ona viša i od mene. Potom zapažam crte lica neobično slične mojima. Povrh svega progovara na srpskom sa kasirkom. Jedva sam zadržala kese u rukama i polako krenula ka izlazu. Sjurila sam se na obližnju klupu dok su se ruke jos uvek tresle. Došlo je vreme da pišem Zvečanskoj, ne mogu više da čekam, moram da saznam kako to ONA izgleda.
ružno pače

 


23 komentara

  1. simona32 kaže:

    Eh ovo je ta priča… Kako si me dotakla draga Sunflower. Rekla sam ti odmah ali još se sastavljam.

    Ta priča o „Ružnom pačetu“ savršeno oslikava i dodaje snagu priči, onu koju svi razumemo iz filmova i priče o malom pačetu/labudu. I Viktor je voleo tu priču da čitamo, mnogo puta sam je čitala… Na nivou male dece dobra je za započinjanje priča o usvajanju.

    I naravno taj unutrašnji osećaj nema veze sa spoljašnjim izgledom. Sunflower je prelepa. Ali verujem da naša deca će uglavnom nositi taj sindrom ‘ružnog pačeta’. Pokušavam da Viktoru ponavljam da je lep koliko puta to mogu ali to je ono što mogu spolja…

    Koliko god da pričamo to ličenje iskoči i nisam sigurna kako odreagovati. Danas Viktor komentariše o ličenju na majku. Samo sam preskočila a žurili smo u školu pa je to bilo i najzgodnije. Ako govorim da liči na mene namećem nešto, negiram sličnost sa biološkim roditeljima… Ako kažem nešto o njima izgleda kao da odbacujem moje dete, kao da neću da imam te sličnosti o kojima Sunflower govori. Postupam od trenutka do trenutka kako osećam da je tada ispravno… Nekad mu pomenem da liči na svoju biomamu, ili samo uopšteno da dete liči na svoje biološke roditelje, nekad govorim o našim sličnostima a imamo ih puno… No sigurno nekad i pogrešim u osećaju. No važno je biti ipak svestan ovog problema ličenja pa kad bude još veći možemo i otvorenije da razgovaramo…

    Liked by 1 person

  2. sunflower kaže:

    Hvala Simona na komplimentu, jos uvek mi tesko pada da prevazidjem taj sindrom „ruznog paceta“. Mislim da je kod mene bio problem tog nepricanja o usvajanju sa mojima, pa sam sve nekako sama procesuirala kako sam znala u tom momentu. Plus je bitno da okruzenje bude nekako afirmisuce. Moja mama je npr sklona kritikovanju, znam da to radi iz najbolje namere, medjutim cini mi se da je i to donekle uticalo na nedostatak samopouzdanja. Sto se tice Viktora mislim da je dobro sto zna da moze da prica o tome, ali nemoj ni previse da se opterecujes i toliko analiziras svaku situaciju.

    Liked by 2 people

  3. simona32 kaže:

    Hvala Sunflower 🙂 Meni je teško da ne analiziram, sklona sam tome, ali trudiću se 😀

    Moja majka je bila kritična i danas je. I da, direktan je to uticaj na samopouzdanje. Mislim da ga imam daleko manje što je tako bilo. Naravno, kao odrasle osobe ne možemo da se izgovaramo na roditelje ali ostane trag. Ja sve prevazilazim, znam da treba da uradim ovo ili ono, uradim čak i kad se ne osećam sigurno… Što recimo kao mladja nisam mogla pa sam vraćala cedulje na fakultetu iako sam učila i kad bi se naterala da odgovaram dobila bih visoke ocene. Ali nema te unutrašnje slike samopouzdanja.

    Jedna od zajedničkih osobina usvojenih je baš to nesamopouzdanje. I logično je, kada svet od početka deluje surovo, kada ni roditeljska ljubav i prisustvo nisu sigurni u šta se onda može imati sigurnost? Možda dete ne zna sve to da opiše ali negde unutra su tragovi jer beba nije imala svu pažnju koja joj je bila neophodna…

    Ja se trudim a i Jovan, da Viktoru damo što više ljubavi, da ne budem kritična poput moje majke… Kad prepoznam nju u sebi brzo je ugušim, neizbežno je nekad jer sam kritike slušala celog života… Ali nastojim da budem drugačija majka i da mu dam puno podrške. No opet u našem slučaju ne zavisi samo od nas. Iako smo i prema rečima učiteljice najposvećeniji roditelji i vidi se da dete raste okruženo ljubavlju ja kad pogledam Viktora i drugu decu vidi se ta nesigurnost. Možda što ja skeniram sve, možda to ne vidi onaj koji se ne udubi… No šta da radimo, moramo da živimo sa onim što nam je dato….

    Liked by 1 person

  4. sunflower kaže:

    Sto se tice nedostatka samopouzdanja, mislim da bih roman mogla da napisem. Sva sreca da sam uporna, tako da nisam odustajala u nekim presudnim momentima. Kriticnost i pruzanje ljubavi su kod moje majke bili podvojeni. Bila sam mazeno i pazeno jedince-mozda i previse :P, ali ta kriticnost je jednostavno deo njenog karaktera. Naravno ne mozemo ni za sve da krivimo druge, samo sto nekada zna da zamori taj stalni rad na sebi. Mada kada bolje razmislim dosta toga sam ja i sama sebi nametnula da bih se „dokazala“

    Liked by 2 people

  5. simona32 kaže:

    Jako se radujem što će naša Sunflower biti u knjizi zastupljena sa dve priče (jedina će imati dve priče). Obe priče objavljene na blogu naći će se i u knjizi. Pričala sam sa Happy i ona se složila i priču sam joj poslala. Evo šta sam pisala na Kutku tim povodom:

    Radi se o tome da postoji kako i vidite nesrazmera u broju priča usvojenih osoba i broju roditeljskih priča. A ne bi trebalo da je tako, ovo je priča o deci… I njih bi trebalo da čujemo, bar onu nekadašnju decu i da kroz njih bolje i mi razumemo našu. No svi moji apeli da usvojeni pišu ostali su bez odziva. Sunflower je obradila za blog jednu čestu temu usvojenih, možda najčešću, a za koju moram da priznam dok Daca nije počela da spominje ja nisam znala da je tako. Posle sam našla u drugoj, trećoj, petoj priči i deluje da je nešto prilično univerzalno. Sunflower je to povezala sa pričom o Ružnom pačetu koja nam je svima poznata i mislim da je to dalo dodatni kvalitet priči. Mene je duboko dodirnula baš zbog toga što znam tu priču i što sam je mnogo puta čitala Viktoru. Bila sam zadovoljna i samom sobom kad sam pronašla i onu sliku vezanu za bajku pa cela priča od Sunflower deluje kao moderna bajka o Ružnom pačetu.

    Mislim da je značajno da se nadje u knjizi baš i zbog razumevanja jer često se deca ne razumeju a iz ovih priča koje će se naći u knjizi čini mi se da to razumevanje ne bi bilo bolje. Oni pišu da traže biološke roditelje i kako izgleda ta potraga i utisci kad ih nadju. Ali za čitaoca koji je van usvajanja sam razlog potrage ostaje totalno nerasvetljen. Zašto bi neko kome je u porodici sve dobro tražio one koji su ga ostavili? To je klasično pitanje koje postavljaju i često sam vidjala da oni primitivniji napadaju odrasle usvojene koji su bili u potragama i u medijima zašto su nezahvalni i slično… Ova priča će možda bar donekle osvetliti te motive…

    Liked by 1 person

  6. simona32 kaže:

    Sunflower,
    još nešto bih te upitala što mi se čini mi se nadovezuje na temu ličenja… Osećanje koje usvojeni takodje često spominju je osećanje nepripadanja. Da su se osećali da ne pripadaju ni usvojenoj porodici, ni biološkoj porodici… Da li si ti imala takvo osećanje nekad ili trajno? (Ako nije previše intimno, ako jeste, preskoči). Da li je ličenje možda toliko naglašeno upravo što se spaja sa nepripadanjem? Sem toga sam čula da postoje dve vrste usvajanja… Jedno je kada se usvojeni povežu samo sa usvojenim roditeljima. Njihovom smrću svaka veza sa usvojenom porodicom se gubi. Drugo je kada uspeju ili mi uspemo da ih povežemo i sa ostalim srodnicima u usvojenoj porodici i preci i pretkinje ih takodje usvoje i osoba oseća da su njihovi potomci iako su to postali putem usvajanja. Sa druge strane neko pripadanje biološkoj porodici ako već ne može da bude po nekoj ličnoj osnovi da li može koliko toliko da se ‘ispravi’ povezivanje sa krajem porekla?

    Liked by 1 person

  7. sunflower kaže:

    Simona prvo hvala ti za “borbu” da obe price udju u knjigu. Nadam se da ce biti od koristi kako roditeljima, tako i drugim usvojenim osobama da shvate da nisu usamljeni u svemu ovome. Slazem se da mnogi ne razumeju tu nasu potrebu da trazimo svoje poreklo. Svi nas na neki nacin osudjuju jer je nasa uloga da budemo zahvlani i da cutimo. Nervira me sto sam i ja to internalizovala, do te mere da sam u pocetku korigovala svoje price da ne bih na neki nacin uvredila/uplasila nekoga. Jos uvek mi je tesko da o svemu skroz slobodno pricam, pa cak i ovu pricu za licenje prvobitno uopste nisam htela da posaljem.

    Sada da predjam na svoj osecaj nepripadanja. Ne znam vise ni sama kada je pocelo i sta je tu zaista bilo presudno. Kroz reunion sam shvatila da i bioloska “majka” i jedna od polu-sestara imaju odredjene crte socijalne anksioznosti. Mislim da je kod mene kombinacija te genetske osnove plus traume dovela do toga da postanem jako nesigurna, povucena. Naglo izrastanje i neuklapanje sa okruzenjem su samo produbili kod mene taj vec postoji osecaj da sam cudna/drugacija. Cesto sam imala taj osecaj podvojenosti u sebi, sto je dovelo do toga da se skroz izolujem od vrsnjaka u jednom momentu. Jos uvek znam da uhvatim sebe u mislima, kako/zasto su svi drugi ovakvi, a samo ja sam… JA/ONI, OVDE/TAMO. Znaci jos uvek negde drzim tu nevidljivu barijeru. Sada shvatam da je taj zid do nekog momenta imao svoju ulogu, medjutim odavno mi ne koristi. Ono sto je problematicno jeste probiti taj zid, jer znam da iza njega cuci prenerazeno dete, koje jos uvek ne znam kako da utesim.

    Sto se tice moje sire familije, bilo je podvojenih reakcija. Moja tetka, teca i braca su uvek bili tu za mene i zaista mislim da nikada nisu dovodili u pitanje moju pripadnost. Njih jedino i smatram porodicom pored svojih roditelja. Zao mi je sto su mi sve babe i dede umrle pre mog usvajanja, tako da nikada nisam imala tu vrstu odnosa. Sa tatine strane rodbina je vec bila mnogo drugacija. Od starta sam osecala da me ne vole, sto su moji pokusavali da prikriju, medjutim i kao detetu mi je bilo jasno da tu nesto ne stima. Kasnije se ispostavilo da su zaista bili protiv cele price i moji su prekinuli kontakt sa njima, kako zbog mene tako i zbog nekih drugih problematicnih situacija.

    Bioloska “porodica”, mislim ne bih to tako ni nazvala, pre osobe slicne genetske osnove nikada nisu pokazali nikakvu zelju za mojom integracijom. Iako sam imala neki koliko toliko odnos sa bioloskom “majkom” mislim da nikada nije imala nameru da me “uvede” u porodicu. Jednostavno zena pokusava nekako da opravda sebe i da negira svaku krivicu. Ono sto me najvise boli je sto na taj nacin negira sva moja osecanja, maltene moje postojanje. Zelim da verujem da to radi iz svog licnog bola, jer ukoliko je to svesna odluka onda zaista nemam reci za nju. Nije mi jasno kako ima ljubavi u sebi za svoje cerke a istovremeno je u stanju mene da negira. Nazalost polu-sestre su skroz nezainteresovane i hladne prema meni. Cak sam osetila i neku vrstu prezira/ljubomore od mladje gde je ispalo da me osudjuje sto im se uopste mesam u zivot i da sam gramziva. U smislu imam svoju porodicu, uspesna sam sta sam sada nasla i majku da im svojatam. Jedina koliko toliko svetla tacka je bioloska tetka, koja jedina odrzava odnos samnom i zeli da me poveze sa bioloskom babom. Jos uvek ne znam da li zelim da je upoznam, vec mi je dosta razocarenja. Boli me sto se oni drze tako zajedno i na neki nacin “brane” svoju porodicu od uljeza. Sa druge strane me grize savest zbog mojih i osecaja da ih na neki nacin izdajem. Tesko mi je da pomirim ova dva sveta u sebi i opet se na kraju svega osecam usamljeno.

    Zato mi toliko znaci ovaj blog i iskustva drugih da jos jednom podsetim sebe da nije nasa krivica, da nismo sami i da treba da budemo ponosni na sebe jer smo presli dugacki put.

    Liked by 2 people

  8. simona32 kaže:

    Nema na čemu draga Sunflower. I nije bila neka borba jer se Happy odmah složila sa mojom idejom 🙂

    Mene je jako rastuživalo kad sam počela da čitam o usvajanju to ućutkivanje usvojenih. I zbog svih vas a i zbog Viktora. Pomislila sam da jednog dana moj Viktor nakon svega što smo prošli i prolazimo ne može da progovori i da ga isti ti koji su imali predrasude prema nama celog života teraju da bude „zahvalni usvojeni“. Taj termin bukvalno postoji na zapadu. Prvo bar meni moje dete ne mora da bude zahvalno što sam mu roditelj, valjda je normalno da roditelj čini sve najbolje za svoje dete… Drugo kada sam kretala u usvajanje prihvatila sam celu priču, da sam htela da budem biološka majka išla bih na vto pokušaje više puta a bar moje iskustvo sa Kutka je da je ogromna većina žena koja je išla više puta na kraju i postala majka na taj način. Postaju žene majke i u mojim sadašnjim godinama a kamoli u onim u kojima sam ja bila kada smo usvojili Viktora. A u Antologiji, knjizi Kutka o neplodnosti gde je bilo i pet priča o usvajanju, bilo je i par priča gde su ljudi odustali od potomstva. I to je u redu. Onaj koji se odluči na usvajanje valjda zna da to dete nije doneo na svet i da dete ima pravo da pronadje svoje biološke roditelje. Možda su roditelji nekad drugačije razmišljali ali sada znam da nijedna osoba ne može da prodje proces dobijanja podobnosti a da nije informisana oko toga kao i da dete treba da podrži u tom pronalaženju. Opet nisu često probleme pravili usvojeni roditelji nego ljudi sa strane koji nekako ne bi to radili na tom mestu… a to samo govori da nisu na tom mestu.

    Na žalost time uspevaju da veliki broj usvojenih i dalje drže u stanju ućutkanosti. Bar meni to što nema više članaka usvojenih na blogu ili u knjizi najviše o tome govori. Jovan ima neke prijateljice koje su usvojene i sa veoma teškim sudbinama iako je usvojena porodica bila sjajna. Na sva Jovanova pitanja prijateljica je odgovarala samo da su usvojeni roditelji bitni a da ovi kao nisu bitni. Nije baš tako. Da usvojena porodica može da svojom ljubavlju sve poništi ne bi bilo ni velikih problema. A sa velikim problemima se mnogo lakše nosi kada je usvojena osoba svesna odakle dolaze, šta im je uzrok onda je i sa posledicama lakše nositi se…

    I ja nekako verujem da je tvoja biološka majka svoju ljubav prema tebi zaledila negde u sebi… Kada bi dopustila da se taj deo nje odledi rizikovala bi da se sve ostalo raspadne. I reakcija sestre mi govori da je tako. Verovatno je uvek na emotivnom planu osećala prisustvo tebe i ako nije znala da postojiš. No majka koja ne odgaja jedno svoje dete nije mogla sigurno u svakom delu sebe da to negira i bude odlična majka drugoj deci. Pisala sam sigurno da to nekako zaključujem i po muškarcima čak nije to samo kod žena. Imala sam divnog strica koji mom bratu nije nikad bio dovoljno dobar otac. A to je bilo jer nije imao nikakav kontakt i nije odgajio svoju stariju ćerku. Kada su se oni, njegova deca, jednom igrali pričao mi je bio je to najsretniji trenutak u njegovom životu. On se trudio da bude dobar otac sinu ali osećala sam da nije mogao. On nije bio otac jednom svom detetu kako da bude drugom? Različiti su ljudi ali vidjala sam kažem više ovu priču više puta samo sam je kod strica najintenzivnije osećala i bilo mi je jako žao što mu je život išao tim tokom. A tek majka koja devet meseci nosi dete, daje život, da može tek tako potisnuti mi je jako neobično…

    Da se vratim ja na osećanje nepripadanja… Kod nas ima baba i deda i moja sestra pa Viktor uživa u druženju sa njima. Imamo i nekih pripadnika rodbine sa kojima se vidjamo. Na žalost i Jovan i ja smo se nekako udaljili od rodbine pa nema više onih nekih okupljanja iz našeg detinjstva. Nekad mi je žao zbog toga ali ne mogu da sad pravim rodbinska okupljanja na silu. Ono što je meni bilo važno da sam osetila da su preci i pretkinje, oni pokojni, tj duhovi 😀 prihvatili Viktora. Ima jedan mistični tekst Preci i pretkinje ovde na blogu koji sam ja pisala o tome kad smo bili u mom kraju porekla pa se Viktor i ja budimo sa sve nekim dubokim uvidima… Što se njegovog biološkog kraja porekla tiče to je i moj dalji kraj porekla (po ranijim precima). Kad je tek Viktor došao ja bih pustila neku pesmu i pevam ali je Jovan bio protiv toga da se vezuje za neku teritoriju, on smatra da je uzrok naše propasti ovde što smo ratovali zbog kojekakvih teritorija i nije dao da detetu ulivam takve ideje (mada mi to nije bila namera, samo sam pevala 😀 ). No istoriju tog kraja sam mu pričala, ta opšta istorija je i u vezi sa njegovom ličnom istorijom, ne može jedno biti odvojeno od drugog. Gledala sam da usvojeni na zapadu to povezivanje sa teritorijom često rade. Recimo nikad neće moći da saznaju svoje korene jer potiču iz Kine ili Koreje ali bar odlaze u te zemlje, uče jezike, običaje, pokušavaju da se na taj način povežu sa biološkim poreklom. Onda dodju opet do tog nepripadanja jer oni nisu ni sasvim Amerikanci ali nemaju ni veze sa onim življem u Kini ili Koreji… pa se onda najbolje povežu sa usvojenima koji imaju sličan put.

    Liked by 1 person

  9. sunflower kaže:

    Da nazalost ne prica se dovoljno na ovu temu. Ono par osoba koje poznajem da su usvojeni spadaju upravo u tu kategoriju zahvalnih. Sto se tice krajeva/porekla i slicno mislim da je to pogotovo bitno u ovim inter-rasnim usvajanjima. Pricala mi je cimerka koja je inace iz Italije, da su tamo bas dosta usvajali iz Brazila i to upravo decu Afro-americkog porekla. Nazalost porodica koju ona poznaje se dosta namucila sa svojim sinovima. Usvojili su dva brata, iako su prvobitno planirali samo jedno dete. Nazalost obojica su bili problematicni i odali su se drogi, sa tim da se jedan vratio na pravi put. Sa druge strane zna i primere takvog usvajanja da je sve ispalo kako treba. Mada mi deluje da je takvoj deci jos teze da se osecaju da pripadaju tu gde su.

    Liked by 2 people

  10. simona32 kaže:

    Slažem se da je medjunarodno usvajanje poseban izazov. Pisala sam o mom poslovnom partneru iz Holandije koji je usvojio devojčicu iz Turske. Oni su učili turski, o turskoj kulturi, imali su vikendicu tamo… Tako da ona iako je odrasla u Holandiji nije bila odsečena od Turske čak je i sa usvojenim roditeljima pričala na turskom (njih dvoje Holandjani ali su zbog nje učili a bili su i zaljubljenici u Tursku pa su uživali istražujući zajedno sa njom što više i cela leta provodili tamo). Pošto je to bilo mnogo godina pre usvajanja našeg sina meni je to bilo jako čudno… Pa jesu li oni usvojili devojčicu ili je ona usvojila njih? Tek iz ove perspektive vidim koliko je njihovo vaspitanje bilo sjajno. To je jedan model koji može da bude dobar za internacionalna usvajanja. Pričale smo privatno koliko ima tih problematičnih ponašanja kod usvojenih da ne mračim sad ovde po blogu… Nije nam cilj da preplašimo potencijalne roditelje i one koji već to jesu… Što smo više svesni posledica usvajanja to više možemo da se nosimo sa tim potencijalno lošim ponašanjima bar ja tako mislim. O tome i pričam, zahvalni, srećni usvojeni, ućutkani, nesvesni svog bola i odakle dolazi… i onda odu u drogu, alkohol itd.. Nije smak sveta ni da se ode ako može da se vrati, što ti kažeš isto Sunflower ali i ja nažalost znam primere kad povratka nije bilo 😦 Svaki put se jako potresem kad čujem… Na zapadu je mnogo i samoubistava medju usvojenima. Možda je i ovde, samo mi nemamo evidenciju o tome… Eto ipak sam počela da mračim 😦

    Liked by 1 person

  11. sunflower kaže:

    Divni roditelji zaista, tako bi trebalo da izgledaju medjunarodna usvajanja. Nije lose nekada ni „mraciti“ jer to upravo pokazuje da ne treba nista da se potiskuje, jer to nuzno vodi u nesto drugo. Kod mene je odvelo npr u perfekcionizam, sto sa strane gledano deluje super, medjutim to sa sobom nosi cenu neprihvatanja sebe. Nazalost mogu da zamislim kako neko osetljiviji lako moze da skrene ka „laksim“ resenjima.
    Zato roditelji treba da budu dobro informisani, da pricaju sa decom i da na neke prve znake potraze i dodatnu pomoc. Psiholog/psihijatar nije bauk i moze da spase zivot.
    Jednom prilikom mi se bioloska „majka“ zalila kako godinama ne spava dobro i da ne zna zasto. Nisam mogla da verujem da ne povezuje stvari i koji bi uzrok mogao da bude za tako nesto. Toliko o toj nesvesnosti i nepovezivanju stvari.

    Liked by 2 people

  12. simona32 kaže:

    Otkako smo napravile blog imale smo pritisak da mračimo i da odgovaramo ljude od usvajanja. To naravno nije istina ali mnogi ljudi ne žele da čitaju o istini zato i pritiskaju usvojene da ćute. Žele priču kako je dete došlo kod roditelja i kako svi živimo sada srećno i uživamo do kraja života. Naravno da i to može biti jedan nivo priče. Ja sam kad sam pisala priču za knjigu, slagalicu, nastojala da predstavim koliko je usvajanje slojevito. Ali taj srećni završetak je ono što je poznato i kako je usvajanje predstavljano kod nas, nisam mislila da ako pišem o tome govorim nešto novo. I mislim da je naš blog u tome bio pomak. Dotle je bilo priča da je teško doći do podobnosti, do dece, malo nekih tu ima problema oko adaptacije… ali niko nije pričao niti pisao o onim problemima kasnije. No u jednom trenutku smatrala sam da sam ja dovoljno puta izrekla neke stvari koje sam saznala bilo u sopstvenim tekstovima bilo u prevodima. Ko želi da ih nadje naći će ih…. Pa se često samo zadržavam na ovim veselim momentima, no eto zanesem se u razgovoru pa opet krenem u ‘mračenje’.

    I to što kažeš za biološku majku govori koliko su neke informacije potrebne. Ako i one mogu da pročitaju iskustva drugih bioloških majki i analize bola, potiskivanja i ostalog čime se članci bave… možda će neki reunioni biti bolji. Zaista neverovatno da ne povezuje ali to samo govori o nivou potiskivanja.

    Liked by 1 person

    • sunflower kaže:

      Slazem se sa tobom Simona, i bas mi se i svidela tvoj prica jer je bila toliko slojevita. Naravno da nama usvojenima nije sve crno, za mene nikada niko pomislio nije da mi nesto nedostaje. Plus po nekim drustvenim normana delujem i uspesno. Medjutim trauma je tu i treba da se prica o tome. Nervira me sto su neke stvari drustveno prihvatljive kao traumaticne za dete, poput razvoda roditelja pa zasto je onda toliko nezamislivo da je i ovo trauma. Pa meni nedostaju prve 2,5 godine zivota, bukvalno kao da nisam postojala u tom periodu, vec je to trauma samo po sebi. Plus sam imala velikih problema sa kukovima, bila sam do druge godine na intezivnoj fizioterapiji, sto je i bio jedan od razloga kasnijeg davanja na usvajanje. Kazu da je i trauma kada dete boravi u bolnici kao malo zbog odvajanja or roditelja. To sto se mi ne secamo ne znaci da nije trauma. Plus mislim da mi kAo deca smo jedini merodavni da kazemo kako se osecamo, sto nam ovo nase drustvo samo otezava. Onda mi moramo opet svima da se adaptiramo i titramo dok nasa osecanja ostaju zatrpana. Sve bi bilo mnogo lakse kada bi drustvo steklo bolji uvid u celu problematiku. Onda ne bih slusala i od drustva/momka utesne reci tipa super si prosla, sta se zalis itd. Sto se tice bioloske donorke nekada mi deluje strasno tupo, iakp znam da zena nije glupa. Nedostaje joj emotivne inteligencije, pa stoga ne barata uopste dobro svojim emocijama, a da ne pricam o razmisljanju o tudjim osecanjima. Mislim da je takav sklop licnosti i skloniji da ostavi dete, ne kazem da joj je bilo lako ali ipak je to uradila. Zivele smo 2,5 godine u istom gradu, ja u domu a ona sa svojima i sadasnjim muzem. To mi je isto nesto strasno i neprihvatljivo. Opet ja mracim pred kraj, ali cilj mi je bio da podstaknem druge da pricaju o svom bolu, pomaze!

      Liked by 2 people

  13. snedra88 kaže:

    Draga Sunflower,

    divno si napisala svoj osvrt na važne trenutke u svom životu. Tako verno umeš da preneseš osećanja da mi se čini kao da prisustvujem događaju ili gledam film.

    Simona, divna bajkovita fotografija i komentari.

    Primetila sam da se naš mališan od malena dugo ogleda, zagleda svaki deo lica, kose, očiju. Umela sam da ga začikavam da je Narcis, pa je tražio da mu objasnim ko je to, pa kad bih rekla da je Narcis voleo da se ogleda i voleo preterano sebe, on bi mirno rekao: I ja volim sebe, ali nisam Narcis.

    Takođe primećujem da mu je milo kada neko kaže da je „isti tata“, tj. moj suprug. Nasamo uvek posle toga iskoristim priliku da mu kažem da ljudi liče na biološke roditelje ili srodnike, ali se dešava da i oni koji žive zajedno vremenom počnu da liče jedni na druge po pokretima, osmehu, kretanju. Ponekad ume da kaže da bi voleo da ima plave oči, možda bio majka ima plave oči, ne znam. Čak mi je jednom prilikom opisao kako on pamti bio majku (koju je video samo prvih par dana u porodilištu) – „da je krupna, da je imala dole nešto crne boje, a gore nešto plave boje“.

    Mnogo ste tačnih stvari iznele u vašim komentarima, ali da se nadovežem da je i meni bilo strašno kada sam razmišljala na taj način kao i ti, da je Lepotanova biološka majka tih prvih godina živela u istom gradu kao i Lepotan, on u domu a zatim kod hranitelja a ona sa svojima. Trebalo mi je vremena da to prevaziđem, a ne mogu ni da zamislim kako je tebi…

    Veliki zagrljaj za prelepog labuda Sunflower, prelepu devojku manekenske visine i figure… 🙂

    Liked by 1 person

  14. simona32 kaže:

    Sjajni su vam postovi Sunflower i Snedra ❤ ❤ Čitajući ih imam potrebu da pišem i pišem i pišem… Kasnije ću da napišem jedan roman kao moje razmišljanje na ovo što je Sunflower pisala a sad ću samo da se nadovežem na Snedrin post pošto imam kratko vreme do učenja matematike sa Viktorom 😀

    "Nasamo uvek posle toga iskoristim priliku da mu kažem da ljudi liče na biološke roditelje ili srodnike, ali se dešava da i oni koji žive zajedno vremenom počnu da liče jedni na druge po pokretima, osmehu, kretanju. "

    Ovo je sjajno rečeno Snedra… Preuzeću kad budem sledeći put objašnjavala Viktoru 🙂

    I Viktor tvrdi da se seća lika biomajke. Nauka kaže da se niko ne može sećati ničega pre treće godine. No moja majka koja je isto izgubila oca kao beba tvrdi da se seća bebećeg perioda. Možda trauma tako nekako deluje…

    Ja sam jako patila opet zbog sebe, što smo mi uživali dok je naše dete bilo u domu i na hraniteljstvu. Neko kad me podseti na te godine ja ne želim ni da se setim što ljudi ne shvataju, ne želim da znam ni za putovanja, ono mučenje oko vto i pobačaja i nekako, ako se on mučio mogli smo i mi…. Viktorovu prvu godinu baš kad je bio u domu ja sam provela u tužnom raspoloženju zbog pobačaja, tada mi je bilo teško a kasnije kad sam to uklopila bilo mi je drago što znam da se te prve godine kad je moje dete bilo u domu ni ja nisam nasmejala pa makar da je bilo zbog pobačaja… Znam da je to totalno iracionalno i da mi nismo mogli da budemo sa našim detetom pre nego što su nas zvali za njega ali eto… Što se njegove biomajke tiče, ja možda imam idealističku sliku ali to je prema onome što znam od socijalnih radnika i hraniteljice… Mislim da je ona od onih biomajki koje ni dan nisu provele a da nisu mislile na dete i da je to i danas i dok god je ne nadjemo…. Nekad je mislima umirujem i nadam se da je i na realnom planu preko nekog do nje došao neki detalj o našem usvajanju koji će je koliko toliko umiriti. Kažem, možda je sasvim idealistička slika mada se nadam zbog Viktora da nije… družićemo se i tada pa ćete saznati a nadam se da će i našeg bloga biti da vam pišem….

    Liked by 1 person

  15. sunflower kaže:

    Snedra, hvala na komplimentima 🙂 Sto se tice ogledala, zapazila sam da sam smanjila stare navike nakon reuniona. Naravno imala sam brdo uporednih analiza slika sa srodnicima, medjutim ne gledam se toliko :). Mislim da bih se skroz smirila kada bih znala i kako otac izgleda. Iz mog iskustva to je jedna od pozitivnih strana celog reuniona, tacno se osecam smirenije. Sto se tice tih secanja, to zaista nemam i najranije cega se secam jesu ti neki hodnici i dvoriste. Naucno gledano beba nema dobro razvijeni vid tako da bi svakako sve videla mutno. Plus korteks nije dobro razvijen, stoga nije deo svesnog. Ono sto ima vise smisla je miris, jer nam je to culo mnogo bolje razvijeno. Medjutim ja nisam imala ni taj momenat pri susretu sa bioloskom.
    Simona ovom tvojom pricom i podsecanjem na to sta ste sve prosli pocela sam da razmisljam i o mojim roditeljima, pa sam odmah postala emotivna.
    Sto se tice Viktora nadam se da ce mu reunion biti bolji, mada svakako on ce biti itekako dobro pripremljen. Deluje mi da je njegova bioloska majka imala bas tesku pricu, tako da postoji ta mogucnost.
    Sada se nesto mislim, ja bih verovatno prekinula kontakt sa biloskom kad tad, cak i da se nije ponasala toliko odvratno. Usla sam misleci da sam skroz indiferentna i da ja sve to mogu na lep i kulturan nacin da odradim. Medjutim toliko je besa izaslo na povrsinu da nisam ni blizu oprostaja. Evo razmisljajuci opet o tom nasem „zajednickom“ zivotu u istom gradu osecam kako stezem pesnicu. Nezdravo je ovo stanje. Treba nekako da ih pustim, ne zelim da ovo preraste u mrznju. Sto me opet ljuti jer to znaci da se ja na neki sada vec „patoloski“ nacin ulazem u odnos, dok me oni skroz ignorisu. Vreme leci sve, zaboravicu kad tad.

    Liked by 2 people

  16. simona32 kaže:

    Sunflower,
    toliko si stvari otvorila da ja nikako ne mogu sve da napišem ali hajde bar da počnem…. Pa da krenem od ovog kraja a to sam ti već govorila da sam čitala a to je da je usvajanje proces koji traje čitav život. To su nama rekli i u školi roditeljstva a čitala sam i u člancima. Primećujem da i ti i drugi usvojeni to nekako ne prihvatate i nekako ste ubedjeni da se negde sve završava. Možda je tako lakše. No ja sam kažem čitala da se nikad ne završava. Naročito su kritični momenti dobijanja dece jer se sve onda vraća, pa onda kada se dobiju unuci. Ali naravno nije to isti ugao uvek, kroz to se raste i različito se gleda tokom godina… Mislim da ne treba da suzbijaš bes, normalno je da si besna i zbog onog u detinjstvu i zbog ovog sada. Vremenom će to osećanje poprimiti drugi oblik i nadam se da će naša pisanja ovde bar malo pomoći.

    Jeste, Viktorova majka je imala težak život, mada ja smatram da je svaki život žene koja je dala dete na usvajanje težak (ma kako ona to doživljavala). Ali znam još neke detalje njene priče koji su izuzetno teški, sad opet zavisi od ličnosti, neko preživi Golgotu pa opet uspe da se sa tim izbori a neko ne može ni sa lakšim stvarima. Svi smo posebni. Kad smo već kod teških priča nama večeras iskoči neka emisija o mladiću koga je ostavila majka, ostavio otac, gajili ga baba i deda a onda i oni umrli… On radio sve i svašta ali učio i sad je pred diplomiranjem medicine. Viktor se zagledao i nije hteo da prestane da gleda, ne trepće… jedva sam u jednom trenutku uspela da ga nagovorim da ide u krevet no nije dugo zaspao. Ali kao da je ta teška priča delovala na njega… On se nekako ne seća hraniteljstva više, ne spominje to, ne spominje ni biološke roditelje, kao da je proveo život ušuškan pored nas… I često odbija da uči, totalno je nesvestan da
    život može biti težak iako je on tu težinu osetio ali kao da se ne seća ili je potisnuo. On obično ne gleda ništa teško, samo crtaće, tinejdžerske serije i poneku humorističku… Baš živi u nekom svetu detinjstva i mislim da je to s jedne strane dobro. S druge strane zna da se ponaša nezrelo, npr neće da nauči dve godine tablicu množenja, čudi me da je uspeo uopšte da ima na polugodištu četvorku iz matematike ali to je uspeo zapravo jer se nije radilo množenje a sad sa deljenjem ne može da krene jer neće da nauči. Odjednom kao da ga je ova priča dodirnula, podsetila na težinu života… Uze sam da uči tablicu množenja, kad nisam pala u nesvest… Pa sam htela da pitam kako je bilo sa tobom, da li su te kada vidiš takve donekle slične priče u detinjstvu potresale i davale nekakve lekcije ili je bilo bolje da ih ne vidiš?

    Vezano za prošli post…. Već sam pisala da sam ja bila sama u bolnici sa nešto preko tri godine i neki osećaji me podsećaju na osećanja usvojenih samo u blažoj formi… Tako da, može biti slična trauma. Takodje mene nerviraju isto kad negiraju da je beba doživela traumu odvajanjem od biološke majke. Na Kutku postoji jedan deo koji vi ne vidite gde su dnevnici u kojima smo mi detaljno pisale kad su deca dolazila. Prvo Snedra i ja smo bile retke koje su pisale o teškoćama adaptacije, ostala deca uglavnom kako su ugledala usvojene roditelje tako su zaboravili na hranitelje. Drugo čim bih počela da pišem o nekom problemu dešavalo mi se da me teše da je sve to isto, ne pamti dete ni trudnoću, ni tri godine života, ma ništa ne pamti dok nas nije ugledalo… da bi ista Kutanjka na drugom delu napisala kako je za njeno dete značajna trudnoća, pa prvi meseci, sav taj sklad i želje što su imali, pa… Razumem da nekad ljudi hoće da uteše ali to je vredjanje inteligencije. Ili je prenatalni period značajan ili nije značajan ili je bebeći period i onaj iza takodje značajan ili nije… Ne može na jednoj temi biti značajan a na drugoj sasvim beznačajan kako se to nama svidja. Ako beba oseća sklad onda valjda oseća i nesklad. Znam kažem da ljudi nemaju lošu nameru ali opet….

    Nastaviću ovaj roman ali sad je suviše kasno 😀

    Liked by 1 person

  17. sunflower kaže:

    Hvatam i sama sebe kako stalno govorim jos ovo i gotovo je. Sada je jos preostalo da saznam ko mi je otac, sto je vrlo upitno da li cu ikada saznati. Zelim da stavim tacku na sve ovo. Medjutim uvek nadje nacin da me proganja.
    Zelim decu, ali se plasim sto ne mogu da se opustim u emotivnim odnosima i veze uglavnom sama napustam kada osetim da je klimavo. Nervira me sto je toliko uticalo na mene na tom emotivnom polju, pogotvo jer mi zaista jeste san skladna porodica jednog dana.
    Sto se tice Viktora i ucenja, to mi nije bio problem, ali socijalizacija sa drugom decom jeste. Svaki ruzan komentar sam uzimala previse k`srcu i bas je umelo da zaboli. Takodje jos uvek nisam spremna na tu tezinu zivota. Plasim se nekada da sam slaba osoba i da cu puci. Plus to slaba izjednacavam sa sama, a jedan od vecih strahova mi je da cu ostati sama.
    Ne volim ni teske filmove, cim vidim neko nasilje/smrt odmah mi se slosi, generalno ne smem ni da razmisljam u tom pravcu.
    Sto se tice toga sta je bitno sta nije, ja mislim da je sve bitno. Od momenta zaceca i toga koja nam je genetska osnova, preko toka trudnoce-konzumiranje alkohola, pa onda stres koji prezivljava, pa naravno ta trauma odvajanja gde gubimo kontakt sa bicem sa kojim smo bili jedno. Sa druge strane nas mozak se ne formira skroz do 25te, a do 7me godine je intezivni razvoj, tako da mislim da itekako moze da se utice. Ogroman je uticaj nasih roditelja, i ta silna ljubav i sigurnost u mnogim slucajevima promene zivote za 180 stepeni. Toliko je sve kompleksno i isprepletano.
    Za kraj, podsetila si me na emisiju isto tako o deci koja su odrastala po domovima. Ostao mi je u secanju momak koji je plenio svojom energijom. Pun zivota, zavrsio faks, svira gitaru, vozi bicikl, volontira… Bez imalo ogorcenosti i jedino sto se videlo jeste volja za zivotom.

    Srecan 8. Mart! 🙂 Veliki pozdrav 🙂

    Liked by 2 people

  18. simona32 kaže:

    Srećan osmi mart i tebi draga Sunflower i ostalim blogerkama ❤ ❤

    Ja često razmišljam isto o tvom biološkom ocu i tipujem na vunderkinda 😀 Nekako mi je suviše nategnuto i nelogično da bi mogao biti neko drugi. Naime tu može da nam pomogne ličenje tj nasledjivanje jer je tvoja inteligencija takodje takva a i uspesi u poslu. Znači biootac mora biti najverovatnije vunderkind a koliko takvih šeta okolo? I da baš se obojica u sličnom periodu zaljube u tvoju biomajku i da vode ljubav i jedan i drugi sa njom bez zaštite… Ne znam, nisam ekspertkinja za verovatnoće ali meni se tu sa svakom stavkom ta verovatnoća smanjuje i smanjuje… Tako da mi se čini da je ono najjednostavnije tj da si biološkog oca već upoznala samo vam je život zakomplikovao da ne uradiste dnk analizu no nadam se da će to biti sledeći put kad dodješ. U svakom slučaju je to trag koji moraš da ispitaš.

    Što se Viktora tiče on je inteligentan i može za čas da nauči nešto kad hoće… Problem je kad zacrta da neće… Bilo je već tako nekih stvari koje neće da nauči i ne možeš mu ništa dok nekako se ne dopre do njega da želi da nauči.

    Usvajanje utiče na emotivne odnose. DAca je nekad pisala sjajan tekst za blog no nema ga više ovde. Ali pošto ste vas dve u kontaktu možda da ti pošalje ukoliko ga ima… Ali možeš da iščitavaš i druge tekstove usvojenih, ima itekako veze i ima tekstova na zapadu o tome.

    Viktor je jako društven i on uživa u školi i druženjima. U kući su nam često drugari. Ne znam kako će to biti kada se bude znalo za usvajanje. Ustvari znam sa drugarima koje zna iz vrtića. Ima problema, ispituju ga, ali to su inače deca sa kojom nije na istoj talasnoj dužini i više se sa njima druži jer blizu živimo. Drugarica iz škole kojoj je rekao mu je pružila puno razumevanje što se toga tiče, nikad ga nije ispitivala, nikad ni rodjenoj majci nije rekla za usvajanje, samo je kod Jovana proveravala pa smo po tome znali da joj je rekao. Ona je otišla iz škole bez ijedne reči. Viktor joj je to poverio kao tajnu ali opet mi je neverovatno bilo da tako malo dete ume da ni u besu ništa ne kaže a odnos im je bio konfliktan i čas pun ljubavi a čas svadje. Deca nas iznenade nekad… No svejedno jednom će priča doći do dece, i ja baš Viktoru pričam jutros kako će tada biti zvezda. Ja znam šta znači biti zvezda preko sestre i zato smo se opredeljivali da ne govorimo toliko o usvajanju da živi što duže bez zvezdanog sjaja… Kad smo kod toga ne znam da li sam te pitala ali se ne sećam šta si rekla… Kako je bilo kod tebe u školi? Da li su te deca propitivala? Kakva su pitanja postavljala? Da li si imala neke veće probleme?

    Liked by 1 person

  19. sunflower kaže:

    Simona zanimljiva teorija moram priznati, nadam se da ce se i to uskoro resiti. Ukoliko bude ovaj ishod ocekujte novu pricu :).
    Sto se tice pitanja, u osnovnoj su neka deca saznala jer je jedna decak koji mi je bio i komsija preneo pricu. Nije mi rekao direktno, medjutim jednom prilikom je za vreme odmora pred skoro celim razredom izjavio nesto u fazonu na koga si tako ruzna. Jedva sam izdrzala da tamo ne placem, ali na svu srecu nije me niko nista pitao ni tada ni kasnije. U srednjoj skoli jedna „drugarica“ koja je konstantno bila ljubomorna na mene je prenela nekolicini ucenika. Tek par godina kasnije su me dvoje pitali vezano za to, ali skroz nenapadno. Tako da nisam bila toliko propitivana.

    Liked by 2 people

  20. simona32 kaže:

    Hvala draga Sunflower na iskrenom odgovoru (kao i uvek) ❤ Žao mi je zbog loših iskustava. Što kažeš nije ih bilo toliko mada je tužno da si morala i te stvari da doživiš. Ima jedan tekst od Milice, sa njenog bloga pa prenet i ovde gde je deca gadjaju kamenjem i to uz saglasnost roditelja i gde joj deca saopštavaju da je usvojena. Jezivo.

    Videćemo kakva će biti naša iskustva. Za sada smo imali da se drugar iz vrtića na rodjendanu dere na sav glas da li je istina Viktor usvojen, pitajući mene… Na šta je Viktor prosuo sok po sebi pa sam ga ja izvela da ga presvučem i umirim usput. To je isto ono dete sa kojim se i sad druži i čula sam ružna propitivanja od njega i drugog drugara. Nisu u istoj školi i ja kažem Viktoru da nije dužan da ih trpi i da se sa njima druži. Inače su dosta različiti jedino ih je vezivao boravak u vrtiću i što smo komšije. Ponekad ga eto pripremam za komentare u školi jer mislim da je bolje da bude pripremljen nego zapanjen… Njemu je čudno kako bi oni mogli da znaju jer im mi nismo rekli. Onda ja kažem da ljudi pričaju, čim im je nešto neobično onda komentarišu, nisu naučeni toleranciji niti prihvatanju različitosti.

    Liked by 1 person

    • sunflower kaže:

      Nisam videla taj tekst, prosto ne mogu da verujem da su i roditelji odobrili tako nesto. Pa ne zivimo u srednjem veku!! Ja sam i super prosla. Taj decko sto me je uvredio i potice iz malo problematicnije poridice, tako da mi je kasnije postalo jasno njegovo ponasanje. Jos vise me je zabolelo ponasanje drugarice jer smo u jednom periodu bile najbolje, pomagala sam oko kontrolnih i svega, pa opet. Zaista mislim da je Viktoru najbolje da se ne druzi sa njim. Ne znam da li on ima tu potrebu da bude sa svima dobar da bi ga svi prihvatali. Ja sam je imala, imam je jos uvek samo u manjoj meri. Problem je sto takvim ponasanjem privlaci masu dece koja ce zeleti na neki nacin da ga iskoriste-u mom slucaju je to bilo prepisivanje domacih kontrolnih itd. Znaci sada treba da krene da govori NE.

      Liked by 2 people

  21. simona32 kaže:

    Sunflower,
    staviću na kraju teksta link za taj Miličin članak pa pogledaj.

    Pisala sam već da smo mi imali informaciju od socijalnih radnika i pre nego što smo upoznali Viktora da je Viktorova biološka majka jako socijalna i da je on isto takav, na nju. Zanimljivo mi je da se društvenost nasleđuje, nekako se ne bi reklo na prvi pogled… Uglavnom i hranitelji su bili društveni a i Jovan izrazito društven. Ja sam umereno društvena rekla bih, ono u smislu ne družim se sa svima okolo ali evo stalno se družim sa vama i sa mojim ostalim prijateljima sa kojima se poklapam po nekim interesovanjima. Tako da je i sredina stalno pogodovala za razvijanje društvenosti. S tim što sam ja nastojala da malo to usmerim koliko mogu. Naime Jovan je od tih koji ne umeju da kažu ne. Viktora sam učila i učim tome. Zaista od tog silnog društva nije prinuđen da se druži i sa onima bezobraznim prema njemu. Ranije je bilo teže kad je bio manji pa usmeren na tu decu iz blizine a sad raste pa može i po kraju da se šeta i da se posećuju… Tako i jeste, evo danas ako uspem da bude dan odmora, sutra jedna deca, prekosutra druga deca… Mada teško da ću i danas uspeti, njih dvojica prvo se u školi zaustave, tu nastane druženje, neće iz škole da izadju a čim je lepo vreme juriće se i napolju… No neka uživa u druženju kad voli. Čak mislim da i kad se bude znalo za usvajanje neće tu biti baš toliko problema jer je on toliko omiljeno dete i toliko društva ima da će ga uvek neko zaštititi… Bar se nadam da će biti tako, pisaću vam…

    Evo Miličinog članka, ja se uvek zaledim od tog tužnog njenog iskustva i tih malih nasilnika koji je gađaju kamenjem 😦 I podržavam Milicu što ih je stavila i u knjigu i na blog naš i njen i pominje ih u televizijskim emisijama, ako oni i njihovi roditelji imaju nekog srama da ga osete….

    https://usvajanje.wordpress.com/2015/08/08/iz-perspektive-usvojenog-deteta-4-deo-pet-godina-kasnije/

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: