Usvajanje

Početak » Iz ugla roditelja » Sara i Malena

Sara i Malena

Kategorije

Kategorije

Sećam se prvog pitanja u Školi roditeljstva-„ Da li ste sigurni u svoju odluku? Nije usvajanje za svakoga.“

Sigurni? Pa , tu smo.To valjda sve govori. Kako da ne budemo sigurni, posle svega?

Posle svega…

A pre usvajanja…

Nije lako boriti se sa sterilitetom, naročito ako je obostran. Skoro 10 godina borbe i neprestanog nadanja. Kad misliš da ne možeš više, kreneš ponovo. I tako u krug. Na kraju mi više nije bilo važno da rodim dete ( u stvari, nikada mi to i nije bilo toliko važno ), samo da ga već jednom imam. Suprug u početku nije hteo da čuje o usvajanju, posle nekog vremena smo mogli da pričamo već o tome, ali na njegovu odluku sam čekala 2 godine. Tad je prelomio u sebi, i krenuli smo sa procesom usvajanja.

Usvajanje…

U našem malom gradu u Centru za socijalni rad nam je rečeno da sakupimo papire, predamo i da će nas zvati u Školu roditeljstva. Ja sam bila malo uvređena zbog te škole: ma kakva škola, radim u prosveti više od deset godina, valjda ćemo se snaći. U drugoj ulici u jednoj porodici desetoro dece,  svi živi i zdravi, a sigurno nisu išli u školu roditeljstva ?!

Dokumentaciju smo predali u aprilu, i čekali poziv za školu. A poziva nije bilo. Zvali smo svake druge nedelje da se raspitamo. Uvek ljubazne ženice iz centra su nam rekle da budemo strpljivi, zvaće nas kad bude vreme. A vreme prolazi , bez poziva. U septembru iste godine, suprug ode kod direktora Centra da se raspita, gde je zapelo. Sledeće nedelje poziv za početak školice. Na prvom času nam je rečeno da nije lepo od nas što smo se tužakali , one su samo čekale da se pojavi barem još jedan par za usvajanje, jer su tako radionice efikasnije. Na moje pitanje, kad je bila poslednja škola roditeljstva, odgovorile su da ne pamte…toliko o tome.

Imali smo 4 radionice u Centru.Posle drugog časa  su uvideli da nismo baš tako zli , samo očajni. Tad sam shvatila da ovi časovi, radionice jesu jako važni. Maksimalno sam se otvorila prema svemu. Ja sam veliki emotivac, suprug više praktičar. Imala sam milion pitanja. A oni isto toliko odgovora. Na zadnjem času, rekli su mi da smem da postavim samo jedno pitanje, da dobro razmislim. Pitala sam ih: da li ce proći i jedan dan , a da ne pomislim na to da je moje dete usvojeno? Rekle su da nemaju odgovor na ovo pitanje, ali ću ga ja imati vremenom i reći njima…

U martu sledeće godine smo stigli na listu usvojitelja, posle skoro godinu dana.Rečeno nam je da ćemo vrlo brzo doći do deteta pošto smo kvalitetan par ( ma šta im to značilo). A pravo čekanje je tek tad počelo…

2 godine bez i jednog poziva. Nadu su mi ulivale drage osobe na forumu Kutak, svakodnevno sam čitala njihova iskustva, radovala se sa njima, ali pisati nisam imala šta…

Posle nekog vremena prestali smo se nadati. A to je najteže od svega – izgubiti nadu…Izgubila sam tad i deo sebe…i deo do tada skladnog braka…Bilo mi je previše, nisam znala kako dalje.

 

 

 

Čudo…

Septembar 2009.Ponedeljak. Na kafi sam sa mamom kod rođake, koja stanuje odmah pored mojih roditelja. Šalimo se u vezi mobilnih telefona, jer kod njih nikad nema u kući signala. Da dokažem , izvadim telefon, koji u momentu zazvoni. Nepoznat broj. Javim se. Jedan Centar za socijalni rad. Pita da li smo zainteresovani za jednu malenu devojčicu od 3 godine. Ne mogu da govorim. Ne mogu da dišem. Izletim u dvorište na vazduh, ali uspem samo da šapnem : da. Vrištim u glavi DA, DA, DA ali reči ne izlaze. Koji apsurd-meni, koja ne zatvaram usta. Vidimo se u petak u Centru. Vratim se u sobu. Mama plače. Kaže sve joj jasno. Pozovem supruga na posao.Govori mi da ne kažem nikom da ne ureknemo. Ma šta priča? Ovo dete je naše! Osećam to , u srcu osećam , uopšte nemam sumnje,u život se mogu kladiti. Trčim u komšiluk kod tate ( on je uvek  moj glas razuma ), i tad ga prvi put u životu vidim da plače.Suprug je bio u pravu- ne bi trebalo nikom govoriti, ovako se i oni nadaju, a ako ne uspe ( a uspeće!) to stvarno neću znati nikad sebi oprostiti.

Petak. Prvi razgovor u Centru. Kažu nam da se ne nadamo previše, pozvano je 6 parova, a mi smo tek prvi. Toliko stiskam torbu u krilu, da se uključi isključeni telefon. Smeškaju se , vidim da smo im simpatični. Gledaju u supruga, pa se pogledaju između sebe, opet se smeše.Postavljaju pitanja. Puno pitanja. Pa pitaju da li bismo hteli da vidimo sliku devojčice. Odem po  sliku. Bože, ona liči na mog supruga! A, sad shvatam zašto su se smešile. Dodam sliku suprugu.On se zagrcne, počne da se guši, dam mu vode da popije. Sedimo i gledamo sliku. Pitaju nas, želimo li je. Da, više nego bilo šta u zivotu…Gledaju se , nešto govore, pa nas zamole da izađemo na 5 minuta. Napolju kažem suprugu da je to zato, što je dete naše, i da će nam to i reći kad uđemo. On plače. Ljudi prolaze pored nas, gledaju nas ohrabrujućim pogledima, jedna žena priđe i donese čašu vode. Zovu nas da uđemo.“ Dete je vaše. Ovo još nikad nismo ovako uradili, ali vi ste savršeni za nju, ona je izuzetna devojčica, jako nam je draga, biće joj dobro sa vama.“  Ma znala sam ! Život je ipak lep…

 

Prvi susret…

U kući hraniteljice. Soba puna socijalnih radnika, psihologa. Ulazimo u sobu. Pozdravimo se. Otvaraju se vrata sa leve strane, ulazi hraniteljica vodeći jednu malenu devojčicu. I tu vreme stane…vidim samu nju, plavu kosicu, velike crne okice, uplašen pogled ali hrabro držanje…ništa ne vidim niti čujem sem nje. Javi se . Priđem joj. Čučnem . Dam joj poklon. Zove me da se igramo zajedno.Igramo se. Ima najslađi glas na svetu. Pozovem supruga da se pridruži, malena ga uhvati za ruke i izvede u dvorište da vide piliće i patke. Idem za njima, sve je tako nestvarno, toliko emotivno. Suprug je uzme u krilo, ona ga pomiluje po ruci. Posle pola sata moramo krenuti. Kažu nam da ne mogu da veruju kako nas je prihvatila, obično je jako rezervisana ( i dan danas je J ). Sutra dolazimo opet. Donosimo joj kolica sa bebom. Prošetamo se ulicom. Juri sa kolicima, slatka je , zna u svakoj kući pored koje prolazimo , ima li pasa. Traži da joj obećamo da ćemo opet doći. Treći dan, guma na autu pukne usput, kasnimo. Malena stoji u kapiji i plače, mislila je da nećemo doći. Idemo u park. Igra se sa tatom. Sednemo da užina, i tek tad je prvi put dodirnem. Nisam smela . Plašila sam se, ako je dodirnem , raspršiče se, kao san. Topla je i meka. Pile moje maleno.Kad smo krenuli kući, opet plače. Uhvati se za mene, viče da je vodim sa sobom. Srce mi se slama, ali odlazimo bez nje. A razlog je taj, što moramo da obnovimo sve papire jer su nam istekli. Zašto nam nije rečeno pre? Posle trećeg viđenja bi mogla kući! Rastrče se dede i babe po papire, sve je gotovo za dan. Ali petak je. Može kući tek u ponedeljak.Idemo kod nje svaki dan.

Prvi dan kući…

Bez problema Malena pođe sa nama kući. Puna kesa plišanih igračaka na koje je navikla ide sa njom.Igramo se ceo dan. Idemo kod tatine sestre koja ima malo dete. Igraju se. Nikad nisam bila toliko uzbuđena i srećna u isto vreme. Još ne mogu da verujem da sam postala  M A M A ! A onda uveče sve pukne – Malena hoće kući. Plače. Vrišti. Meni pozli.Ne mogu da podnesem da ona pati. Malena vidi  da mi je loše, prestane da plače i nikad više ne traži da ide kući. Sunce maleno, vidimo da pati, ali se trudi. A ja se opet slomim, ne mogu da gledam tugu u njenim očima. Ne dozvoljava da je zagrlimo, da je uhvatimo za ruke. A onda, jedno veče, u polusnu, potraži moju ruku … taj trenutak nikad neću zaboraviti…prvi put sam zaplakala. Dobro je, sad smo najzad kod kuće.

Porodica…

Posle par meseci živimo kao da smo oduvek zajedno. Malena je stvarno izuzetna devojčica. Očarala je sve oko sebe, babe i dede vrti oko malog prsta, svi su je prihvatili od prvog momenta. Ljudi nam prilaze na ulici, čak i nepoznati, čestitaju nam, dive se Malenoj. I ja joj se divim, tako mala a tako jaka, volim je više od života. Od hraniteljice saznajemo da ima stariju sestru. Da mi broj telefona i ja pozovem. Idemo da se vidimo. Sličnost između njih dve je neverovatna. Od tad se viđamo . Šaljemo poklone za rođendan. Idemo i kod hraniteljice, kad god Malena zatraži.Ona je bila, i ostaće deo njenog života.Malena voli priču o usvajanju, jer mi imamo samo svoju.Istinita priča , bajkovita, koja se malo konkretizuje kako Malena raste. Nema laži. Vremenom ne traži više da joj pričam. Pitanja postaju konkretnija. I odgovori .Zna celu priču o sebi, svom poreklu. Sa 6  godina mi kaže, jednom hoće da upozna svoje biološke roditelje, da idem  sa njom.Naravno. To je njeno pravo.

Današnjica…

Malena ima  12 godina. Ona je dete koje sam sanjala da ću jednog dana imati. I više od toga…mnogo više… Da mogu život početi ispočetka, opet bi volela da bude ovako. Svakog dana se zahvaljujem sudbini što mi je poslala. I mislim da nisam jedina… Moj brak nije izdržao.Usvajanje stvarno nije za svakoga. Samo za ljude sa otvorenim srcem i umom.Bez predrasuda.

I, da – da li prođe dan a da ne pomislim da je usvojena? Više ne mislim na to – ona je oduvek i zauvek  Moja Malena !!!

Sara (Priča je napisana za Knjigu o usvajanju ali sam je objavila uz dopuštenje autorke Sare)

 

Sara


5 komentara

  1. snedra88 kaže:

    Saro, divna prica, hvala ti! 🙂

    Liked by 1 person

  2. simona32 kaže:

    Divna priča zaista ❤

    Da ponovim i ono što sam pisala na Kutku. Sara je pisala na Kutku u vreme kad smo mi krenuli tek sa usvajanjem i kada smo usvojili Viktora. Oni su imali već staž od tri godine a meni se činilo da nikad godina neće proći a kamoli dve, tri…. Sarini postovi su me hrabrili. Divno je pisala i tada… Kako rekoh i na Kutku kad Sara piše kao da se zvezdano nebo otvara…. Tako ja doživljavam. Sa kutka znam mnogo više detalja nego što je Sara mogla da obuhvati ovde, sav taj njen poseban odnos sa Malenom, njihove priče, trenuci koji nisu bili laki… Volim što imam sina, ako sam nekad žalila za ćerkom to su bili ti trenuci kad pročitam kako Sara i Malena pričaju i pričaju satima… Sa dečakom to nikad neće tako biti… A opet tako sam srećna zbog Sare i Malene što su pronašle jedna drugu. i na Kutku smo pričali o tim nekim i mističnim momentima koji su govorili da nije ni moglo biti drugačije. Bilo ih je i kod Sare kao i kod nas svih ostalih… Ima jedna tema tamo vidi se i u javnom delu 'Naša izgubljena deca' pa iščitajte….

    Posebno mi je uvek bilo što su sestre uspostavile odnos. To je nešto tako posebno i toliko ispravno i značiće im za čitav život…

    Liked by 1 person

  3. Nina kaže:

    rasplakala sam se citajuci tvoju pricu jer vas znam i licno,prica me vratila na pocetak naseg poznanstva i lepog druzenja i dan danas

    Liked by 2 people

  4. sunflower kaže:

    Divna i tako emotivna prica, dovela si me na ivicu suza. Takodje mi je prelepo sto zna i svoju sestru i sto ima priliku da razvija i taj odnos. Sve najlepse za obe 🙂

    Liked by 2 people

  5. Snejpela kaže:

    Nemoguće je bilo da ne zaplačem, nemoguće!

    Liked by 2 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: