Imam staž usvajanja od pune 23 godine. Na ovom blogu, sa te strane, najstarija sam 🙂 Pa ipak i posle te 23 godine ja i dalje učim. Nisam dostigla neki vrhunac mudrosti u kom bih mogla zapisati u par redova sve te cenjene savete i time sve vas prosvetlila. Nisam čak stigla ni samu sebe da prosvetlim. Zašto ovo govorim? Da bi se shvatilo da je usvajanje jedan proces koji traje ceo život. Sve ono što ga čini, što iz njega proizilazi, traje zauvek. Niti se tužna priča bioloških majki završava usvajanjem, niti se usvajanjem samo formira jedna nova srećna porodica, bez repova proslosti, niti dete u celom tom miksu može da se izgradi bez da obe strane ne proživi i upozna.
Zaista je ponekad čudan taj splet okolnosti koji me iznova, kada postavim u svojoj glavi, fascinira. Zamislite jednu usvojenu majku i jednu biološku majku. Dve žene, koje veze jedna s drugom nemaju. Dve žene najverovatnije iz različite životne podloge i kulturnog miljea. Dve žene koje u prolazu jedna drugu i ne bi primetile. Jednoj od njih dve, život obeležava neželjana trudnoća, drugoj obeležava neželjen sterilitet ( lični ili partnerski, suština ista ). I dalje njih dve dodirnih tačaka nemaju, osim što se suočavaju sa ličnom dramom. U jednoj od te dve drame, stvara se novi život. Od starta osudjen na drugačiji put. Osudjen da ne bude formiran po „default settings-u“. Sa druge strane, kod druge drame, radja se u jednom momentu odluka. Odluka o usvajanju. Zanimljivo je to da je i odluci o napuštanju i odluci o usvajanju, prethodila velika bol. Različite vrste, ali ipak bol. I tako dolazimo do deteta nastalog i odbačenog iz bola i željenog i prihvaćenog zbog prethodnog bola. Do momenta adaptacije i usvajanja, detetov put je bolan i maglovit. Kao što je maglovit i onom ko ulazi u usvajanje, ispunjen neizvesnošću da li će i kada postati roditelj. A na onog drugoj, sada pomalo zaboravljenoj strani, je magla žene koja želi da nastavi dalje. Magla koju sama kreira iza sebe, kako se ne bi videla njena prošlost. I u toj magli, u jednom momentu spoje se sve tri strane: dve fizički ( roditelji i dete ) i jedna virtuelno ( b. majka posredno kroz dete). Sada one iste dve žene, koje možda nikad ne bi pozdravile jedna drugu, vezuje neraskidiva veza. Jednoj ta veza predstavlja ( potisnuti ) bol, drugoj ljubav. A mi? Mi smo miks tog bola i te ljubavi. Spona koja tu trijadu drži na okupu. Zauvek. Zato je bitno da svi budući usvojitelji shvate i prihvate, a i oni sadašnji koji još uvek sumnje u tom pogledu imaju, da mi ne možemo biti umom i duhom prisutni samo na jednoj strani (onoj u kojoj smo odrasli), jer je naša baza stvorena od četvoro ljudi. Četvoro ljudi koji su zasadili seme gena, bola, ljubavi i sreće. To smo mi. Ako bi jednu od te dve strane odbacili, pokušali ubiti, srušili bi i sebe – polovinu sebe. Otud potreba za reunionom i toliki bol koji proizilazi iz njega. Otud i potreba da se sve shvati i svaka strana razume i podrži. Jer mi činimo sve te strane na okupu u nama samima. Mi vas nosimo u sebi. I to nije bio naš izbor, to je bio izbor života. Mi ga samo pratimo. A to istinski shvatiš tek kad se konacno možeš pogledati u ogledalo i kada si napokon svo četvoro u sebi mogao da vidiš, prepoznaš i osetiš.
Unesoh se ja malo u mudrovanje, ali moram reći da sve ovo ne bih umela reći sa recimo 20 godina. I ko zna šta ću pričati u svojim 40-tim. Ali to je i poenta. To je proces koji traje ceo život, kroz koji rasteš, učiš i sazrevaš.
Daca
Usvajanje 
Bila je jedno vreme mogućnost da može da se dete usvoji ako hraniteljska porodica ispunjava uslove da usvoji dete pa je to ukinuto pa mislim da opet može, nisam sigurna. U svakom slučaju u SAD hraniteljska porodica ima prednost ako želi da usvoji dete. To zato što je dete već adaptirano tu. E sad mi nismo SAD ali ja bih na mestu vaše sestre pokušavala da razgovaram sa socijalnim radnicima i ako se dete premešta u drugu hraniteljsku porodicu i ako se usvaja i da im ukažem da je najbolje da ostane u porodici u kojoj je. Jedino kad ne bih činila ništa je onaj slučaj koji sam već navela, kad se vraća u biološku porodicu, tada bih jedino pokušala da ostanem u kontaktu sa detetom (mada to i u ostalim slučajevima ali nadam se da u tim može da se izbori da dete ostane u porodici u kojoj je).
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Draga simona32, postoji mogućnost da se na neki način u celu priču uključe polusestra (sa strane biološke majke) deteta i njen otac (suprug biološke majke deteta sa kim je ona zvanično u braku iako godinama ne žive zajedno, čije prezime dete po zakonu nosi). Naime nakon razlaza sa ženom (biološkom majkom našeg malog anđela) otac je preuzeo staranje o njihovo zajedničko dvoje dece. Tada devojčica, sada mlada žena i majka, saznavši za malog polubrata stupila je u kontakt sa mojom sestrom. Šta mislite da li bi eventualno podrška sa njihove strane značila nešto u našu korist? Nemojte me pogrešno shvatiti, ne želimo mi ispravljati krive drine niti raditi nešto protiv zakona. Molim vas da razumete da se ovde radi o maloj sitnoj duši, koji je prošao tako puno bola još pre nego što se rodio, trebalo mu je dobrih godinu i po da očisti svoje slabo telo od alkohola. On je okružen braćom i sestrama, tetkama i tečama, on je deo jedne velike porodice gde se oseća sigurnim, spokojnim i nadasve voljenim. Da li potrebno izložiti ga još jednom stresu? Hvala na razumevanju. Pozdravljam i želim Vam lep sunčan dan.
Sviđa mi seSviđa mi se
Draga Zoro, prema ovome što pišete čini mi se da bi uključivanje bioloških srodnika moglo da trenutno izmeni situaciju tj. da ukoliko oni pokažu interesovanje da viđaju dete i/ili brinu o njemu to bi možda moglo da dovede do toga da dete još neko vreme ostane u hraniteljskoj porodici tj. kod vas, ali je pitanje koliko dugo jer i biološki srodnici imaju određeni rok u kome treba da obezbede uslove za povratak deteta u bio porodicu. Međutim, ukoliko su biološki srodnici već ranije prošli tu proceduru i CSR je procenio da nisu obezbedili uslove za povratak deteta u bio porodicu, u tom slučaju njihovo pojavljivanje sada ne bi moglo ništa da izmeni. Nisam stručna za ovu oblast, ali komentarišem na osnovu onoga što sam do sada čitala ili čula.
Sve najbolje!
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Zoro,
slažem se uglavnom sa onim što je već rekla Snedra.
Već sam pisala na blogu da je kada je čula da će naš Viktor ići na usvajanje hranitleljica pozvala njegovog biološkog ujaka predlažući mu da on uzme starateljstvo nad detetom i da onda ostane na hraniteljstvu kod nje. Ali ujak je to odbio. Razlog je bio što je siromašan i nema uslova, jedva izdržava i svoju decu. Da je njegova finansijska situacija drugačija i da može da uzme Viktora uzeo bi ga kod sebe. Pošto ne može, sebično je po njemu bilo da ga zadržava na hraniteljstvu nego je bio saglasan sa socijalnim radnicima da Viktor ide na usvajanje i smatrao da je za Viktora to najbolje rešenje. Iz toga zaključujem da je moguće da biološki srodnici pomognu hraniteljima ako žele.
Ne znam kako će Viktor gledati jednog dana na razmišljanja svog ujaka, ali ja mislim da razmišljanje o deci mora da bude upravo takvo. Bez obzira na ljubav, bez obzira da li bi bilo lepo i na nekom drugom nivou želimo… da li mi to možemo, da li imamo snage da budemo sa decom u dobru i u zlu, da li je to fer prema drugoj deci koja su tu… Na neki način zato razumem socijalne radnike što gledaju materijalno, što gledaju da dete bude jedino u porodici. Upravo zato što su deca već jednom odbačena, već su njihove situacije obojene siromaštvom, težinom, a tu je i element nasledja, bez obzira što niko nije kopija bioloških roditelja, genetika deluje i neke sklonosti, osobine mogu biti nasledjene. U tom smislu kada su teške priče u pitanju bolje je što deca nemaju bar pred očima, u toku odrastanja, neki nepoželjan model ponašanja. No ipak se dešava da iako su usvojeni ponavljaju neke postupke bioloških roditelja, bar ja sam takav utisak stekla čitajući priče usvojenih. Mi koji usvajamo prihvatamo i to, ja biološke roditelje Viktora i njegove srodnike posmatram kao našu širu porodicu koju ćemo jednog dana sresti. Njihova priča sada je i naša priča. Živimo kao da se neki loši momenti iz njih neće nikad ponoviti, jačamo Viktora da se to ne dogodi, ali uračunavamo i da mogu da se ponove… On već zna svoju priču i isto ponekad pričamo šta ako bude ovako a šta onako, samo toliko da zna da su mama i tata uvek uz njega, kako god da bude.
To sam sve napisala jer i vaš mališan ima jednu tešku priču sa kojom će tokom života morati da se sve više suočava. Porodica usvojena, hraniteljska, ne može da izmeni prošlost, njegove veze sa biološkom porodicom, ali može da bude uz njega na jednom teškom putu. Ako vi mislite da socijalni radnici u svojim procenama greše i da je najbolje da mališan bude kod vas i imate u tome podršku bioloških srodnika – pokušajte da se izborite za njega i vas. Svaku sreću vam želim 🙂
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Hvala snedra88 i simona32 na lepim rečima. U proteklih nekoliko dana mnoštvo informacija se nakupilo na moju adresu, što ovde na Vašem dragocenom blogu, što na mojoj email adresi. Konkretni koraci su preduzeti, moja pomoć je za sada čisto logistička te sam sva saznanja prenela dalje. Verujem da pozitivan stav čini čuda i duboko verujem da smo mi porodica koju naš mali plavi anđeo zaslužuje. Medjutim sigurno je da ćemo uraditi sve za njegovu dobrobit makar to na kraju značilo i rastanak.
Nadam se da naša prepiska neće biti kratkog veka. Vrlo rado bih rekla još koju reč kao neko ko je rezervni igrač. Smatram da smo i mi koji sedimo na klupi dragoceni jer uskačemo po potrebi, na nas se uvek računa a neizostavni smo na kraju utakmice i posle pobede i posle poraza.
Želim Vam divan dan, srdačan pozdrav
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Zoro,
svakako nam se pridružite i na ostalim temama. Mišljenja iz raznih uglova mogu samo da obogate naš blog. 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
Hvala ☺
Sviđa mi seSviđa se 1 person