Usvajanje

Početak » Iz ugla deteta

Category Archives: Iz ugla deteta

Svako dete je neprocenjivo vredno (Doca83)

Svako dete je neprocenjivo vredno. Svako je Bozije stvorenje.

Majka Tereza

Dvadeset peti mart…. jedan od dana u  godini…. Rekli bi dan kao i svaki drugi, ili mozda peti dan proleca.Ako bi zagrebali negde po internetu  u zelji da saznamo sta se sve na taj dan desavalo, nekada, imali bi mnogo toga zanimljivog da procitamo, saznamo ili naucimo. Bitna istorijska desavanja iz  perioda Nemanjica, pa Prvi srpski gradjanski zakonik, zatim sletanje aviona u Pancevo na liniji Pariz-Carigrad. O istorijskim podacima i cinjenicama bi mogli jos podugo da pisemo i citamo, medjutim to nije razlog zbog kojeg se ja latih svog  „pera“.

Dakle tog prolecnog dana, kako bi rekli kalendari, tog 25.marta osamdeset i neke godine, tog petka, tog jutra na svet sam dosao JA. Nesto ranije nego sto mi se svet nadao, a opet dosta kasnije od onoga sto su lekari u tom momentu zeljno iscekivali. Po nekom planu i proracunu  svet sam trebao da ugledam mesec dana kasnije. Medjutim, kada sam proces porodjaja zapocne cilj je da  prodje sto brze i bezbolnije, kako za majku tako i za plod. Medjutim, od samog pocetka ja sam terao kontru svemu, i svima. Nakon dvadeset i nesto sati trajanja porodjaja, kada sam posteno izmucio i majku i osoblje i sebe, ja sam bio tu, spreman da se borim i da teram svoj inat onako kako sam hteo, kako sam zamislio ili kako mi je bilo predodredjeno… ne znam. I dan danas se smejem kada kazem da je moja zivotna parola „KUD SVI,E  JA CU KONTRA…JER JA NISAM SVI“ ,ali upravo ta i takva recenica me je vodila od samog starta. Kao sto sam rekao, porodjaj je bio tezak i dugacak. Nijedna od onih knjiskih olaksavajucih stvari nije isla meni u prilog. Bebe obicno glavicom krecu i izlaze “napolje” u svet, u prvim sekundama svoga zivota van majcine utrobe zaplacu, zatim budu stavljene majkama na grudi …. tako kazu knjige a i praksa, sa kojom sam se kasnije u svojoj karijeri susreo. Ali ne, moja prica ne krece ocekivano, naglavacke. Dakle posle celodnevnog prkosa svetu, lekarima, knjigama, zakonima i silama ja sam stigao – karlicno. Prvi minuti mog ovozemaljskog zivota, van majke i njenog toplog stomaka opet su bili kontra od onoga sto spada u normalu. Zbog krvarenja koje sam imao u glavi, morali su da me reanimiraju. Nedugo zatim morali su to isto da ponove, opet.Ziv sam.  Par dana posle rodjenja dobijam i fiziolosku zuticu. Ovog puta nesto sto se moglo ocekivati.  Zbog male kilaze (ili sto bi strucno rekli male telesne mase), i loseg opsteg stanja nedugo potom dobijam i upalu pluca. Nakon mesec dana borbe pustaju nas kuci. Majka mi je svojevremeno rekla da smo ranije otpusteni iz bolnice  zbog infekcije koja se pojavila na odeljenju, a da ne bih stradao od iste tamo, bilo je bolje da docekam svoj sudnji dan kod kuce. Vodjen svojom zivotnom parolom, preziveo sam i to.

…….    Secam se svog detinjstva. Roditelji ne mogu da zamisle, dokle zapravo mozemo da vratimo nase filmove u glavama i cega se sve mozemo setiti iz perioda ranog detinjstva. Smejali su mi se uvek i tvrdili da izmisljam ali sam cinjenicama uspevao da ih ubedim da sam u pravu. Da se secam detalja iz perioda kada smo bili bas mali. Secam se tadasnjih zima, secam se hulahopki koje sam mrzeo iz dubine svoje duse. Secam se tog odvratnog osecaja stezanja stopala, i te teskobe u cipeli kada ne mogu da pomerim nijedan prst. A toliko sam mali da ne umem da kazem da mi to smeta. Secam se osmeha tetke iz Nemacke (namerno ovo naglasavam) kada je donela prvi dzak za spavanje, u koji sam isto to vece sa ponosom bio prvi „ubacen“ .Secam se i svih sledecih zimskih jutara i osecaja zarobljenosti u tom dzaku, bez ikakve mogucnosti da mrdnem. Secam se tog osecaja besa prema tetki iz Nemacke koja je donela taj dzak. Nije mi bilo jasno zasto od sve dece,a bilo nas je u porodici, bas ja moram da spavam u tom prokleto modernom dzaku. To me je uzasno ljutilo i budilo revolt u meni.

Svi ti dani ranog detinjstva bili su ispunjeni smehom, paznjom i ljubavlju, kako prema meni tako i prema mome bratu. Nije bilo nijednog trenutka u kom bi se jedan od nas dvojice osecao manje voljenim ili zapostavljenim. Dobijali smo iste igracke, zvake, cipele ili bilo sta drugo  sto smo mogli da izmislimo ili pozelimo… ili smo dobijali a da nismo ni trazili. Bili su to zaista lepi dani.

Secam se naseg prvog vrtica i svih ostalih naravno. Nasih vaspitacica, i svih iskustava sa njima, lepih i onih manje lepih… secam se i famozne tetkice iz vrtica zbog koje su nam se ledile zile, i zbog koje smo imali taj uzasan paralisuci strah….tetkice zbog koje smo tajno lizali zumance od dorucka sa patosa sobe, da ne bi bili kaznjeni.

Secam se isto tako dana kada sam bio prebacen iz „manje grupe“ u onu „vecu“. Mada mogu slobodno da kazem da se secam jutra kada su me PREBACIVALI. Bila je to ponovo strasna borba izmedju mene sa jedne strane i cele galaksije sa druge strane. Roditelji i vaspitacica su celo pre podne pokusavali da rastave mene i mog brata i da me strpaju u tu nepoznatu sobu,punu strasne nepoznate dece. I uspeli su u toj nameri…. secam se svake sekunde, svakog ormana i stepenika, i znakova pored puta (stvarno je tu pored bila jedna soba sa silnim nekim saobracajnim znacima, a ja sam molio istu tu galaksiju i kosmos da bar te znake srusi nekome od njih na glavu, kako bi me ostavili na miru)…. secam se popodneva tog istog dana kada smo ponovo zajedno brat i ja krenuli ka kuci, zajedno sa nasim roditeljima.

Secam se  perioda pred skolu, kada nas je tetka naucila da vozimo bicikle. Secam se prvog pada i ogromne kraste na mome kolenu. Sa istim intenzitetom se secam tatinog besa, sto smo prekrsili naredbu i izasli sami na ulicu. Secam se i prvog prebacivanja majci,kako ima bezobrazno i razmazeno dete koje vecito tera inat.

Dolaze vesele devedesete..

Krecem u skolu. Prvi razred. Zajedno sa mnom i braca od tetke. Razred do mene. Bio sam primeran djak, odlicnog uspeha. Godinu dana posle mene u skolu krece i moj brat. I on je bio primeran djak, ali mu skola nije bas isla od ruke.

Vreme je nekako odmicalo, nizali su se skolski dan, uspesi i padovi, domaci radovi.Opet se secam silnih vikenda provedenih za stolom, sa bratom i majkom. Mi radimo domace, ili ucimo, a majka proverava, usmerava, kontrolise, pomaze. Secam se da sam uspeo da se provucem bez naucene tablice mnozenja celu jednu godinu, ali sam vec sledece morao da je naucim. Muke…

Uz sve ulozene napore uspevao sam da budem odlican djak. Bratu skola nije isla, mada se nije preterano ni trudio. Dolazimo i do prve ekskurzije. Radost. Koliko smo dana pred taj roditeljski sastanak sedeli na odmorima i planirali sta cemo nositi sa nama, cime cemo se igrati i kako cemo provesti i ispuniti to vreme. Stigao je i dan polaska, ali bez mene. Ja ostajem kod kuce.

U glavi mi stoji samo jedno veliko „ZASTO???“  Sta sam ja to pogresno uradio,ili sta ja to nisam uradio, pa nisam otisao. Ok, razumeo sam ja da tamo negde u nekoj susednoj zemlji vec divlja neki rat i da se tamo nesto desava. Mozda zbog toga. Baka je gasila plamen pricom da neka raketa moze da preleti planine i da nas pogodi. Ali ne, to nije bilo dovoljno. Inat je radio u meni. Nisam pristajao na rat. Danima sam gnjavio moje jednim istim pitanjem “Zasto ja nisam otisao??”. Nekako nenadano sam od tate dobio odgovor :“Brat nije imao dobre ocene na polugodju, njega ne bi pustili da ide zbog ocena, a samim tim ne ides ni ti.“

Dobro, to je bio jasan i konkretan odgovor na cijem kraju je stajala tacka. I ja sam stavio tacku takodje, na moje pitanje.

Sledece godine, nova ocekivanja, planovi, zelje i radosti. Cetvrti razred… Ekskurzija. Jos veci zar, jos veca zelja, smeh i planovi. Ponovo isto pitanje, slican odgovor i tacka. Njegova tacka. Tatina tacka. Moja jos veca. Inat. Pocinjem da negodujem u sebi. Pitam se da li sam to zasluzio. Da li ja volim svog oca, da li volim brata. Da li ih mrzim obojicu!???? Pocinje da me grize savest sto uopste tako mislim ili razmisljam, i pitam sebe da li sam zbog toga losa osoba. Vidim da majka nema nekog bitnijeg uticaja na celu situaciju, i da se ne pita mnogo. Ne pitam je ni ja. Nema veze. Moze se i bez toga.

Dok smo jos bili u tom periodu a i pre toga, roditelji su umeli da nas izvode u setnje.Duge setnje, dok ne popadamo sa nogu, u bukvalnom smislu. Zimi su nas vukli na sankama, u prolece ili leto smo setali.Satima. Secam se jednog povratka ka kuci, iz takve jedne duge setnje. Nesto smo se kikotali, gurkali, smejali … Tata je bio postavio neko pitanje, zamislite pitanja se vise ne secam…. brat je dao odgovor na to neko pitanje i tata je samo rekao :“ Bravo, to je moj sin!!“ Ton i jacina izgovorene recenice su odzvanjale u mojoj glavi. Da,  jesu.verujte mi. Nije mi bio jasan taj ponos i nacin na koji je recenica izgovorena. Posle predjenih jos nekoliko metara, tatin sin je dobio kinder jaje. Od tate. Ja nisam.

Ne znam zasto, nisam pitao. Stavio sam ponovo tacku. I ponovo eto tog mog INATA, ponovo pitanje da li je sve u redu, da li i gde gresim, da li sam skrivio nesto?????I sta????

Famozna tetka iz Nemacke je dolazila svake godine. U periodu tadasnjeg rata, kada je saobracaj izmedju zemalja sveta i Srbije bio sveden na nulu, ili je funkcionisao ne znam ni ja kako, tetka je stizala.Redovno. Svaki put sve teatralnije, da komsiluk vidi i bude informisan da je njeno velicanstvo stiglo. Uz tetku su naravo isle i torbe. Silne neke torbe. Velike, male, sarene, svercerske… u njima, mogu vam reci nista specijalno. Malo hrane, malo ovoga ili onoga… ali kada ste dete, sve to izgleda vrlo zanimljivo, sva ta halabuka i ushicenje oko stizanja tetke. Predstava .Za nas, za decu iz komsiluka, i citavu ulicu.  Sa tetkom i torbama uvek i novo iscekivanje sta li je donela, a vrlo brzo i tajno razocarenje,jer nije donela nista.

Sa nasim odrastanjem i sazrevanjem  i ta tetka je dobijala neku vecu smisao, tezinu ili ne znam vise ni sam sta. Mitovi o Deda Mrazu i zecevima vise nisu postojali.  Postojala je tetka i njen osmeh. I gluposti koje je donosila, ali za mene svaki put sve manje i redje, ili ako bih i dobio po nesto, bila mi je saopstena i cena… jer sam ja krupniji, a glupost samim tim i skuplja. Pravdala je to time. Ne znam koliko sam takvih gluposti platio, uz pomoc majke. Onako potajno da niko ne sazna. Ne znam koliko sam gluposti vratio i preplakao, jer nisam imao pare da to i doplatim. Secam se leta kada sam se toj istoj tetki  najljubaznije sa osmehom zahvalio i vratio donetu glupost. Bez ikakvog opravdanja. Samo sa jednom tackom. Mislim da je tada ta moja tacka imala “tezinu” topovskog projektila, i da je  oznacila pocetak tajnog hladnog rata. Izmedju tetke sa osmehom i mene.

Desilo se bas nekako tu u tom periodu, u tim prokletim devedesetim, u tom periodu odrastanja, dobrih ocena, losih ocena, mojih pohvala a bratovljevih padanja na popravne…. da je deda bio pokraden. Nestala mu je neka ustedjevina. Vise je nego ocigledno bilo ko je nasao pare i ko ih je potrosio, ali sam potajno ja bio optuzen. Dobijam jos jedan nepisani ukor svih tetki, tacnije ocevih sestara. Otac se ovaj put nije preterano izjasnjavao. Tada shvatam da ja na svojoj strani imam majku i majcinu tetku koja me je puno volela. A majka je svih tih godina bila samo tihi posmatrac ili borac iz senke, koji je tu postojao i tajno mogao da me stiti.

Secam se takodje dana kada nam je jedna zena pokucala na vrata. Prodavala je neki hekleraj. Tetka koja nas je cuvala takodje je znala da hekla, pa joj radovi doticne zene nisu bili interesantni.Zena je bila ljuta, brat i ja smo to tako u tom momentu protumacili. Trazila je casu vode, pola case je popila a onu drugu polovinu  je prebacila i prosula preko ramena. „Protiv uroka“ rekla je,a potom pogledala u nas dvojicu i promrmljala „Debeli ce dobro proci u zivotu,mali nece“…. ne znam sta je to tada znacilo,ili trebalo da znaci. Zena je otisla sa svojim radovima, ali je ta izgovorena recenica ostala urezana u mojoj glavi.

……. Sada smo vec sesti razred. Nisam vise odlican,ali sam primeran djak. Trudim se. Naviknut da svoje skolske obaveze redovno ispunjavam. Za razliku od mene brat nesto zapinje, posustaje. Majka istom snagom i zeljom i dalje radi sa obojicom. Tatu naravno to ne zanima, ni tada… niti svih tih ranijih godina. Brat pada razred. Dobijam onako „uz put“  komentar  da je majka previse paznje usmerila na mene, a da je brat  bio zapostavljen,te je zbog toga pao razred. Komentar negde ulazi u glavu, ali nikada ne biva obradjen i shvacen. Zasto je to tako. Zasto je to receno i sta to zapravo treba da znaci. Brata je vec tada iskreno bilo briga za skolu, i za komentare. Ali se meni  to vrtelo po glavi. Zasto je majka kriva, gde ona gresi. Gde ja gresim. Zasto sam ja bolji,ili zasto je on losiji???….. ne smatram to uspehom, ali pocinjem ozbiljno da mislim da sam ja kriv sto sam „primeran djak“  i da time  dovodim do nekih razmirica medju nama,kako u porodici tako i do problema izmedju mene i brata.  U tom periodu vec pocinjem i da osecam tu podelu izmedju mene i brata, osecam tu pukotinu koja postaje sve dublja i vidim da te ivice ili litice na kojim stojimo postaju sve dalje. Mi evidentno pocinjemo da se udaljavamo jedan od drugog. Na svim poljima i interesovanjima. Pocinjem da shvatam da nas roditelji dele i da prave te sada vec vidljive razlike. Zasto… i dalje ne znam.

Nizali su se komentari….. i pogledi iz dana u dan… onako spontani, nebitni njima kao roditeljima… nevazni ljudima sa strane koji bi iste culi ili primetili. Meni, meni vrlo bitni. Slagali se. Jedan na drugi. Budili i hranili onaj moj inat. Inat, koji je postojao od starta, inat koji je rastao sa mnom. Inat koji je budio nove ideje, zelje. Inat da preguram sve to, jer sem mame kao nemog posmatraca, nisam imao vise nikoga na mojoj strani.

Jednog dana, pred kraj sestog razreda, secam se da mi je kroz glavu prosla misao. Mozda taj covek nije moj otac. Tacka. Osetio sam istinski mir i neobjasnjivu ravnodusnost onog trenutka kada sam postao svestan te misli. Jos jedna tacka. Iskreno, ja bih voleo da ta moja ideja bude tacna, i da taj covek sa kojim zivim sve te godine nije moj otac. To bi onda moglo da objasni sve te reci, te poglede, tacke, situacije, razdore i podele. Taj vec poremeceni odnos prema nama kao jednakim sinovima, i nas poljuljani odnos kao brace. Tu malu meni primetnu nijansu razlike davanja ljubavi… iako je majka sve vreme tvrdila kako deca ne mogu razlicito da se vole. Ona je tvrdila da se deca uvek vole istim zarom i intenzitetom. Misljenje oca nikada nisam cuo…. nikada nisam ni pitao. Donosio sam sam zakljucke.

Sa tom idejom sam se pojavio tada kod svoje najbolje drugarice iz skole. Poverio sam se. Secam se da nijedno od nas dvoje nije trepnulo, nijedno od nas nije ni bilo iznenadjeno izgovaranjem te moje misli. Prihvatili smo ideju. Zamolio sam je da to ostane medju nama.

Proslo je par nedelja. Pre odlaska u skolu zavrsavao sam  domaci sa svoje dve drugarice.Jedna od njih dve je kroz smeh ispricala nesto sto je dve veceri pre toga cula iz razgovora svojih ukucana sa kucnim prijateljima. Tema se ticala dece koja su usvojena i koja ne zive sa roditeljima. I eto njeni su „onako uz put“ pomenuli i”moj primer” . Tajac. Secam se da sam prvo razvukao osmeh preko celog lica,jer je ta recenica upravo dala na znacaju svemu onome o cemu sam razmisljao prethodnih dana. Potom sam pogledao u prvu drugaricu, i pogledom sam je upitao:“Da li je moguce da si joj vec rekla??“
Usledilo je pravdanje prvo jedne,potom i druge drugarice, a na kraju krajeva nista dalje nije bilo vazno… Moja ideja je dobila vetar. I tacka.

U periodu posle toga uspeo sam da saznam da je majka zaista imala jedan brak pre toga. Nije mi bilo bas jasno zasto se to od nas kao dece krije,i sta je tu strasno. Pa to se desava. Znam iz prica svojih drugara.

U osmom razredu uspevam da saznam i prezime doticnog coveka sa kojim je majka bila u braku. To prezime slucajno nalazim na povlastici svoje majke. „Znas to je u slucaju da me uhvate bez karte,u prevozu…pa da ih zavaram…“ rekla mi je tada pomalo zbunjena. Nedugo zatim to isto prezime srecem u nekoj njenoj stednoj knjizici. Povezujem dva i dva. Treci put to prezime vidim na svom zubnom kartonu. Prva pomisao bila je “Zasto je samo moj karton izvrljan,a niciji drugi nije”, da bih potom svu paznju usmerio na prezime koje je bilo ovlas izvrljano na tom istom kartonu. Jos jedan dokaz. Tacka.

Prosao je i prijemni ispit za upis zeljene srednje skole. Pao sam srpski jezik. Da, a sada pisem svojih par stranica. Polazem ponovo. U glavi moj inat. Uspecu. Upisujem srednju skolu. Ali, to nije bila moja zeljena skola. Dolazim kuci prvi put slomljen, ociju punih suza i trazim pomoc od oca. Bio je u stranci koja je tada bila na vlasti. Dakle, mogao je da mi pomogne. Trazim pomoc prijatelja, onako kroz salu, da bih makar preko veze upisao svoju zeljenu skolu. Prolazi jedan dan, prolazi drugi, treci, peti. Dani ocajno dugi, a ocekivane pomoci nema. Tata svaki dan iznosi neki novi problem i neku novu pricu. Prvi put pomisljam kako mi se rec TATA zapravo gadi, kako odvratno zvuci, kako ta dva sloga ne znace apsolutno nista u mojoj glavi i mojim emocijama. Hladni su kao i casa vode iz frizidera.Bljutavi. Iznova stavljam svoju tacku na nedeljni moleban za upis zeljene skole i spas moje duse….  sa svojim Inatom odlazim tada u Nemanjinu ulicu, u veliku sivu zgradu, u kojoj se zadrzavam na nekom nepoznatom spratu. Zgrada u kojoj upoznajem jednog gospodina, gospodina koji mi je pomogao i koji je obecao pomoc i resenje za moj tadasnji problem. Kroz par dana sam dobio kovertu na kojoj je stajalo moje ime , a sa sadrzajem iz koverte  mogao sam da upisem bilo koju zeljenu skolu na teritoriji grada Beograda. Odlazim sutra ujutru u skolu, ispisujem se i upisujem medicinsku skolu.

Tata taj dan saopstava da ne bih bio ni prvi ni poslednji slucaj, koji nije zavrsio srednju skolu, da mogu tu jednu godinu i da izgubim a da u medjuvremenu  pomognem bratu da zavrsi osnovnu skolu. Na iznosenje same ideje osetim mucninu, gadjenje i definitvno izbacujem iz recnika rec TATA.

Mama je saznala da sam upisao medicinsku skolu onog dana kada sam joj  trazio da mi kupi knjige za skolu.Umesto osnova elektrotehnike, trebala je da mi kupi Anatomiju i fiziologiju.Gle cuda!!! ….Skolu zavrsavam kao djak generacije. Svi me u skoli znaju. Mene,moj INAT i moj jezik. Nisam bio ni klasicna bubalica, niti “uvlakac”. Bio sam svoj. Tu sam uspeo da razbijem sve svoje strahove iz vrtica, svoj osecaj nesigurnosti kada se nadjem u nepoznatoj sredini, osecaj da mi se koce noge, osecaj da ostajem bez daha, osecaj da ce me ti ljudi napasti, i mnostvo drugih osecaja i strahova, koje nisam mogao da pomenem nikome u kuci. Nisam znao ni kada ni kome o tome da pricam. Kroz skolu gazim resen da blistam, da je zavrsim i da dokazem da mogu uprkos svima i svemu. Uprkos porodici, tetki iz Nemacke koja se prekvalifikovala za med.sestru, uprkos sestri od te tetke koja nije mogla da postane med.sestra u Nemackoj…. uprkos ocu koji je rekao da zapravo i nije duzan da me skoluje, jer je njegovo bilo da mi obezbedi samo osnovno obrazovanje, koje je obavezno. Sve dalje nije.

Brat nije zavrsio srednju skolu. Otac ga je ispisao. Potajno sam ja bio kriv. Ili,bili smo krivi.Majka i ja. Majka nije imala kada da mu se posveti, jer je svu svoju paznju usmerila ka svom detetu i njegovom skolovanju. Ta misao toliko boli,gadja u srce…Tacka. Ja dobijam  jos jedno priznanje moje ideje. Inat raste. A raste i osecaj krivice i zalosti prema bratu. Ostace bez skole, u vremenima koja su pred nama. U vremenima koja ce pojesti i nas sa skolom, a kamoli ljude bez nje. Ne mogu nista da uradim, sem da nemo zalim. Brata i nasu buducnost. Inat. Borim se dalje.

Dolazi ponovo vreme za ekskurziju. Ona prava. Poslednja. Planovi. Mi odrasli. Svet je nas. Pasosi, viziranje, Madjarska. Svi odlaze… i ovaj put bez mene. Tata nije isao na ekskurziju, zasto bih ja. Bes, pritisak, osecaj da bih ga zgazio kao obicnu bubasvabu, iako ni bubasvabu nikada nisam zgazio.Iz gadjenja…  Cutim, gutam i stavljam tacku. Neka. Videcu ja sveta. Nece biti taj osecaj, ali cu videti daleko vise od jedne Budimpeste.Majka je opet cutala.

Nesto kratko pre toga smo imali nase osamnaeste rodjendane i proslave. Jedan, drugi, osmi… zurke, kafici, mi svi lepi, mladi, blesavi. Svi rodjendani su bili filmski. ..Ja svoj slavim kod kuce kao i svake godine. Nema veze. Kapiram da ni moji u svoje vreme nisu slavili van kuce, a to moze biti i veliki izdatak i udar na dzep.

Zavrsavamo srednju skolu. Zelim fakultet. Djavolski zelim da upisem tu medicinu i da je pojedem. Od seste godine sam zeleo da budem doktor iz senke koji uspavljuje. Prolaze prijemni ispiti. Polozio sam ga na obe strane. Presrecan sam. To zelim.

Te godine su moji kupili kucu. Nisu pitali ni mene ni brata za misljenje. Samo su je – kupili.. Selimo se u kucu koju od starta nismo zeleli, koju nismo voleli, koju nikada nismo zavoleli i prema kojoj ja osecam jos neku emociju, ali koju ne umem da opisem. Neku nelagodu koja se u mene uselila od samog ulaska u tu kucu. Kuca je bila stara, malo zamazana pred useljenje. Ali svakako kuca sa kojom ja nisam nasao zajednicki jezik.

U toj kuci nastaju prve prepirke. Prve nesuglasice koje javno iznosimo. Matursko vece. Naravno tata nije isao na matursko vece, zasto bih i ja. Nesto kasnije saznajem da je tata  zavrsio vecernju skolu, pa nije isao,a mozda nije ni imao matursko vece. Ne znam. Majka uspeva da se izbori za moje matursko vece, pisanjem tajne molbe tadasnjem sindikatu za jednokratnu pomoc, da bih mogao da platim proslavu i kupim nesto od garderobe. Osecaj je bio uzasan. Da majka pored dobrog posla i jos bolje plate, sebi dozvoljava tako nesto. Jer nije mogla da sakrije taj izdatak na redovnom prilivu novca. Secam se i zestokog verbalnog obracuna nakon mature, kao i tih par nedelja tenzije i tihog rata izmedju majke i oca. Nisu razgovarali zbog moje maturske veceri. Znao sam to i ponovo sam osecao grizu savesti i nelagodu, jer sam bio razlog svadje izmedju roditelja. Bilo mi je krivo. Nisam mogao sebi da objasnim neke stvari,a nisam imao nikoga sa kime bih mogao o tome da razgovaram.

Fakultet nisam upisao jer smo do upisa vodili zestoke rasprave oko finansiranja studija i „nemoranja“ da mi on kao otac to omoguci.Te iste godine otac ostaje bez posla, jer  nije bio srecan na poslu, a u godinama koje su bile pred nama nije se bas ni trudio da nadje neki novi posao i obezbedi barem neki dinar za kucu da bi nam bilo lakse.Mamina plata je uspevala da pokrije osnovne potrebe zivota i sa time smo se mi kao deca morali pomiriti. Tihi rat i dalje tinja u kuci, tenzija postoji ali niko o tome ne razgovara. Na svako moje tadasnje pitanje vezano za novac ili planove, sada vec pocinjem da dobijam kritike i od brata kako previse trazim i ocekujem, da preterujem.  Dakle prica o mojim studijama medicine otpada u startu,  jer nemam podrsku roditelja i ne znam kako bi sve to izgledalo. Odlucujem se da zapocnem studije na Visoj skoli i da pocnem  da radim. Ni to nije islo bas tako lako, jer se neretko desavalo da nemam ni za kartu za autobus, a da ne pominjem kupovinu sendvica ili tople obuce za sve te kilometre koje je trebalo preci izmedju klinickih vezbi i predavanja.

Negde u tom periodu je majka zavrsila u bolnici. Bilo je pitanje da li ce izvuci zivu glavu. Meseci ispred nas su bili obelezeni kako brigom za majku, tako i hladnocom u kuci, nemastinom, svakodnevnim pranjem maturskih pantalona na ruke i susenjem na kvarcnoj peci, a o ledenom krevetu i osecaju praznog stomaka necu ni pisati. Stavicu i ovaj put jednu tacku. Brat je tada vec radio neki poslic privatno pa smo mogli da kupimo neku polovinu hleba ili da odemo kod tetke na tanjir supe. Tata nam se nije bas previse brinuo, ili mozda jeste,a da mi toga nismo bili svesni. Mozda sam ja vec bio zaslepljen besom i mrznjom pa nisam mogao vise da sagledam stvari iz realnog ugla. Barem kada je bilo reci o njemu. Figuri zvanoj otac.

Svo to vreme, sve te godine sam u svojoj glavi klesao sliku tog, mog potencijalnog pravog oca. Njegove crte lice, njegov karakter, zamisljao njegov osmeh i stav. Mislio da je on nekom greskom negde izbrisan, nestao…. necijom nepravdom i nepaznjom. Bilo mi je nejasno zasto ga nema… gde je,sta radi?Misli li nekada na mene,kao sto ja mislim na njega.

Jedne veceri dok je majka bila u bolnici, dok se borila za svoj zivot, na nasa vrata je zazvonio neko. Imao sam neki neobjasnjivi osecaj u stomaku, u grudima i srcu. Cuo sam muski glas preko interfona koji je nesto pricao. Stisnuo sam dugme i pustio neznanca unutra. To nesto u meni je sada vec diglo organizam na crveni stepen pripravnosti. To nesto mi je govorilo da je taj stranac u noci moj otac. Otac kojeg ne poznajem. Otac kojeg nikada nisam video, niti cuo. Osoba za koju ne znam ni kako izgleda. Za par minuta na vratima je stajao covek nesto nizi od mene. Imao je smedje oci. Zagonetni osmeh.Pitao me je kako se zovem i vise nije skidao pogled sa mene. Nisam znao ko je, ali taj pogled kojim me je bukvalno skenirao do kostiju, je bio toliko neprijatan, intenzivan i cudan…. U jednom momentu me je pitao kako mi je majka. To pitanje je uzasno bolno zaparalo vazduh u sobi i zatreslo moje bubne opne. „Zasto ti kao stranac, koji je upao ovde ne znam ni sam odakle, sebi dozvoljavas da mi postavis takvo pitanje, za mene vrlo licno i tesko… pitanje na koje ni sam u tom momentu nemam odgovor…zasto.. i ko si ti???“ Covek prica kako je on neki prijatelj iz proslosti koji se eto slucajno sad pojavio nakon toliko vremena… ostavlja neki broj telefona, koji ja nisam ni cuo niti zapisao… tetka je… izgovara ime, izgovara prezime… opet tacka…. puno tacaka. Ovaj put mislim da cu se onesvestit. Puno tacaka je ispred mojih ociju. Osecam kako mi se patos topi pod nogama.Imam utisak da propadam brze od Alise iz zemlje cuda. Osecam veoma jaku mucninu u stomaku, nalet nekog vetra u lice, povraca mi se… vrti mi se… ne cujem vise ni broj, niti vidim gde zavrsava papir sa zapisanim brojem… ne cujem vise glasove… samo jedna misao. Moj otac stoji ispred mene… moj brat je tu… moja majka nije. Ne znam da li brat ista zna… ne znam da li smem ista da kazem. Osecam krivicu. Osecam se uzasno glupo, utrnuto, malaksalo, nemocno… Covek odlazi… uputio mi je jos jedan pogled… nisam odgovorio…. nisam imao snage.

Nikada vise posle toga nisam nasao taj broj telefona. Niti sam uspeo da pronadjem stranca u gradu…. prijatelja iz proslosti. Tetka nam je saopstila da je to bio mamin prvi suprug.

„Hej a odakle ti to znas!!!????Ma kako svi znate po nesto,a svi cutite!!???”

Secam se dana kada sam isao prvi put da dam dobrovoljno krv. Uzasan strah od lekara. Strah od prvog davanja krvi. Jaka zelja i moj INAT svima i svemu. Zelim da saznam krvnu grupu… znam da je smesno, ali je meni u tom periodu i ta informacija veoma znacila. Preziveo sam davanje krvi,ubod iglom i sve ono posle i saznao da moja krvna grupa nije ista kao grupa majke, oca ili brata. Srecan iznosim svoje saznanje o krvnoj grupi tog dana kod kuce, a od oca dobijam komentar „Uvek si bio izrod u ovoj porodici, eto i u tome si.“  Recenica boli, mnogo vise od rane na kolenu. Mnogo vise od svih rana na kolenima. Nema veze. Dokaz i vetar mom Inatu.

Secam se mamine tetke. Vazna licnost mog detinjstva. Fizicki,rastom mala zena. Sa druge strane srcem velika kao dve kuce. Jaka, britka, snazna , opasna. Rusila je sve pred sobom snagom orkana. Za nju prepreke nisu postojale. Nije bilo pitanja na koje nije imala vec spreman odgovor. Zamislite cuda, rodjen sam istog datuma kada i ona. Bila je jedna dama. Uvek sa stilom. Na moje jedino pitanje i konstataciju da imamo neki problem u kuci, i da li mozda zna nesto ili ima neki savet, nije dala odgovor. Prvi put. Samo nema tacka. Hmmm  ok.   Nakon njene smrti, u stanu u kome sam kao dete boravio nebrojeno puno puta, u sobama u kojima smo maltene odrasli, medju svim onim namestajem i fiokama…. pocele su da se dogadjaju neke stvari koje nisam mogao da objasnim. Od fioka koje su same ispadale do detalja koje nikada do tada nisam primecivao. A sve je vodilo ka tome da primetim sitnice… sitnice koje govore da ja imam drugog oca….

Negde u tom periodu su poceli i ljudi na ulicama da me zaustavljaju sa pitanjem „Kako si?Kako su tvoji?Jel ti se javlja tata???“  Na njihovim licima je uvek stajao taj neki usiljeni radoznali osmeh, koji sam vec mogao da prepoznam i da se spremim na pitanje koje dolazi. Ali svaki put me je to isto pitanje pogadjalo direktno u srce… u srce ili negde u dubinu mozga… ili duse…ili… ne znam ni sam. Bolelo je svuda. U tim i takvim momentima sam se samo trudio da progutam sve knedle i suze i da istim glupim osmehom saopstim da je sve u redu.

Uporedo sa studiranjem, nasao sam posao. U struci. Bio sam presrecan. Imacu posao, imacu svoj dinar. Imacu neku svoju samostalnost.Sta god ona bila ili znacila. I sve sam to postigao sam, svojim znanjem i trudom. Lagao bih ako bih rekao da sam morao da dajem pare u kucu. Nisam. Ucestvovao sam koliko sam mogao i na nacin na koji sam zeleo. Ali…. od oca sam uvek dobijao komentare da imam srecu sto mi ne uzimaju celu platu, kako sve sto imam imam zahvaljujuci njima jer mi ne diraju platu.

Necu trositi redove da pisem o tome koliko puta mi je rekao da sam niko i nista. Da je normalno da imam probleme na poslu, jer nisam zavrsio skole pa ne mogu da budem neko. Da nisam ni medicinski tehnicar jer nisam zavrsio Visu… da sam glup, da sam ovakav i onakav…uostalom kao i sve glupe sestre koje nam rade po bolnicama. Necu trositi ni redove da pisem o tome koliko sam nebrojeno puta bas ja, kao neskolovana sestra bez postovanja drugih bio u situaciji da tom istom ocu, kasnije i majci spasavam zivot, zavrsavam preglede i termine… nema veze. Opet tacka. Ali svaki taj komentar o mojoj inteligenciji, mom znanju ili neznanju je boleo. Opasno je boleo. Bilo je trenutaka kada sam hteo da ridam kao dete. Bas tu, bas tad ispred njega. Ali ne. Moj inat to nije dozvoljavao.

U tom periodu takodje saznajem i da je majka u periodu svog puberteta i odrastanja iz cistog revolta radila sve kontra od onoga sto su njeni roditelji hteli ili ocekivali. Imala je problema u skoli, napustila je fakultet nesto pred sam kraj. Udala se…. dobila dete…. prezivela pakao u svojoj kuci sa svojim roditeljima, i smrt oba roditelja u jako kratkom periodu. U istom onom periodu kada sam i ja rodjen… Ima tu jos onoliko zanimljivih i uzasno bolnih detalja, ali o tome nekada u mojoj knjizi na drugu tematiku.

U jednom momentu sam pozeleo da odem u inostranstvo. Cela porodica na celu sa tetkama i tatom je zinula. Nije im bilo jasno kako ce „jedna neskolovana sestra“ koja bez skole radi u operacionoj Sali da ode negde…. i mozda da uspe… Igrom slucaja ona tetka iz Nemacke, je radila u bolnici. Ironijom sudbine i cerka tetke iz Nemacke je isto radila u bolnici.Ali ne kao sestra… jer tu skolu nije zavrsila. Ni jedna ni druga nisu mogle, niti zelele da mi pomognu. Ko sam ja u njihovim zivotima da bi mi pomogl. „sin“ od brata ili „brat“ od ujaka…

Inat je ponovo tu. Privodim svoje studije kraju. Diplomirao sam. Pomoc za studije nikada nisam ni ocekivao ni dobio. Sam sam placao knjige, skripte i godine studija . Radim i imam pare. A roditelji su mi to omogucili. Time sto nisu uzimali moju zaradjenu platu. Sada sam u ocima oca  samo jedna u nizu “skolovanih sestara”. Takvih ima onoliko. U komsiluku, na birou, tamo ili ovamo. I sve su one nebitne, obicne… salteruse,sestre,glupe i nekulturne. Kako god, nisam po meri i ne valjam nikako. Sada jesam ta sestra, ali nisam lekar… Ne valjam njemu jer nisam skolovan, ne valjam tetkama jer sam skolovan ili mozda nisam a lazem da radim u operacionoj Sali…. Nisam uspeo iz prve da odem iz zemlje. Nisam jer nemam potencijala. Nemam znanja, nemam skolu.

Zivot se ponovo surovo poigrao. Sa sestrom bez skole. Sa sestrom bez potencijala. Sa sestrom koja sada ima skolu. Sa sestrom koja mozda ima potencijal.  Brat pocinje svoju surovu i dugu borbu sa nepoznatom bolescu. Tata pocinje borbu sa nama. Mi pocinjemo borbu sa njim. Niko i nista ne moze da bude bitnije i vaznije od njega. Niko nema pravo da bude bolesniji. Mama je opet tu, kao i sve te godine. Opet kao nemi posmatrac. Ovog puta posmatrac koji povremeno pusti suzu, ali bez glasa. Nema vise pitanja u mojoj glavi. Nema razdora i razlika izmedju mene i brata. Postoji samo taj zid izmedju mene i oca. Zid izmedju oca i mog brata. Trudio sam se,a bog mi je bio i jeste svedok, da ih kao roditelje zastitim od svega. Od svih muka, pregleda, stresova. Od svih onih pogleda i silnih vrata koja su donosili dani pred nama. Svog brata guram ne znam ni sam kojom snagom.On me vuce takodje snagom koju ne znam odakle crpi. Nije ni vazno. Bijemo bitku zajedno. Razmisljamo kao jedno. Bez puno reci,blizi nego ikada do tada… skoro trideset i kusur godina smo ziveli  kao stranci pod istim krovom. Vrata do vrata, soba do sobe. Sada smo jedno. Sedimo, gledamo se u oci, i ne moramo da pricamo…. a sve smo rekli. Zajedno prolazimo kroz dijagnoze, zajedno kroz operacije, kroz konzilijume,hemioterapije, kroz padove i uspone. Zajedno odlucujemo o svakom sledecem koraku, o svakoj sledecoj bitki koju cemo voditi. Odlucujemo i o tome da li i kada ja kao sestra sa skolom, treba da odem  u Nemacku. Bez  pomoci tetke. Bez pomoci ikoga. U glavi pucam, u dusi divljaju uragani,tajfuni i sva zla ovog sveta koja postoje…. on mi daje krila i izgovara recenicu:“Ti moras otici,ne smes ostati zbog mene…. Sredi mi samo jos taj termin kod Profe…”  prolaze ponovo dani, ispunjeni bolovima, iglama, guzvama u saobracaju i cekaonicama, otvorenim ampulama i nasim pogledima. Moj pogled ocaja i straha, njegov pogled prepun zahvalnosti. Sto sam tu, sto mogu da mu pomognem time sto cu ga lisiti bola… u trenucima kada mu je najteze.  …Secam se tog letnjeg jutra. Moj zivot spakovan u pola kofera. Brat koji me vozi na aerodrom.Presavijen od bolova. Ali resen da me odveze. I isprati. Ja se i dalje pitam odakle mu snaga. Mama je tu kao nemi posmatrac. Prati me i ona.Tata koji me prati sa kapije,ima neki kiseli osmeh.

Prolazim pasosku kontrolu.Knedla u grlu. Ne mogu vise da je gutam. Pocinjem da placem. Ne vidim vise nista. Ne vidim nikoga. Idem na slepo. Srce se raspada,dusa kida u najsitnije komadice… tresem se i raspadam. U dubini sebe znam da sam brata zagrlio i video poslednji put u svom zivotu. Osetio tu neverovatnu energiju ,sad i nikada vise. Zagrlio majku utrnulu od uzasa, raskidanu od emocija i strahova zbog svega sto nas ceka…. zbog kataklizme koja je pred nama.

Do Nemacke sam isplakao sve okeane.Emotivno otupeo.Ne znam kako sam izasao iz aviona.Narednih dvadeset dana ne znam kako sam ziveo, jos manje kako sam preziveo.Dvadeset prvog dana se vracam u rodni grad kao sestra koja je otisla u Nemacku, sa istom onom tetkom, na sahranu svog brata.Ovog puta sa njegovom snagom. Ovoga puta presavijen od bola, od bola sto ja njega pratim. Tamo negde… ne znam gde. Ne znam kako bih opisao te dane. Ne umem. Stavicu tacku….. Dan sahrane…. mrtav,tup, prazan…. sedim sa roditeljima.Ne cujem tisinu. Ne cujem nista. Tata odjednom saopstava da je tog dana njegov sin umro.On vise nema sina.I pocinje da place.Da rida kao dete.Da vraca film.Da vraca emocije. Gledam ga. Ne znam da li treba nesto da kazem. Da li treba nesto da pitam. Da li tog coveka treba da zagrlim. Da ga tesim. Podrzim. Ne znam. Nema inata. Stavljam tacku. Izlazim.

To vece sledi pitanje…. “Da li ti nas gledas kao roditelje???”

Stavlja tacku. Izlazim.

 

Nisam dao odgovor. I nikada ga necu dati. Moj inat i ja znamo. A zna i majka. Znaju i sve te tetketine…. zna i “otac”…. Da vas ne gledam kao roditelje ili kao porodicu,davnih dana bih otisao…ili uradio bilo sta da vam napakostim… tolike godine sam gutao, cutao, krio… toliko toga vam kao roditeljima nisam rekao, da vas ne bih povredio… toliko puta sam cutao jer sam mislio da sam ja kriv… a ocekivao sam samo tu jednu recenicu. Recenicu zbog koje bih srusio sve moje inate, zidove i bio sa vama sve ono sto jesam unutra u sebi.

Moj stan u  Nemackoj… moje srce… i  moja skolska drugarica iz srednje skole – moj oslonac i stub… Oni samo znaju koliko sam suza isplakao… koliko je bola u meni bilo, koliko je ostalo….koliko romana reci i emocija nisam rekao bratu dok je bio ziv… jer smo bili dva sveta…. jer smo bili podeljeni ljubavlju roditelja… ili greskom istih….

Mozda bi sve to bilo drugacije… da su neke stvari recene u vremenu kada su trebale biti recene… mozda i ne bi bilo drugacije….  nasa kuca za koju sam od starta tvrdio da ima neku negativnu energiju je sada prazna… Tamo su roditelji. Sami i tihi. Otac nema vise kome da prebacuje. Nema kome da pametuje. Nema sa kime da se takmici. Majka je i dalje nemi posmatrac. Ja sam sada skolovana sestra iz Nemacke. Otac mi se obraduje svaki put kada dodjem, jer sam uspeo u zivotu. Skolovan sam i radim u operacionoj Sali. Ponosan je. Jel ????    Majka i dalje guta te emocije u sebi. Vidim sjaj suze u oku,koju pokusa da sakrije svaki put kada se rastajemo na kapiji. Tetke me kao vole. Sve one. Sada.

A ja…. ja sam pronasao pravog oca. Nemamo komunikaciju. Njegova briga je ipak veca. Da slucajno ne zatrazim nasledstvo.Ostario je i sam je. Imam brata i sestre sa kojima nemam komunikaciju. I ne zelim….. Ponovo sam prevazilazim strahove od nepoznatog, strahove urezane u emotivni deo mene. Ovog puta nemam brata da se zajedno vratimo kuci. Nemam ovde ni majku. Ni oca. Mozda i bolje. Mogu da sakrijem emocije da ih ne vide.

Imam moju skolsku drugaricu. Bice koje je vremenom postalo moje drugo ja. Nije ovde sa mnom, ali dovoljno je da joj posaljem jedno slovo preko interneta i da zna sve. Da utesi, da saslusa, da podrzi, da se sa mnom isplace, i da mi skuva kafu kada dodjem. Da me saceka svaki put i zagrli.Emotivnije, snaznije i iskrenije cak i od oca. Tu je i moj inat. Uspecu ja da se izborim sa svim nadalje. ….Mislim da roditelj necu biti.Mozda iz straha koji je usadjen odavno. Ili mozda nije. Bojim se greske roditeljstva. Bojim se uloge oca. Tacka.

Doca 83

 

 

Sunflower među suncokretima

Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas, imali smo ništa pred nama, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu – Čarls Dikens, „Priča o dva grada“

Lutam prostranim hodnicima. Dečije igralište, raštrkano belo cveće. Tišina, iznenada sve postaje maglovito. Budim se uznemirena grčevito grleći jastuk. Višegodišnji san koji zna povremeno da me poseti. Da li ovo mesto zaista postoji ili je naprosto plod moje mašte?

Prelepo, srećno, ispunjeno detinjstvo, jedina specifičnost-započinje sa dve ipo godine. Tačno toliko je bilo potrebno da upoznam svoje roditelje. Pre toga, o tome se ne razmišlja.

Kako su ti samo specifične pegice. Izrazito si visoka. Imaš vrlo neobične crte lica. Pa na koga ti to ličiš? Uvek uz smešak preusmeravam razgovor, odmahujem kao da mi je apsolutno nebitno. Sasvim obična subota, gledam sa roditeljima emisiju o spajanju biološke majke i ćerke nakon 20-ak godina. Mama žustro komentariše, ja potvrdno klimam glavom. Zaista da li postoji valjano opravdanje da se neko odrekne rođenog deteta?! Ne, ti ih nikada nećeš tražiti, takve osobe nisu vredne tvoje pažnje.

Slike, slike i još slika, uvek mi je nedovoljno. Studiozno promatram svaku pozu, profil, pokret. Mama me kroz šalu prekida u analizi, „Joj dete pa nisi valjda narcis da se toliko gledaš?“ Ja, narcis? To ne može biti dalje od istine. Pogled na ogledalo često zna da bude mučan. Veoma dugo sam živela u uverenju da mi je ogledalo neprijatelj usled izostanka fizičke lepote. Zadržavam pogled duže nego obično. Počinje da me obuzima neka tuga, skrećem misli i nastavljam kroz dan.

Godine se nižu, stvari mi se odvijaju po planu, međutim osećam povremno neko bezrazložno nezadovoljstvo. Pokušavam da pronađem uzroke, međutim ostajem nejasna sama sebi. Posvećujem se maksimalno svojim silnim obavezama, jer ipak ne želim da izneverim svoja brojna očekivanja.

Još nekoliko godina prolazi za čas. Osećam se dobro, ispunjeno na svim poljima. Iznenada me ostavlja dečko i stvari počinju da se radikalno menjaju. To nije bila samo tuga zbog gubitka partnera već i užasan osećaj bespomoćnosti. Polako počinjem da shvatam da postoji nešto što me previše dugo tišti.

Konačno otvaram koverat. Upijam svako slovo. Bogata, obrazovana, uticajna porodica, ćerka na drugoj godini fakulteta, priča o silovanju na novogodišnjoj žurci. Dolazim do dela o sebi. Čitam lekarske nalaze o svom usporenom psiho-fizičkom razvoju. Na trenutke zamišljam sebe bespomoćnu i šćućurenu u nekom kutku doma ne znajući šta mi se dešava. BES. Kako su mogli??? Imali su sva materijalna sredstva da me odgajaju. Povrh svega nigde nema imena oca. Ko su zapravo ove bezlične osobe?

Vrlo lako dolazim do biološke tetke. Neočekivanim pozitivnim odgovorom započinje skoro jednogodišnje putovanje. Prva slika. Ruke mi neposlušno drhte, ubrzo stiže i kratka poruka. Počinjem da razmičem zavesu. Svaki razgovor i naizgled nebitna informacija su od neprocenjivog značaja. Konačno imam uvid o davno izgubljenim korenima. Nažalost suštinski značajna pitanja ostaju nerešena. Frustracije počinju da se talože, utehu pronalazim u zakazanom susretu.

Nisam mogla da se prepoznam dok sam zurila u skvrčene nožne prste. To me je podsetilo na prvi par lakovanih crvenih cipelica koje mi je baka poklonila. Pre toga prstiće sam skupljala zbog premalene domske obuće a sada to radim kada god bih se osetila uznemireno. Žena preko puta mene, moja biološka „majka“, vrti nebulozne priče dok pokušava da se nekako oslobodi bilo kakve krivice. Prestajem da slušam i samo posmatram. Isti nervozni pokreti rukama, pomalo muškobanjasti sed i slične facijalne ekspresije. Konačno se usuđujem da je pogledam u oči. Sva ona nelagoda koju sam osećala ogledajući se iznenada postaje opipljiva. Ona stara tuga me obuzima, ovaj put jače nego ikada. Svaki dalji razgovor je nemoguć, a moj racio odavno isključen. Putevi nam se ponovo razilaze.

Nedelje prolaze, biološka „majka“ zove povremeno, međutim razgovori su krajnje površni i isprazni. Početno uzbuđenje od susreta bledi. Sve više mi smeta njen nedostatak želje da saopšti ćerkama istinu. Zašto bar sada ne može da ispadne fer prema meni? Dokle više da budem strpljiva i prepuna razumevanja? Zašto mene niko ovde ne poštuje? Nakon par meseci ubeđivanja konačno dolazi do pomaka. Polusestre saznaju za mene i relativno dobro primaju vest. Mom oduševljenju nema kraja, mislila sam da ću poleteti kada me je starija polusestra pozvala. Nažalost moja sreća je bila kratkog daha. Ponovo na scenu stupaju laži, spletkarenja, isplivavaju patološki odnosi između biološke „majke“ i tetke. Prvobitna priča o silovanju biva zamenjena mladalačkom vezom koja se igrom sudbine završila trudnoćom. Potencijalni kandidat za oca se naravno ispostavlja kao pogrešni, dok mi biološka „majka“ sve više pada u očima. Šlag na tortu su nove verzije „istine“, svaka luđa od prethodne. Drži me minimalna nada da su mi možda polusestre normalnije i da su samo izmanipulisane. Nažalost vreme me demantuje. Ispostavlja se da su i one krajnje nezainteresovane i u potpunosti indiferentne. Ponašaju se kao da im je u život ušetao neko sa ulice a ne polusestra. Emocija BEZ.

STANI. Nemoj da ih tražiš, poštedi sebe. Kasno. Sada mi jedino preostaje da raščistim haos koji su izazvali. Kako da preusmerim sav ovaj bes, ne želim više da ga svaljujem na sebe? Raduje me povremno zapadanje u apatiju, bar bol izostaje. Šta nije u redu samnom? Zašto se osećam kao od straha izbezumljeno dete? Nema mesta ovde takvim osećanjima, ipak sam ja uspešna, samostalna, stabilna osoba. Ne želim da se suočim sa sobom, hoću da sve nestane, da se vrati u podrum i truli tamo. Ne znam kako da prihvatim NEPRIHVATLJIVO. Kako da se pomirim da sam ja u isto vreme i odbačena i voljena, jaka ali i neverovatno slaba i ranjiva.

Dosta je bilo, dala si svoj maksimum. Više nikada nećeš dozvoliti nikome da te ne poštuje, pa makar to bili i najbliži srodnici.

TI, da bas TI, si vredna ljubavi bas takva nesavršena kakva jesi.

Spremam se za spavanje, ovog puta zadržavam pogled na ogledalu. Crne oči odaju tugu, ali i čudnovatu i novonastalu smirenost i ponos.

Sunflower

 

 

Sunflower – reunion – 5. deo

Zid

„Konačno sam uspela, polusestre znaju za mene, štaviše lepo su primile vesti“, ushićeno sam saopštavala drugaricama. Sreća nije bila poptpuna, jer je još uvek nisam podelila sa roditeljima, međutim isplanirala sam da im kažem pri sledećem dolasku u Srbiju. Ponovo analiziram slike i radujem se svakoj zajedničkoj crti. Povremeno se dopisujem sa mlađom koja mi govori da se spremaju za more, gde će ostati par nedelja sa Jasnom i babom u porodičnoj vikendici.

Stiže poziv sa mora. „Ne mogu da spavam već danima, molim te reci mi šta ti je ONA servirala.“ Jasna ponovo počinje sa  blaćenjem rođene sestre. Pokušavam da skrenem razgovor sa teme, međutim određene stvari počinju da se preklapaju sa Wunderkindovim opisom. Odlučujem da joj ipak kažem da mi je Gordana potvrdila prvobitnu priču o silovanju, koja mi uopšte nema smisla. Jasna objašnjava da je tu priču smisila moja baba tetka, ista ona koja je navodno trebala da me usvoji, pošto im je bilo neophodno pokriće da me ostave. Pominje mladića kojeg se seća kao kroz maglu jer ga je videla svega par puta sa Gordanom. „Moli Boga da ti to nije otac, baš je bio agresivan, problematičan, ma pravi probisvet. Njega ti ne bih preporučila ni da tražiš, znam samo da je iz Zadra ili okoline.“ Pokušavam da je smirim i ubedim da ne govori ništa Gordani.

Počinjem da se plašim da će mi ovo upropastiti novonastali kontakt sa sestrama. Dokle više će izbacivati nove priče. Pola sata kasnije poziv od Gordane. ZAŠTO nije mogla da ćuti?! Već znam da se neće dobro završiti. Nisam stigla ni da prozborim, već se čuje dreka sa druge strane. Gordana van sebe, besni, urla. „Nisi smela to da radiš, ja sam ti verovala a ti si me izdala!“ Svaki moj pokušaj da vodim normalan razgovor se svodio na njeno dranje i ponavljanje izrečenog. Prekid. Ljuta na sebe što nisam uspela da se odbranim. Počinjem sa preispitivanjem. Shvatam da nije do mene. Hvata me panika. Šta ako je sva moja borba da doprem do sestara upravo pala u vodu?!

Konačno tonem u san. Nalazim se u mračnom, prašnjavom, ustajalom stanu. Šetam se hodnicima prepunim paučine i primećujem da se zidovi polako urušavaju i počinju da otkrivaju sadržaj soba. Dolazim do kraja hodnika i počinjem rukama da čupam cigle. Bezuspešno udaram, grebem, zid odoleva. Budim se preznojana.

Umesto dobro jutro čeka me Jasnina poruka. „Ti si kriva za sve. Zašto si uopšte započinjala kontakt sa onom? Nisi mene na vreme pitala da li ja to uopšte želim. Ona me je izdala i više ne želim da čujem za nju.“ Nisam stigla ni da pročitam, Jasna već zove. „Ovo sam ti poslala da vidiš kakva ti je majka. U početku sam htela da te zaštitim, međutim mislim da je bolje da znaš sa kime imaš posla i kakvo je to dno dna!!!“.

Gledala sam nepomično u napisano. Iščitavala sam iznova i iznova dok nije doprla do mene sva težina izrečenog. Ležim na podu. Poput filma, slike su se nizale, od prve poruke, preko susreta, svih razmenjenih slika, prepirki… Osećam stezanje u grlu, oči me izdaju. Ne, ne, ne nije vredno ovih suza.

Nekoliko dana kasnije pokušavam da kontaktiram sestre, međutim nema odgovora. Shvatam da ih je okrenula protiv mene. Nižu se dani, nedelje, evo ga i mesec.

Kako vreme prolazi pokušavam da se fokusiram na sebe, da sve nekako zaboravim i nastavim dalje. Taman kada sam pomislila da sam uspešno gurnula stvari pod tepih počinjem da primećujem da mi kosa opada mnogo više nego obično, da sam konstantno umorna i da osećam sve više bol u želudcu. Sedim u lekarskoj ordinaciji. „Da li ste imali nedavno neku stresnu situaciju?“. Dobijam vitamine i savet da se ne nerviram previše.

Odlazak na more i potpuno isključenje od svega me konačno vraća u normalu. Brojim dane do odlaska u Srbiju. Željno iščekujem da vidim roditelje. „Moram nešto da vam kažem, znam da vam se neće svideti, ali vrlo je važno.“ Zbunjeni pogledi. „Odlučila sam da pronađem biološke srodnike.“ Tajac. Mama konačno prekida muk. „Zašto sada, zar nisi uvek pričala da ih nikada nećeš tražiti?“ Posle dugog razgovora napokon uspevam da primirim situaciju. Srećom tetka i braća od tetke mi u velkoj meri pomažu da razrešim situaciju sa mojima. Napokon ogromno olakšanje.

Bliži mi se rođendan. Ne mogu da se otrgnem od misli da po prvi put biološka „majka“ ima priliku da čestita. Zanimljivom igrom sudbine, Jasnin rođendan je 5 dana pre mog, baba tetkin istog a Gordanin 5 dana kasnije. Stižu poruke i pozivi od roditelja, rođaka, prijatelja, poznanika, kolega, skoro svi su me se setili. Uveče Jasna zove da čestita ali i da izvidi situaciju. „Znaš ne čudi me da ti nije čestitala, nikada ona o tebi nije razmišljala. Samo je zaboravi, bolje je tako.“ Još jedno u nizu razočarenja, ništa neočekivano od Gordane.

U međuvremenu Wunderkind pristaje da uradimo test očinstva. Poprilično sam ubeđena da on nije biološki otac, ali ipak želim da budem načisto. Po običaju stvari ne idu po planu. Zbog loših vremenskih prilika, let biva odložen više od dva sata. Wunderkind počinje da vrda, ali ipak uspevamo da se nađemo. Nažalost bilo je prekasno da odemo do lab-a. Čim sam ga ugledala, sve mi je bilo jasno. Niži od mene nekoliko cm, drugačije telesne građe, crte lica dijametralno suprotne. Sve i da sam se trudila nisam mogla da pronađem ikakvu sličnost. Naglašava da je DNK test jedna ogromna glupost i da mu je žao da bacam novac. Drži se priče da su se zabavljali nakon mog rođenja. Karakteriše je na identičan način poput Jasne. Na moje pitanje kako su Gordanini roditelji poverovali da je on otac se vadi na veoma glupe načine. Naglašava da ju je ranije znao samo iz viđenja i da ne zna ništa o mom biološkom ocu. Rastajemo se sa time da ako budem želela možemo da odradimo DNK sledeći put kada budem dolazila u Srbiju. Uverena sam da je lagao za period zabavljanja, međutim to naravno ne znači da je automatski on otac. Štiti nekoga, ali koga i zašto?

Dižem ruke od pronalaženja oca. Svakako jedina osoba koja zna ne želi da kaže. Ništa više ne mogu da uradim po tom pitanju. Obuzima me ravnodušnost. Nemam više volje da se uplićem u vrzino kolo. Umorna sam i emotivno istrošena.

Dve nedelje kasnije zove Jasna da sa zakašnjenjem čestita sve praznike. Počinje da se izvlači kako je u ogromnoj gužvi sa poslom, pa se stoga ne javlja. Navodno još uvek je u svađi sa Gordanom i nisu se čule od kraja leta. Nakon što sam joj rekla da ne mislim da mi je Wunderkind otac počinje ispovest. „Eh taj period kada je konačno shvatila da je trudna nam je napravila pakao od života. Ostavila je oproštajno pismo i priznala da je trudna i da odlazi da živi sa dečkom kojeg voli. Ludeli smo danima, da bi se konačno pojavila na vratima sa onim probisvetom iz Zadra i njegovim drugom.“ U tom momentu sam već počela da se ježim. Šta li će još izmisliti? Pokušavam da prekinem naraciju, međutim Jasna nastavlja u svom stilu.  „Znaš oni su došli da dogovore svadbu. Gordana je kao luda ponavljala da ga voli i da mora da se uda. Tu sam shvatila da nešto nije kako treba. Dok su roditelji pričali sa njima u dnevnoj sobi ja je odvlačim u našu sobu. Videla sam da je u nekoj vrsti šoka pa sam joj lupila tri šamara da dođe sebi. Konačno počinje da plače i priznaje mi da ih je upoznala nedavno na žurci. Pošto je bila pijana priznala mu je da je trudna i da se plaši da kaže roditeljima. Kada je taj siromašni probisvet shvatio ko smo zapravo mi, odlučio je da se nekako okoristi. Oteli su je par dana nakon toga i pod pretnjama je napisala ono pismo i vratila se kući sa pričom da mora za njega da se uda. Uspeli smo nekako da ih se rešimo, kasnije smo im pretili policijom i nisu se više pojavljivali.“ „ŠTA??? Zašto niste nikada ništa od ovoga ranije spominjali? I zar niste rekli da ja podsećam na tog probisveta, da li postoji šansa da mi je on otac? „Nije bilo do mene da iznosim ovu sramotu. Ne znam šta da ti kažem za oca, iskreno ništa me od nje ne bi čudilo, možda je i neko treći. Nažalost ne znam kako više da ti pomognem.“

Šta li će biti sledeća verzija. Oteli su je vanzemaljci??? Pa da li je ovo moguće, odrasle osobe da se ponašaju na ovakav način?

Trnovito putovanje. Laži, zapleti, manipulacije, razotkrivanja, bol, ljutnja, prihvatanje. Gledajući iz ove perspektive trebala sam pre nekoliko godina da se otisnem, prvenstveno zbog sebe. Moje osvešćivanje najdubljih i istinskih želja je zahtevalo dug proces sazrevanja. Konačno imam svoj odraz u Gordani i sestrama. Možda vremenom pronađem i poslednji deo mozaika i zaokružim svoju priču. Sve će doći na svoje.

Sunflower – reunion – 4. deo

Istine i laži

„Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas, imali smo ništa pred nama, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ (Čarls Dikens, „Priča o dva grada“).

Wunderkind-ov odgovor mi već danima odzvanja u glavi. Gordanino ime na ekranu, nakon dugog premišljanja odlučujem da se ipak javim. Napukli glas sa druge strane, po običaju gunđa o nekim svakodnevnim problemima. Potom se prebacuje na priču o ćerkama, kako bi mogle da budu poslušnije, urednije i vrednije oko fakulteta. Prestajem da je slušam, samo usputno potvrđujem. Provlačim joj kroz razgovor da bih zaista volela kada bi im ispričala za mene. Naglašavam da mi je saznanje da one uopšte postoje bio jedan od najpoznitivnijih delova čitavog reuniona. „Kako zamišljaš da to uradim kada ne mogu ni da pretpostavim njihovu reakciju, šta ako me skroz odbace i okrenu se ocu???“ Pokušavam da je smirim, međutim gubim strpljenje, povisujem ton i prozivam je da konačno uradi nešto nesebično. Gordana naravno juriša u kontranapad. „Zar ti želiš da ja ostanem bez sve tri ćerke? Kako bi tebi bilo da nazovem tvoje roditelje i saopštim im da si me pronašla?“ „Mislim da je bolje da   sada prekinemo razgovor, a ti razmisli šta bi bilo ljudski da učiniš.“ Spuštam slušalicu. Da li je moguće da se usuđuje da spominje moje roditelje na ovakav način. Koliko će još nisko pasti.

Skoro dve nedelje kasnije, još uvek tajac. Čudno za Gordanu, do nedavno mi je pisala dva-tri puta nedeljno. Odlučujem da nazovem Jasnu, koja mi je do sada delovala vrlo pozitivno i zainteresovano za kontakt. Shvatam ubrzo da se njih dve nisu čule u međuvremenu. Pokrećem priču o sestrama, da bih zaista volela da se povežem sa njima i da ne razumem Gordanino ponašanje. „Šta si ti umislila bre, gde si bila sve ove godine, sada si nas se setila“. Preobražaj na nivou dr Džekila i gospodina Hajda. Nastavlja sa prozivkama i pretnjama a potom i sa nagovaranjem da odustanem. „Neće te one nikada prihvatiti, gledaće te uvek kao stranca“. Počinjem da plačem od neverice i šoka. Brižna „tetka“ pokušava da malo ublaži situaciju time da ona samo želi da mi otvori oči i da je bolje ovako za mene. Da li je neko normalan u ovoj „prosvetljenoj“ porodici??? Ne mogu ni da zamislim kakvi su mi tek baba i deda, kada se njih dve ovako ponašaju.

BES. Nemogućnost da ga obradim i preusmerim na nešto konstruktivno. Konstantna nervoza i napetost. Krivica i strah od roditelja koji još uvek ništa ne znaju. Razmišljam, analiziram, vrtim se u krug. Pokušavam da se rasteretim sportom, druženjem sa prijateljima, sve je kratkog daha. Uveče opet ostajem sama sa svojim mislima.

Proganja me Wunderkind-ov mail. Zašto je uopšte i odgovarao na tako čudno pitanje? Kako je moguće da se nakon toliko godina precizno seća prolazne veze od par meseci? Šaljem mu ponovo mail, objašnjavam ko sam i nadam se da će mi pružiti neke nove informacije. Petak, konačno vikend. Po poslednji put tog dana proveravam mail. Nova poruka. Ulazim u deliću sekunde i odmah primećujem da je ovog puta odgovor mnogo duži. Prolazi me jeza dok razmišljam šta me čeka. Opet započinje sa tvrdnjom da on sigurno nije biološki otac. Vezu sa njom je započeo mesec/dva nakon mog rođenja. Ovo mi je bilo pomalo sumnjivo, pogotovo što znam da se porodila prirodnim putem. Opisuje Gordanu kao muškobanjastu, čudnu, poprilično asocijalnu, koja većinu slobodnog vremena provodi kartajući se sa kolegama. Objašnjava da su mu pomalo mutne uspomene jer su u tom periodu dosta ludovali po žurkama i da je Gordana često imala problem da se iskontroliše. Po njemu Gordana je bila vrlo nezrela i nesamostalna za svoje godine, a roditelji strogi i patrijahalni, što je sve doprinelo takvoj odluci. Navodno ona mu je priznala da je ostavila dete što je kasnije i doprinelo njihovom raskidu. Mučilo ga je što nije htela da prizna ko je otac kao i činjenica da mom biološkom ocu ništa nije rekla. Naglašava da su se rastali na loš način i da ne želi nikakav kontakt sa njom i da mu je žao što ne može više da mi pomogne. Zahvaljujem mu se na odgovoru i razmišljam šta mi je dalje činiti. Imam osećaj da su neke stvari tačne, ali opet dosta toga je upitno. Moram ovo da isteram na čistac.

Odlučujem da pošaljem Gordani njegovu sliku iz mlađih dana. „Molim Vas samo mi recite da li je ovo on“. Poruka primljena, odmah pročitana. Dani prolaze, nema odgovara. Počinjem da ludim. Iskočila bih iz kože. Opet joj se obraćam i molim da pokuša da se bar na tren stavi u moju poziciju. Stiže kratki odgovor. NIJE ON. Zašto me laže. Ne znam više šta da radim i u napadu ludila šaljem sliku Jasni. „Ma to je 100% on, ne znam što te je ova slagla. Znaš nisam htela od starta da te razočaram, ali ona je uvek bila strašno lažljiva. Takođe kada sam joj prenela za tvoju poruku nije htela da te upozna i morala sam da je ubeđujem da ti se javi. Ništa me od nje ne bi iznenadilo.“ Ćutim, ne znam više šta da dodam. Neshvatljivo mi je da dve rođene sestre imaju ovako loš odnos. Jasna nastavlja svoj nastup, „Sada ću ja da je nazovem i da raščistim ovo, ne može ona ovako da se ponaša, imaće posla samnom.“ Govorim joj da se smiri i da nema više poente, svakako sam izgubila volju da se borim sa vetrenjačama.

Vikend. Umesto da mu se radujem, ja se jedva budim oko podneva. Ne ustaje mi se iz kreveta. Opet sam zaspala posle tri. Već noćima razmišljam o svemu, analiziram, razvijam moguće scenarije. Osećam se potpuno istrošeno, sluđeno, razočarano i povrh svega izmoreno.

Gordanino ime na ekranu. Vodim unutrašnju borbu. Ma posle svega nije zaslužila ni da joj se javiš, da si pametna već bi je odavno blokirala. Sa druge strane možda će konačno reći nešto smisleno. Objašnjava mi da nije imala snage odmah da mi kaže ali da je zapravo ona priča iz dosijea tačna i da ona jeste silovana tokom novogodišnje žurke. „Znaš ja nikada nisam pila, možda sam to veče uzela jedan džin-tonik, verovatno su mi smišljeno sipali nešto u piće. Bila sam mlada i naivna, pa sam odlučila da slavim sa ljudima koje nisam tako dobro poznavala.“ Prvo sam pomislila da se šali. Ne može biti ozbiljna i još plus očekivati da joj poverujem u ovu izmišljotinu. Počinjem da je napadam da mi kaže konačno istinu, međutim vrti priču u krug. Od kombinacije neverice i besa počinjem histerično da plačem. Kreće da mi se izvinjava i objašnjava da nije htela da me razočara pa stoga nije u startu priznala. Čujem u pozadini glas njenog muža, ne mogu više ništa da razaznam.

Osećam se kao da tonem. Najradije bih nazvala moje, međutim znam da je to nemoguće. Gledam u zid i ćutim.

Sat vremena kasnije opet zvoni telefon. Pomislila sam da je Gordana i nisam imala volje da se pokrenem. Ipak ustajem, nepoznati broj. „Zdravo, kako si, ovde tvoja sestra.“ Nisam bila u stanju da progovorim. Dok se ona pitala šta mi je i da li sam dobro, ja sam se gušila u suzama. Mislim da je iz mene u tom momentu izašlo sve ono što sam mesecima nakupljala. Osetila sam ogromno olakšanje i spokoj što su one konačno saznale za mene. Pričale smo više od pola sata i prepoznala sam sebe iz srednjoškolskih dana, povučena, zaokupljena igricama, filmovima i serijama. Završavamo razgovor razmenjujući kontakte i dogovarajući se da ćemo se opet uskoro čuti.

Posle dugo vremena ležem spokojna i u potpunosti rasterećena.

Sunflower – susret – 3. deo

Da li je moguće da je već dva, ukoliko momentalno zaspim imam još četiri sata sna. Pokušavam da se nekako primirim ali misli se roje. Ovih dana sam se čula i sa Jasnom i Gordanom i zvučale su poprilično uzbuđeno povodom susreta, tako da ne bi trebalo da se ne pojave. Krećem da razmišljam o roditeljima i krivica me nagriza, osećam se kao nezahvalno derište. Kujem plan kako ću da nastupim, koja ću pitanja da postavim, ma biću hladna kao špricer. Alarm, užurbano spremanje i trčanje na voz a potom avion.

Samo što sam kročila na aerodrom već mi se javlja Jasna da me čeka ispred. Razmišljam da li ću je lako prepoznati. Ulazim u auto, pozdravljamo se kao stare drugarice. Dok je Jasna pričala gde planira da me izvede na ručak, razmišljam kako ne vidim apsolutno nikakvu sličnost sa njom. Pored nje doterene, prepune samopouzdanja sa pomalo agresivnim stavom ja sam jedva stizala da prozborim koju reč. Ručak je tekao poprilično opušteno, počela je da ističe kako sam ja njihova, da ima osećaj kao da me poznaje ceo život i sl. Potom je prešla da priča o porodičnom stablu i da ističe kako su svi pametni, obrazovani i uspešni. Toliko je sve prikazala u superlativu da sam na momenat imala osećaj da smo upale u američki film sa sve happy end-om. Već je poprilično počela da me iritira ta isforsirana pozitiva, ali dobro nisam htela da ulazim u rasprave, ipak sam joj zahvalna što mi je uopšte odgovorila na mail, a i možda žena ne zna kako da se postavi u ovoj nesvakidašnjoj situaciji. Gordana prekida besedu i javlja da uskoro kreće ka dogovorenom mestu. Momentalno gubim apetit i ponovo shvatam šta mi predstoji.

Tokom vožnje se dogovaramo da će Jasna pokušati da olabavi situaciju u startu i ostati prvih 15ak minuta. Stojimo na ćošku, čekanje postaje mučno. Gde je više, šta se dešava. Crne kose svezane u punđu, užurbano maršira preko pešačkog prelaza. Sa svakim narednim korakom moja želja da otrčim u suprotnom pravcu postajala je nepodnošljiva. Hoću da se teleportujem odavde. Par trenutaka kasnije i evo je stoji ispred mene, nešto mi progovara a ja ne razumem. Osećam zagrljaj. Totalna blokada uma, po inerciji sedam na klupu dok Jasna pokušava da razbije led. Od silne nervoze jedva da sam dobro osmotrila Gordanu. Nastaje tišina i osećam da Jasna želi da ustane, upućujem joj molećiv pogled, međutim ne uspevam još dugo da je zadržim, ostajemo nasamo.

Ne znam šta mi se dešava, gde su nestala ta brojna pitanja, podpitanja, spremljeni argumenati, zašto sedim ovde kao mutava. Bacam pogled ka njoj, uočavam isti nedostatak stila, pomalo muškobanjasto držanje i blago anksiozne pokrete. Ceo život je mama uzaludno pokušavala da od mene napravi damu po uzoru na sebe, međutim ja sam uvek bila protivna. Hm imamo i istu mimiku, međutim ono što me je najviše dotuklo jesu oči. Postaje mi teskobno da se ogledam u njima, vraćam se podu. Gordana konačno prekida ćutanje. I kako ti se činim, ne pričaš mi mnogo, nešto imam utisak da ti se više dopala Jasna od mene. Našla sam se u čudu, nisam očekivala takvo pitanje. Eto i nedostatak samopouzdanja nam je sličnost.

Gordana se nadovezuje ponavljanjem po stoti put kako joj je jako neprijatno zbog svega, i da su uloge bile obrnute ona ne bi ni započela potragu. Tu zastaje i nervozno vadi cigarete. Pali ih u nizu, da je mogla verovatno bi pet zapalila istovremeno. Tražim joj da mi pokaže porodični album, koji je obećala da će poneti. Jedna od prvih slika biološki deda sa starijom polusestrom pored novogodišnje jelke. Nisam mogla da se otrgnem od misli da se isti taj brižni deda zalagao da se mene reše radi očuvanja porodičnog ugleda. Pokušavam da se smirim, okrećem list. Ona sa ćerkama ide sa plaže, na sledećoj dve sestre na prvomajskom uranku. Odlučujem da mi je dosta njihovih uspomena.

Već neko vreme osećam knedlu u grlu, međutim uspešno se suzdržavam. Počinje da me propituje o mom odrastanju i da li su mi roditelji sve pružili. To pitanje je bilo dovoljno da prelije čašu i da briznem u plač, pri čemu se ona šokirala i uplašila da sam imala ružno iskustvo. Uporno je ponavljala da joj je žao i da se nadala da će mi tim postupkom omogućiti bolju budućnost. Šta je ona mogla tada, deda je bio protivan, tek je bila na drugoj godini faksa i sa završenom gimnazijom ne bi mogla ništa da radi. Sve mi je to zvučalo poprilično bledunjavo, pogotovo znajući koliko su materijalno bili obezbeđeni. Razočarava me njena nesposobnost da bar sada preuzme odgovornost za svoje postupke.

Konačno sam se pribrala i započela priču o biološkom ocu, nadajući se iskrenom odgovoru. Gordana nastavlja u svom stilu, ja sam ipak tada imala samo 21 godinu, veza je bila turbulentna i sa čestim prekidima. On me je i prevario na žurci pred dosta zajedničkih prijatelja, tako da nisam ni htela da mu kažem za trudnoću, jer smo već bili raskinuli. Pa da li je moguće da mu ti nisi ni rekla za mene??? Nemoj više da me ispituješ, ne mogu da se vraćam u prošlost. Da ali tvoja prošlost je moj početak, kaži mi prezime, imam prava na to. Brzo je promumljala uz opasku da ako me to već toliko zanima mogu sama da ga tražim, ona ne želi da čuje za to.  Delovala mi je čudno i neiskreno, međutim dalji razgovor je bio uzaludan. Ubrzo se rastajemo i ona me moli da joj pošaljem još slika iz raznih perioda. Mahinalno klimam glavom i razmišljam kako ću sada da nastavim ka roditeljima  i da li ću uspeti da se normalno ponašam. Putevi nam se ponovo razilaze.

Na osnovu pređašnjih informacija od Jasne i datog prezimena, par dana kasnije pronalazim potencijalnog kandidata. Hm jeste bila Jasna upravu sto ga je okarakterisala kao Wunderkinda, zaista je uspešan u veoma zahtevnoj oblasti. Iskopala sam i sliku iz mlađih dana i shvatam da ne ličim uopšte na njega. Ipak odlučujem da ga kontaktiram i pitam da li se možda seća Gordane. Na moje veliko iznenađenje par dana kasnije stiže potvrdni odgovor. Veoma sažet mail sa preciznim datumima njihovog zabavljanja. Dati vremenski okvir automatski njega u potpunosti isključuje kao mogućeg biološkog oca.

Ko ovde laže.

Sapunica može da počne.

Sunflower – reunion – 2. deo

Poslednjih desetak minuta zurim omađijano u ekran i analiziram svaku rečenicu ponaosob. Zaista nisam očekivala tako brz a povrh svega pozitivan i negujući odgovor. Jedva sam obuzdala oduševljenje i poslala Jasni formalnu poruku u kojoj sam joj zakazala termin razgovora za subotu poslepodne. U međuvremenu listam ponovo svoj dosije i razmišljam kako je šteta što me nisu slikali kao bebu, da bar imam jednu sliku iz tog perioda. Čitam o svom veoma usporenom psiho-fizičkom razvoju i osećam kako se budi gnev. Godine koje su pojeli skakavci.

Prelazim na deo u kom biološka majka (hm neka bude Gordana) daje izjavu o incidentu na žurci a potom kasnom otkrivanju trudnoće. Skuplja mi se knedla u grlu, ne želim da razmišljam o takvom gnusnom činu, bolje da ne znam.

Prošlo je već par minuta od zakazanog termina, zašto me ne zove? Joj da se nije možda predomislila? Hajde više… Ubrzo čujem vedri, razdragani glas, mila pa da li si to ti, ja sam tvoja tetka. Pričale smo skoro dva sata. Informacije su se nizale jedna za drugom. Sama je započela priču i odmah negirala navode iz papira. Gordana je zatrudnela na drugoj godini fakulteta sa dve godine mlađim dečkom. Roditelji su bili izrazito konzervativni, pogotovo biološki deda, što je u velikoj meri doprinelo takvoj odluci. Biološkog oca je okarakterisala kao wunderkind-a, kojem se dete nikako nije uklapalo u životne planove.  Na kraju mi je rekla da će polako pripremiti teren sa Gordanom, ali da ne brinem i da će mi se ona sigurno uskoro javiti.

Osam dana kasnije, ni traga ni glasa od Gordane. Subota jutro, cimerka mi javlja da nam je stigao nameštaj iz Ikee u novi stan. Zaboravih da spomenem da živim već par godina u inostranstvu, što pored svih pozitivnih stvari povremeno doprinosi osećaju melanholije i usamljenosti.

Upoznajem se sa njenom porodicom, svi na okupu, mama tata i dva brata. Samo mi je na brzinu rekla da nemaju vremena da mi pomognu i da su mi kutije u sobi. Odlazim kao pokisla, pokušavam da pomerim kutije, međutim preteške su, nemam snage, ne mogu sve sama. Plače mi se. Srećom ubrzo mi stiže društvo u pomoć i polako sklapamo moj novi dom.

Budi me poruka sa nepoznatog broja. Otvaram brzinom svetlosti. Počinju da mi se tresu ruke od uzbuđenja, to je ona! U inbox-u me čekaju dve slike, nje i njenih ćerki. Objasnila mi je da joj je Jasna prenela naš razgovor, da joj je neprijatno zbog svega ali i da je ponosna na mene iako zna da ona nije zaslužna za to. Nisam mogla da prestanem da gledam slike. Identične, skoro crne oči, oblik lica i tužnjikav osmeh. Sestre mi deluju pomalo stidljivo ali i veoma dobroćudno i simpatično. Nakon par dana dopisivanja usledio je i prvi poziv. Pomalo hrapav, pušački glas sa druge strane. Razgovor je tekao nategnuto, ne znam ko se tu čudnije osećao. Polako se opuštamo i počinjemo da pričamo o svemu i svačemu. Narednih dana smo nastavile da se čujemo, i moram priznati da sam željno iščekivala svaku narednu poruku/poziv. Donekle sam prekorevala sebe, hajde smanji doživljaj, nemaš čemu da se raduješ, seti se u kakvu poziciju te je stavila, kako bi se sada tvoji osećali da znaju šta radiš. U nekom od narednih razgovora pokušala sam da pokrenem temu u ozbiljnijem smeru, međutim uvek bi insistirala da joj je to previše bolna priča i da ne želi da se seća i ponovo sve proživljava. Sa obzirom da nam se najveći deo priče svodio na sestre, izrazila sam želju da i sa njima ostvarim kontakt. Opet je počela sa pričom kako se plaši da im bilo šta kaže jer ne zna kako će one odreagovati. Iako je njen kukavičluk/sebičluk počeo ozbiljno da mi smeta, puštala sam sve jer sam želela što više da saznam o njoj, njima, sebi. Rekla sam joj kada dolazim sledeći put u Srbiju i počele smo da se dogovaramo o susretu. Čula sam se paralelno i sa Jasnom sa kojom mi je komunikacija bila mnogo ležernija i lakša. Smetalo mi je što se već naziva mojom tetkom, ali nisam joj previše zamerala jer nju zaista ne smatram odovornom za bilo šta.

Susret se približavao vrtoglavom brzinom, osećala sam da možda grešim što sam toliko otvorena u komunikaciji sa njom, možda je puštam previše blizu. Ipak još uvek biram da zatvaram oči pred nekim stvarima i da se nadam najboljem.

Sutra je dan D. Jos manje od 24h. Odbrojavanje može da počne.

 

Sunflower – reunion – 1. deo

Ogromni hodnici, veliko stepenište i dvorište prekriveno belim cvećem. Budim se i razmišljam zašto sanjam ovo po zna koji put? Da li to mesto zaista postoji ili je naprosto plod moje mašte?

Pre 29 godina sam došla na ovaj svet, međutim bilo je potrebno dve ipo godine da upoznam svoje roditelje. Prva slika u albumu, mama me drži u naručju a u pozadini se smeše socijalne radnice iz Zvečanske.

Bila sam srećno dete, prepuno energije i večito nasmejano. Pitanje usvajanja me skoro uopšte nije opterećivalo. Kako su godine prolazile imala sam prećutan dogovor sa roditeljima da se o usvajanju ne priča, dok jednom prilikom nisam igrom slučaja pronašla papir iz Zvečanske gde je stajalo ime biološke majke. Znatiželja mi nije dala mira i započela sam priču sa mojima. Vrlo su to loše prihvatili, uz ponižavanje dotične osobe ali i izričitu zabranu bilo kakvog daljeg razgovora.

Godine su se nizale, uspela sam da ubedim sebe da me nista vezano za moje poreklo ne zanima i da mi je to skroz nebitno. Onda sledi prekretnica, ostavlja me dečko u kog sam bila zaljubljena do ušiju. Patila sam zbog prekida, a povrh svega nisam mogla da se otresem užasnog osećaja niže vrednosti zbog napuštanja. Počinjem da shvatam da sve ono što godinama osećam kreće da izbija na površinu.

Dan kao i svaki drugi, gledam slike sa društvom i hvatam sebe kako već zadnjih 15 minuta zumiram svoj lik kao da nešto tražim. Bacam pogled na ogledalo i pitam se ko me to gleda sa druge strane.

Otvori više taj koverat, držiš ga već nedelju dana u fioci. Osećala sam se kao u Matrixu vreme je stalo a ja sam upijala svaku reč. Ugledna porodica, fakultetski obrazovana, majka studentkinja, neželjena trudoća, priča o silovanju na žurci, ostavljanje nakon 10 dana, moja borba sa iščašenim kukovima i rehabilitacija. Vrti mi se u glavi od informacija.

Već je daleko prošla ponoć a ja rešena da saznam nešto više. Upisujem imena u google, vec 5 minuta kasnije pronalazim biološku tetku koja je sada ostvarena žena. Neverica, da li je moguće da je to ona. Proveri sto puta papire, uporedi cv sa papirima, sve se poklapa, pronašla sam biološku tetku (krstiću je sa Jasna).

Opet je ponoć, tek je prošlo par sati od kako sam pisala Jasni ali ipak rešavam da proverim mail. Otvaram inbox, nepročitana poruka naslovljena sa tetka. Šok i neverica. Već u prvoj rečenici je potvrdila da mi je tetka i da je presrećna što sam je pronašla. I tako je započeo moj reunion…

Dan majki

Juče u mnogim zemljama se slavio dan majki. Pitala sam se da li da spomenem Viktoru. Medjutim s obzirom da Dan žena kod nas pretvore iz nepoznatih razloga u Dan majki i znam da mu nije baš radostan dan to ne spomenuh. Takodje pre neki dan radili su pesmicu u školi o majci i deci i videla sam da je tužan. Iako je pesmica komotno mogla da se odnosi na usvojenu majku, nigde nije spominjano radjanje, Viktor je nekako povezao sa nečim što ga je činilo tužnim.  Videla sam po tome i što mi je na jedno pitanje odgovorio da su to bebe (a ni ja ni njegova biomajka nismo bile prisutne kada je on bio beba što bi bio jasan razlog za tugu). Rekoh da se i ne vidi da li su bebe u pitanju… No nisam dalje insistirala da on analizira pesmicu iako kad radim domaći sa njim insistiram da on analizira. Sad sam više ja, samo ’otaljasmo’ tu pesmu. Ali mi je ta tuga bila još jedan pokazatelj da ne spominjem dan majki.

Danas čitam komentare usvojenih i vidim da većina mrzi taj dan, upravo zbog konfuzije koju usvajanje nosi. Onda mi je dodatno bilo drago što nisam spominjala. No danas nadjoh članak mog omiljenog usvojenog autora (Tom Andriola) i komentar na fb stranici moje omiljene usvojene autorke (Jessenia Aries) pa ću vam prevesti njihova doživljavanja ovog dana i svojih majki.

„Draga mama/Drage mame, (ovo bolje zvuči na engleskom Dear mom/s/)

Srećan Dan majki. Nisam siguran da je ovo ono što želite da čujete na ovaj dan. Možda ti želiš, a možda ti ne želiš. Ovo je dan pun konfuzije, znam.

Želela si dete. Nisi želela dete. Želela si dete ali situacije su dovele do toga da je to nemoguće. Dala si dete.  Spasila si dete. Zvezde su se povezale.

Odlučio sam da vam pišem u istom pismu. To može biti zbunjujuće. Zbunjujuć je i dan kad sam se rodio. Zbunjujuć je i dan kada sam sa vama došao kući po prvi put.

Ali evo me danas. Uspešno sam ušao u zrelo doba i zahvaljujem vam obema na tome. Jedna mi je dala život, druga me je odgajila. Šta je važnije? Nijedno nije važnije. Oboje je važno.

Treba li da se osećam krivim što pišem ovakvo pismo? Verovatno ne ali se ipak donekle osećam.

Zašto? Zato što mi društvo kaže da treba da budem zahvalan a ne ogorčen. I ja jesam. Ja sam zaista zahvalan za dati život. Ali nisam zahvalan za to što mi društvo kaže da treba da budem zahvalan. Zahvalan sam što ste s obzirom na okolnosti obe uradile najbolje što ste mogle. Zahvalan sam što sam mogao da kreiram svoj život odrasle osobe jer sam stigao dovde.

Ali sam takodje pretrpeo traumu jer sam izmešten iz jedne porodice u drugu. Ogromna većina usvojenih je ima takodje. Možda ne bi trebalo da pričam o tome, pošto društvo to želi. Ali ne želim da bude tako, moja osećanja su validna isto kao što su i vaša. Pretrpele ste bol kao što sam ga i ja pretrpeo, ali ima mesta i za radost takodje.

I na kraju dana, zašto bi bilo teško da budemo iskreni? Ponekad je preosetljivost u trijadi (biološki roditelji, usvojeni roditelji, dete – prim. S.) tolika da je lakše važne stvari ostaviti neizgovorenima.  Ali možda nelagodnost koja nas čini tihima čini nas i distanciranima jednima od drugih. Možda nas čini nesigurnima, dovodi do oklevanja. Možda će izražavanje i suočavanje sa strahom u našim kolektivnim osećanjima dovesti do podizanja naših odnosa na viši nivo.

Dakle, od sada, hajde da na Dan majki podjemo od empatije. Hajde da podjemo od pozicije da ne osudjujemo, da priznajemo i prihvatamo teškoće koje je svako od nas iz trijade prošao. Hajde da slavimo jedni druge. Mislim da ćemo biti srećni ako tako budemo radili.

Volim te/Volim vas“

„Srećan Dan majki svim mamama.

Da se uvek sećate uticaja koje ste imale na vašu decu.

Da se uvek sećate da je bezuslovna ljubav važna. Usvajanje i roditeljstvo treba da je uvek u najboljem interesu deteta čak i kada je bolno i neprijatno za vas.

Neka vam je uvek na umu da usvajanje može biti komplikovano. I kada se komplikovanost ispolji da nikada ne odustanete i prestanete da se borite za ljubav, radost i mir.

Na kraju, uvek slušajte glas vašeg (usvojenog) deteta. Slušajte pažljivo. Slušajte i kad se ne govori. Slušajte sa ljubavlju i strpljenjem.

Neka vaša ljubav bude bez granica i rezervi. Ljubav sa poverenjem.

Ljubav bez straha ❤

Hvala mojoj usvojenoj mami što mi je dala sve što je mogla da bih se našla ovde gde sam sada. Toliko si žrtvovala za mene od trenutka kada sam došla u tvoj život. Nisi morala da me usvojiš jer si znala da ću teško preživeti. Ali si verovala Bogu da hoću i za to ću ja uvek verovati u tvoju ljubav i slaviti je. Ja sam neizmerno zahvalna što imam najbolju mamu na svetu za mene. Svet je tvoj.

Mojoj biološkoj mami, da nastavimo da lečimo naš odnos što nekih dana izgleda teško. Verujem da ćemo jednom naći mir i način da krenemo dalje i gradimo naš odnos majke i ćerke. Ti si moja majka, takodje. U medjuvremenu ću se moliti za tebe kao što se molim za sebe. Volim te i zahvaljujem se Bogu da sam te našla i da znam ko si. Neka te Božija ljubav obuhvati i zaštiti“

 

Originalni tekstovi nalaze se na sledećim linkovima  https://adoption.com/a-letter-to-my-birth-mother-and-my-adoptive-mother-on-mothers-day https://www.facebook.com/iamadopted/timeline?ref=page_internal

mothers day

Majina priča o reunionu

Pozdrav svima,

Zelela bih sa vama da podelim svoju pricu do kraja. Deo price znate pa se ne bih ponavljala. Zato cu sad pokusati iako nisam dobra u pisanju da pokusam da vam prenesem svoje emocije .

Pre tri nedelje bio je petak kao i svaki drugi. Zavrsila sam sa poslom i onda sa suprugom i cerkom otisli smo u vikendicu nadomak Beograda jer su najavljivali lepo vreme za vikend pa da se tamo u prirodi malo opustimo i uzivamo. Stigli smo u vikendicu, skuvala sam kafu i sela u dvoriste da je natenane u miru popijem. Uzela sam mobilni u ruke otvorila facebook da vidim sta ima novog tamo. Prelistavala sam statuse svojih prijatelja, razna obavestenja i odjednom ugledam obavestenje jedne devojke koja je postavila apel za svoju drugaricu koja trazi svoju navodno ukradenu na rodjenju sestru bliznakinju. Rodjene su desetak dana pre mene. Znala sam da to nikako ne mogu biti ja ali me je to na neki nacin podstaklo da razmisljam u tom pravcu da bi mogla i ja da pokusam preko drustvenih mreza da potrazim pomoc. Napisala sam apel , zamolila sve ljude koji me poznaju i koji me ne poznaju da podele moj status kao i pismo moje bioloske majke koje je ostavljeno pored mene kada sam ostavljena. To je bio petak negde izmedju 20h i 21h kada sam objavila na svom fb profilu. Stavila sam to samo za krug mojih prijatelja. Onda mi stize poruka od nase drage Simone sa predlogom da to ipak stavim na javno da bi sto vise ljudi to videlo jer ce biti efektnije i korisnije. Poslusala sam je i jednim klikom prebacila na javno. Nije proslo par minuta krecu da stizu obavestenja da je moja objava i moj apel krenuo da se deli. Delili su i moji prijatelji a delili su i meni skroz neponati ljudi. Pocele su i poruke da mi pristizu , poruke podrske raznih ljudi i raznih profila. Bilo je tu i onih drugih poruka da trebam da dignem ruke od potrage i da moja bioloska majka nije zasluzila da je trazim kad je mogla da me tako ostavi. Nisam se osvrtala na takve komentare i poruke jer sam znala sta ja osecam i sta ja zelim , a to je da zelim da saznam ko sam Ja, cija krv tece mojim venama, da li imam brata , sestru, kako izgleda moja majka jer mi je dosadilo da je zamisljam da li je crna, plava, smedja, da li je nezna, gruba,….Legla sam da spavam. Ujutru se budim i vidim gomilu poruka obavestenja. Telefon pocinje da zvoni zovu novinari iz kurira, blica… televizije rts, prva, happy… i svi se interesuju za moju pricu. Stupila sam sa dva tri novinara i u par recenica im rekla koga trazim i zasto trazim. Ubrzo pocinju prvo internet novine da objavljuju moj apel, Sve vise ljudi me kontaktira i pruza mi podrsku.
Tako odmice i taj dan. Opet lezem u krevet da spavam. Ujutru nedelja 03.04.2016. ustajem kuvam kafu, sedam za sto u dvoristu i krecem da otvaram jednu po jednu poruku. Neke sam samo otvorila i odmah zatvorila jer su mi se ucinile manje interesantne. Kad u jednom momentu tacno je 10h i 03min otvaram poruku od doticnog Z. D. Citam i ne verujem sta citam. Pise sledece: Imam sve informacije o tebi 99% jedino ako je neka luda slucajnost. Molim te da mi se javis na mobilni 064xxxxxx i fiksni xxxxxxx. pomislila sam u sebi ovo mora da je neka sala, ali ajde da pozovem da vidim sta hoce i koliko trazi para ( desavalo mi se ranije da su trazili pare da bi mi pomogli). Okrecem broj mobilnog ni ne sluteci ni najmanje da ja po prvi put zovem svog brata od tetke. Javlja mi se lep muski glas, ozbiljan i izgovara sledece reci: Moja majka je jutros kupila novine , prelistala ih i odjednom pocela da place i vice ja znam sve , ja znam sve. Otac i ja smo je jedva smirili i pitali sta se desava. Ispricala nam je pricu o tebi koju je moj otac znao od prvog dana a ja je znam unazad 15 godina. Zelis li da razgovaras sa mojom majkom da ti ona isprica sta zna o tebi i tvojoj bioloskoj majci i ocu.

Srce pocinje sve brze da mi lupa, mislila sam da svi koji se nalaze pored mene cuju otkucaje mog srca, zuji mi u usima i sve slabije cujem ali ipak cujem glas moje tetke, majcina sestra od tetke. Place i prica mi sve detalje o mojoj majci , kako se upoznala sa mojim ocem , kao su bili zajedno 3 godine i pravili planove o buducnosti. Nazalost moja baba je tu umesala svoje prste i rasturila tu vezu. Otac je otisao u vojsku , majka saznaje da je trudna baba rastura tu vezu, nju odvodi kod rodjaka u Nis i pravi planove kako da se resi bebe kad se rodi. Majka me radja 09.01.1979. Pet dana kasnije baba je skovala plan sa svojim prijateljem iz Beograda ciji je sin taksista da me kod njega u kolima ostave pa da ispadne da se neka zena porodila , vozlia taksijem i tu ostavila bebu. Medjutim sin odustaje i kvari babine planove. Dosle su za Beograd i kad je baba saznala da je taksista odustao od njene zamisli ona se odlucuje da me uzme iz majcinog narucja i ostavlja u stambenoj zgradi na Slaviji. Jedina pametna stvar je bila sto je naterala moju majku da sastavi ono pismo i da ga ostavi uz mene. Nakon toga vracaju se za Cupriju odakle su inace i nastavljaju zivot tamo gde je bio prekinut kada sam ja napravljena.

Tetka mi je to sve ispricala, kao i da mi majka sad ima drugu porodicu i da zivi u Francuskoj. Da imam po njoj 2 brata ( zive u Francuskoj ) i sestru (zivi u Londonu), Saopstava mi da mi je otac preminuo pre tri godine od karcinoma i da od njega imam 2 brata ( jedan u Svedskoj a drugi u Srbiji u Varvarinu).

Uzima moje telefone mobilni, fiksni kucni , sa posla, iz vikendice i moli me da joj se javim kad stupim sa majkom u kontakt.

Nije proslo dva sata tetka me opet zove i govori mi da ima informaciju da mi je majka trenutno u Srbiji i da je trenutno u kolima sa drugom mojom tetkom. Daje mi telefon od te tetke da pozovem i da trazim majku na telefon. Zapisujem broj od te tetke i prekidam vezu. Drzim slusalicu u rukama i ne znam sta da radim. Kako da je pozovem sta da joj kazem. Totalna blokada mozga. Okrecem broj , gutam knedle ali znam da nazad nema, jer sam to ceo svoj zivot cekala. Zvoni, javlja se za mene nepoznata zena I ja po prvi put ne predstavljajuci se trazim da mi da Marinu na telefon. Posle par trenutaka prvi put u zivotu cujem njen glas , glas za mene stranca , a opet sa druge strane je to glas moje majke. Persiram joj I pitam je da li smetam I da li je prekidam u necemu. Kaze da je slobodna. Pitam je da li joj znaci ime Stojiljkovic Marijana nesto u zivotu. U prvi mah odgovara NE. Ja ponavljam pitanje ne znaci Vam nista ime Stojiljkovic Marijana? Par trenutaka tisine I sledi odgovor DA ZNAM O CEMU PRICATE A KO STE VI? Kazem slucajno sam ja Marijana Vasa cerka. Zamolila me je da upisem njen broj mobilnog I da joj pustim svoju identifikaciju a ona ce me pozvati sutra jer je trenutno u gostima I ne moze da razgovara. Pozvala sam je na njen broj javila se I ponovila da me zove sutra. Zamolila sam je samo da me opet ne zaboravi, a ona mi je rekla da se ne sekiram da se to sigurno nece desiti.
Ludilo se nastavlja. U glavi ringispil. Sta sad? Da li ce me stvarno pozvati sutra ili je to jos jedna laz da bi me opet otkacila. Telefon ne prestaje da zvoni. Svi živi zovu i raspituju se šta se dešava, kako sam. Bebac u mom stomaku i on oseća da se nešto dešava pa se uznemirio. Stomak boli , i samo molim Boga da se bebac primiri i da ne krene prevremeni porodjaj.

Telefon ponovo zvoni. Zove me moja mama (usvojiteljka). Počinje razgovor

“ Zdravo Majo, javljam se na tvoj oglas koji si objavila u novinama da tražiš majku. Htela sam da ti kažem da sam ja tvoja majka i da sam te ja odgajila i odhranila. “
“ Znam da si mi ti majka i to nikad neću zaboraviti, i to ćeš mi i biti do kraja života, ali moraš da znaš da sam imala potrebu da pronađem i biološku majku . Ja ti zbog nje nikada neću okrenuti leđa i naš odnos se nikada neće promeniti zbog nje. “
“ Ti si mi ovim postupkom okrenula leđa “ spušta mi slušalicu.

Ostajem zatečena, zbunjena i tužna. Ne znam šta da kažem, šta da uradim. Znam da je ljuta na mene jer je na taj način saznala da sam ponovo pokrenula akciju traženja biološke majke. Ranije sam joj uvek pričala šta radim po tom pitanju, šta sam saznala i sve ostalo, ali zadnjih godinu dana nisam joj ništa pričala jer se ništa nije ni dešavalo pa je ona mislila da sam ja digla ruke od potrage. Tog dana sam trebala da idem kod nje i nameravala sam da joj kažem šta sam uradila , da sam postavila svoju objavu na fb , da su se aktivirali mnogi ljudi i novinari da mi pomognu. Nažalost preduhitrile su me novine sa svojom objavom tako da iz tog razloga to nije čula od mene već od drugih.

S jedne strane sam srećna što sam konačno saznala ko mi je biološka majka , a sa druge strane tužna jer je osoba koja mi je uvek bila najveća podrska u životu ljuta na mene .
Odlučila sam da je pustim da malo sredi svoje misli i utiske jer sigurno ni njoj nije lako i sigurno ima neki strah iako me poznaje u dušu i zna moj stav prema njoj. Sta god da se desi u životu ona je ta koja je bila uz mene i kada sam bila tužna i kada sam bila bolesna, i kada sam se radovala, ona je uvek bila uz mene , jednostavno moja najveća podrška i moja jedina sreća u životu.

U medjuvremenu sam poslala na fb zahtev svojoj polusestri po majci. Otkrila joj ko sam ja i šta tražim. Prihvatila me je i samo me je jedno zamolila da ne povredim njenu majku. To sam i obećala.

Dan se polako završava. Suprug i ja se pakujemo u kola, cerku stavljam u auto sediste i spremamo se da krenemo iz vikendice kući jer je gotov vikend. Zvoni telefon. Pogledam na displeju piše Marina mama. Pretrnem od straha. Srce lupa. Javljam se bojažljivo.

„ Halo Majo Vi ste?“
„ Da ja sam“
„ Smem li Vas pitati odakle Vam broj telefona moje setre i odakle Vam informacija da sam trenutno sa njom“
„ Izvinite to Vam ne mogu reći jer sam toj osobi koja mi je dala to obećala da neću otkriti taj podatak , samo ću Vam reći da je toj osobi jako stalo da se Vi i ja pronađemo i da Vas ta osoba jako voli.“
„ Ok , a kako mi možete dokazati da ste to bas Vi , da ste Vi Stojiljković Marijana?“
„ Imate na ovom broju viber da Vam pošaljem glavni dokaz?“
„ Imam“
Šaljem joj ono pismo koje je ona pre 37 godina ostavila uz mene kada me je ostavila. Na svu sreću da sam ga imala slikanog u telefonu.
„ Pogledala sam . Sad možemo da razgovaramo“

Mislila je da je moj poziv neka vrsta provokacije od nekih ljudi koji znaju za tu pricu I taj dogadjaj a vise nisu u dobrim odnosima, pa da pokusavaju da je na taj nacin povrede I provociraju.

E tu počinje naš razgovor o svemu. Ispričala mi je detalje svega što se dešavalo pre 37 godina, ispričala mi je da imam dva brata i setru po njoj, ispričala mi je gde ona živi sa kim i kako živi. Bilo je tu mnogo suza sa njene strane. Dok sam slušala sve to bilo mi je mnogo teško što plače jer ipak je ona moja majka. Rekla sam joj da sam joj ja odavno oprostila jer da je drugačije ja je ne bih ni tražila. Pričale smo o svemu i svačemu. Ispričala mi je ceo svoj život i ja njoj moj. Razgovor je trajao do sitnih jutarnjih sati tačnije do 5h. Nakon razgovora sam otisla u krevet i pokušala da po prvi put spavam sa saznanjem ko sam JA. Nekako sam zaspala jer je adrenalin radio u meni. Ubrzo mi je zazvonio alarm za ustajanje i spremanje Katarine za vrtić i mog odlaska na posao. Pogledala sam u telefon, a tamo od nje poruka za dobro jutro i poljubac. Razvukla sam kez od uveta do uveta jer sam videla da ona ipak misli na mene. Uzvratila sam poruku. Usledio je i poziv. Opet smo malo popričale i dogovarale se kad ćemo se videti. Rekla mi je da mora da pozavršava još neke obaveze koje ima i zbog kojih je došla u Srbiju i da će mi se javiti da mi kaže da li dolazi taj dan ili sledeći. Rekla sam joj ako ne može ona da dođe taj dan da ću ja sesti u kola i doći kod nje jer ne mogu više da čekam. Tada mi je objasnila u čemu je problem. Čekala je da joj legnu neke pare da bi imala za put i jos neke sitnice, da joj je glupo da dolazi praznih ruku. Ali je obećala da će se snaći i da me zove malo kasnije da se dogovorimo detaljno. Posle nekog vremena me je zvala i rekla da kreće za Beograd. Uhhhhhh srce još brže počinje da lupa. Za nekih sat ipo ćemo se videti face to face. Šta da radim, sad nema nazad. Kako da se postavim prema njoj. Da li da joj pružim samo ruku, da li da je zagrlim, da li ću plakati , milion pitanja prolaze brzinom svetlosti kroz moju glavu. Sedim u kancelariji i non stop gledam u sat. Vreme kao da je stalo. Postajem nestrpljiva. Opet me zove i kaze da je tu kod mene samo ne može da nadje parking . Izlazim ispred . Idem ka njoj . Izlazi iz kola i ide mi u susret. Aaaaaaa ,vrišti mi se ali sabiram se u glavi na brzaka. Bicu ok. Grli me i plače, a ja baksuz toliko željeni trenutak a suza nigde , samo sam joj uzvratila zagrljajem i prokomentarisala da ne treba da plače jer ovo je srećan trenutak u kom nema mesta suzama. Parkira auto i odlazimo kod mene u kancelariju. Upoznajem je sa mojom zaovom Majom i njenim deckom. Sedamo i ja ne znam šta da kažem a pitala bih je hiljadu pitanja. Na svu sreću zaova opušta malo atmosferu i započinje neke neobavezne priče. U međuvremenu stiže i moj muž. Sa osmehom se upoznaje sa mojom novom –starom mamom. Ona ga odmah oslovljava sa zete. Dogovaramo se da se popnemo gore kod nas u stan da popijemo kafu, pa da onda odemo po Katarinu u vrtić i da svi zajedno odemo kod nas u vikendicu taman da se upozna sa mojom svekrvom i svekrom, i da uzivamo malo u prirodi i da se natenane ispričamo i krenemo sa upoznavanjem. To je bio ponedeljak. Provodimo ceo dan tu u vikendici i ostajemo tu i da spavamo. Sutradan smo isto ceo dan proveli kod nas i uvece se vratili za Beograd, a ona je morala nazad u Ćupriju. Seda u svoja kola i odlazi, a meni po prvi put su oči zasuzile dok sam gledala kako odlazi. Razmišljam da li odlazi zauvek i da li su ova dva dana provedena sa njom bila jedina dva dana koje ćemo provesti. Šta je u njenoj glavi. Da li je htela samo da zadovolji moju dušu, dozvoli mi da je upoznam i onda nestane zauvek.
Posle nekih sat vremena pozvala me je telefonom i opet smo do duboko u noć razgovaale. Dogovorile smo se da se sutradan opet viimo. Bila sam presrećna jer ipak nisam bila u pravu da je ono bio nas prvi i poslednji susret.

Legla sam da spavam sa mislima o njoj. Ujutru kad sam ustala opet me je čekala njena poruka za dobro jutro. Otisla sam na posao , radila ali misli i dalje su lutale u skroz drugom pravcu. Koncentracija za posao je bila na nivou veverice, a posla kao za inat preko glave. Uveče oko 20h smo se spakovali u kola i otišli kod nje u Ćupriju. Kad smo stigli dočekala me je sa rečima DOBRODOŠLA ĆERKO U SVOJU KUĆU. Zamislila sam želju kada sam prelazila prag, a želja je bila da sve bude kako treba i da svi budemo konačno jedna velika porodica.
Sedeli smo pričali, popili kafu, večerali i opet pričali do ranih jutarnjih sati. Onda smo malo legli i odspavali da bi već oko 9h ustali spremili se i otišli za Varvarin kod čuvene tetke koja me je prva kontaktirala.

Da ne zaboravim da napišem da sam predhodnog dana kontaktirala oba brata od oca preko fb i čula se sa njima. Obojica su me prihvatili i bili su presrećni što postojim. Čak i njihova majka je bila oduševljena saznanjem da postojim stvarno, jer joj je moj otac jednom prilikom kroz šalu dok su gledali emisiju sve za ljubav rekao da se ne iznenadi ako im se na vratima jednog dana pojavi njegova ćerka . Ona je na tu njegovu rečenicu rekla da ne bi imala ništa protiv i da bi bilo baš lepo jer je on oduvek želeo da ima žensko dete. Samo se nasmejao i rekao da se šali i da je ispipava kako bi reagovala.
I sa bratom po ocu koji još uvek živi u Varvarinu sam se dogovorila da mu se javim kad dođem tu kod tetke da se obavezno vidimo.

Stigli smo u Varvarin oko 12:30h. Došli smo kod tetke , upoznala sam oba brata od tetke i naravno teču. Sedeli smo popili kafu , pričali , ručali i još malo pričali. Pozvala sam Mladena (brata po ocu ) rekla mu da sam tu kod tetke. Rekao je da stiže za par minuta ( inače on i moj brat od tetke su dobri drugari ). Stigao je tu za 5 minuta. Zagrlila sam ga i odmah je kroz moje telo prostrujalo nešto što nikad do sad nisam osetila, neka toplina i neka radost jer sam po prvi put dodirnula nešto što je moje, mog rođenog brata. Gledala sam ga sa nevericom da li je to san ili java , da li ispred mene stoji prelep momak koji je moja krv, moj brat. Kako sam ponosna. Mogla bih vrištati da me cela zemaljska kugla čuje OVO JE MOJ BRAAAAAAT. Posedeli smo tu još par minuta , a onda smo otišli do njega kući da se upoznam i sa njegovom mamom Dankom. Ušli smo unutra. Danka me je dočekala širom raširenih ruku i rekla mi da je presrećna što njeni sinovi imaju sestru i da se od tog momenta mogu smatrati članom njihove porodice. Mladen je skuvao kafu i onda smo seli svo troje i pričali o svemu šta se izdešavalo i kako se izdešavalo. Onda mi je Danka pričala kakav mi je bio otac i kako se razboleo i ceo tok njegovog lečenja i nažalost njegov gubitak života. Plakala sam kao kiša kada sam čula koliko se namučio i napatio i šta mu se sve dešavalo. Na neki način sam se osetila krivom što nisam znala i što nisam mogla na neki način da mu pomognem. Zagrlila sam Mladena i Danku i zahvalila im se što ipak oni postoje i što su mi ostavili takvu divnu braću. Obrisali smo svo troje suze i dogovorili se da odemo na groblje da mu zapalimo sveću.

Vratili smo se do tetke i onda svi zajedno Mladen, Danka, moja mama, moj suprug , tetka i ja otišli na tatin grob. Obišli smo grob, zapalili sveće ostavili cveće i pozdravili se sa njim.
U povratku sa groblja smo se opet svi zajedno vratili kod tetke i tu popili još jednu kafu i još malo popričali. Negde oko 21h smo seli nas troje u kola i vratili se za Ćupriju. Tu smo prespavali i odatle ujutru smo muž i ja se vratili za Beograd na posao.
Ceo dan sam razmišljala o svemu što mi se izdešavalo u poslednjih par dana i koliko sam zapravo srećna i bogata osoba. Ja sam se za sve to pripremala da će biti najgori mogući scenario da me neće prihvatiti da sad ima drugu porodicu zbog koje neće moći da bude u kontaktu samnom, ma sve najgore je bilo tada u mojoj glavi a ono naprotiv ispalo je predivno.

Uveče u petak mi je javila da joj je avio kompanija pomerila let umesto oko 16h pomeren let za 11:30. Ujutru će poraniti, doćiće sa prijateljicom kod mene da se vidimo još na kratko, popijemo kafu i onda ide na aerodrom i vraća se kući u Pariz. Zamolila me je samo da se ne izletim pred njenom prijateljicom ko sam ja nego će joj ona reći da svraćaju do njene rođake u Beograd. Malo me je to rastužilo ali sam razumela da nije mogla sad baš i njoj da objašnjava i da prepričava celu svoju životnu priču.

Ujutru oko 9h su stigle opet uz moju pomoć ( služila sam kao navigacija). Sačekala sam ih na parkingu i ostala opet u šoku. Rekla je svojoj prijateljici za mene. Kaže nisam mogla da izdržim i rekla sam joj. Na mom licu se ravukao osmeh. Da nisam imala uši sigurno bi osmeh bio oko cele glave. Odahnula sam jer nisam morala da pazim šta pričamm i da vodim računa kako se ponašam. Popile smo kafu , ja sam u mđuvremenu ispekla neke kroasane da nešto brzinski pojedu i došlo je vreme za polazak na aerodrom. Mi smo trebali da odemo do vikendice po Katarinu jer smo je ostavili kod babe i dede na par dana dok se sve ovo ne sredi. Dvoumila sam se da li da krenem sa njom kolima do aerodroma ili da se tu na parkingu pozdravimo. Ipak sam prelomila i odlučila da želim još tih 15 minuta da provedem u njenoj blizini i da joj na neki način pružim podršku da skupi hrabrosti da kad dođe kući kaže mužu i sinovima za mene.

S obzirom da smo na aerodrom stigle u poslednjem minutu nismo imale vremena za neko duže pozdravljanje. Tako je bilo i bolje jer nismo imale ni ona ni ja vremena da se raspekmezavimo. Posle par minuta me je pozvala i rekla da se smestila u avion i da za koj minut poleću i da je samo htela da mi kaže da me voli i da joj već nedostajem. Tu nisam više izdržala . Suze su same krenule. Ona odlazi vraća se svom mužu, svojoj drugoj porodici a ja opet ostajem na neki način sama bez njih. Koliko joj smem verovati da me neće zaboraviti, da me neće slagati da će se opet vratiti za mesec dana. Plašila me je ona dobro poznata rečenica daleko od očiju daleko od srca.

Posle dva sata pustila mi je poruku da je stigla , da je let prošao ok, ali da ima novosti za mene. Oba sina su baš tog dana pročitali u novinama i videli njenu sliku i sve saznali. Srednji njen sin joj je rekao da je uz nju da je podrzava , da se ne ljuti samo mu je krivo što je saznao na takav način. Drugi starij brat me je pozvao telefonom malo smo popričali, rekao je da mu je drago i dogovorili smo se da kad dođem kući da se vidimo preko skyp-a.
U meni vlada neki nemir i strah šta će sad biti. Ona mi govori da se smirim da se ne sekiram nista da ce sve biti kako treba i kako mi je rekla dok je bila u Beogradu.
Nakon dva, tri sata mi stiže poruka i od srednjeg brata i od nje da je ispalo na kraju sve kako treba da je njen muž prihvatio situaciju na najbolji moguć način. Malo se u početku ljutio što je tolike godine od njega to krila, ali kad mu je objasnila da je izgubila svaku nadu da će me jednog dana naći smatrala je da nije potrebno to ni da mu priča.

Sa oba brata sam se čula i videla preko skyp-a i preko vibera obojica su srećni što su dobili još jednu sestru. Pričali smo satima i satima i svi smo u pozitivnom šoku od sreće što smo se pronašli posle trideset i kusur godina.

Od tog dana non stop stižu porukice prepune pozitivne energije i prepune ljubavi. Svaki slobodan trenutak se družimo virtuelno i pravimo planove kad ćemo se videti.
Srednji brat Mikica prednjači u odnosu na sterijeg brata u svakom pogledu. On me svako jutro budi za posao, pričamo preko vibera dok on ne stigne kući iz treće smene a ja na posao. Popodne čim se probudi opet šalje poruke , zove pričamo , gledamo se preko skyp-a. Ispraća me u krevet sa najlepšim rečima prepunim ljubavi, isto tako me i budi.
Brojimo dane do njegovog dolaska u Srbiju u Julu mesecu. Proći će i tih dva ipo meseca a onda ćemo moći da uživamo u našim emocijama i da se konačno družimo kao pravi brat i sestra.

Stariji brat Dušan je juče doputovao u Srbiju i videli smo se na kratko na sat vremena jer je žurio u Ćupriju kod žene i sina koje nije video par meseci, ali je obećao da će se organizovati pa zajedno sa njima doći kod nas u Beograd da se natenane ispričamo.
Sa mamom se svakodnevno isto čujem i dopisujem i njena ljubav je definitivno tu prisutna. U meni još uvek postoji mala doza nekog straha i ne poverenja , ali verujem da će njenim sledećim dolaskom i našim sledećim susretom i to nestati i da ću moći konačno da se opustim i da uživam u mojoj novoj – staroj mami. Mama dolazi poćetkom maja u Srbiju i ja je nestrpljivo čekam. Čini mi se dan dug kao godina ali uspevam nekako da savladam svaki dan i da se izborim sama sa sobom jer to je samo još par dana.
Sestra takođe dolazi sredinom maja za Srbiju pa ću se i sa njom tad upoznati a do tad razmenimo skoro svakodnevno po par poruka.
Brat po ocu koji živi u Švedskoj dolazi krajem leta tako da ću i njega videti , a do tad isto razmenjujemo poruke i slike dece jer i on ima jednu malu slatku princezu koja sad u maju puni godinu dana.
Kad ih sve upoznam face to face onda ću moći konačno da kažem da mi je srce na mestu i da imam jednu veliku predivnu porodicu.

Da ne zaboravim da napišem da sam mami (usvojiteljki) dala fore da razmisli i da sredi svoje emocije i utiske par dana a onda sam je pozvala i sa njom lepo poričala o svemu. Bogu hvala razumele smo se kao i uvek što se razumemo i rekla mi je da nije ljuta na mene i da imam sa njene strane maksimalnu podršku u svemu ovome i da je srećna zbog mene jer jednog dana kad nje ne bude bilo ona će znati da nisam sama i da imam nekog svog.

Obe mame su izrazile želju da se u maju vide i upoznaju i da se jedna drugoj zahvale. Mama ( usvojiteljka) da se zahvali Marini što me je rodila, a mama biološka da se zahvali Ljilji što me je tako lepo odgajila i vaspitala.

Eto toliko od mene za ovo pisanje. Možda sam neki detalj preskočila ali ne namerno već sasvim slučajno jer detalja je mnogo a ja sam samo jedna. Možda nisam na najbolji moguć način uspela da svoje emocije pretočim na ovaj papir, ali poenta svega ovoga je da je ljudski praštati jer postoji neko gore koji je zadužen za te stvari i on će nam svima jednog dana prema zaslugama i suditi.

Dodaću još jednu rečenicu za kraj, a ona glasi :
Ovaj život je suviše kratak i samo je jedan i zato ga treba živeti svaki dan kao da je poslednji. Ne treba gubiti vreme na glupave osude i svađe , već treba udahnuti punim plućima baš kao i onog dana kada smo se rodili i živeti sa puno ljubavi prema svojima bližnjima. Svako od nas pravi greške jer se niko bezgrešan nije rodio niti će se roditi. U svakom od nas ima puno ljubavi i zato je trebamo deliti jer ona se ne može istrošiti jer je ima bezgranično samo je treba usmeriti na pravu stranu.

maja bm

Susret sa biološkom majkom

Ovo je jedan tekst sa praktičnim načinima koji se mogu primeniti za susret sa biološkom majkom. Mislila sam da bi mogao biti koristan usvojenima koji razmišljaju o reunionu pa sam ga prevela. Tekst je napisala Jessenia Aries, i sama usvojena, koja ima svoj blog i fb stranicu.

„Nije lako usvojenima da kontaktiraju svoje biološke mame. Reunion potencijalno može promeniti život usvojenima zauvek. Ne, reunion će promeniti život usvojenima zauvek. Ali to nikada ne bi trebalo da zadržava usvojenu osobu da kontaktira svoju biološku mamu.
Ako ste usvojena osoba koja razmišlja da kontaktira svoju biološku mamu ne dozvolite da vas strah ili anksioznost preplave. Samo polako. Korak po korak. Pripremi se koliko je potrebno. Okupi grupu ljudi koja će te hrabriti, podržavati, biti tu da te zagrli i sluša. To je neophodno.
Ti možeš to da uradiš! Navijam za tebe!

Sledi pet metoda koje možeš koristiti da bi uspostavio/la kontakt sa biološkom majkom uz ohrabrenja da to uradiš:

Napiši joj mail

Pisanje je sjajan način oslobodjenja. Takodje je odličan način da si siguran da je rečeno sve što treba da se kaže.
Vrati se u detinjstvo kada si prvi put počeo/la da misliš o svojoj biološkoj mami i napiši joj to. Napiši sva ona pitanja koja si mislio/la da je upitaš ako je ikada sretneš. Zapiši radost i bol koji si osećao/la tokom godina. Piši o glavnim životnim dogadjajima koje je tvoja biološka mama propustila. Sve što ti padne napamet zapiši.
Ako želiš da je susretneš napiši joj to. Neka tvoja biološka mama zna tačno šta ti želiš kroz to pismo. Da li želiš odgovor? Da li želiš da je vidiš? Da li želiš da sledeći korak bude telefonski razgovor? Obavesti je o tome.
Pisanje pisma je najbolji način da sve to definišeš.
Uzmi olovku i piši.
U redu je. Ne budi preplašen/a.

Kontaktirati biološku mamu telefonom
Postoji nešto u tome da čujete nečiji glas. Zvuk, reč za kojom čezneš. Zvuk. Pitaš se da li zvuči kao tvoj glas.
Kontaktiranje biološke mame telefonom traži malo neustrašivosti ali je totalno vredno toga. Znam da ti to možeš. Ta veza koja se uspostavlja putem glasa je duboka. Ona dovodi povezivanje na novi nivo.
Napravi spisak onog o čemu želiš da pričaš da nešto ne propustiš. Pošto smo celu večnost čekali na ovaj momenat emocije mogu lako da nas preplave. Zato napravi podsetnik.
Piši. Piši. Piši.
Uspostavljanje kontakta preko nekog drugog

Dobro. Možda nisi spreman da pišeš pismo, a tek zvanje telefonom ne dolazi u obzir. Ali zaista želiš da uspostaviš kontakt. Shvatam. Lako je uplašiti se mogućnosti odbijanja. U tom slučaju možda je bolje da nadjete nekog da vam pomogne.
Odaberite nekog ko vas dobro poznaje i za koga verujete da će dobro obaviti taj kontakt za vas. Najboljeg prijatelja. Mentora. Nastavnika. Sveštenika. Odaberi nekog ko sporo priča i pažljivo sluša.
Ogrni se neustrašivošću i budi tamo kada ta osoba bude zvala tvoju biološku mamu. Možda ćeš u naletu uzbudjenja oteti telefon od te osobe i razgovarati sa tvojom biološkom mamom.
Nemoj misliti negativno. Tvoja biološka mama je verovatno isto uplašena kao i ti.
Nemoj žuriti i prevladaj strah.

Kontakt preko Skajpa

Ako imaš Skajp ID od tvoje biološke mame i misliš se da li da pritisneš dugme – pritisni dugme.
Nemoj se uplašiti zvuka. Ostavi govornu poštu ako treba. Ako odgovori to je savršeno vreme da kažeš ko si i sve što imaš da kažeš. Osećaš napetost ali se slično verovatno oseća i biološka majka. Diši. Pauza. Udahni duboko. Napred.
U redu je da plačeš ako ti je potrebno. Nemoj da se stidiš. Postoji nešto moćno što se pokreće u nama kada osoba koja gleda u nas liči na nas.
Budi neustrašiv/a.
Kontaktirajte biološku mamu lice u lice

Želiš da se osećaš da si na Mont Everestu u visokim štiklama? Možeš da se pojaviš na vratima kuće biološke majke ako imaš njenu adresu. Nema ništa hrabrije od toga dame i gospodo!
Ja sam uvek planirala takav reunion. Tako sam planirala jer nisam htela da dam mogućnost mojoj biološkoj majci da pobegne ako pokuša. Želela sam da me vidi, sveukupno. Ako pokuša da zatvori vrata uvek zamišljala da ih gurnem. Ona je morala da me upozna bez obzira je li spremna ili nije (ovo radite na sopstveni rizik)
Ovo nije za svakoga. Ovo je za nekog ko je dovoljno jak da može da podnese da se vrata neće otvoriti iako nekog ima unutra ili da će se otvoriti i da će vam ih onda zalupiti u lice. Ovo je za nekog ko može da podnese odbacivanje ako se ono dogodi.
Ali iskreno većina bioloških majki žele da budu pronadjene i da budu u reunionu. Ova mogućnost, ovaj čin neustrašivosti, može biti jedan od najspecijalnijih trenutaka u tvom životu, isto kao i u životu biološke majke.
Nezaboravno.
Za strah ovde nema mesta.

Ono što je najvažnije kada krenete na put reuniona da krenete sa malo ili nimalo očekivanja. Neka se dešava prirodno. Zapamti, svako ima svoju priču. Na žalost, nema garancije da će ishod biti pozitivan, ipak znam da više bioloških majki čeka na reunione nego što usvojeni ili društvo misle. Postoji mnogo razloga zašto biološke majke daju decu na usvajanje, ponekad su pritisnute od strane svoje porodice ili društva. Retko daju decu na usvajanje zato što ne žele nikakvu vezu sa njima.
Možda ona sada čeka da napišeš to pismo, pozoveš ili se baciš u njeno naručje.
Budi neustrašiv/a. Ti to možeš. “
Originalan tekst se nalazi na sledećem linku: http://www.thenotsosecretlifeofanadoptee.com/2016/01/how-to-contact-your-birth-mother.html

birth reunion

%d bloggers like this: