Usvajanje

Početak » Lični stav

Category Archives: Lični stav

Ne reći detetu da je usvojeno???

Danas sam se više puta uznemirila jer sam naišla na objave ljudi koji propagiraju da se ne govori deci o usvajanju… Taman se smirim kad naidjem na sledeću. Da li je to moguće u današnje vreme? Mi svi u školama roditeljstva dobijemo savet da uvek deci kažemo da su usvojena. U Srbiji ne postoji zakon ali koliko znam u Hrvatskoj i Bosni postoji koji obavezuje roditelje da do sedme godina kažu svojoj deci da su usvojena. Pa da li je moguće da postoje ljudi koji misle da znaju bolje od stručnjaka, onih koji se bave usvajanjem, zakonima? Očito je moguće…

I da nema stručnjaka, zakona, škole ja svejedno razumela ne bih. Bolji je život u laži nego u istini? Štiti se dete… Od čega? Od onog ko je zapravo? Od okoline? Okolina je bitnija od iskrenog odnosa roditelja i deteta? Ako je roditelju toliko bitna okolina neka kaže detetu da okolini ne govori o usvajanju. Mislim znam da je i to totalno pogrešno ali ne može ništa biti pogrešnije od odnosa roditelja i deteta zasnovanog na jednoj tako suštinskoj laži.

Zašto se ti ljudi odlučuju na usvajanje ako im je toliko bitno da budu biološki roditelji? I da ne kažu detetu oni žive život koji nisu želeli. Oni znaju da to nije njihovo biološko dete, da negde postoje ljudi koji su zaslužni što je to dete došlo na svet. Dete liči na te svoje biološke roditelje potpuno fizički i delimično psihički. Kako ubedjuju dete/ljude da je nešto neslično slično? I ako uspeju da ubede sve te druge okolo sebe neće ubediti. Oni znaju da je sve što ispredaju laž. A ja ne verujem da u lažnom životu ima sreće i zadovoljstva. Pogotovo što ta laž vuče i strah jer detetu uvek neko može da saopšti da je usvojeno pa da se sve njihove laži sruše kao kula od karata. Njihov život je manje vredan, usvajanje je manje vredno, ideal je samo biološko roditeljstvo. Zbog tog ideala smisliće ceo lažni život i priče.

Ne znam što me takvi toliko uznemire, valjda zbog dece, onih kasno otkrivenih usvojenih koji prodju kroz patnju kasnog saznavanja usvajanja. Ili što su jedni od nas. Kad neko ima predrasude sa strane pa nekako obradim u glavi. Ali kad sam usvojeni roditelj ima predrasude prema svom detetu i samom sebi, kad živi imitaciju života i potvrdjuje sve predrasude onih sa predrasudama… Nema sagledavanja usvajanja kao jednog divnog načina da se postane porodica, kao divne veze roditelja i dece uspostavljene ne kroz krvno srodstvo nego kroz čistu ljubav. Nema povezivanja sa drugim usvojenim porodicama, različitim, alternativnim porodicama koje zapravo jesu. Nema uvažavanja bola deteta koje je izgubilo svoju prvu porodicu, ono možda se toga ne seća ali njegovo nesvesno to pamti, ono ima tragove odvajanja od biološke majke. Nema podrške tom detetu na putu kako bi se izborilo sa tim nesvesnim, kako bi ga prevelo u svesno, kako bi se osnažilo. O nekoj podršci da potraži svoje korene i da ne govorim. Sve to je podredjeno jednoj laži uzaludnoj želji da se bude biološki roditelj a ti ljudi NISU biološki roditelji koliko god laži izgovorili. Meni kao USVOJENOJ majci je to jezivo, na svakom nivou.

Ovo je redak tekst koji sam ja napisala i odlučila da objavim u afektu. Objavila sam ga prvo na našem ličnom blogu https://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/2016/06/23/ne-reci-detetu-da-je-usvojeno/ a ovde pod ličnim stavom. Znam da je ovo zajednički blog pa jelte treba sve da razumemo ali mi je nedopustivo da dva puta u jednom danu čitam veličanje negovorenja o usvajanju. Ako ima takvih ljudi bolje da ćute a ne da oni govore svoje „argumente“ a ako već govore nisam ni ja dužna da im se obraćam „u rukavicama“.

secrets

Niti koje nas spajaju…

Iz prethodnih članaka znate koliko se meni činio komplikovan odnos sa hraniteljima. S jedne strane tu je ta situacija kad dodjete po dete i ono je vezano za sredinu u kojoj je do tada živelo. Ne zamišljate sliku svog roditeljstva pa ni njegov početak tako. Mislite da počinje sa srećom što ste se pronašli, prepoznali… Dete je dobilo nove roditelje a vi ste najzad stigli do svog deteta. Umesto toga dete svako veče plače za hraniteljicom a i danima posle intenzivno pominje mesto gde je živelo.

Takodje i hranitelji a i njihova okolina svesno ili nesvesno vam nabijaju krivicu kao da ste otimači deteta. Vi znate da nije tako, da ste samo hteli da budete roditelji, govorite sebi koliko je to potrebno i detetu i vama. Ali hranitelji su slomljeni odlaskom deteta i to ne može donekle da vas ne dotakne. A kod nas kad smo konačno dolazili po Viktora je pola sela stajalo pred kapijom plačući kao da dete ide na lošije. Neki su nam i govorili da ga čuvamo i da nastojimo da bude srećan. Kao da nije normalno da roditelji čuvaju svoje dete i žele da bude srećno. Neki su pružali poklone koje su doneli Viktoru. Ta scena mi je bila izuzetno mučna mada sam sa neke strane bila srećna što je Viktor bio okružen svim tim ljudima i što u periodu dok nismo bili zajedno dobijao je neke emocije od njih.

Kasnije se intenzitet spominjanja hranitelja od strane deteta smanjuje ali ostaju sećanja, povremena spominjanja baš kad ste vi sasvim zaboravili, često i idealizovana. Vi ga terate da poštuje pravila za stolom, ide na sport, vrtić i na vreme u krevet a dete se opire i seća prirode i slobode lutanja po selu. Bez obzira što je dete bar kod nas odmah prihvatilo nas kao roditelje i ja sam se osećala od prvog trena kao njegova majka mesto hraniteljice ostaje u detenjem srcu takodje. Nisam se ja osećala time ugrožena. Možemo voleti puno ljudi i ljubav nije neka količina koja se iscrpi ako postoje osećanja i prema nekom drugom. A kažem naš odnos je bio toliko nesporan od početka i toliko se razvijao kroz vreme da mi je i ta sigurnost naše ljubavi davala širinu u kojoj mogu da uključim i hraniteljsku i biološku porodicu. Ali opet i kroz čitanje i razgovore sam se pitala koliko je dobro ostajati u kontaktu sa hraniteljskom porodicom. Neće li dete koje već ima dve porodice i razne krize i pritiske oko toga biti suviše pritisnuto sa tri porodice? Neće li to doneti dodatnu krizu identiteta i nemogućnost da odredi gde pripada? Često sam se to pitala, čitala iznova i iznova… Mi smo na kraju ostali u odnosu sa hraniteljima ali sa retkim vidjanjima. Ipak uvek sam se pitala da li je to ispravno. I do kraja nisam razumela ugao hranitelja. Zašto se prihvataju nekog posla a kasnije često predju sve granice shvatanja posla? Zašto toliko insistiraju na kontaktu sa detetom? Zar ne razmišljaju i oni da taj kontakt bez obzira koliko vole dete može za njega biti loš, da mu može otežavati život a ne pomagati mu kroz njega?

Iz ovih svih pitanja sada prelazim na sasvim drugi deo života, nepovezan sa usvajanjem. Ustvari u mojoj glavi nema nepovezanih stvari sa usvajanjem i roditeljstvom jer uloga majke je najbitnija u mom životu i oko nje se uvek sve okreće, sve je na neki način povezano sa njom. Ali ne opterećujem time druge ljude, imam interesovanja, vidjanja sa ljudima u kojima samo spomenem da imam dete a usvajanje i ne spominjem. Ne zato što je tajna nego zato što nema razloga. Naši razgovori se vrte oko sasvim drugih tema, zajedničkih interesovanja koja su nas povezala. Sem toga jedan od načina da budem prisutna majka je da ponekad budem neprisutna, da se bavim sasvim drugim stvarima, nevezanim za majčinstvo.

U takvim okolnostima sam upoznala i mog prijatelja o kome je ovaj članak. Danima smo pričali o sasvim nekim drugim temama i već se neko vreme poznavali kad je on spomenuo selo u kome živi. To je bilo isto ono selo u kome je Viktor bio na hraniteljstvu. Ne mogu da ravnodušno pomislim na to selo. I sećam ga se a i toliko ga je bilo u Viktorovim pričama, sećanjima… Danima je kad je prešao u grad kukao za prirodom, pitao nas što ne živimo u selu i zašto nemamo svinjice. Čeznuo je za prostranstvima sela, za slobodnim trčanjem po njemu. Nije mogao da se navikne da čim izadje iz kuće odmah će naleteti na kola i trebalo nam je mnogo vremena da ga naučimo kakva opasnost vreba od saobraćaja. Na nekom nivou nisam mogla da ga ne razumem. I sama sam bila dotaknuta lepotom prirode i mirisom zemlje u tom selu. Dok smo šetali po selu tih dana dok se Viktor navikavao na nas govorila sam mu da upamti miris zemlje. Gledao me je začudjeno jer on je tu odrastao ali je ipak upamtio. Nekoliko godina čak kasnije mi je rekao – ’kako živimo na ovom betonu, nema ni miris zemlje, ne mogu da znam kada dolazi proleće gledajući u beton’. I sad je odjednom to selo ponovo iskočilo pred mene na sasvim neočekivanom mestu. Prijatelj mi još oduševljeno priča o svom selu, o svim mirisima koje nisam osetila, kaže da pored mirisa zemlje koji ja pamtim voli miris reke i šume. Govorim mu da sa Snedrinom porodicom uskoro nameravamo da posetimo hranitelje i selo gde su naši sinovi živeli pa onda možemo da šetamo i po delovima sela koje ja nisam videla. I ja kao i Viktor obožavam prirodu a Viktor je bio suviše mali da mi sve to opiše. Osećanja su mi pomešana, prijatelj divno opisuje tu prirodu i volela bih da je vidim, kako šetamo po Beogradu što ne bismo mogli da šetamo i po njegovom selu… No to ipak nije obično selo, to je selo gde je Viktor živeo tri godine. Selo koje nas razdvaja i spaja. No dok slušam prijatelja shvatam još bolje Viktorovu patnju za prirodom i selom. Mislim naravno da ima prednosti život u gradu i da ja to ne zaboravljam. Ali priroda je ipak vrednost sama po sebi i Viktor i ja uvek ostajemo zadivljeni i očarani njome. Možda je i to jedna od niti zbog kojih smo se odmah prepoznali kao sin i majka. Satima možemo da budemo u prirodi, grlimo drveće, sakupljamo sve i svašta, zapažamo zvuke. No koliko god boravili u prirodi to nije isto vremenski kao u selu. Tamo je priroda svuda okolo i stalno. Ne mogu a i da ne pomišljam da li su se moj prijatelj i Viktor sretali dok su živeli na istom mestu, da li su se osmehnuli u prolazu, da li je mom Viktoru to možda pomoglo u nekom teškom danu.

Ali onda moj prijatelj počinje da priča kako su njegovi roditelji postali hranitelji. Uzeli su jednu devojčicu iz doma i sada je ona kod njih. Bila je beba i imala manje od mesec dana kada je došla. Sada raste, svakim danom zna sve više. Priča mi o slobodi koju ona ima, kako trči po kući i selu. Slika Viktora koji isto tako trči meni dolazi odmah pred oči. Govori mi kako ju je zavoleo, vezao se za nju. Prvi put mi se pojavljuje ta dimenzija jasnije. Tu su hranitelji koji su prošli školu hraniteljstva, obučeni i trebalo bi da znaju stvari o hraniteljstvu. Ali tu su i drugi članovi njihove porodice koji to posmatraju na svoj način. Setim se unuke od hraniteljice koja pred vidjanje sa Viktorom redovno po celu noć ne spava i dobije temperaturu. Kad ugleda Viktora sva je ushićena, odrasli mogu da odglume ali dete ne, uvek me je to doticalo. Mislila sam da je to pitanje vremena, deca stiču nove drugare, ali kad god je vidimo ona je jednako ushićena i sa istim obožavanjem zagledana u Viktora. Naravno tu je i odnos sa drugim dečakom sa kojim je Viktor bio na hraniteljstvu.

Pitam prijatelja da li će devojčica ići na usvajanje. Kaže da nekad verovatno hoće ali da on to ne može da zamisli, da će jednom biti u kući a nje neće više biti tu. Govorim mu kad bi nekako mogao da se veže toliko da je devojčici prijatno kod njih a opet da mu njen odlazak ne slomi srce. Ali već dok govorim i gledam u njega znam da je to nemoguće. Ljubav prema devojčici već ga je obuzela. I on mi potvrdjuje da tu nema načina, odlazak će mu slomiti srce, to već zna. Govorim da se osećam loše u tom trenutku, da sam ja ta „zla usvojiteljka“ koja otima decu. Moj prijatelj brzo govori da ne gleda tako. Objašnjavam mu o svim ovim gore pitanjima identiteta i on se slaže da tri porodice mogu biti prekomplikovane za dete. No opet me gleda tužno i govori da se nada jednom kada dodje do usvajanja da će moći da je vidi, bar nekad… Nada se da devojčica neće sasvim nestati iz njihovih života, da neće sve zaboraviti što ih je vezivalo, sve te trenutke koje su imali… ’O pa naravno da neće’ kažem ja. Pričam mu koliko je Viktor bio vezan i kakve smo sve probleme imali da se navikne na ovaj život sa nama i u gradu i da se izbori sa vezanošću za hranitelje i selo. Mom prijatelju oči cakle, a i kaže mi da se raduje kad čuje da se deca sećaju. Baš je neobična situacija, kao prijatelj nastoji da shvati te moje situacije, i sve probleme navikavanja na usvojenu porodicu. Ali iz njegovog ugla kao člana hraniteljske porodice moji problemi su njegova uteha. Takodje uteha mu je i da smo ostali u kontaktu sa hraniteljima. Pričam mu da naši prijatelji vidjaju hranitelje i češće. Ponavlja mi da nije ni bitno koliko, samo da devojčica ne nestane sasvim, da zna gde je, da nekad može da je vidi. Uhvatim sebe kako se molim u sebi da bude baš tako. Duboko se nadam da će roditelji imati razumevanja za mog prijatelja i njegovu ljubav prema devojčici i na njenu prema njemu. Kad bih samo mogla da im prenesem koliko je on divna osoba, koliko nikome neće sigurno moći da šteti da ga vidi, pa ni devojčici za koju je toliko vezan. Iskačem i ja za tren iz ugla usvojene majke i onoga što sam pre mislila i pisala i gledam iz ugla prijateljice.

Onda razmišljam da je besmisleno da toliko razmišljamo o budućnosti, bolje da se radujemo onome što je sada. Devojčica je još tu i svi oni trenuci u hraniteljskoj porodici se još uvek ispisuju. Izmedju tema koje nemaju veze sa roditeljstvom pričamo o tome kako ja vaspitavam Viktora a kako on vaspitava devojčicu. Razmenjujemo uobičajene stvari vezane za vaspitanje i roditeljstvo zaboravljajući koliko sve što nas vezuje nije toliko uobičajeno. Pošto inače imamo poklapanja zbog kojih smo i postali prijatelji naši stilovi vaspitanja su slični. Ne zaboravljam nikad da razgovor sa prijateljem završim sa pozdravima i poljupcima za devojčicu od Viktora i mene.

I tako, život nas nekad dovede na sasvim nenadane puteve. Ovo je svakako jedan od njih. Zahvaljujući ovom prijateljstvu počela sam da sagledavam stvari i iz drugog ugla. Nikako nisam mogla da sagledam razumom hraniteljstvo. Koliko god razmišljala ostajalo mi je na nekom nivou uvek neshvatljivo. Ali kroz prijateljstvo, kroz put srca, postalo mi je razumljivije i to je meni samoj donelo neki mir kakav takav. Sada više prihvatam i odluku što smo ostali u odnosu sa hraniteljskom porodicom i skoru posetu njihovom selu. Nadam se da će i moj prijatelj imati takve posete devojčice i usvojenih roditelja jednog dana. I ono što se najviše nadam je da je sve to pravilna odluka za decu, da im njihove već teške puteve neće otežati već nekako olakšati ako je moguće.

forest2

Pitanja pre usvajanja

U poslednje vreme razgovarala sam sa ljudima koji se spremaju za usvajanje. Radovalo me je što imaju puno pitanja. Nekako mi je poražavajuće kad ljudi sve što imaju da upitaju o usvajanju to je oko procedure. Nije to lak deo ali nije baš ni toliko težak. Malo je naporno ići po ovaj ili onaj dokument, nije lako ogoliti se pred socijalnim radnicima, čekati, proći put do konačnog usvajanja. Ali rekla bih da sve to nije baš ni toliko teško. Ili mi se to možda čini iz ovog ugla. U svakom slučaju toliko nas je prošlo taj put pa ne vidim neki problem da prodju i drugi parovi/pojedinci. Ono što je teži a lepši deo je roditeljstvo, i ono nevezano za usvajanje i ono koje je povezano sa njim. I uvek mi je neobično kad tu nema pitanja, mislim socijalni radnici sumnjam da nekoga puste a da se baš ništa ne zapita. Ali valjda i bez njih treba da se puno pitamo kako bismo bili dobri roditelji a pogotovo u jednom roditeljstvu sa kojim većina nas nema ličnog iskustva (odrasli smo u biološkim porodicama pa ih poznajemo ali ne poznajemo odrastanje u usvojenoj porodici).

Zato se kažem radujem kada ima pitanja. I iznenadim se pozitivno da se osobe pitaju ono što se ja kad sam bila u njihovoj situaciji nisam pitala (a uvek volim da postavljam dosta pitanja). U prvi mah me je i to radovalo. Ali više puta mi se desilo da odjednom osetim da tih pitanja ima nekako previše. Ako ih ima toliko, ako osoba želi da sve predvidi, sve podvede pod statistiku i ne omane kao budući usvojitelj/roditelj, ako pročita sve moguće priče šta se sve može desiti, kao da na kraju umesto da postigne to što je želela zastraši, zablokira sebe. I odlaže usvajanje ili se oseti da za to nije sposobna.

To me je inspirisalo za ovaj tekst. Čini mi se da treba naći neku meru izmedju onog stava da mi sve znamo o roditeljstvu iako dosad nismo bili roditelji, da sve znamo o usvajanju a da da nismo i sami usvojeni i ništa ne moramo da saznajemo i druge krajnosti one da sve iščitavamo, o svemu razmišljamo i brinemo se o mnogim stvarima koje nećemo ni susresti. Tu meru naravno nije lako naći. I samoj mi se dešavalo da čitam neke tekstove, čitam, čitam… a onda osetim neko preopterećenje i danima ništa ne pročitam o usvajanju.

Ali uglavnom mislim da treba izbeći težnji da možemo da predvidimo sve, da možemo da kontrolišemo sve jer to će nam uvek izmicati. Život treba živeti u ovom današnjem danu. Nećemo biti mladji sledećeg dana i ako sedimo premišljajući se propustili smo ovaj dan. Naravno da o usvajanju treba dobro razmišljati ali koliko god razmišljali neće biti dovoljno. I biološko roditeljstvo je neizvesno. Usvajanje je još neizvesnije jer mi manje znamo o nasledjenom i medicinskoj istoriji, takodje i zbog uticaja na dete onog prethodnog vremena kad nismo bili porodica i svih reakcija okoline koje ne znamo unapred. S te strane opet treba razmišljati da li ste osoba koja može da se nosi sa više neizvesnosti. Veća izvesnost se ne može postići koliko god da razmišljate i čitate (moglo bi ali ako bi se menjalo samo usvajanje kakvo danas postoji).

Čitajte (volela bih i da pišete) ali uzmite u obzir da vi živite vašu priču. Neće vas snaći sve moguće i nemoguće priče koje možete pročitati. Ja sam se mnogo bavila time šta odgovarati kad dete pita o usvajanju a glavni problem mi je bio šta i koliko pričati o usvajanju kad dete ništa ne pita. Takodje bar moj osećaj je da je većina priča bioloških roditelja negde poznata iz naše okoline, da to nije nešto što nikad niste čuli pa da vam radja neki nevidjen strah. Samo se više okolnosti skupilo. Recimo vi znate samohrane majke koje uspešno podižu svoju decu. Ali one su imale dobar posao,stan i pomoć porodice ako već pomoć nije došla od onog od koga bi trebalo tj oca deteta. Imale su i dovoljno sredstava da ga tuže i dobiju alimentaciju. Šta bi bilo da je ta pomoć izostala, da nisu imale stan, ni posao, ni mogućnost da tuže oca deteta? Neke priče mogu biti teže i sve svakako jesu teške. Niko ne daje dete na usvajanje ili mu se ne oduzima dete zbog nečeg lakog. Ali uglavnom će se više faktora skupiti, više nekih teških okolnosti koje dovode do toga da dete ne ostaje u biološkoj porodici. Još nešto na šta vi treba da obraćate pažnju je da vi znate samo neku etiketu, recimo znate da je biološka majka narkomanka, ili da je duševno bolesna, ili da je prostitutka. Vi ne znate celu njenu priču. Ne znate šta je sve dovelo do toga, znate samo tu etiketu koja joj je nalepljena a iza nje stoji čitava jedna životna priča sa svojim usponima, padovima, lepim trenucima, razočarenjima. Da je više poznajete možda biste je razumeli manje ili više.

Ja sam se recimo bavila naukom dok sam čekala na usvajanje. Šta je ono što se nasledjuje? Šta su predrasude a šta nauka. Mnogo kasnije kad sam već usvojila Viktora razgovarala sam sa majkama koja je to priča koju ne bismo prihvatile. Možda to nije loše da se zapitate. Moram priznati da se ja nisam pitala, samo sam htela da budem majka i to brzo 😀 I tako je bilo. Mi smo imali sreće da je prvi poziv bio i pravi. Da smo išli na više razgovora, da smo čuli više sudbina možda bih više razmišljala i o tom pitanju. Uglavnom sigurno ako je biološka majka npr prostitutka to nije neka osobina koja se nasledjuje. Pa ne prodajemo li mi uglavnom nešto? Kakva je razlika u prodaji knjiga, znanja ili tela? Možemo imati moralnu odrednicu da je prodaja znanja sasvim nešto drugo od prodaje tela ali ne moramo. Takodje karakteri žena koje nazivamo prostutkama ili politički korektno seksualnim radnicama mogu biti sasvim različiti. Sasvim je različita slika žene koja je prodata u belo roblje i silovana i one koja je imala izbora ali joj se prostitucija dopada najviše. No ako imate jaku odbojnost prema prostitutkama i nikako ne biste mogli da se oslobodite predrasuda vezano za to onda je bolje možda da u startu odbijete takvu priču. Priča deteta postaće i vaša priča. Ne možete njegove biološke roditelje gledati kao loše a da se dete oseća dobro.

Ali i toj priči treba pustiti da teče. Mislim da se ne odnosite isto prema priči, ili bar ja nisam, kada ste tek postali roditelji i posle nekoliko godina. Kroz svoje roditeljstvo rastete, izgradjujete se, saznajete razne stvari i onda se i odnos prema biološkim roditeljima menja. Ja na početku svog majčinstva još nesigurna da li ja sve te veštine mogu da savladam, sa nepoverenjem okoline, sa hraniteljicom veštom u odgajanju dece, sa socijalnim radnicima koji samo čekaju da me proveravaju nisam ista osoba kao sada nakon četiri godine… U medjuvremenu sav taj spoljni pritisak je uglavnom nestao a naša porodica se razvila kao i moj odnos sa Viktorom. Sad sigurna kao majka i sigurna u ljubav mog deteta ja mogu Milenu da zovem i mama i da pričam o njoj kao dragoj prijateljici što nisam baš mogla na početku.

Ljubav prema detetu je najvažnija. A nju ne možete sagledati dok niste roditelj. Ona će vas pokretati i dati snage da izdržite na načine na koje pre nego što ste roditelj ne poznajete. Tako da unapred ne možete znati da li ste spremni da izdržite nešto ili niste. Nekom neko ponašanje deteta je bilo nemoguće a vama bi to išlo sa lakoćom ili obrnuto.

Sve što smo pisale ili prevodile vezano za ‘primal wound’ ili RAD (poremećaj privrženosti) postoji i u nekom trenutku će se ispoljavati. Pre neki dan sam čitala neki članak da se ponekad ispoljavaju skoro neprimetno i ne moraju da se ispolje u ranom životnom dobu nego tek kasnije. Ali ako se sasvim ne prepoznaju i ne radi se na njima može se desiti da se kasnije ispoljavaju u većoj (auto)destruktivnosti. Nemojte se opet plašiti da su to neki vanzemaljska ponašanja koja nikako ne možete prepoznati. Čitanje samo služi da ih lakše prepoznate. A majčinski instikt/intuicija će vam dodatno govoriti kad je dete razmaženo pa možete biti i strožiji a kada su unutrašnji strahovi proradili pa je poželjno da ga uzmete u zagrljaj, nosite, uspavljujete. U svakom slučaju sam ja velika pobornica tih zagrljaja i maženja, to leči i tamo gde reči ne dopiru. Naravno tu opet moraju se uzimati detetove želje u obzir.

Takodje kada se priča o deci ja imam utisak da ljudi koji ih još nemaju često zamišljaju decu kao sasvim nerazumna bića koja teško šta mogu da shvate. Ako deci posvećujete pažnju, sa njima razgovarate i bavite se, ona sasvim razumevaju stvari, možda samo nešto jednostavnije i bukvalnije nego odrasle osobe. U tom smislu ako vi već znate da se zbog usvajanja kod odraslih usvojenih javljaju odredjeni problemi (recimo sklonost destruktivnom ponašanju u teen godinama četiri puta češće nego kod neusvojenih i duboka kriza oko reuniona) vi na njima možete da radite mnogo ranije. Ne verujem da može da do toga ne dodje. Ali učenjem deteta da se sa time nosi na jednostavnom nivou pružate mu osnovu za nošenje i sa kompleksnijim osećanjima kada bude starije. Sinoć baš pričam sa Viktorom o situaciji kad roditelji “zaborave” na usvajanje pošto imamo i takve situacije u okolini. Kažem mu da mislim da to nije dobro, to je naš put I ne možemo da ga nikad ne spomenemo. Uverena sam da ta deca gde je spominjanje usvajanja tabu imaju više problema od nas koji o tome slobodno pričamo. Ne zato što problem ne postoje i u jednom i u drugom slučaju već zato što kada ih negiramo, potiskujemo, ne suočavamo se – oni dobijaju na svojoj snazi. Viktor se složio sa mnom, nadam se da će se slagati i kasnije.

Uglavnom zaključak bi bio da ozbiljnost ne isključuje ideale. U usvajanje krećete jer to prepoznajete kao svoj put roditeljstva. Ta idealističnost ne treba da vas napušta ni kasnije, samo će još ljubav doći da letite više. Ali ljubav ne treba da vas čini slepima nego da vam daje snage da teške situacije lakše razrešavate. Maločas opet pročitah na nekom sajtu pitanje zašto ljubav nije dovoljna što se kaže u nekom članku o usvajanju. Neko je usvojenom roditelju odgovorio da je potrebno prihvatati te problem deteta, situacije proizašle iz usvajanja, to da koliko god se trudili mi ne možemo da razrešimo odnose sa biološkim roditeljima i slično. Jedna usvojena majka je odgovorila da za nju ljubav i jeste bezuslovno prihvatanje. Svidelo mi se to, ako se gleda tako kao ljubav u širem značenju, bez ikakvog uslovljavanja nego potpuno prihvatanje deteta i svih njegovih potreba, situacija, uglova i različitih od naših, situacija koje mi ne možemo da rešimo, samo možemo da smo prisutni. Onda se čak može gledati da je i ljubav dovoljna i da se vase usvajanje/roditeljstvo svodi na čistu ljubav.

ad quest2

Usvojeni dečaci (muškarci)

Već smo spominjali ovu temu a pre nekog vremena naidjoh na članak koji mi je dodatno proširio vidike. Kasnije ću se osvrnuti na njega. Nakon njega sam htela da pišem no nikako da dobijem neku inspiraciju. Prvenstveno zbog toga što je kod nas opet zatišje – usvajanje se ne spominje kao da ga nikad nije ni bilo. Da ga ja tu i tamo ne spomenem skoro bismo ga „zaboravili“. I tu dolazimo na ovu temu. Neki dogadjaji juče su me ipak podstakli…

Jedno od pitanja kada odemo u škole roditeljstva koje zna da mi bude trik pitanje je da opišem šta sve Viktor pita o usvajanju. Kako da im odgovorim da ne pita ništa? Da za skoro četiri godine nije postavio ni četiri pitanja… Ono čega sam se ja plašila u školi roditeljstva je kako ću se snaći sa mnogobrojnim dečijim pitanjima. I pretpostavljam da je i sa budućim roditeljima tako. U prvom trenu može da im bude samo olakšanje da dete ne pita ništa… Kako da im za kratko vreme objasnim da to što ne pita ne znači da ne oseća, da ne misli, da ne potiskuje, da ne sanja, da… Na sreću uvek idemo Daca i ja u kompletu pa se ona kao usvojena tu uključi i kaže otprilike da to što dete ne pita ne znači i da ne misli i da ne treba da spominjemo usvajanje. Objašnjava lojalnost usvojenih gde je njima neugodno da govore o usvajanju čak i kad su otvoreni roditelji u pitanju. (Daca će reći da li sam je dobro interpretirala ili ne).

Uglavnom u tom nepitanju ja sam ipak uspela da Viktor zna osnove svoje priče i neki teoretski deo o usvajanju do polaska u školu. Takodje i moguće predrasude koje mu deca mogu uputiti. Onda pustim neki ovako period da vidim da li će on želeti da sazna više, dublje, da li će upitati nešto, bilo šta… Ne, bar za sada to nije bio slučaj. Ali primećujem neke posredne, indirektne, podsvesne stvari koje me podsećaju da je usvajanje tu. Juče su se desile dve situacije. Prva je da igra igricu i odjednom vidim da je za junakinju odabrao trudnu ženu, sa ogromnim stomakom, samo što se nije porodila… malo i neobično jer u igrici treba da sredjuje po stanu. Pitam se da li da primetim očito kad sam već prišla ali odlučujem da da, zašto da stvaramo tabue i ne govorimo što pomislimo? Kažem ’O pa ta teta je trudna…’ Viktor ustukne kao da sam ga uhvatila u nečemu nedozvoljenom, čini mi se da iako možda do tog trenutka nije mislio da njegovo odabiranje tog lika znači da on razmišlja o vezi koja nije naša, o svojoj biološkoj majci tog trenutka uvidja da bi možda moglo da bude tako i da ću ja nešto zameriti (iako sam mu ja više puta rekla da sam zadovoljna načinom na koji sam ja mama kroz usvajanje, da je normalno da misli na svoju biološku mamu, da je voli ili da je besan ili šta već oseća je sve normalno, da želi da je upozna kao i da i ja mislim na nju i da želim da je upoznam jednog dana takodje)… Brzo ga umirim da je to sasvim u redu, nego mi je upalo u oči da trudna žena treba da radi po kući ali ako se oseća dobro što da ne, neka radi. On se razveseli kako se razrešila situacija i kaže da se teta oseća dobro pa nastavi da se igra. Sledeća situacija dešava se malo kasnije. Viktor i ja imamo dugo sveščicu u koju zapisujemo njegove snove. Ustvari ja zapisujem godinama moje pa je on to video od mene i tražio da i on ima sveščicu za to. Zna po mojoj priči da nam snovi daju neke nove uvide i da je stoga dobro da ih zapisujemo. Medjutim naravno ja ga ne forsiram da on to čini, ionako je to bila njegova želja… tako da prodju meseci dok on poželi da zapiše neki san. Juče je došao sa tim zahtevom i ja mu kažem da pošto je naučio da piše može sada da sam zapiše san, da uzme svesku kod sebe, ne mora ni da mi je pokazuje nego da se sam bavi time, ja sam držala svesku i zapisivala samo dok on nije znao da piše a i da ga malo naučim kako da tumači snove. Uglavnom, ispiše on san i da mi da čitam i tumačim. A san ima jasne asocijacije na njegov rodjendan i razne pitanja o usvajanju. Mislim meni su jasne, on je još mali i nije naučio te asocijacije pa mu nije tako delovalo. Ja mu to blago kažem. Besan je, ne želi da sluša dalje, kaže dosta je… Iako ja upotrebljavam ’možda’ kao moguće tumačenje, naglašavajući da ključeve svojih snova drži samo on, mogu i da grešim… Zahvali mi se ljubazno 😀 Ali kaže da će tu svesku ipak ostaviti kod mene. Puštam ga da je smesti na neko mesto mada posle nekog vremena planiram da mu je ponudim da je ipak drži kod sebe i sam piše i tumači.

Da se sada vratim na članak koji me je i podstakao na pisanje. Na kraju teksta ću vam staviti link pa možete i sami da pročitate. Članak je pisala žena, ona čiji kratak film o tumačenju usvajanja imamo na istoimenom delu bloga. Na početku članka kaže da se po njenom mišljenju donekle razlikuje ugao muških i ženskih usvojenih i onda to obrazlaže. Smatra da odrasli muški usvojeni često svoje biološke majke gledaju kroz svoju prizmu celog ženskog sveta u kome su žene krive za sve. Muškarci redje nego žene kreću u potragu za bioporodicom. Tako njen brat koji je takodje usvojen nema želju da krene u potragu za biomajkom i smatra da je ona ’kurva’. Iako za razliku od njenih njegovi roditelji su u to vreme bili venčani i njegov biološki otac je rastezao usvajanje ne što je nešto posebno razmišljao o detetu nego što je hteo da što više povredi tu ženu. Onda navodi još jednog ogorčenog muškarca koji isto navodi da mu je biomajka ’kurva’, da on oduvek zna da je usvojen ali da su njegovi pravi roditelji samo usvojeni a biološki ga ne zanimaju i ako ih je potražio to je da vidi kakvo mu je medicinsko nasledje za decu i ni zbog čega drugog. On sve to piše nekoj usvojenoj koja je pisala članak i analizirala dublje i tu vezu sa bioroditeljima. On govori kako on voli svoje usvojene roditelje a kako ona jako ne poštuje svoje. Sve to me je podsetilo na jednog usvojenog muškarca koga smo imali na blogu i koji je slično razmišljao. Ja sam mislila da je to posledica toga što je on tek u tridesetoj godini saznao da je usvojen ali u ovim primerima se radi o ljudima koji su odrasli sa saznanjem da su usvojeni. Čak i o bratu znači nekom ko je odrastao u istoj porodici kao i usvojena koja toliko dobro analizira sve aspekte usvajanja da smo njen video stavili i na isti blog. Imali su iste usvojene roditelje, odrasli u istoj porodici, kako ispadoše dva tako različita ljudska bića sa toliko različitim vidjenjem usvajanja? To me je zapanjilo moram priznati, nekako sam mogla da shvatim da neko razmišlja o lakim ženama ako nije odrastao sa usvajanjem mada sam i to teško razumevala. Ali neko ko je odrastao, ko je imao sve moguće izvore dostupne, sve razne priče, kakve ’lake žene’ prvo kakva je to patrijarhalna postavka da to uopšte postoji… Drugo gde je uloga biološkog oca? Gde je porodica te žene? Gde je država sa nekom svojom pomoći?

Onda u komentarima na ovaj tekst za koji ću vam staviti link se javiše dva usvojena koji imaju dva popularna bloga, poznati muški aktivisti ali rekla bih protiv usvajanja. Ja sam pokušala da nadjem bilo kakav tekst na njihovim blogovima koji bih prevela ali nisam uspela da nadjem. Koliko ovi muškarci imaju jeda na biološke roditelje toliko ovi imaju na usvojene… Usvajanje porede sa modernim ropstvom, nijednu svetlu tačku usvajanja ja kod njih nisam mogla da nadjem, sve je negativno.
Rekla bih onda da je česta karakteristika muškaraca isključivost. Da li će biti za biološke ili za usvojene roditelje ali podjednako pristrasni i isključivi. Ispod svega je taj njihov bol, bol sa kojim izbegavaju da se suoče… Bol i povredjenost meni vrišti iz svakog tog pisanja, prikrivena besom, naglašenom muškošću, kojom vredjaju bilo biomajke bilo usvojene roditelje a najviše sebe. Ima naravno i drugačijih članaka koje sam čitala, umerenijih sa sagledavanjem različitih uglova… Imali smo i Njegoševe članke na ovom blogu (poslaću mu link za ovaj članak u nadi da će se opet raspisati). A i na zapadu ima povremeno umerenijih muškaraca koji pišu. Od jednog sam saznala jednu vrlo važnu stvar za nas. Da usvajanje ponekad znači kao neko lutanje kroz maglu i da usvojeni ne zna da postavi pitanja, ne zna da ih formuliše… Taj njegov opis sam dobro osetila na nekom nivou i prepoznajem kod Viktora. On ne zna da postavi pitanja ni o usvajanju a često ni o drugim stvarima. Što ne znači da pitanja ne postoje samo su negde skrivena u magli tako da sam ja često odgovarala na pitanja koja nije umeo da postavi ali ko zna koliko njih je ostalo nepostavljeno i neodgovoreno… Takodje i ja uvek mislim da je ugao različit već iz samih uloga na ovom svetu. Žena se onog časa kada je i sama u drugom stanju identifikuje sa svojom biološkom majkom zato se često tek nakon radjanja dece radjaju pitanja kako je mogla da ih ostavi, gde je bila sva ta ogromna ljubav koju usvojene a sada majke osećaju prema svojoj deci koju su rodile. Zato je i nama uvek u prvom trenutku šok kad Daca izjavi da ne želi da usvaja, tek naknadno shvatimo zašto i šta je u pitanju. Čitala sam tekst jedne usvojene majke koja je tek kad je njena usvojena ćerka ostala u drugom stanju počela da proživljava opet svoju neplodnost i bol i nije mogla da učestvuje u radosti ćerke koliko je mislila da će učestvovati. Kod muškaraca nema tog toliko ličnog proživljavanja čina radjanja. On svejedno nikad ne iznosi trudnoću i ne poradja se pa bio usvojeni ili biološki otac. S te strane pisala sam već kako je Jovan meni znao da kaže kad mi spočitnu da nisam (dovoljno) majka da sad vidim kako je muškarcima. Kako je meni kao usvojenoj majci tako je muškarcima uvek i kao biološkim očevima – uvek manje roditelji, uvek nemaju instikt, nepriznati od sredine, nepriznati često i zakonski… Da se vratim na usvojene dečake/muškarce. Ja sam uvek mislila da je Frojd skroz prevazidjen sa svojim vidjenjima zaljubljenosti dečaka u majke i Edipovim kompleksom. To sve dok nisam imala muško dete. Naravno da to nije bukvalna zaljubljenost i da je Viktor svestan da sam ja majka a on dete. Ali postoji neka fasciniranost i posebna vezanost sina prema majci za koju bi možda trebalo smisliti novu reč da ne zvuči tako loše kao reći zaljubljenost a da bi ipak oslikavala nešto što mislim da u odnosu ćerke prema majci ne postoji. Otac je tu suparnik i Viktor voli da se takmiči sa Jovanom, često se šalimo na taj račun. Ako to vidim onda mi je jasno kako dolazi do tog transfera i tolike ogorčenosti i gledanja biomajke kao ’kurve’, kroz gledanje celog ženskog sveta. Pa ženski svet u vidu te ’kurve’ je malog dečaka a budućeg muškarca izdao već na početku. Surovo je ostavljen i ma šta on kasnije da sazna ne može da oprosti toj prvoj ženi koja je trebalo da ga bezuslovno da ga voli a ona je otišla. Ako joj oprosti onda će zamrzeti ove druge usvojene roditelje jer su ga oni oteli iz ruku voljene majke. (Ne kod svih ali kažem izgleda da kod jednog broja usvojenih muškaraca osećanja i razmišljanja tako idu). I tu je ta lojalnost koja mislim da je još izraženija kod muškaraca nego kod žena. Pa nisu li oni i tradicionalno, kroz istoriju bili vojnici, nisu menjali prezimena i kuće nego je lojalnost do krajnjih granica i tu bila izražena? Sem toga opet dok nisam imala muško dete mislila sam da su priče o muškoj psihi koja je drugačija i nepričanju o emocijama – samo priče. No otkako imam vidim da ima mnogo toga u prirodi. Ja hoću da pričam sa Viktorom, da prepoznaje emocije, da ih analiziramo, da vidimo slojeve. Možda nešto postignem, više je senzitivan za to nego da nema svih tih težnji… Ali ostaje da ne voli priče o emocijama, da voli jasne stvari a ne ne znam koliko slojeva i analiza… Iako je još mali kad čitam neki tekst koji je pisala usvojena devojka desi se da je prepoznajem sve te tanane niti o kojima piše i da sam usvojena verovatno bih ja tako. Ali za Viktora pomislim da nema šanse. I kad odraste nemoguće je da će se njegove emocije granati u tako tananim vidovima i da će umeti da ih tako definiše i da će to uopšte želeti.

Ono što je problem i u ovom mom tekstu i svim ostalima je da mi pišemo i govorimo o onima koji ne pišu i ne govore. Jako malo usvojenih muškaraca na zapadu piše, čini mi se da sam negde pročitala da 95% onih koji govore su žene… Tih pet posto ne mogu biti reprezantativni i možemo sasvim grešiti… U svim tekstovima pa čak i ovom a i u komentarima se upućuju apeli muškim usvojenim da više pišu o sebi. Možda bi to donelo sasvim nove uvide ili donekle nove uvide. Sve ove tekstove koje prevodimo ili se na njih pozivamo uglavnom su napisale žene. Tu je jedan mali procenat muškaraca ali nema tog hiljadu i hiljadu puta ponovljenog zajedničkog iskustva kao što ima kod žena pa da sigurnošću možemo da kažemo – e tako misle usvojeni, to je nešto tipično što se kod usvojenih najčešće javlja. Za nas koji odgajamo mušku decu to je takodje hendikep… Pa da uputim i ja poziv muškim usvojenima da nam šalju tekstove i komentare, značiće možda i njima i nama 

Evo linka za tekst koji sam spominjala: https://snarkurchin.wordpress.com/2015/11/23/masculinty/

man adoptee

Značaj prirode za usvojenu decu

Kroz nekoliko članaka sam pisala neku svoju ‘teoriju’ da priroda igra još ključniju ulogu u odgajanju deteta ukoliko je usvojeno nego ako raste u biološkoj porodici. Ali nisam bila sigurna da li se ta moja ‘teorija’ zasniva na ičemu osnovanom. No, nadjoh jedan članak o tome od usvojene majke koja je došla na istu ideju. Pronaći ću svakako i njen članak zbog čega tako misli i staviti link. To mi je bio povod da i ja napišem članak o mojim vidjenjima.

Boravak u prirodi u svakom slučaju može biti koristan za dete. Prvo su oni zdravstveni razlozi u pitanju zbog čega će lekari savetovati da dete vodimo i na planine, mora. Ja nastojim da u Viktorov ‘program’ putovanja tokom godine uključim more i planinu. Takodje bar neki vikend, nekoliko dana gledam da provedemo u nekom selu i banji… Naravno to koliko nam finansijska i druge situacije dopuštaju da otputujemo. Ali tu je i onaj deo kad nismo na putovanjima gde gledam da bude takodje što više u nekim obližnjim ili povremeno za promenu malo daljim parkovima.
Ali pošto smo na blogu o usvajanju da se vratim na onaj posebni deo van zdravstvenog i opšteg zašto mislim da je za usvojenu decu boravak u prirodi još značajan. Svi mi odrastajući dobijamo neka upustva, lekcije koje nas često udaljavaju od nas samih. Tako ste sigurno čuli za razne ‘povratke prirodi’ koji se koriste za isceljenje sebe, pronalazak onog izgubljenog i potisnutog dela sebe. Usvojena deca su mislim pod većim rizikom da se izgube a i da ne znaju uopšte ko su.

Pisala sam već da mi Viktora vaspitavamo prilično slobodno. Ja se radujem i sličnostima i razlikama. Nekad su te razlike vrlo korisne. Viktor je sa tri godine imao bolju orijentaciju nego Jovan i ja kao odrasle osobe. Negde sam čitala da je orijentacija u prostoru velikim delom urodjena što znači da ne možemo da joj uradimo ništa. Ja sam baš nastojala da je popravim tokom života ali rezultati su neznatni. A Viktor je odjednom ‘zaboravio’ da se orijentiše. On mislim (ne)svesno vidi da porodice liče i da se retko dešava da ne kažem da se ne dešava u biološkim porodicama da su roditelji dezorijentisani a da se dete izuzetno dobro orijentiše ili da oca ne zanima fudbal a da je sin talenat. S te strane je korisno da se povremeno vidimo sa usvojenim porodicama ali to su povremeni izleti. On biološke porodice vidja svakodnevno. I kako je u tim stvarima koje sam ja uočila ko zna koliko ima neuočenih stvari, talenata koje je zanemario, osobina koje nije ispoljio…

Tu su zatim i priče o precima i pretkinjama koje se pričaju u biološkim porodicama. Možda i neke tipične karakteristike neke rodbinske linije. Onda su tu i bolesti, da li su umirali rano, kasno, čemu su bili skloni. Viktor voli da sluša priče o usvojenim precima i pretkinjama ali o njegovim biološkim sem par informacija ja ne znam ništa da mu kažem.
Ponekad je problem što se nešto iz prirode, genetskog neispoljava a ponekad što se ispoljava a usvojena porodica nema odgovarajuću reakciju na to. Viktor i ja delimo istu tvrdoću, čini mi se da je povezano i sa krajem odakle potičemo (i po usvojenom i biološkom poreklu). Ja dobro znam i osećam taj mentalitet i često uspešnije reagujem od Jovana iako on deluje ispravnije sa neke teorijske strane. Ali dete prepoznaje slične reakcije pa kad su i pogrešne, više ih prihvata. Mogu da mu pokažem primere iz okoline kako je pogrešno kad se prati taj inat i ne popušta pa to nekad i utiče na njega. Ali da smo okruženi nekim blagim ljudima ne bi mogao od njih na taj način da uči jer ne bi prepoznavao sebe u njima. To je sreća kad se dese i u usvojenoj i biološkoj porodici slični temperamenti i osobine ali ne možemo se pouzdavati u tu sreću.

No svi su oni prvo roditelji pa preko njih preci i pretkinje negde ‘zapisani’ u nama i uputiće neku poruku samo je pitanje da li mi možemo da je rastumačimo. Mi koji smo odrasli u biološkim porodicama i ne moramo da se trudimo i nismo se ni trudili da osluškujemo jer znamo svoje roditelje a i ostale priče iz prošlosti. Možemo da izdvojimo je li nam to nešto značajno ili nam možda nije ništa značajno. Ali suština je da znamo. Za razliku od usvojene dece koja sve do reuniona skoro ništa ne znaju o svom biološkom poreklu a čak i tada njihovo znanje nikad ne može da se meri sa onim ko je odgojen u biološkoj porodici. Ja pokušavam da to kako tako nadomestim prirodom. Da taj boravak u prirodi govori Viktoru, priča priču o tome ko je, taj deo priče koji ne zna, da oslušne ono potisnuto i neprobudjeno. Da ga onda ispoljava i kada nije u prirodi. Takodje ne treba zaboraviti i traume od odvajanja od biološke majke i ostale koje nose usvojeni. I tu priroda može imati isceljujuće dejstvo.

Malo dete je teško usmeriti na prirodu. Naročito današnju decu koja su od ranog doba sa kompjuterima, tabletima, televizorima. Dok su u vreme mog odrastanja bar parkovi i planine bili poštedjeni kojekakve tehnike danas su luna parkovi na sve strane. Mi smo imali problem sa Viktorom kao malim da ga zadržimo u prirodi jer naravno luna parkovi šljašte i blješte a priroda je dosadna (kako je on govorio). Onda sam ja prikupljala tehnike od majki kako da bude u toj ‘dosadnoj’ prirodi, pa smo nalazili razne zabave takmičili se u broju drveća koje dodirnemo, sakupljali razne stvari iz prirode… Dok se Viktor nije navikao da mu priroda ne bude dosadna i da vidi i njenu lepotu a ne samo lepotu luna parkova. Sada zna da se zaigra i sam što je meni cilj. Sakuplja nešto, bacaka se u lišće, kopa neku zemlju, juri veverice… kako kad. Zapaža zvuke, nekada ih zajedno osluškujemo i tumačimo. Nekad uočava razlike medju listovima i drvećem, mirise… Voli da on pronadje nešto novo i da pokazuje meni još jedan način kako možemo videti prirodu. Nekad se bunio kad šetamo po prirodi ili sedimo na nekoj klupici i ne radimo ništa. Sada uočava već da to ‘ništa’ ima puno zvukova, mirisa, boja i da i ako je prividno ‘ništa’ itekako je ‘nešto’.

Ne pričam mu mnogo o ovom delu povezanom sa usvajanjem… I za njegovo fizičko i psihičko zdravlje je dobro da provodi vreme u prirodi. Da li će priroda imati značaj i preko toga, da li će mu govoriti nešto više o njemu i koliko videće Viktor sam. Ja sam uspela da ga povežem, da je ne vidi kao dosadnu, da je zavoli, da vidi i oseća svu njenu lepotu, da zna da priroda može da isceljuje te da je dobro da šetamo i kad smo tužni a i kad smo veseli… Na dalje je na njima da ‘razgovaraju’.

ad nature

Usvajanje tinejdžera

Pre nego što pročitate ovaj tekst volela bih da pogledate ovaj dokumentarni film koji je zapravo povod za njega.

http://www.littlethings.com/the-toles-family/?utm_source=chan

Možda da ga pogledate i sa decom. Bar na mog sina imao je sjajan efekat. Nisam nameravala da gledam film sa njim. Pronašla sam članak i uključila film misleći da je izašao iz te sobe. Kad on stoji iza mene i zaneseno zuri u tinejdžera. Onda ja pomislim ‘pa šta bude bude’ i pozovem ga da gleda sa mnom. U prvom gledanju nisam mu sve prevodila. Bio je očaran filmom i usvajanjem. Moram da kažem da on nikad pa ni kao sasvim malo dete nije pokazivao takvo ushićenje bilo čim vezanim za usvajanje. Naravno nikad ja to nisam ni očekivala. Ali ne mogu da kažem da mi sinoć nije bilo drago kada je tako reagovao. Onda smo pozvali Jovana da još jednom odgledamo. Viktor mu je uzbudjeno prepričavao da je tata usvojio tri tinejdžera a da je i on sam usvojen. Ustvari otac je bio na hraniteljstvu. Inače je singl osoba. Usvojio je tri tinejdžera koji su već imali problema sa zakonom. Jedan koga je usvojio sa jedanaest već je dilovao drogu i bio na ulici. Sada ima dvadeset i sasvim je druga priča. Drugog je usvojio sa sedamnaest a trećeg skoro sa četrnaest, to je biološki brat od prvog. Ja sam prvo mislila da su svi biološka braća ali Viktor mi je ukazao da ne mogu biti kad je jedan crn a druga dvojica bela. Pa vidite koliko naš Viktor već zna iako je još mali. Rekoh mu da je u pravu ali da su braća u usvojenoj porodici i da za to ne moraju da liče. Kada smo drugi put gledali Viktor je tražio da sve prevodim.

Uglavnom nisam otvorila temu da se hvalim kako je naš Viktor prepametan i zreo mada znate koliko sam zaljubljena u mog mališana i da moram malo i to da provučem 😀 Nakon gledanja filma počela sam da razmišljam koliko je sve to dobro. Pre neki dan na profilu Usvajanja na fb podelila sam isto sliku singl žene koja je usvojila petnaestogodišnju devojku. Ona je prošla mnoge hraniteljske porodice, bila i zlostavljana i socijalna radnica je radila sa njom da bi je oslobodila pred prvi susret sa (usvojenom) majkom. A jedino što je ona mogla da je upita bilo je: “Jesi li dobra?” To je propraćeno slikom majke i ćerke.

Znači dve priče koje su sasvim izmenile živote i društvo pa i svet. Teško da bi od ovih momaka bilo išta drugo sem kriminalaca kad su krenuli u kriminal tako rano. A neko ko je odrastao na hraniteljstvu kao njihov otac dobro zna kako da im pridje. Da li vam se čini da su takva rešenja dobra? Zašto i tinejdžeri ne bi bili usvajani? Oni su u situaciji da se saglase sa tim. Po našem zakonu svako dete starije od deset godina moralo bi da se saglasi sa usvajanjem.
To je jedno sasvim posebno usvajanje. Dete nema suočenja kao naša deca koja su usvojena kao mali pa sad shvataju da mi nismo biološki roditelji pa da na nas ne liče itd. Oni već dobro znaju svoje biološke roditelje i dali su im dovoljno šanse da se brinu o njima u prethodnih jedanaest, četrnaest ili sedamnaest godina. Mogu to i da im uskrate i da odluče da budu usvojeni. Sa druge strane ne bih ja rekla da je i ovde humanost u pitanju. Koliko je dečacima bio potreban otac toliko su njemu bili potrebni dečaci. Zašto se singl osobama ne bi dala šansa da usvajaju decu koju parovi ionako ne bi usvajali jer su im prestara? Naravno ako bi singl osobe otvorile svoje umove kao što su majka i otac iz primera i shvatile da je dobro za njih da usvoje tinejdžere.

Mislim da kod nas nema nikakve zakonske prepreke za to. Singl osobe mogu da usvajaju decu. To što se to retko dešava, što se muškarci ne prijavljuju samo je što znaju da prolaze komplikovanu proceduru bez ikakvog razloga i da decu neće dobiti… Ali kada bi znali da mogu možda bi se više ljudi prijavilo, možda bi više života dobilo pozitivan obrt. Naravno, možda je ovo samo san za naše uslove ali možda malo da sanjamo. 🙂

teen ad

Pretkinje i preci

Epizoda od jutos:

V: Mama ništa nisam sanjao…
Ja: Da li se sećaš kako si svašta sanjao na našem poslednjem putovanju?
V: O da tamo sam svašta sanjao.
Ja: Da nije to zbog predaka i pretkinja?
V: Ko su preci i pretkinje?
Ja: Ljudi pre nas. Babe, prababe, čukunbabe, dede, pradede, čukundede… Ali usvojena deca imaju dva niza pretkinja i predaka – biološke i usvojene. U, koliko je to ljudi….

Moram da priznam da ova tema proizlazi iz mene lično mada je povezano i sa onim što sam čitala o usvajanju. Pisala sam u ranijim tekstovima da meni nema uopšte značaja krvno srodstvo, ne prepoznajem neke posebne sličnosti ni u liku ni u karakterima ni sa roditeljima a ni sa sestrom. Sa njima sam bar bliska a sa rodbinom ni to. Ponekad ih vidim ali retko. Imam nekoliko ljudi sa kojima se družim a da smo u srodstvu ali uglavnom mislim da je život suviše kratak i da nemamo vremena da se vidjamo sa najrazličitijim ljudima pa i sa rodbinom samo jer smo rod. Ako ima više sličnosti to je drugo.

Ono što je meni još kao detetu bilo bitno su pretkinje i preci i kraj iz koga potičem. Nije mi uopšte bilo jasno kakva je težnja ljudi da dodju u Beograd i što su moji roditelji tu došli. Naša mesta moći su tamo gde su naše pretkinje i preci, gde su istkane priče koje su dovele i do našeg radjanja. Ili bar sam ja tako doživljavala i doživljavam. S obzirom da sam odrasla ovde to sam sagradila svoju ličnu istoriju ovde ali kao da je ta lična istorija ostala nepovezana sa istorijom pretkinja i predaka. Beograd naspram onog kraja doživljavam kao bolničku sobu naspram šume prepune zvukova, boja i mirisa… Pa s obzirom da sam odrasla u bolničkoj sobi to sam sagradila uspomene ovde ali ipak ostaje činjenica da je to bolnička soba, podjednako sterilna na početku, sredini a i na kraju… Kao dete iščekivala sam zimske i letnje raspuste kada ću otići odavde u ONAJ magični kraj. Čim bi udahnula onaj vazduh preporodila bih se a onda bi mi se i fizička i psihička snaga vratila, počela bih da sanjam življe i dobijala bih sve odgovore koje u Beogradu ne mogu da dobijem. Kako je bilo tada ostalo je do današnjeg dana ma koliko da se moja lična istorija proširuje. Moji roditelji sasvim drugačije doživljavaju stvari, tvrde da im je značajan samo Beograd i nikakva posebna osećanja za kraj porekla nemaju iako su oni rodjeni tamo i deo života proveli. Da ja Viktoru ne spomenem ne bi ni znao da baba i deda nisu iz Beograda bar poreklom.

Stoga razumem ona putovanja usvojenih u Kinu, Koreju i sl. Kad je moj doživljaj ovakav onda mogu da zamislim kako je biti odsečen od sasvim različite kulture i ne znati čak ni jezik kojim su pretkinje i preci govorili a kamoli njihove običaje, stavove, snove i nadanja… Dacu sam više puta upitala za osećanja za kraj porekla ali ona je negirala da je to problem i da ima neku vezanost. Možda zavisi od ličnosti, kao što se moji roditelji i ja razlikujemo u vidjenju kraja porekla i kao što sam ja više vezana iako bi bilo logično da su oni, i usvojene osobe se mogu razlikovati u svom doživljavanju. Onda ni detetu koje smo usvojili to isto neće biti problem. A možda i hoće pa je potrebno da ga povežemo i sa usvojenim precima i pretkinjama i podržimo u povezivanju sa biološkim.

No pošto ipak polazimo i od sebe ja sam Viktoru davno počela da pričam o kraju njegovog biološkog porekla, tek kasnije sam mu rekla da su mu biološki preci i pretkinje odatle. Ustvari po meni usvojena deca imaju dva stabla, to uobičajeno biološko a i usvojene pretke i pretkinje. Već sam o tome Viktoru pričala no on voli da mu se stvari ponove više puta pa pita jutros kao da za to nije nikad čuo. O biološkim precima i pretkinjama ispričala sam mu koliko znam mada je to malo pa sam se zadržala samo više na istoriji tog kraja i kako se ta istorija odražavala na živote ljudi. O usvojenim pretkinjama i precima sam imala da mu ispričam mnoge ličnije priče i nisam se zadržavala onda toliko na istoriji nego više na tim pričama. On voli da ih sluša kao što sam i ja volela, to dodju kao neke bajke, mada mislim da su više od toga… Otkako je Viktor došao nikako nismo išli u usvojeni kraj porekla da bih utvrdila da li su njegove reakcije slične mojima, da li je to i njegovo mesto moći i da li su ga preci i pretkinje pored nas takodje „usvojili“. Htela sam ja da idem odmah ali odlazak je uvek izmicao. Do ove godine.

Boravili smo letos neko vreme u TOM kraju. Na svesnom nivou Viktorove reakcije nisu bile toliko ushićene kao moje kao deteta. Nisam ni očekivala, on nije ja. Dopadao mu se kraj, uživali smo u odmoru, prirodi, divnom vazduhu… ali nisam primećivala onu magiju koju sam ja pronalazila kad tu dodjem. No snovi su tkali svoju priču. Viktor je već prve noći bio zapanjen: „Jao mama šta ja ovde sve sanjam, kakve boje, kakve poruke…“ Pa bi počinjao da mi prepričava sve to, radilo se o meni i njemu i dubljim značenjima. Isto je bilo i sa mnom naravno. U tom kraju uvek su mi snovi bili živopisni, puni boja, mirisa, poruka… Bilo je tako i ovog puta kao svih prethodnih. Odatle mi i poredjenje ovog mesta gde živim sa bolničkom sobom a onog sa živopisnom šumom. Ovde su mi snovi isprekidani, jedva ih se setim, dodju povremeno, daju neku poruku. Tamo je svaka noć bila uzbudljivo putovanje u svet boja i mirisa, dobila sam najrazličitije poruke, za nekoliko dana mnogo više nego što ovde dobijem godinama. Zapanjujuće – isto se dešavalo i sa Viktorom. Već posle prve noći u kraju porekla oboje smo ustali ošamućeni od siline snova i doživljaja. Iako sam mu pričala o tim mestima na koje ćemo ići zadržavala sam se na svesnom delu. Nisam se ni setila da mu spomenem da se menjaju i snovi ali nisam ni znala da će i kod njega biti tako. Tako da mu nisam mogla sugerisati nešto. A i da jesam ne možete izazvati snove ili su tu ili nisu. Bili su sa jakim porukama i značenjima, čak i dosta jasni jer smo bili u snovima on i ja, nije bilo asocijacija na nešto drugo sem na (usvojeno) poreklo… Tada sam znala da su ga preci i pretkinje „usvojili“. Prvi put sam mu jutros eto spomenula da bi i snovi mogli imati veze sa pretkinjama i precima. I dok smo bili tamo i neko vreme eto posle putovanja ništa nisam govorila.

Mislim da je ta veza značajna ili bar meni jeste. To je jedan od razloga što ne volim da svodim porodicu bilo na radjanje bilo na gajenje. Porodice bi trebalo da budu mnogo više od toga. Naša usvojena deca ne bi trebalo da se povežu samo sa nama nego i sa rodbinom a i sa precima i pretkinjama, krajem porekla da bi usvojeni identitet doživljavala kao svoj. Naravno to ne menja njihov biološki identitet, i jedan i drugi je njihov. Viktor naravno zna našu rodbinu ali kažem nisu naše veze tako intenzivne a i nema dece njegovog uzrasta. No drago mi je da ga ova veza sa pretkinjama i precima nije zaobišla.

Iako ću ja staviti ovaj tekst u deo bloga koji smo nazvali ’lični stav’ nemojte misliti da je on toliko baš ličan i deo mističnog doživljavanja. Postoje i naučna razmatranja na ovu temu a neki usvojeni to često spominju. Termin koji se koristi je ’genealogical bewilderment’ a odnosi se baš na to da se usvojena osoba oseća odsečenom od prethodnih generacija tj pretkinja i predaka. Više o tome možete pročitati na sledećem linku: https://en.wikipedia.org/wiki/Genealogical_bewilderment Naravno ima i na drugim mestima na netu pa možete potražiti.

adoptee-family-tree

Romantična ljubav kod ostavljene dece (Jovan)

• Koliko su deca, ostavljena od bioloških roditelja specifična u romantičnoj vrsti ljubavi? Jesu li uopšte i na koji način?
Pre nešto više od deset godina imao sam devojku koju ću za potrbe bloga zvati Nina. Nije bila ostavljena na klasičan način i potpuno. Rođena je kao neželjeno dete majke sa sela. Svega godinu do dve kasnije, njena lepa, ali prilično sebična majka srela je čoveka svog života iz grada. Bio je to bogat jedinac koji je rado hteo da je oženi, ali imao je jedan uslov. On želi samo nju. Ne i dete. Njegovi roditelji su konzervativni i ne bi nikad podržali da im se sin oženi nekom koja dovodi svoje dete. Nije hteo ni da im saopšti. Ona nije želela da propusti tu priliku pa je odlučila da dete ostavi svojim roditeljima uz koje je živela i majčina sestra kao i jedna njena sestra. Posećivaće dete, mislila je redovno i to je to. Ipak to redovno bilo je sve neredovnije. Majka je uskoro dobila decu s novim mužem kojima se posvetila, a Nina je na selu ostajala sve usamljenija. Kada sam je upoznao ispričala mi je da je majka, u godinama kad je ona na selu živela u teškoj oskudici, radila plastičnu operaciju nosa, redovno išla kod pedikira, manikira… Ipak oprostila ju je i sa punoletstvom i upisom fakulteta u Beograd, počela konačno da živi s majkom, očuhom i polubraćom. Dobila je svoju sobu.
No ono šta je ostalo specifično za nju i po čemu ću je pamtiti je orgomna količina posesivnosti. U veze se uplitala jako retko. Pre mene bila je sama skoro dve godine. Kada u vezu uđe zahteva totalnu posvećenost, a retko koji momak na to može da pristane. Viđali bi se triput nedeljno, a u ostalim danima moralo je da se razmeni bar dvadesetak slatkih porukica. Ja bih joj posla 19, ali nisam odgovorio na dvadesetu i ona bi se već rastužila i naljutila. Napala bi me sutradan. – Zašto me nisi ljubio? Zašto nisi odgovorio? – Aman. Pa odgovorio sam na predhodnih 19. Kasnije sam izašao da vidim druga. Jok. Nije bilo opravdanja. Tada sam shvatio da njoj ne treba samo dečko već i roditelj. A sama se ponaša kao malo dete potpuno željno pažnje.
Dani su bili takvi da si non stop morao da budeš na liniji s njom. Bez ijednog predaha. Čim se završio posao, moralo se njoj biti posvećen. A onda, posle nekog desetog dana, ispričala mi je priču da ona uvek može da zna da l je neko vara? Uvek može da zna gde sam i šta radim. Ja je pitam: Kako? A ona mi ispriča: Imam rođaka (da li polubrat ili brat od tetke) koji radi u mobilnoj telefoniji i upravo na mreži u kojoj ja imam broj. Prošlog dečka, zvaćemo ga sada Miki, je odlučila da proverava tako što je otišla u centar kod rođaka i tražila da joj se preda otkucan spisak svih poruka koju je njen dečko pisao. Memorija pamti tri poslednja dana. Rođak se nećkao, rekao da je on to tehnički može da izvede za svaki broj, ali da to radi samo policija ukoliko se nekom desi misteriozno ubistvo ili nestanak. Jedino tad čitaju sve ne bi li otkrili sumnjivca. Rekao joj je da on time proračuje posao i da može biti suspendovan. Ipak ona je bila uporna. Uslovila je svoje prijateljstvo s rođakom, podsetila ga je kako mu je pozajmljivala pare i pomagala pa je on na kraju pristao. Upisao je broj njenog dečka i otkucao joj sve poruke koje joj pisao poslednja tri dana. Nije bilo bog zna čega, ogovaranje ni preljube, pa se smirila. Ipak za mesec dana došla je ponovo. Tako je nastavila da uhodi dečka, dok jednom posle trećeg meseca njihove veze ipak nije dobila napismeno jednu poruku gde se dopisuje s nekom devojkom i zakazuje joj sastanak u 8 kod konja. – Aha – mislila je Nina – bila je u pravu što je sumnjala i odlučila je da iznenad idečka tako što će se i sama pojaviti na istom mestu i u isto vreme. Scena je bila nesvakidašnja. Dečko je taman susreo novu, a iza leđa mu je izašla Nina i rekla ćao. Pokvarila mu je ceo sastanak, a on se jedva izvukao. Za nekoliko nedelja pojavila se ,,ponovo slučajno“ na istom mestu gde je ugovorio sastanak sa novom, a par nedelja ponovo. Bila su to različita mesta, a on je od nje, posumnjajući da je neki duh, skoro i poludeo. Mislio je da su sve devojke njene nameštene drugarice koje mu se javljaju i zavode ga preko društvene mreže. osle trećeg pronalaženja, priznala mu je čime se oslužila pa su raskinuli. – Eto vidiš – rekla je i meni – Mogu ono šta ljudi i ne pomišljaju. Zato me se čuvaj i nemoj da pomisliš da me varaš. Sve mogu da saznam. Shvativši s kim imam posla raskinuo sam sa njom. Rekla je da je slomljena najstrašnije. No ipak ja nisam mogao više da izdržim. Džaba i izgled i sve, ali previše je ona bila teška za mene. Njena preveliak ljubav i posesivnost postalo je nešto što toliko guši pa sam u konačnm zbiru sa njom izdržao celih 18 dana.
Zaključak koji sam tada izvukao je da je ona verovatno toliko posesivna i zahtevna jer nije dobila tu bazičnu, osnovnu roditeljsku ljubav. Kao da u meni pored romantične ište i tu ljubav i kao da želi da zgrabi što više jer se boji ostavljanja više nego prosečne osobe. Kod nje, sećam se ogromne nesigurnosti, težnje da se tepa iako smo tad oboje preši dvadeset i neku… Sve u svemu jedno ponašanje koje se teško moglo podneti. Sreo sam je nakon dve godine, a ona mi je rekla da nije dobro jer ju je nedavno ostavio novi dečko posle čega je doživela slom živaca. Mislila je da je drugačiji od svi dosadašnjih, ali ponovo nije odolela da špijunira orukice preko rođaka koji radi u mobilnoj mreži pa je shvatial da je i taj vara i želi se prijateljima na nju i njene osobine. Besno je zaključila da smo svi isti i ljuta ušla u autobus.
Ima li sva ta osesivnost i gušenje ljjubavlju i ta njena nesigurnost veze s tim što je nekad ostavljena ili je po sredi nešto drugo? Čist posesivni karakter i dostpunost špijuniranja koja je postala njen usud? Koja su vaša isksutva?

ad love1

Budimo prijateljice

Danas je u SAD dan bioloških majki pa su stranice o usvajanju prepune čestitki poput ove koju ću ja staviti u tekstu i tekstova o biološkim majkama. Iako sam nešto umorna i ja reših da napišem jedan tekst o temi o kojoj već neko vreme razmišljam i pričam sa Jovanom a tiče se bioloških roditelja. Ali pošto je to na današnji dan stavih naslov koji se odnosi na majke, mada isto važi i za očeve. Naime čini mi se, a možda je to samo moj lični stav, da je prijateljski odnos ili bar podržavajući prema biološkim roditeljima nešto što donosi mir ne samo deci nego i samom usvojenom roditelju. Ili bar kod mene je tako.

Pisala sam da sam ja imala dobar odnos prema Mileni od početka a biološkog oca sam zavolela kroz Viktora. Ali vremenom sam nekako razvijala odnos prema njima iako su odsutni. I ja sam sama vremenom bila sve sigurnija u svojoj ulozi majke a zadovoljstvo dopušta velikodušnost. I čini mi se da to ima pozitivan uticaj na Viktora ali i na ono o čemu je ovaj tekst, pozitivan uticaj na mene. I imam utisak da se osobe koje susrećem a da imaju neki loš odnos prema biološkim roditeljima mnogo više bave njima nego što ja to činim. O tome sam najviše pričala sa Jovanom, naravno i o konkretnim primerima o kojima ovde neću pisati.

Razmišljajući zašto je to tako palo mi je na pamet prvo radjanje. Mislim prva misao verujem svih ljudi je da decu radjaju majke. Tek u drugom krugu može da se razmišlja da neka odredjena žena je učinila nešto nedopustivo zbog čega joj se osporava da je majka… Ili na primer gde je dopušteno surogat materinstvo žena koja je rodila ne mora biti i biološka majka. Ali to su iznimni slučajevi. Osoba mora da ima stalno angažovanje i da troši energiju da dokazuje i sebi i drugima da majka nije majka. Na kraju niza godina kad osoba jedva ubedi sebe i druge da su usvojena deca rodjena iz srca će i dete krenuti u reunion i onda će opet iskočiti ta nepriznata majka. Opisivala sam već moj put od onoga kako su nas učili da govorimo ‘žena koja je rodila’ do nazivanja po imenu i ‘biološka mama’. Ili od cenzure na pesmu ‘decu ne donose rode već ih radjaju majke’ do mog glasnog pevanja te pesme i jasnog saopštenja Viktoru da tu pesmu pevam Mileni. Objašnjavala sam da mislim da je to važno za njega ali kažem u poslednje vreme razmišljam da je važno i za mene. Pisala sam već da kad sam pevala tu pesmu prvi put kao da sam osetila nalet pozitivne energije Bio je to jedan sasvim mističan doživljaj u kome mi se činilo da su se svi naši životi prepleli a ne samo naši nego i od svih naših predaka i pretkinja i od tog jednog povezivanja i medjusobnog priznavanja dolazio je mir i pozitivna energija.

Drugo je genetika. Verujem da svi usvojeni roditelji ne pridaju njoj suštinski značaj ali teško da iko od nas može sasvim da je negira. Nije mi uopšte jasno kako osoba koja ima loš odnos prema biološkim roditeljima reaguje kad primeti njih u detetu. Da li se zavarava i ne suočava? Da li potiskuje? Ili sa užasom primećuje neku sličnost… Šta kod bilo to opet traži dodatnu energiju koju osoba troši dokazujući sebi i drugima da su zakoni genetike kod usvojenog deteta prestali da važe ili da je biološki roditelj bezosećajni skot a nekim neverovatnim čudom ili verovatno susretom sa plemenitošću usvojenih roditelja dete ispade krajnje osećajno. Sve to su mislim zahvati u koje ni sama osoba ne veruje i otuda mislim sve veće i veće bavljenje kako bi se dokazalo ono što se ma koliko bavljenje bilo ne može dokazati. Ja sam kažem baš Viktorovog biološkog oca zavolela kroz Viktora. Baš sam večeras spomenula Snedri i Daci da slučajno imam informaciju da je on sjajan vozač a da Viktor ima jako puno talenta za vožnju iako smo mi antitalenti za to a slično je bilo i u hraniteljskoj kući. Ja se na sve sličnosti koje mogu da povežem sa njima osmehujem, kao kada npr biološki roditelji u klasičnim porodicama pomisle da dete liči na neku dragu tetku. Slikam ga kako bih jednog dana to mogla da podelim sa njima, da sam pronašla tu i tu sličnost, da smo ih spominjali i u onim godinama kad je naš susret bio daleko. Već sam rekla Viktoru da bih ja volela da upoznam svakako njegove biološke roditelje. I već se tome radujem. I sve to mi donosi mir. Iako deluje da se ja možda mnogo bavim biološkim roditeljima to su zapravo samo trenuci. Primetim Viktorovu sličnost sa njima, osmehnem se i obradujem skoro kao kad primetim sličnost sa mnom ili Jovanom i nastavim sa dnevnim dogadjanjima.

Ne bih sad da ovaj tekst zvuči kao samohvala. Možda sam ja na sasvim pogrešnom putu. Ili možda zavisi od ličnosti. Možda  meni ovakav stav donosi mir a nekom drugom bi unosio nemir. I iako sam kažem sa Jovanom pričala o ovoj temi razmišljala sam da li da to opisujem ovde…. ali eto danas pročitah mnogo pozitivnih poruka za biološke majke povodom njihovog/našeg dana pa me je to inspirisalo i za pisanje na našem blogu.

birth mother day

Poznate osobe i usvajanje

U inostranstvu je usvajanje često u vestima preko poznatih koji usvajaju. Andjelina Džoli i Bred Pit su svakako najpoznatiji par i meni najdraži. Tu je i Madona čije se neko usvajanje osporavalo, kao biološka majka nije dala saglasnost. Kejt Blanšet je skoro usvojila dete. Tu su i mnogi drugi, staviću link na kraju teksta za neki članak gde se nabrajaju poznate ličnosti koje su usvojile decu… Mislim da je lista i daleko veća, čini mi se da nije spomenuta tamo Ema Tompson… No, nebitno, nije ovde cilj da ih sve pobrojim nego da li je to kad poznate osobe usvajaju dobro/loše za usvajanje? Da li su oni isti kao i mi ili druga dimenzija?

Ja spomenuh kad sam usvajala baš Andjelinu i Breda i psiholog me opomenu na to da su oni druga dimenzija… S jedne strane jesu svakako, bogati su i poznati… Sa druge pa i oni su usvojeni roditelji. Po člancima meni deluju sasvim u redu… Čak i kada je ona kućna pomoćnica htela da ih ocrni reče da im deca ostavljaju hranu po kući, Andjelina vrišti u kupatilu a deca se svadjaju. I moj Viktor ostavlja hranu po kući, to je baš znak da su deca odomaćena u kući i da nisu u zatvoru. Ko ne bi vrištao pored šestoro dece? 😀 Sasvim je normalno da se deca i svadjaju… Takodje sećam se da sam pročitala kako je Bred Pit zamerao Andjelini da više pažnje poklanja usvojenoj deci nego biološkoj. I to mi se svidelo, to mi deluje kao ono – rodjena da bude usvojena majka. Mada se nadam da je u medjuvremenu to izbalansirala.

Eto kroz te članke, kroz te sve poznate porodice sa usvojenom decom stalno je usvajanje na dnevnom redu. Sa druge strane pitanje je jesu li motivi za usvajanje uvek roditeljski? Ali znamo li jesu li ispravni motivi i kod običnih smrtnika? Te slike Andjeline sa decom koja ne liče na nju i sa decom koja liče na nju iskaču na sve strane i urezuju se kao nešto normalno, poželjno. Sa druge strane moglo bi izgledati da je usvajanje suviše lako pa da se zaborave sve one teške strane. No ja sam ipak sklonija da vidim pozitivnije strane ove pojave… Kad je usvajanje toliko prisutno progovoriće se i o problemima, o nečemu čega nema ne može se ni diskutovati.

Kod nas nema mnogo poznatih sa usvojenom decom. Da li zato što je usvajanje opterećeno toliko predrasudama pa ih imaju i poznati? Ili je kod zapadnih zvezda ipak reč o samopromociji jer je usvajanje nešto pozitivno dok ovde još nema tog pozitivnog vidjenja usvajanja? Od poznatih usvajanja kod nas meni se jako svidja Sergej Ćetković i njegovo diskretno spominjanje usvajanja ćerki, onoliko da nije tajna ali da nije ni senzacija.

Šta vi mislite?

Evo i tog članka koji spomenuh

http://www.kurir.rs/stars/poznati-koji-su-usvojili-decu-velika-ljubav-ili-pomodarstvo-clanak-1622359

angellina-jolie-pax-pitt-6-1-07

%d bloggers like this: