Usvajanje

Početak » Mi i okolni svet

Category Archives: Mi i okolni svet

Nekad i sad – Tara

Te davne 1960. godine, kada sam se posle petogodišnje veze udala, imala sam 22 godine. U početku smo živeli u mojoj porodici u Beogradu. Često smo posećivali porodicu mog supruga koja je živela u jednom mestu u zapadnoj Srbiji. Na samom početku je bilo nagoveštaja da će biti problema ukoliko ubrzo na svet ne dođe novi član porodice – dete. Tako je i bilo. Mnogo sam teških dana, meseci i godina provela, jer nije bilo poroda. Porodica moga muža je svaki naš dolazak kod njih propratila prigovorima, zbog čega sam prolazila kroz veliku patnju, uz mnogo prolivenih suza. Moja svekrva, iako je živela u seoskoj sredini, imala je razumevanje za mene i to je pokazivala kroz svoje blago ponašanje prema meni. Nikada nas nije povređivala i hvala joj na tome. Razumela je da posle teške operacije pluća, koju sam imala sa 19 godina, mom organizmu treba vremena da se oporavi i da bude spreman za sve izazove koje sa sobom nosi trudnoća. To sam veoma poštovala, a ćutke sam podnosila prekore, pa čak i uvrede mog svekra i zaove, sestre moga muža (koja se već ostvarila u ulozi majke). Svaki odlazak kod njih izazivao je kod mene strepnju i nemir. Bilo je mnogo teško… Sedme godine braka na veliku radost nas roditelja i svih ostalih, rodio se naš dragi sin. Bili smo presrećni! Posvetili smo se maksimalno njegovom odrastanju.

Izrastao je u dobrog, valjanog i razumnog čoveka, Bogu hvala. U školi je bio dobar đak i drug. Prolazile su godine. Stigao je do fakulteta, postao akademski građanin i počelo je novo poglavlje u njegovom životu. Mladost čini svoje, te je započeo emotivnu vezu sa svojom koleginicom sa fakulteta, Snedrom, koju su krunisali brakom. Mladi, lepi, dobri, srećni u svojoj velikoj ljubavi, puni planova za budućnost, gradili su svoj život. Kao majka i kao svekrva bila sam srećna videvši koliko uživaju u svojoj ljubavi i radovala sam se njihovim uspesima. Želja da se ostvare kao roditelji bila je velika. Godine su prolazile, a do toga nije dolazilo na žalost njihovu i svih nas. Sve su preduzimali da dođu do potomstva. Setila sam se mojih patnji u mladosti povodom nemanja poroda i prekora muževljeve porodice, te nikada nisam pomislila da na bilo koji način opterećujem moju decu, sina i snaju, jer njihova patnja je već bila velika. Naprotiv, kada je moja snaja rešila da se podvrgne vantelesnoj oplodnji, skrenula sam joj pažnju da dobro razmisli o tome, jer hormonska terapija nije nimalo bezazlena i da prvenstveno treba da misli na svoje zdravlje, što je svesrdno pozdravila i majka moje snaje.

Kada su moja deca odlučila da usvoje dete, od srca sam to prihvatila. Međutim, i taj poduhvat je za njih bio mukotrpan. Usledila je priprema koja je zahtevala dosta vremena, strpljenja, odricanja, brige. Bili su hrabri, uporni i sa mnogo ljubavi, uz našu podršku, savladavali su velike teškoće u svakom smislu. Njihova ljubav, želja i trud doneli su im na dar od Boga predivnog dečaka od tri godine! Radost i sreća preplavila je naša srca. Jedva sam čekala da ga upoznam!

Od prvog dana kada sam ga videla, osvojio me je, jer je to dete koje se lako zavoli. Njegova pamet i dobrota učinili su da ga svakog dana sve više volim. Kada me pogleda svojim malim crnim okicama, duša mi se razgali i celo moje biće se ispuni srećom. Bezgranično ga volim i ponosna sam što imam takvog unuka. U početku je bilo poteškoća oko njegovog navikavanja na novu sredinu i na sve nas, ali je naša velika ljubav učinila da nas je prihvatio. Njegova privrženost prema roditeljima, mome sinu i snaji, je sada snažna.

Postepeno sam se i ja kao baka uključivala u njegovo odrastanje. Družimo se i gledam da mu ostanem u lepom sećanju. Imam dosta godina ali se trudim koliko mogu da mu priuštim neke događaje koji će mu ostati kao lepa uspomena na baku. Još dok je bio u vrtiću, moja snaja je predložila da jedan dan tokom svake radne nedelje moj unuk Lepotan provede kod mene („odmor – dan“). Igrali smo se sakrivanja, memorije, „čoveče ne ljuti se“. Od kada je pošao u školu obično petak popodne posle škole provodi kod mene. Igramo karte i šah, spremam mu jela koja voli i palačinke, a ponekad ga baka izvede i u kafanu na njemu omiljene ćevape. Sebi želim da još poživim i da uživam družeći se sa mojim prelepim i predobrim unukom koga volim odavde do večnosti i dalje. Uživam gledajući svoju decu, sina i snaju, koliko su srećni što su dobili takvo dete na dar, od Boga.

Često kažem mom unuku da je on naš dijamant i naš ponos. U stanu imam dosta njegovih fotografija i kad nije sa mnom ja ih gledam i tom prilikom mu upućujem glasno umilne reči. Ma, mnogo ga volim! Presrećna sam kada vidim koliko su mu moja deca sa mnogo ljubavi posvećena, a on im nesebično uzvraća svoju ljubav. Radujem se svakom susretu sa njim, svakom njegovom uspehu, a ima ih dosta, pogotovu od kada je pošao u osnovnu školu u kojoj je odličan i primeran đak.

Želim da mu prenesem svoje emocije tako da on to pamti i kad odraste, da mu ostanem u lepom sećanju. Želim da ima sećanje na baku koja ga neizmerno, nesebično voli i kad jednog dana više ne budem tu. Završiću sa jednom porukom koju mu često upućujem: „Ti si moj dijamant! Volim te, volim odavde do svemira i nazad!“

Tara (Snedrina svekrva, Lepotanova baka)

Teodor: Moj drug Lepotan

Vuk, Pavle, Laza, Vanja, Tamara, Nina, Veljko… Koga od ove sjajne ekipe izdvojiti, kada ih sve podjednako volim? Zato ću Vas upoznati sa jednim novim, divnim dečakom. To je moj drug Lepotan.

On se zove Lepotan, a za mene je Laki. Ima osam godina i ide u osnovnu školu „… …“. Skoro smo iste visine. Ima braon, kratku kosu i tamne oči. Njegovo lepo lice krasi mali nos i lepi zubi. Odličan je đak i odličan je drug. Iako živimo u istoj ulici, mi smo počeli da se družimo na bazenu. Zajedno treniramo plivanje. Laki je jedan tih, miran i kulturan dečak. Ja sam ga brzo zavoleo. Dok smo u bazenu, uvek nađemo vremena da se poigramo i slatko nasmejemo. I to sve dok nas trener ne gleda! Laki se uvek smeje mojim šalama. Dolazio mi je u goste. Tada smo shvatili da volimo iste igračke, knjige i igrice. Uživali smo. Iako mi je Laki od samog početka drag, zbog jedne situacije mi je još draži. Jednog dana otišao sam umoran na plivanje. Nije mi se plivalo, ali sam i pored umora bio raspoložen za igranje. Radio sam u vodi ono što sam ja hteo, a ne ono što nam je trener rekao. Trener je bio ljut i više puta me je opomenuo. Posle časa, došla je moja mama i pitala nas je kako je prošao čas. Mislio sam da će Laki reći šta sam radio. Umesto toga, Laki je samo rekao: „Bilo je dobro i Teo je lepo plivao.“ Tada sam shvatio da je Laki sa svojih osam godina jedan veliki čovek.

Zbog dečaka kao što je Lepotan, prijateljstvo je najlepša stvar na svetu. Srećan sam što je on moj drug i jedva čekam naše nove avanture!

Teodor, devet i po godina, III razred osnovne škole

Nisam plemenita zbog usvajanja!

Pre neki dan sam opet proglašena plemenitom zbog usvajanja. Poražavajuće što je bilo od strane lekara. Ako ljudi koji bi trebalo bar toliko da poznaju usvajanje ne poznaju ga, šta da očekujemo od ostalih?

Dolazim kod mojih roditelja i pričam im.

Otac: „Kakve veze usvajanje ima sa plemenitošću?“

Ja: „Ja ne znam. Moraćeš to da pitaš te kojima ima veze. “

Majka ponavlja njenu omiljenu rečenicu iz doba dolaska Viktora: „Viktor je nama doneo sreću. A da li smo je mi doneli njemu ostaje da se vidi.“

 

Nekoliko dana kasnije nalazim se sa prijateljicama koje su isto usvojene mame i prepričavam situaciju koja mi se desila.

Prijateljica: „Ali ja sam usvojila iz čisto sebičnih razloga!“

Ja: „I ja isto. Ali nema mi tu da budemo sebične, šta mi znamo o sebi, plemenite ne može drugačije!“

Našu muku pretvaramo u smeh, šalimo se… Onda se pitamo šta je tim ljudima. Da li oni stvarno veruju u tu frazu ’usvajanje je plemenit čin’? Ili je pominju jer su je negde čuli? Ili je neki drugi razlog za to… Onda pričamo da li reagovati, pričati, pisati ili ih pustiti da nas zasipaju plemenitošću… Ja kažem prijateljicama da ću opet da pišem o ovom fenomenu. Jovanu i meni je za neki dan pet godina kako smo prvi put ugledali naše dete. U toku ovih godina čula sam xy puta o našoj navodnoj plemenitosti. I pisala bar isto toliko puta da NISMO  plemeniti. Ne mogu da smislim neke nove argumente za ovaj tekst. Pisali su i drugi. Tako da je za vas koji ste čitali te tekstove već ponavljanje. Ali eto i dalje to slušam… A vidim i kod prijateljica koje tek usvoje slično. Objave slike deteta na fb a nadje se bar jedna osoba da ih obaspe plemenitošću. Nisam primetila da kad se objave slike nakon rodjenja deteta ljudi čestitaju zbog plemenitosti. A zapravo te dve situacije iz ugla roditelja su potpuno iste.

U mom slučaju ja sam prvo pokušala da budem biološka majka. Meni su i usvajanje i biološko roditeljstvo bili snovi, svejedno mi je bilo, majka i na jedan i na drugi način. Jedino mi ne bi bilo svejedno da se nijedan od snova nije ispunio. Medjutim s obzirom da mom suprugu usvajanje nije bio san onda je redosled išao tako. Jovan je imao dosta dilema i tek kad smo definitivno prelomili da ne idemo na pokušaje vto više prebacio se na roditeljstvo putem usvajanja. Ali ista ona ja koja sam želela da budem biološka majka sam želela da budem i usvojena majka. Nema nikakve plemenitosti u drugom činu ako je nema u prvom. Motivacija je potpuno ista.  Slično slušam i od mojih prijateljica, slično su pisale i druge usvojene majke na forumima i na blogovima.

Ima neke razlike u tom putu pre kretanja u dobijanje podobnosti za usvajanje. Nekom je poput mene usvajanje san, nekom nije. Neko pokušava dugo godina da bude biološki roditelj. Neko ne ide ni na jednu vto. No kada se odlučimo, prelomimo da krećemo u dobijanje podobnosti, svi smo krenuli da bismo bili roditelji. Još nikad nisam čula da je neko krenuo da bi bio humanitarac. Ako ima takve osobe mislim da je to potpuno pogrešan motiv. Usvajanje je roditeljstvo. Da bi se sve situacije koje roditeljstvo nosi iznele potrebna je ljubav roditelja. Ona ljubav koja je bezuslovna, ona za sopstveno dete koja nema granica i ne poznaje se pre nego što smo roditelji. Pre nego što smo roditelji krenuli smo zbog sebe a deo motiva da budemo roditelji je sigurno sebičan.

Sa druge strane postojalo je dete kome biološki roditelji iz nekog razloga nisu mogli da brinu o njemu. Ti razlozi su različiti od toga da nisu živi, preko toga da ne mogu iz raznih razloga ili da opet neće i ne mogu. To za ovu priču nije toliko bitno. Oni su se odrekli roditeljskih prava ili su im ista oduzeta. Onog trenutka kada dete dobije podobnost za usvajanje traži mu centar za socijalni rad nove roditelje.

Znači s jedne strane postoji par ili osoba koji žele da budu roditelji sa druge strane dete kome su potrebni roditelji. Te dve kompatibilne želje se spajaju u jednu i uz pomoć spoljnih okolnosti tj socijalnih radnika koji odlučuju da su odredjeni roditelji najbolji za neko dete – postaju porodica.

Sve u svemu – nema plemenitosti. Usvajanje NIJE humanitarni čin. Ili je humanitarni čin koliko i radjanje deteta i nastajanje porodice na taj način.

Ja mogu samo da pretpostavim gde je nastala i kako je nastala ta često ponavljana fraza. Usvajanje nije toliko uobičajeno. Nisu svi ljudi za to, bitno im je da genetski dete bude njihovo, bitno im je radjanje. I onda polaze od sebe. Ako je to njima toliko bitno da nikad ne bi mogli da usvoje ’tudje’ dete onda ti ljudi koji nisu kao oni mora da su mnogo plemeniti. Previdjaju raznolikost medju ljudima.

Prvo deca su svoja ali ako predjem na to uobičajeno svojatanje – Viktor je moje dete. I pre nego što smo krenuli u usvajanje njega ja sam smatrala da usvajam moje dete, ne nečije tudje. Pri tom ne negiram da je to dete biološko dete nekih roditelja. Viktorovi biološki roditelji mogu u svojim glavama razmišljati da je Viktor njihovo dete. Ja se i nadam zbog Viktora da oni tako razmišljaju. Usvojena deca jesu deca četvoro roditelja, neraskidivo povezanih u njima.

Zakonski Jovan i ja smo nakon usvajanja Viktora njegovi jedini roditelji. Njegovi biološki roditelji obrisani su iz izvoda iz matične knjige rodjenih i upisani smo mi. Isto je u svim ostalim dokumentima. Znači nismo nikakvi staratelji, humanitarci, štatijaznam nego roditelji sa svim pravima i dužnostima roditelja. E sad jedno je zakon države a drugo ono što je istina i što je dobro za dete. Pošto je dobro da dete bude odgajeno sa saznanjem o svom usvajanju, sa onoliko podataka koliko o njegovim biološkim roditeljima imamo, sa podrškom da može da ih potraži jednog dana itd – mi to činimo. To isto ne spada u neku posebnu plemenitost. Spada u prepoznavanje onog što je najbolje za naše dete. Valjda je uobičajeno da roditelj čini ono što je najbolje za dete. To što neko ne može da zamisli da je još neko roditelj sem njega, mora da bude jedan jedini samo govori da on nije za usvajanje. Ne govori da mi koji jesmo smo plemeniti. I ja imam jedno dete i ne mogu da zamislim kako je imati dvoje. Pa ne idem da ljudima sa dvoje dece prikačujem to da su plemeniti kad su tako nešto uspeli.

Zašto meni nešto što je pozitivno smeta? Smeta jer iz te pozitivne predrasude vreba negativna u pozadini. Mi smo roditelji i dete, naš odnos nije izgradjen na genetici, zajedničkom poreklu i precima, ličenju i nasledjivanju nego na čistoj ljubavi. Mi smo prošli mnoge teške situacije koje smo mogli da prodjemo samo uz ogromnu ljubav koju donosi odnos roditelj-dete. Ja smatram da je plemenitost pogrešan motiv jer se ona iscrpi. Plemeniti smo neko vreme a onda ako nam se uzvraća loše nismo više. Kad se čini plemenitost onda druga osoba treba da nam je zahvalna. Viktor ne mora nama da bude zahvalan. Ja nisam činila nešto njemu. Zahvaljujući njemu ja sam postala majka i onda sva moja osećanja i eventualna činjenja proizlaze iz te činjenice. Moj život je imao smisla i pre toga ali je dobio novi smisao i novu sreću nakon majčinstva.

Iz plemenitosti sledi da smo mi manje roditelji ili uopšte nismo roditelji. A za naše dete sledi da uopšte nema roditelje, s obzirom da je izgubilo prve roditelje a dobilo humanitarce, ono nema roditelje. E pa neće biti. Bar kod mene to neće nikad proći. Koliko su oni uporni da me zovu humanitarkom toliko ću ja biti uporna da sebe nazivam majkom. Koliko su oni uporni da moje dete zovu detetom bez roditelja toliko ću ja biti uporna da ga zovem detetom sa četiri roditelja. Inače ne postoje deca bez roditelja nikad. U periodu dok se država brine o deci to su zapravo deca bez roditeljskog staranja.

Takodje iz plemenitosti sledi da je usvajanje bolji život. Nadam se da usvajanje jeste uvek bolji život. Nadam se da će Viktor prepoznati kao odrastao ovaj put kao bolji. Ali usvojeni na zapadu insistiraju da je usvajanje samo drugačiji život. Nema garancije da će to biti bolji život. Kako biološke porodice mogu biti nefunkcionalne, kako može postojati udaljenost i nerazumevanje isto se može dogoditi i u usvojenoj porodici.

Ipak to je sasvim površno shvatanje usvajanja – bolje, gore, lepo, ružno… Usvajanje je jedan kompleksan proces i naravno da ne mora neko van toga da zna sve nijanse. Ali ako već priča ili se susretne mogao bi da ima osnovno razumevanje.

Prvo objavih članak na mom ličnom blogu no pošto smo svi kao usvojeni roditelji zasuti plemenitošću to se našao i ovde https://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/2017/05/15/nisam-plemenita-zbog-usvajanja/

loss

Usvojitelji i roditelji

U poslednje vreme nailazim na komentare koji bi trebalo da budu pozitivni a gde se (usvojeni) roditelji nazivaju usvojitelji. Ja ne mogu da ih doživim kao pozitivne nakon te reči. Naravno to može biti samo moj lični stav.

Ja se od prvog časa osećam kao majka MOG deteta. Normalno je sve što se uobičajeno pripisuje za majke i to nije posebno herojsko, niti humanitarno delo.

U stranim tekstovima izraz „adopters“ (usvojitelji) se koristi samo kad neko izražava negativno mišljenje. Kad hoće da istakne da su to bili manje roditelji, loši roditelji, da je detetu lošiji put bio što je usvojeno nego da nije. Onaj koji izražava pozitivan stav prema usvajanju koristi izraz „parents“ ili „adoptive parents“ (usvojeni roditelji).

Kod nas eto i u pozitivnim komentarima se koristi izraz usvojitelji ali ja sam duboko ubedjena da ne može biti pozitivnog komentara sa takvim izrazom. Kada se koristi reč usvojitelj onda on odgaja nečije tudje dete. Sasvim je za divljenje ako je usvojitelj još i dobar. Usvojitelj je human, eto video da ima puno napuštene dece pa poželeo da gaji neko od njih. Kada se koristi reč usvojitelj negira se duboka povezanost i neupitnost odnosa dete-roditelj. Kada se koristi reč usvojitelj onda to nije roditelj ili je bar manje roditelj. To je eto humanista, neko dovoljno širokih shvatanja da gaji tudje dete. Možda će imati sreće da nakon usvajanja dobije i svoje. Prethodne tvrdnje pozitivni komentatori ne kažu često ali sledi iz reči usvojitelj pa se ponegde i donekle provuče. Pošto se biološkim roditeljima takodje od komentatora spočitava roditeljstvo, oni su oni retki izrodi koji su izdali uobičajeno shvatanje roditeljstva i učinili nezamislivo, to ispada da usvojeno dete uopšte nema roditelje.

Zapravo usvajanje mislim i jeste ponešto izmenjena slika sveta. Mada jeste i prirodno i javlja se i u prirodi da životinja jedne vrste odgoji drugu. Opet nije to toliko česta pojava naročito kod nas, a i novijeg je datuma da se o tome govori javno. Stoga i osobe koje pokušavaju da se saosećaju sa usvojenima često ne razumeju usvajanje.

Po meni, u usvajanju zaista nema potpune paralele sa klasičnom biološkom porodicom u kojoj se i radjaju i odgajaju deca. Sve ono što vezuje roditelje i decu u biološkim porodicama ovde je razdeljeno. Radjanje, genetika, poreklo, ličenje vezani su za biološke roditelje. Odgajanje, sve male i velike uspomene, stavovi prihvaćeni kroz vaspitanje, bliskost koja se stiče zajedničkim životom – vezane su za usvojene roditelje. Znači ima četiri roditelja (sem ako dete nije usvojeno od strane singl osobe onda ima tri). Za komentatora koji ne želi da se upušta dublje dovoljno.

Za ono dublje mislim da usvajanje nikako nije prosta deoba, a ni zbir. I biološko roditeljstvo u nekom smislu nadilazi ono što je ono u klasičnim porodicama. Reunioni pored težine i neizvesnosti često nose neka prepoznavanja na dubokom nivou. Sa druge strane kako ja volim da kažem mi u usvojenoj porodici smo pored roditelja i dece i saputnici i sapatnici. Prošli smo dug put povezivanja u kome ništa nije bilo podrazumevano.

Kada se stvari nazivaju pravim imenima onda i postupci bolje shvataju. Što neko traži te „neljude“ koji su ostavili dete? Zato ih uznemirava? Možda ne žele da budu nadjeni. Zato što oni jesu (biološki) roditelji što je pored moralne i biološka kategorija. Osoba ima pravo da zna ko je zaslužan za njegovo donošenje na ovaj svet, ima pravo da zna svoje biološke pretke i ostale stvari koje neusvojeni uzimaju „zdravo za gotovo“. Niko ne može da biološke roditelje natera da se vidjaju trajno sa detetom koje su dali na usvajanje. Ali ne može pravo biološkog roditelja na tajnost da bude iznad prava usvojene osobe na identitet. Sem toga postoje druge osobe, biološka braća i sestre, možda oni žele da održavaju kontakt sa bratom ili sestrom datim na usvajanje. Ne može se jednoj osobi davati tolika prava na živote drugih osoba.

Sa druge strane – zašto dete nije zahvalno usvojitelju što ga je gajio? Kako je usvojitelju kad dete traži biološke roditelje? Ne radi se o usvojitelju nego o roditelju. Ne treba da bude zahvalno. Za roditelja je valjda normalno da odgaja sopstveno dete. Nije to činio radi zahvalnosti nego iz svoje potrebe da bude roditelj. Sreća roditelja je tamo gde je sreća deteta. Ako dete ne može biti celovito bez pronalaska biološkog roditelja (a teško da se može biti celovit a da se ne zna ni osnovno o svom rodjenju i poreklu) onda je i potreba (usvojenog) roditelja da se biološki roditelji nadju.

Eto kakva je moć reči, vode do nerazumevanja, vode do razumevanja, verovatno mogu da vode i do različitih razumevanja.

Članak predstavlja moj lični stav pa ga prvobitno objavih na mom ličnom blogu https://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/ No pošto nema ovde članaka dugo a može biti i povod za (ne)slaganje prenesoh ga i na blog Usvajanje 🙂 words

 

 

 

Uspeh usvojenih

Skoro sam čitala dva teksta na ovu temu. Prvi nisam sačuvala ali ako ga pronadjem opet staviću link. Iako me je sam tekst potresao nisam u to vreme mislila da mogu da pišem temu o tome. Naime odrasla usvojena osoba pisala je o svom stavu da je protiv biološke i usvojene dece u istoj porodici. Jedan od razloga bio je uspeh koji je od biološke dece bio očekivan a za nju kao usvojenu iznenadjenje. Za drugi tekst staviću link, on se opštije bavi uspehom usvojenih zaključujući da usvojeni mogu da budu jako uspešni i navodeći primere uspešnih usvojenih. Onda sam već počela da razmišljam kako ljudi sa kojima kontaktiram gledaju na uspeh usvojene dece, da li je on iznenadjenje ako ga ima ili je iznenadjenje ako ga nema. I uopšte da li se na uspeh usvojene dece gleda drugačije nego na uspeh dece koja odrastaju u svojim biološkim porodicama.

Ja bih se prvo zapitala šta je to uspeh. Ako je uspeh biti bogat, poznat, dobar u nekom poslu onda bih se složila sa tim tekstom. Ima mnogo primera uspešnih a usvojenih. Ali da li je to definicija uspeha? Ima bogatih a nezadovoljnih ljudi, uspešnih u poslu a rasturenih iznutra… Dala bih prednost onom unutrašnjem zadovoljstvu, praćenju sopstvenog puta i zadovoljstvu koje dolazi kada radimo stvari koje nas ispunjavaju, za koje smo talentovani, koje smo želeli… Ne bih zanemarila sasvim ni društveni položaj, ni uspeh u školi i kasnije. Mišljenje drugih ljudi utiče na sliku o sebi. Ako neko može da se izdvoji iz toga I izgradi neki nezavisan stav to je mnogo kasnije a svakako ne u ranom dobu.

Povezivanje uspeha i usvajanja mislim da dolazi i od one crno-bele slike u kojoj su biološki roditelji loši a usvojeni dobri “momci”. Tako je eventualni uspeh deteta trijumf sredinskog faktora nad genetikom, takodje i “dokaz” kako su usvojeni roditelji uspešni. Ta slika je podjednako netačna ali mi smo sputani negovorenjem priča naše dece. No tamo gde odrasli usvojeni pišu o svojim reunionima ili gde se pokažu u nekoj emisiji/novinama ponekad potvrde a ponekad sasvim razbijaju tu uvreženu sliku o biološkim porodicama usvojenih.

U svakom slučaju ne bih ja sasvim odbacivala genetiku ali je ni shvatala kao presudu. Ja sam i socijalne radnike i hranitelje pitala o eventualnim talentima koje bi Viktor mogao da nasledi ili koje je pokazivao dok nije bio kod nas. Ni jedni, ni drugi nisu mi rekli ništa. Vrlo brzo nakon dolaska kod nas Viktor je počeo da pokazuje različite talente, višestruko je talentovan ali to nosi i rizik od greške, od zanemarivanja nečeg baš njemu bitnog a forsiranja ne toliko bitnog… Tu mogu da se nadam samo da nećemo sasvim pogrešiti. Jedna od bitnih informacija koju sam ja dobila o biološkoj majci je da je inteligentna, načitana, da voli da uči i da čita… Moram da kažem da sam se oduševila kad su mi to socijalni radnici rekli jer se poklopilo sa mnom. Viktor u početku nije baš pokazivao ni želju za čitanjem, ni učenjem… Ali nisam ja to nekako ni očekivala jer sam mu prvu knjižicu ja pročitala sa tri godine i devet meseci a savetuje se da se već bebama od šest meseci čita. Ali vrlo se brzo to menjalo. Ja mu uvek kupujem i neke knjige koje će stimulisati tu intelektualnu radoznalost a iI on sam pita sve i svašta…

U svakom slučaju naš naglasak u početnom periodu nije bio na učenju i čitanju već na našem povezivanju, izgradjivanju naše porodice, lečenju svega prethodnog što se izlečiti može. Tako da su zagrljaji, zajedničko vreme, smeh i igra imali prednost, učenje je išlo uz to. Takodje to nije bilo najvećim delom praktično učenje. Bar ja sam smatrala da je važnije da pričamo o nekim opštijim temama za koje je Viktor pokazivao interesovanje. Npr pričali smo o zvezdama, prirodnim pojavama, pa onda društvu i psihologiji. Sa Jovanom su više bile umetničke i humoristične teme. Čitanje i pisanje, računanje smo ostavljali da uči u predškolskom i školi. Naravno, da je pokazivao neko interesovanje za to radili bismo i kod kuće ali nije.

Kada je krenuo u školu deca koja su znala te veštine bila su u prednosti. No znala sam da sve to brzo može da nauči, sustigne, prestigne… Ali nije ga interesovalo u početku. Malo sam počela da se plašim da ne grešimo. Koliko nisam htela da budem roditelj koji gura dete, želi da nametne svoje želje i ambicije toliko opet nije bilo dobro ni potceniti dete. Stoga kad je u jednom trenutku baš popustio i našao se ispod sredine u razredu odredila sam pravilo a on se saglasio da uspeh u školi ne može da bude ispod dobrog. U prvom razredu nema ocena ali otprilike se zna gde je ko. Sa njegovom inteligencijom to samo znači da pazi na času i radi domaće zadatke. To mora a preko toga bilo bi lepo ali pratićemo i njegove želje. Paralelno sa tim a i dodatni razlog što sam ja donela to pravilo je što su neki roditelji počeli decu da “mere” po uspehu pa su Viktora zbog lošeg uspeha čak ponižavali i preda mnom i kad ne znaju za usvajanje. Naravno odgovarala sam ja njima ali jeza me je spopadala kad pomislim šta će takvi govoriti kad budu znali za usvajanje. Koliko god znaš da su to primitivni ljudi, verovatno nesrećni sami sa sobom, koliko god ja učim Viktora da se uvek vrati korak unazad u svet ljubavi koji smo stvorili gde ga takvi ne mogu ugroziti… malo je to dete i ipak utiče. Ne znam šta je njemu “kvrcnulo” u glavi da dobije iznenadnu motivaciju za učenje, samo je jedan dan došao iz škole sa uradjenim domaćim ali je hteo da vežba i preko toga što mu niko nije zahtevao. Do kraja školske godine ga taj entuzijazam nije napustio. Možda ga zanima, vidi da može, voli da ga učiteljice hvale a ne kritikuju a i vidi te primitivce i mene ispunjenu brigama… Tek do kraja školske godine bio je jedan od najboljih djaka, svi završni kontrolni sjajno uradjeni. Ipak je mnogo lakše kad je tako.

Sada je raspust i opet vreme da uživamo, provodimo zajedničko vreme, vreme za zabavu sa drugarima i drugaricama. Valjda će tako osnažen uspešnije krenuti i u nove školske dane. Ipak tek smo mi na početku, mnogo je dana, meseci, godina pred nama da znamo jesmo li uspeli i kao roditelji, i kao porodica, i je li sam Viktor uspešan po ovom ili onom merilu…

Generalno mislim da za ono što se obično naziva uspehom nema problema. Veliki broj/procenat usvojenih biće uspešan na taj način. To je ono što navode američki članci pozivajući se na mnoge poznate, uticajne i bogate koji su uz to bili usvojeni poput Stiva Džobsa, Bila Klintona, Nensi Regan ili Nelsona Mendele. I tuga i bes i predrasude, licemerje drugih ljudi, sve su to prepreke ali mogu biti i podstrek na taj uspeh. Onaj drugi uspeh, zadovoljstvo samim sobom, onim unutrašnjim, samo delimično zavisan od onog spoljašnjeg je teže postići…  Ali tako je uostalom i kod onih koji nisu usvojeni. Takav uspeh je onaj do koga se redje i teže stiže.

Članak koji pominjem u tekstu je na sledećem linku https://adoption.com/can-an-adopted-child-be-successful

Ovaj članak sam prvo objavila na blogu gde ispisujemo našu ličnu priču https://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/2016/06/22/uspeh-usvojenih/ Ali pošto mi se čini da može imati značaja i šire onda ga objavljujem i na ovom zajedničkom blogu.

success

Fb objave usvojenih i komentari

U poslednje vreme pratila sam objave usvojenih na fb kojima su pokušavali da pronadju svoje biomajke. Nadam se da će ovakva praksa biti češća za one slučajeve gde u dosijeima iz Zvečanske ne piše ime biološke majke.

Ali ovde bih se osvrnula na komentare na te objave u kojima je izražavano nerazumevanje usvajanja. Razumem da je usvajanje ovde malo poznato i verujem da većina tih komentara dolazi iz neznanja. Naravno, sve što ovde ću pisati već postoji u člancima na blogu ali pošto se komentari nastavljaju pretpostavljam da je potrebno i opet pisati.

Prvo jedna opšta stvar o savetima. Bar ja ih onda dajem samo ako su mi traženi. Ako osoba u objavi traži samo da je podelite ako možete ja ne vidim tu nikakvu potrebu za savetom da li ona da traži ili ne traži biomajku. Odakle vi znate da li je osobi to potrebno ili nepotrebno? Ako pokušava da pronadje na sve načine biološku majku znači da smatra da joj je potrebno i uvažavanje druge osobe nalaže da to samo prihvatite. Ako se vama ne svidja što osoba traži biomajku uskratite deljenje te objave i vi ste time učinili ono što vi mislite bez nametanja drugom svog mišljenja koje nije traženo.

Ali sada da zanemarim to i pretpostavim da je diskusija krenula da li da usvojena osoba traži ili ne traži biomajku. Komentari idu uglavnom u dva smera – jedan je strana bioroditelja pa se na fb profilu usvojenog može pronaći izreka “jedna je majka” totalno neprimerena usvajanju gde postoje dve majke. I takodje sve slično iz tog repertoara u kome se veliča radjanje, krv. Druga je linija usvojenih roditelja u kojoj će se citirati druga poznata izreka “nije majka koja rodi nego koja odgaji” takodje pogrešna jer obe su zapravo majke. Tu će se onda usvojeni terati da bude zahvalni usvojeni za sve jelte što su usvojeni roditelji učinili a onda razni komentatori upućuju usvojene da žive život i gledaju u budućnost a ne u prošlost. Komentatori znaju da usvojenima nisu potrebni oni koji su ih ostavili a onda je potrebno da se jave i oni koji imaju bebe te će oni konstatovati da osudjuju jer oni eto gledaju u svoje bebe. Takodje ponekad vuku i druge paralele sa sopstvenim životima, oni su deca razvedenih roditelja, oni su deca samohranih majki i znaju da ne treba tražiti biološke roditelje iz svojih situacija.

Ove prve što veličaju jedne majke i krv podsetila bih na svakodnevno roditeljstvo… Pretpostavljam da ako ste sami roditelji ili ako niste bili ste dete ili imate roditelje u okoline pa imate sliku koliko je to zahtevno. Od ranog ustajanja kad dete budite, oblačite, spremate doručak, vodite u obdanište i školu, dovodite, dajete ručak, vodite na sport, u park, dajete večeru, uspavljujete, brinete o bolestima, o noćnim morama i strahovima, o malim i velikim tajnama, o druženju, o letovanjima, o izletima, o njegovom emotivnom životu, o njegovom intelektualnom životu, o fizičkom razvoju, o toliko toga… I sve je to ništa, važna je krv? Naravno jasno je meni da ne podržavaju svi ljudi instituciju usvajanja, i ne mora tako da bude. Ali mi je sasvim neumesno da to nadju da propagiraju na profilima usvojene dece, da negiraju njihove roditelje i ceo život u usvojenoj porodici i to u trenutku kad oni krenu da traže biološko poreklo. To što neko traži svoju biomajku ne znači da je njegovo iskustvo sa usvajanjem loše ili da su usvojeni roditelji loši (sem ukoliko sama usvojena osoba to baš ne napomene). Ono što je “trik” u usvajanju je da postoje četiri roditelja i da je uvek tako bez obzira kakvi su. Znači I da su najsavršeniji I najbolji taj jedan roditelj nije drugi roditelj. Usvojena majka nije biološka majka I biološka majka nije usvojena majka (isto važi i za usvojenog i biološkog oca). Pri tome to ne znači nešto manje ljubavi, isto kao što su roditelji kadri da imaju više dece I da ih sve vole tako su I deca sposobna da imaju više roditelja a da nema tu nekog manjka ljubavi. Takodje I kada roditelji bilo biološki bilo usvojeni nisu pružili odgovarajuću ljubav, pažnju, brigu – oni su uticali na život usvojenog. Nisu to partneri, prijatelji, poznanici ili slučajni prolaznici…. Koliko god I oni važni bili život može da se nastavi dalje I kada se rastanemo. Roditelji, oni koji su biološki I oni koji nas odgajaju su utkani u nas I to nema veze sa njihovim zaslugama, niti može da se kaže da se okreneš budućnosti pa da sad nekako ideš od njih… Od sebe se ne ide, može donekle ali uglavnom kad se nadje kakav takav mir, kakav takav zadovoljavajuć odnos prema roditelju ili bar objašnjenje njegovih postupaka…

Što se tiče druge linije koja vuče stranu usvojenih roditelja kao jedinih potrebnih i tu dolazi do jednog nerazumevanja usvajanja. Osoba je odrasla u biološkoj porodici i mnoge stvari uzima zdravo za gotovo. Tako joj se čini nevažno znati stvari o precima, pretkinjama, radjanju, upoznavanju roditelja, kako su dobili ime, ličenje, znanje medicinske istorije, kad se najčešće umire u nekoj porodici, od kojih bolesti, da li postoje braća i sestre… pa to je tako podrazumevajuće i uvek se imalo, šta je važno… Samo je stvar što usvojeni to nemaju. Ponekad mi danas kao savremeni usvojeni roditelji imamo neke od tih podataka. Mala deca u vrtićima kreću sa pričom o imenu, to je priča o identitetu na najranijem nivou… Ja sam posebno srećna što znam priču o tome kako je Viktorova biomajka dala njemu ime i što sam mogla to da mu pričam od najranijih dana. On je imao svoju priču kao što je sva deca imaju. Znala sam porodilište, težinu, dužinu, nisam mogla da mu ispričam sve priče koje bi mu njegova biomajka ispričala i koje se nadam da će jednom ispričati ali sam ipak imala neke priče. To je daleko manje nego što sam ja imala kao dete koje je raslo u svojoj biološkoj porodici. Ali znam kako su Viktoru svaki put okice caklile, koliko je značilo da koliko toliko dobije informacije i izgradi i taj deo identiteta vezan za bioporodicu. Većina usvojenih naročito iz prošlosti nije tako odrastala I sve do odraslih dana su ostali uskraćeni za te informacije. Njihov život je počinjao usvajanjem a zapravo to nije istina, počeo je pre a oni o tom pre ne znaju gotovo ništa. Ako vam i dalje nije jasno jedno poredjenje koje sam našla u jednom članku je kada gledate neki film i ne vidite početak a vidite ceo tok radnje na dalje… Medjutim zbog toga što niste gledali taj početak ceo dalji tok filma je nejasan. Tako je otprilike u usvajanju. Ne može se usvojenom reći da živi dalje, ide u budućnost kad on nema prošlost. To vi gledate iz svog ugla gde znate sve priče kako su vam se roditelji upoznali, pa kako ste došli na ovaj svet, pa dobili ime, pa na koju tetku ili babu ličite i mnogo toga što vam se ne čini sada značajno ali sa tim ste odrasli i na nivou deteta vam je bilo značajno. Sem toga zašto bi uopšte bio potreban razlog da se vidi osoba koja je nekog donela na ovaj svet? A zašto ne? Takodje tu je i odbacivanje/odvajanje od biomajke, tragovi koji u nesvesnom ostaju, potreba da se biomajci postave pitanja zašto…

Razvod I odrastanje sa jednim roditeljem mogu možda da vam pomognu da razumete neke delove usvajanja ali ne može se vući potpuna paralela. To su sasvim druge situacije, neki problemi koji tamo postoje možda ovde ne postoje ali zato neki koji ovde postoje tamo ne postoje.

Za one koji gledaju svoje bebe pa ne mogu da shvate kako neko može da ostavi dete najbolji odgovor psihologa iz moje škole roditeljstva. Na sličan komentar usvojiteljke koja nije razumela kako neko ostavi dete je rekao da to o njoj samo govori da su okolnosti njenog života bile dobre, ništa više od toga.

Nadam se da tekst može da pomogne da bolje shvatite potrage usvojenih a komentare slobodno postavljajte ovde. Takodje naravno komentari usvojenih su posebno dobro došli. Ja sam usvojena majka, koliko god se trudim prvenstveno zbog mog deteta a onda i drugih ljudi iz naše zajednice da usvajanje shvatim ja ipak nemam sopstveno iskustvo usvajanja i mogu negde grešiti.

reunion2

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Osporavanje poštenja usvojitelja – Jovan

U ovoj zemlji tokom 1990 – ih dolazilo je do vrlo, vrlo ružnih stvari.
Ne samo da smo imali ratove, raspad države, ekonomski kolaps sa inflacijom u meri da pre podne farmerke koštaju za trećinu skuplje od popodneva, opštu nezapsolenost, glad mnogih itd. već se, ispostavilo se, provukao kroz sve to, još jedan zločin.
Reč je naravno o prodaju beba. Po Bosni su se bebe nastradalih roditelja prodavale u inostranstvu za velike pare, a u Srbiji je grupa nezavesnih lekara odlučila da prodaje i novorođenčad tako što će je prd roditeljima proglasiti mrtvom.
Niko pouzdano ne zna koliko je takvih slučajeva bilo. Čitav skandal otkrio se sredinom nulte decenije 21. veka (Oko 2005). Niko pouzdano ne zna koliko je takvih slučajeva bilo. Tek poneki momak iz Danske imao je tamnu kosu za razliku od cele familije i slično.
U nešto skorijim tekstovima o deci koja otkrivaju svoje poreklo iz odrđenih srpskih porodilišta, a čiji su roditelji dobili listove da je beba mrtva, stoji da je mnogi od njih već imaju oko dvadesetak godina.
Uz ovakve zločine kojih se svako normalan gnuša, ostaje nada da se ono šta je radila lekarska mafija iz 90-ih u određenim porodilištima, nikad neće ponoviti.

Pomenuta tema je jako velika i logično je da će mediji njome da se bave još dugo godina.
Ipak pojavljuju se u narodu teoretičari zavere koji sebi daju za pravo da optužuju bukvalno sve moguće usvojitelje dece.
Tako smo na jednom blogu videli tekst izvesne gospođe koja sumnja da joj je beba za koju su joj rekli da je mrtva preprodara. Iako vrlo učestvujem u bolu, pomenuta gospođa je u mene i moju suprugu samo zato što smo usvojitelji, ne počela da sumnja (to je mala reč), već počela da prosipa teoriju da su svi koji su usvojili decu platili i da su svi slučajevi maltene svode na krađu beba. Ni objašnjenje da svi mi sada zanmo ko su biološke majke i da su one uglavnom dale svoj potpis kad su bebu ostavljale (ukoliko se zna ko su majke, ako su žive i u stabilnom zdravstvenom stanju), nije pomoglo. Po rečima te gosoođe lekari su stavili imena lažnh majki ne bi li imali manje problema da bebe preprodaju. Žena je bila toliko ubeđena da je svud to tako, da nije pomogao ni argument što mi uopšte i nismo usvojili bebu, što su se te stvari događale isključivo u 90-im, a da posle toga ne postoje poznati slučajevi. Ona je nastavila svoje i prizivala boga i Hrista na kaznu usvojiteljima.
Usta joj je privremeno zapušila ostavljena, usvojena devojka koja tvrdi ona zna ko joj je biološka majka i da zna da ju je svesno ostavila kao i većina bioloških roditelja.

Pomenuta gospođa nije jedina. Pod uticajem žute štampa u narodu je sve više ljudi koji imaju takve predrasude prema usvijiteljima da većinu gledaju kao na neke lopove i zločince.
Da li smo to mi, usvojitelji, srećni što smo dobili dete i usvojena deca, srećna što su dobili roditelje, zaslišili?

Kao kad bi neko zbog jednog Srbina koji je počinio zločin u ratu, optužio sve Srbe. Kao kad bi neko kog je opljačkala jedna ljubavnica, sve žene nazivao kurvama.
Zato bih voleo da javnost zna sledeće:

1) Preko 99 % svih usvojitelja u naše vreme decu su dobila legalno i pošteno.
2) Sva deca koja idu na usvajanje imaju svoja dokuemnta u socijalnim centrima. Krštenicu
i ime bioloških roditelja.
3) Lekari koji su prodavali bebe to su svakako morali raditi van svakog procesa. Ta deca
nikad nisu bila ni u domovima, ni kod hranitelja. Kakva je logiak da lekar preproda dete domu za nezbrinutu decu? Pa je l ti domovi decu uzimaju za pare?
A sva deca data hraniteljima ili na usvajanje, morala su ići preko doma i opštinskog socijalnog centra.

Da l možete da zamislite lekara i babicu – lopove koji ukradu bebu i odu do Zvečanke ulice i kažu da tamo neće da daju nijedan podatak za majku ili joj izmisle ime i traže par hiljada evra?
Usvajanje nosi nebrojano dugu proceduru. Biokošle majke nekad se zovu i po triput da potvrde potpis kojim ostavlaju dete. O deci imaju sve moguće podatke. Čak i krvnu grupu i inekcije koje su primili.Ukoliko se još uvek i dešava da neko jednostavno kupi bebu od lekara lopova, (mada je od 90-ih) prošla deceniaja i po, uglavnom je reč o deci prodatoj van svake procedure usvajanja. Ti usvojitelji najverovatnije prijavili familiji i komšijama da je beba rođena, a da se stomak jednostavno nije video…

Mada, ja u ovom veku, pored tolikih babica, procedura, pored roditelja koji znaju za takve stvari pa i u slučaju preminule bebe, traže da je ipak vide, sumnjam da je to i dalje moguće. U svakom slučaju mi koji smo pošteno usvojili decu, najmanje zaslužujemo da nam se spočitavaju ikakve predrasude.

ad prejudice

Negativne reakcije prema usvajanju

Prvo sam čitala o njima a onda ih uočila na stranim sajtovima. Mislila sam prvo da se radi o ljudima van usvajanja. Još jedan aspekt njihovog nerazumevanja usvajanja iz nekog razloga pretvoren u agresiju. No onda sam uočila da su često zapravo to učesnici usvajanja. Kada sam prvi put ušla na sajt gde odrasla usvojena deca pišu negativno o usvajanju odmah sam izašla.

Ali radoznala kakva jesam ubrzo sam se vratila i počela malo po malo da iščitavam. Prvo sam mislila da su to usvojeni sa negativnim iskustvom usvajanja. Inače usvojeni se bar na zapadu jako ljute kad im kažete da možda samo imaju negativno iskustvo usvajanja jer smatraju da niko sem usvojenih ne zna šta je usvajanje ili da nema pozitivnog iskustva usvajanja. Kad biološke majke ili biološki očevi izražavaju negativan stav to mi je već bilo jasnije, nezadovoljni oduzimanjem dece, sudim da su možda delimično i u pravu a možda i dalje ne mogu da sagledaju svoje živote. Ili bi ponekad u njihovom slučaju bilo kršenja dogovora od strane usvojenih roditelja koji bi pretvarali otvoreno usvajanje u zatvoreno što je izazivalo bes biološkog roditelja. Kako god bilo retko bismo se na našim prostorima susretali sa negativnim reakcijama prema usvajanju ali bude povremeno i toga. Pod negativnim reakcijama mislim na negativnost prema usvajanju uopšte pri čemu se svako od nas koji je usvojio napada. Takodje može da bude i slučaj da osoba napada mene lično ili meni blisku osobu smatrajući da smo mi ta negativnost u usvajanju.

Moram da kažem da sam ja mnogo naučila iz tih pretežno negativnih sajtova i fb stranica sa kojih sam u prvi mah pobegla. Usvajanje je jedan složen proces u kome nešto stalno saznajete. Iako postoje tri strane biološki roditelji, usvojeni roditelji i deca, njihova vidjenja mogu biti jako udaljena. Kod roditelja i dece ne radi se samo o razlici u generacijama kao što je slučaj u biološkim porodicama. Čitav niz doživljavanja može biti različit. Kada sam prihvatila da usvojeno dete ne bira da bude usvojeno, kao što nije biralo da bude ni ostavljeno, da je dete samo tu dovedeno u situacije koje treba da prihvati to mi je bio početak boljeg razumevanja ugla deteta. Meni je pogotovo zbog odgajanja Viktora značajno da razumem ugao dece i mislim da sam izbegla neke greške upravo zahvaljujući bavljenjem tim uglom i najčešćim doživljavanjima koja se kod dece pojavljuju. Opet stranu bioloških roditelja nastojim da shvatim zbog celine usvajanja, zbog reuniona koji i nas jednog dana čeka, a bilo je članaka koji su me prilično pogodili kada sam ih čitala. Usvojene roditelje naravno najbolje shvatam iz sebe same. Ako se to može razdvojiti mi imamo i zadatke uobičajenog roditeljstva a na sve to dolaze razni zadaci povezani sa usvajanjem. Nije to lako odraditi i zato se neko već prema svojoj ličnosti opredeli za neki put kako on/a može da to iznese…

Ovde je još uvek dominantno mišljenje da su usvojeni roditelji humanisti a usvojena deca pripadaju njima i očekuje se neka zahvalnost za bolji život koji im je pružen. Takodje podrazumeva se da nikakvog traga im nije ostavilo odvajanje od biološke majke, niti boravak u domu, ako to i nije bilo tako sjajno čim su se spasioci u vidu usvojenih roditelja pojavili to je sve izlečeno i na dalje to su srećna i vesela deca ista kao i sva druga. I kad odrastu o biološkim roditeljima ne razmišljaju… Ah da, oni i nisu roditelji nego ’žena koja je rodila’ a onaj drugi akter valjda nema ni naziv. Misterioznim putevima nenadanih prirodnih zakona deca liče na usvojene roditelje dok sa biološkim roditeljima veze nemaju. 😉 Mislim da je naš blog dosta pomerao stvari iz takvog vidjenja stvari i zato smo stalno trpele kritike. Većina nije bila baš tako negativna samo bi poneka skliznula u negativnost. Ako bi dolazila od usvojenih roditelja to je što smo rušile tu tako lepu sliku. Problem sa lepom slikom je samo što nije istinita a onda ostaje samo to – slika, iluzija. Ako će istina odvratiti buduće usvojitelje i treba da ih odvrati, mnogo je veća cena ako se upuste u nešto što ne mogu da shvate/iznesu/izdrže. Ja zato volim kad tekstove pišu odrasli usvojeni opet zbog tog ličnog iskustva koje mi ostali nemamo. Oni su ovde još bojažljivi valjda zbog tog silnog pritiska da budu zahvalni ali ima hrabrih ratnica poput Dace koja je napisala niz tekstova otvarajući dušu na šta sve utiče usvajanje i kod odrasle osobe. To nije samo Dacin slučaj, na zapadu to tvrdi ogromna većina usvojenih. Naročito me potrese kad neko napiše da ima sedamdeset godina i još trpi posledice usvajanja. Takodje tu je i Milica koja piše na svom blogu i dozvoljava nam da prenosimo i sagledamo da i pored divne i otvorene usvojene majke koja se i susrela sa biološkom „krv nije voda“.

Naravno svi tekstovi usvojenih su donosili nešto novo takodje i ja se uvek naročito radujem novim usvojenim osobama na našem blogu i podeljenim iskustvima. Ponekad negativni stavovi dolaze od bioloških roditelja, oni ako su protiv usvajanja uopšte ostaju gluvi na svako objašnjenje pa i naše shvatanje njihove pozicije ih neće umilostiviti u osudi. Tu je posebna kategorija ljudi čije su bebe otete. Više sam puta pokušala da objasnim da jedan legalan akt kao što je usvajanje nema veze sa kriminalom što je otimanje dece. Ali ako je osoba od svog bola zaslepljena ona meša pojmove sipajući negativnost na sve redom. Što se odraslih usvojenih tiče negativnost najčešće dolazi od onih koji sumnjaju da su oteti ili na neke druge nepravilnosti u usvajanju ili kojima roditelji nisu rekli da su usvojeni. Naravno to sve ne mora biti tako, mi na blogu imamo Trepavicu koja je skoro saznala da je usvojena pa me tek onda oduševljava svojom toplinom, prihvatanjem nas koji govorimo o identitetu u kome nije odrastala i pisanjem postova u kojima daje podršku drugim usvojenima. Tako da sve situacije koje se dese ipak prolaze i kroz prizmu ličnosti. Težak je ovo put sa svake strane i treba imati divovsku snagu da hodamo njim. Nije za osudu kad neko to ne može ali naravno ne možemo da dozvolimo da nas maltretira zbog toga. Ili bar ja ne želim da dozvoljavam.

Kada se negativne reakcije dese prvo se ne uzbudjujem, pa ja sam toliko negativnosti pročitala da odmah znam razne pozicije i mogu da pojmim zašto osoba tako razmišlja. Ali ako je osoba izuzetno negativna a ja sam umorna pa mi je samo ona u životu falila i odreagujem obično mi je prva reakcija bes. Sa kojim pravom ta osoba priča takve stvari? Ako je to uživo tu bih već svašta izrekla ali net je smatram mesto gde se drugačije komunicira, jednom izrečene reči ostaju zapisane. Tako da se trudim da ne reagujem u afektu. Sledeće je da pogledam ko je ta osoba i zašto je njegov/njen stav prema usvajanju/meni takav, da li je to osoba koja je van usvajanja sasvim ili neko ko je na neki način pogodjen usvajanjem. Moram da kažem da se moja empatija odmah smanji ako je osoba van usvajanja. Šta ću ja kome da objašnjavam koji i nije u ovom položaju? Ako mu ni posle ovolikog pisanja na blogovima i forumima nije jasno i drži se nekog svog negativnog stava neće ni od mog odgovora postati prosvetljeniji. Ako je osoba iz usvojene zajednice onda obično imam bar toliko empatije da pokušam da ostvarim komunikaciju. Nekad uspe, najčešće ne. Onda primenim jedan savet koji sam pročitala za te situacije u jednom članku usvojene majke, vratim se korak nazad u ljubav i razumevanje porodice koju smo stvorili. Nekad to učinim u mislima a nekad fizički udjem u sobu gde je Viktor. I sva negativna energija kojom me je osoba zasula osporavajući mi da sam majka ili da sam dobra majka ili već nešto slično – trenutno nestane. Ja nemam snage ni volje za neke duge konverzacije sa ljudima koji mi se negativno obraćaju. Smatram da to crpi energiju koja je meni potrebna prvenstveno za moje dete. No smatram da usvajanje treba da se analizira sa svih strana. Na zapadu postoje sajtovi i stranice koji su izrazito negativni, oni izrazito pozitivni i oni koji prate srednji put. Mislim da je samo srednji put pravi. Usvajanje je i težak proces jer se gubi prva porodica i sve posledice koje proizlaze iz toga a opet i divan zbog trenutaka koje imamo u našoj novoj porodici. Ali kako kaže ona izreka: jedno je odabrati svoj put i smatrati da je pravi a drugo misliti da je jedini. Tako da razna mišljenja i doživljavanja treba da postoje na netu. Iako se sa njima ne slažem u potpunosti ili delimično, nekad ih čitam…. Kad potonem lepo je videti da neko zbog usvajanja samo peva (nekad me to dodatno iziritira a nekad me razveseli). Kad se mnogo zanesem i mislim da smo posebni, nepobedivi… dobro je da pročitam te negativne kritike. Radujem se samo kad ljudi kod nas pišu, pa ma šta pisali donekle će se doći, nešto će se shvatiti. Samo ćutanjem i negiranjem naših situacija ništa ne postižemo.
baby1

Iz perspektive usvojenog deteta – 4. deo (Pet godina kasnije)

Nikolić

Pet godina kasnije
Devedeset deveta godina, dvadesetog veka. Godina pakla, što zbog rata na Kosovu, što zbog rata u mojoj ulici. Kažu da su građanski ratovi gori od ovih međunarodnih, ali ovaj koji sam ja preživela je „uličarski“ (Drugačije i ne mogu da ga nazovem).
Dok je moj pokojni otac bio u žarištu bombarodovanja, tamo na Kosovu, u Đerdapskoj ulici u Leskovcu izbilo je bombarodvanje kamenjem. Ni jedna strana nije bila svesna kako je sve to počelo, oni su gađali pod komandom, a ja sam se branila sama. Da, jedna strana bila su deca uzrasta od 5 do 12 godina, druga, ničim izazvana – ja.
Imali su čak i sklonište, u kome su donosili kamenice. One koje sam smatrala drugaricama, mamile su me na ulicu, dok su isto tako smatrani drugovi započeli rat. Osetila sam kako kamenje udara po meni. Kamenje, ne kamenčiči! Ne vidim ih, a odjednom udarac u…

View original post 428 more words

Argument prirodnosti

Od strane onih koji su protiv usvajanja sam nailazila na stav da toga nema u prirodi. Takvi protivnici su kod nas mnogo redji nego na zapadu. Ali i u nekim indirektnim izjavama može se nazreti nešto što bih ja povezala sa ovim argumentom. Npr pretpostavlja se da usvojena majka nema majčinski instikt pošto se on jelte stvara samo radjanjem. Ili se postavljaju pitanja da li usvojeni roditelji mogu da vole dete poput bioloških. Ili se usvojena deca ne mogu voleti kao “svoja”. I u našoj sredini se roditelji zovu usvojitelji na šta se već meni odmah digne kosa na glavi. Pisala sam da i u SAD tako roditelje zovu samo oni koji imaju negativan stav prema usvajanju što je meni i logičnije i iskrenije.

E onda smo mi “prinudjeni” da nalazimo primere da se usvajanje dešava i u prirodi – aha, aha, evo slike, pogledati 😉 Pa onda dokazujemo da volimo decu i da su to naša deca. I da imamo instikt, i da se on javio od prvog trena a ne posle pet godina… I da nismo usvojitelji nego roditelji. I u tom dokazivanju usvojeni roditelj često počne da se takmiči sa biološkim i onda umanjuje njegovu važnost kako bi odbranio svoju. Naročito što oni kojima se objašnjava kreću sa pozicija “jedna je majka” pa ako se “usvojiteljka” uspešno odbrani zalepićemo joj možda etiketu majke ali oduzeti onoj ženi što je rodila.

I sama često odgovorim na te “optužbe”, ne zato što moram i što mi je baš nešto stalo da toj osobi dokažem nešto nego eto pretpostavljam da govori iz neznanja a ako piše još neko to čita. Ali pri tom odgovoru se naravno čuvam ovog drugog dela – da ne upadnem u zamku da umanjim roditeljstvo biološkim roditeljima.

Tu zaista važi taj argument prirodnosti. To što ja mislim da on važi i za nas to ne znači da ne važi za njih, mi smo svi obuhvaćeni tim argumentom prirodnosti. Veza sa biološkim roditeljem je klasična, kako za sve osobe važi da ih radja majka tako je i usvojeno dete rodila majka, kako za sve osobe postoji genetika tako je isto i za usvojenu decu, kako svi ljudi imaju roditelje, pa onda pretke i pretkinje koji su imali svoje živote čiji su tokovi doveli do njihovog radjanja tako je isto i za biološke roditelje, biološke pretke i pretkinje i usvojenu decu… Ne može se nekim dekretom ili drugačijim nazivima ili našom željom to promeniti. Kako ja ostajem majka iako me nazivaju “usvojiteljka” tako isto majke ostaju i biološke majke makar ih nazivali i “ženama koje su rodile”. Ništa osoba time nije postigla sem što poručuje – ‘eto nisi lepo postupala pa te neću nazivati majkom.’ Ali ne radi se u prirodi o pravdi ili nepravdi, deca liče na svoje biološke roditelje fizički/psihički nezavisno je li to pravedno ili nije, povezana su sa biološkim pretkinjama, precima, potiču iz nekog kraja bez obzira na (ne)pravednost. Po meni to samo to treba prihvatiti. Dobro je ako sa etičkog stanovišta možemo da dodjemo i do nekog dubljeg razumevanja ali ako njega i nema dovoljno je ne negirati ono što se i kod drugih ljudi ne negira – krvne (biološke, genetičke) veze.

E sad da predjem na nas… Naše veze nisu deo uobičajenog ali kad se uspostavljaju onda su za aktere isto prirodne kao i za biološke srodnike. Eto postoje u prirodi, znači i u životinjskom svetu, na nekom instiktivnom planu ih je moguće uspostaviti. Ne znam stvarno kako je sa biološkim majkama i kako kod njih taj instikt izgleda ali ja sam sigurna da ga ja imam. Takodje sam sigurna i da Viktorovom i mom odnosu ništa ne nedostaje i da se uspostavio od prvog trenutka sa tim što se razvijao tokom vremena i produbljivao i proširivao. Opet to ne znači da ne postoji i povezanost Viktora i Milene, sasvim sam sigurna da će poput druge usvojene dece kad dodje do reuniona prepoznati nju, njen miris, povezanost koju nosi biološka veza i radjanje. Što ne znači da ću ja tada biti manje majka. Kako na zapadu često kažu “zajedno mi smo majčinstvo”. Pri tome opet ne mislim da smo svaka po pola majke, ja bar osećam moje majčinstvo u punom sjaju.

Sem tog dela koji preklapamo sa prirodom postoji onaj deo koji je vezan za promišljanje/stavove/verovanja usvojenog roditelja a koji se ponešto mogu razlikovati od stavova onih koji nikako ne bi mogli da budu usvojeni roditelji. Kod mene bar i to je pomagalo da se veza uspostavi. Jedno je verovanje u prošle/buduće živote, to prevazilazi granice ovoživotnih povezanosti. Neko može imati druga neka verska opredeljenja koja mu pojačavaju opredeljenje za ovo roditeljstvo. Npr na zapadu postoji hrišćansko usvajanje, nisam se bavila time šta je to, ali pretpostavljam da se odnosi na usvajanja koja idu preko crkve. Ono što je važno je detetu prvo predočiti ono što je naučno a pretpostavljam da će i roditelj da predoči svoja razmišljanja s tim što bi detetu uvek trebalo ostaviti mogućnost da ta verska i ostala uverenja deli ili ne deli. Još jedna šira izreka je da je usvajanje širi zagrljaj. Ono to već jeste po samoj svojoj prirodi jer sam tok usvajanja povezuje nas, biološku porodicu, dete kao i razne službenike države, hranitelje. Eliminisanje svakog tog dela vodi nekom uskraćivanju a eliminisanje biološke porodice je i nemoguće. Stoga mislim da je i za usvojene roditelje i decu bolje kad prihvataju neku univerzalističku teoriju i medjusobnu povezanost raznih života. Ako pokušavaju usvojenu porodicu da svedu na biološku to mi se čini neiskreno, nemoguće i hajde i ja da kažem – neprirodno.

cat ad

%d bloggers like this: