Usvajanje

Početak » Procedura

Category Archives: Procedura

Učešće u školi roditeljstva 2018. – Snejpela

Učešće u radionici koju je Centar za socijalni rad u Beogradu organizovao za grupu potencijalnih usvojitelja
Prošlog meseca sam kao  neko ko je usvojeni roditelj učestvovala u radionici beogradskog CSR-a i to je ukupno drugi put da sam tako nešto radila. Između te dve radionice je prošlo više od pet godina, ali iako sam na ovoj bila sama (na ranijoj smo bili i suprug i ja), nije bilo gotovo nikakve razlike medu njima I pored toga što je jedna bila u mom gradu a druga u Beogradu.
S jedne strane grupa ljudi kakvi smo i muž i ja bili pre deset godina, zagledani, zapitani, nesigurni i zabrinuti, a s druge strane (uz tim CSRa) ja, pomalo možda i euforična u svojoj želji da što više stvari kažem, sto više obuhvatim i, koliko mogu, ohrabrim ih za nastavljanje procedure i dalji složeni put do roditeljstva.
Svašta sam rekla, a mnoge stvari sam i propustila da kažem, što mi je posle bilo krivo. Najviše sam govorila o onome o čemu su sa nama radili timovi u vreme dobijanja podobnosti za usvojenje i koliko nam je ta priprema značila, kao i o svim fazama koje smo mi kao porodica do sada prošli. Prepričavala sam situacije sa kojima smo se sretali, anegdote i doživljaje  sa sinom, njegova pitanja, izazove koje smo do sada imali na temu usvojenja, i čini mi se da su te priče iz života stvarno najslikovitije i da je atmosfera celog tog razgovora bila dobra.
Ispričala sam kako sam tek skoro naišla na ovaj blog i koliko mi znaci to što sam naišla na jedno tako toplo okruženje sa toliko obogaćujući iskustava, i uputila ih da prošetaju malo tu, da slobodno pitaju ako imaju nekih novih pitanja i dilema.
Da li sam ja previše pričala pa zbog mene nisu imali pitanja, ne znam, moguće je 🙂 (nekad stvarno ne znam da stanem). Jedan par je pitao kako su deca iz šire porodice reagovale na dolazak našeg sina (u našem slučaju to je bilo divno, moje sestričine mog sina obožavaju i paze), a jedan par se interesovao za eventualna iskustva porodica koje imaju i biološko dete a odlučili su se i za usvajanje, samo što za to baš nisam imala šta da im kažem. Znam za jedan takav slučaj, ali te ljude ne poznajem lično nego samo iz gradskih priča a to nije dovoljno.
Setim se svih tih ljudi koje sam videla na radionici i pitam se kako su, a nadam se da ću samo vremenom dobijati informacije o tome kako su srećni sa svojom decom s kojom su se u međuvremenu pronašli – baš kao što desilo posle prethodne radionice, a i celoj našoj grupi usvojitelja svojevremeno.
A ja, ja sam i presrećna kuma petoro čarobne dece koji su se sa svojim  mamama i tatama tražili i nalazili na moje oči.

Jelenino iskustvo na putu ka opštoj podobnosti za usvajanje deteta

Kao „samica“ pristupila sam procesu usvojenja sa velikom skepsom ne ocekujuci da cu lako ili brzo moci da usvojim dete, ako uopste ikad i dodje do toga. Dakle, moja ocekivanja su bila vrlo niska. Znam gde zivim. Bar sam tako mislila. Kao i uvek, stvarnost me opet demantovala.
Nisam dobila opstu podobnost. Uprkos svim uveravanjima strucnih lica i silnih pohvala, ohrabrivanja i entuzijazma (narocito pri kucnoj poseti), u resenju se navodi da moj stan nije adekvatne kvadrature (52kv), da nisam trazila misljenje svoje porodice o odluci o usvojenju (nisam, jer sam odrasla osoba, ali razgovarala jesam i dobila podrsku), da sam isuvise vezana za romsku decu (jesam, jer sam sa njima odrasla u svom radu, dok sa drugom decom nisam imala kontakta do nedavno; ovo mi se spocitava jer zelim da usvojim romsko dete). Osnovno sto mi se zamera jeste to sto sam na radionicama bila tiha i nisam delila sa grupom. Cinjenica jeste da sam zatvorena i introvertna osoba, ali je isto tako cinjenica da sam ucestvovala u grupi strucnjaka koja je iste te radionice i temu hraniteljsta uvela u Srbiju pre 15 godina. Dosta sam naucila na radionicama, dosta sam se preispitivala, ali sam vise naucila od nasih gosci nego od radionicarki.
Vrlo mi je zanimljivo sto se moja „samoca“ pominje u skoro svakom pasusu. Iz tog razloga sam ulozila zalbu Ministarstvu koja je odbijena, a sad cekam odgovor od Kancelarije za rodnu ravnopravnost.
Tvrde da je cilj da deca ostanu u Srbiji, a znam barem dva inostrana para koja su usvojila ove godine romsku decu. Romsku decu niko nece, sto znam iz iskustva, a i CSR to stalno tvrdi, a onda se pojavi neko ko ih hoce i odjednom se nalaze izgovori.
Moze biti da ucitavam ono cega nema. Prosto posle svih godina iskustva sa CSR sirom zemlje, vrlo sam sklona da preispitujem svaki njihov korak. Sama cinjenica da sam mesecima bila nazivana najboljom kandidatkinjom i uveravana da je sve gotovo, samo da dospem na listu usvojitelja, da bi se moj predmet misteriozno zagubio i resenje mi bilo izdato tek nakon intervencije nacelnice CSR posle 5 meseci cekanja, dovoljno mi je za sumnju da su na delu ciste predrasude.

Zanima me sta svako od vas ko zeli da se oglasi misli o ovome. Da li zaista nisam podobna iako imam i stan i kucu i posao i podrsku? 16 godina iskustva u radu sa decom, nasiljem, policijom, skolama? Sjajne prijatelje medju svim slojevima drustva? Svakako i mnoge mane, ali one se ne pominju nigde u resenju kao takve, vec ih se tumaci shodno licnosti proceniteljki.

Posto CSR smatram idiotskom ustanovom (bez obzira na moj slucaj; i da sam dobila podobnost oni bi kao pojava i dalje ostali najgora ustanova u ovoj zemlji), vise ce mi znaciti vasa misljenja. Vi ste pravi ljudi sa zivotnim iskustvima, a ne „strucna lica“ koja subjektivno donose presude i ciji rad niko ne ocenjuje, a odlicno znam kako rade.

Savetovano mi je da se prijavim za hraniteljstvo „jer su tu osobe kao ja“ ili da „prilagodim svoje stavove i ponasanje vecinski prihvatljivom“. Naravno, to mi je receno usmeno.
Jasno mi je da je ovo izgubljena bitka za mene, ali cu se boriti za neke druge „samice i samce“. Nemam nameru da se prilagodjavam niti da prihvatim hraniteljstvo. Hraniteljka sam maltene godinama mnogoj romskoj deci. Samo zelim da barem jednom romskom detetu pruzim bolji zivot od onog koji im je „sudjen“ ovde.

Svaka primedba, sugestija, pitanje, misljenje su dobrodosli.

Post napisala Jelena Luthiger, a uz njeno odobrenje objavljuje Snedra88.

 zena-devojka-besna-ljuta-lisice

Incident u školi roditeljstva

Današnja škola roditeljstva nije bila baš najprijatnije iskustvo. No iz svega se može nešto naučiti pa i iz neprijatnih situacija. I ranije se dešavalo da ljudi shvataju naš boravak tamo na meni problematičan način ali nekako sam ja to uspevala da izbalansiram. Možda danas ja nisam bila dovoljno trpeljiva ili je osoba o kojoj je reč bila jako neprijatna ili je pitanje o kojem je govorila i način na koji se ophodila za mene bio previše ili sve to pomalo.

Dakle prvo da se sa moje strane i javno izvinim socijalnim radnicama i ostalim prisutnima na mojoj impulsivnoj reakciji.

Što se samih tih radionica tiče ja prvo njih vidim kao pomoć ljudima koji će tek postati roditelji. Možda to oni ne vide tako, možda to njima nije korisno ali bar očekujem da me ne vredjaju. Ne samo da bi trebalo da ispoštuju mene nego i socijalne radnice, Dacu, ostale potencijalne usvojitelje.

Što se samog incidenta tiče radilo se o tome da je potencijalni usvojitelj zaključio iz prethodne priče da ja punim glavu detetu usvajanjem i Dacu je hteo da upita da li je to ispravno ili kao njeni roditelji što su činili da usvajanje nisu spominjali. E sad ja sam odmah reagovala na to da ja „punim glavu detetu usvajanjem“. Možda je to moja greška što nisam uvažila da ima različito obrazovanih ljudi i da se različito izražavaju i možda to u nekom krugu ljudi nije uvreda da tako govore jedni drugima. Da je bilo u pismenoj komunikaciji verovatno bih o svemu tome razmislila. Ali ja sam odmah odreagovala na takvu jednu konstataciju rekavši da želim da odgovorim na šta je potencijalni usvojitelj bahato rekao da ne mogu ja da odgovorim nego je pitao Dacu. Ja sam rekla da to ne može tako, da on mene ne može da vredja a da ja sada treba da tu ćutim… On je odgovorio da on mene ne vredja. Onda se uključila socijalna radnica i rekla da je takvo obraćanje uvredljivo, preformulisala pitanje i Daca je odgovorila, radionica se nastavila još neko vreme.

Što se mene tiče ja i dalje razmišljam o onome što smo pričali i mislim da nigde nisam dala povod potencijalnom usvojitelju za takav zaključak. Sve vreme dok sam govorila ogradjivala sam se da ja pričam o mom detetu, da pričam o našem putu, da oni mogu da imaju drugi stil vaspitanja, da je naša priča o usvajanju uklopljena u celokupan način našeg vaspitanja. Ja mog sina jako uvažavam, o njegovim potrebama brinem, o svojim postupcima i kao roditelja i kao usvojenog roditelja razmišljam i za mene je jako uvredljivo da mi neko kaže da ja punim glavu detetu usvajanjem. Sa druge strane tog čoveka sam sad videla pa verovatno nikad više, što bi sad meni bilo bitno da li on shvata moje postupke ili ne. Ipak radilo se i o tom stavu da je negde nešto „puno priče oko usvajanja“.

Da li postoji puno priče oko biološkog roditeljstva? Da li na isti način gledate biološke roditelje koliko pričaju sa decom o svom roditeljstvu, da ne pričaju mnogo o porodjaju ili mnogo o precima i pretkinjama ili možda mnogo o stricu i strini? Ili se samo nama meri koliko pričamo o usvajanju i da negde postoji malo ili mnogo? Pitam jer nije prvi put da čujem ovakav stav. Bilo je i na blogu da mnogo pričamo o usvajanju, valjda na blogu o usvajanju treba da raspravljamo o paprikama. A na radionicama o usvajanju bi trebalo da pričamo o paradajzu. Inače je puno.

Svakako da je moguće da grešim i da bih ja češće na blogovima o usvajanju trebalo da pričam o paprikama. Nadam se da kada pišem na forumu Kutak ispunjavam uslove s obzirom da povremeno odem sa tema o usvajanju, na kojima bezobrazna ja pišem o usvajanju, na ostale teme pa možda čak ponekad pomenem papriku i paradajz. Šalim se malo (od muke) naravno. Ali pored moje strane koja ne kažem može biti sporna mislim da kada je čoveku tako nešto puno a želi da bude ili je već usvojitelj takodje sa svoje strane može da razmisli zašto mu je puno. Možda ja nisam povod samo sam iritacija koja ga suočava sa tim da on pati za biološkim roditeljstvom ili da mu usvajanje nije bilo želja ili da mu je teško da se suoči sa nekim aspektima usvajanja. Ili već nešto drugo.

Ali bi bilo lepo ako mene mogu da poštede konstatacija da ja pišem puno o usvajanju ili pričam sa mojim detetom puno. Evo Viktoru kad ispričah dogadjaj pošto sam došla sva još pod utiskom i onako šokirana upitao me je zašto taj čovek dolazi na radionicu o usvajanju ako ne želi da priča o usvajanju. O eto opet sam spomenula usvajanje detetu, baš je to jedan bezobrazluk sa moje strane da kao usvojena majka smem da pomenem usvajanje a da me dete nije pitalo o tome, da nismo uradili posebnu proveru terena da li o tome smemo da pričamo i izmerili koliko je malo a koliko puno. U našoj kući usvajanje nije tabu tema i eto ne padamo u nesvest kada se spomene. Ja mislim da je to normalno jer mi smo usvojeni, ja se ne osećam kao da sam rodila Viktora, niti kao njegova biološka majka, osećam se kao njegova majka i kao njegova usvojena majka. I zadovoljna sam što je tako. Zadovoljna sam našim životom, našom porodicom. Nisam zadovoljna što je moje dete imalo težak put pre nas, što je izgubilo svoju prvu porodicu, što je boravio u domu, kod hranitelja. Ali to on zna, on od toga ima tragove, kao što i dete koje odrasta u biološkoj porodici sa puno pažnje ima tragove. Ćutanjem o tome ne vidim da detetu nešto pomažem. Naprotiv kroz razgovor on uči da je to jedan put koji savladava, koji je njegov put i naš put, hrabri se da svoje misli podeli sa nama.  Tako da meni/nama nije puno a kome jeste neka ne piše/ne čita, neka priča manje ili već kako će organizovati svoj život u to ne ulazim.

Dogovorile smo se da Daca piše o samoj radionici. Bilo je puno dobrih pitanja, prilično ličnih i teških pa nadam se da će i ona dobiti svoj prostor.

agr

 

 

 

Gostovanje u školi roditeljstva br 4

Daca i ja smo opet gostovale u jednoj školi roditeljstva. Razlika je bila što je ovaj put prisustvovao i Dacin prijatelj. Obe smo krenule sa nekim zdravstvenim problemima pa smo se šalile čak da će prijatelj morati da priča umesto nas. Medjutim kad je sve počelo nekako je teklo glatko. I pored toga što ima razlike, uvek su novi ljudi, neka nova pitanja ipak smo valjda stekle rutinu i sada je lakše. Iako su ljudi u školama roditeljstva slučajno povezani imam nekako utisak da preovlada neki duh koji obuhvati celu grupu. Naravno tu je onda i neka interakcija sa nama. Za ovu grupu bih rekla da su nekako fini ljudi. Bilo im je neprijatno da postavljaju mnogo lična pitanja. Takodje više su pitali mene nego Dacu što je isto neobično, u sve prethodne tri škole roditeljstva je bilo obratno. To mi se svidelo, ne što volim da se raspričam (mada volim kad sam već došla) nego što su sva ta pitanja o biološkim roditeljima, reunionu naša daleka budućnost. Naravno da nas interesuju od početka i da usmeravaju  naše vaspitanje ali u početku ćete se vi baviti mnogo prozaičnijim stvarima. Takodje treba sebe da izgradite da ste u stanju da budete I roditelj, sigurni u roditeljstvu pa onda usvojeni roditelj. Mislim da dosta lošeg ponašanja prema biološkim roditeljima dece dolazi od unutrašnje nesigurnosti usvojenog roditelja. E sad naravno budući roditelji ne saznaju stvari samo od nas i mi onda poštujemo taj tok same grupe i informacije koje oni smatraju da sui m potrebne. Ono što mi se takodje dopalo je da ljudi na radionici su uglavnom koristili termin (usvojeni) roditelji a ne usvojitelji.

Dakle pitanja upućena meni su bila brojna i sigurno se neću svih setiti… Šta mi je bilo najteže a šta najlakše? Na to pitanje je teško odgovoriti ali ja sam izdvojila taj prvi period kad smo još nesigurni kao roditelji, dete vezano za hranitelje, svi okolo osporavaju naše roditeljstvo a mi odjednom sami moramo da verujemo u sebe a nismo do tada bili u toj ulozi… I još nismo odrasli u usvojenoj porodici pa da imamo neki model na koji se ugledamo nego moramo da izgradjujemo svoj model. Mada sam se setila da tada imamo još mnogo energije jer smo se ostvarili kao roditelji nakon mnogih godina… Ali tada bar ja sam svake večeri provodila u brigama, strahovima od kojih se većina nikad nije ostvarila, često sam vodila zamišljene razgovore sa Viktorovom biomajkom. Bilo mi je teško gde nju sada da smestim, gde sebe da smestim a ni sa kim nisam mogla da razgovaram o Viktorovoj priči. Ustvari ni sa kim sem sa mužem iI socijalnim radnicima. Tu sam opet istakla ulogu moje socijalne radnice koja mi nije odgovarala na pitanja, I u tome što mi nije odgovarala mi je zapravo mnogo pomogla da se izgradim kao majka. U tom opštem neverovanju u mene, u savetima koji su stizali sa svih strana, ona je jedina na svako moje pitanje odgovarala “Simona, odakle ja znam kako da vi odgajate vaše dete, vi ste majka!” A pisala sam već kako taj odgovor neobično deluje kad sam ja majka čitavih sedam dana (ako računam od susreta sa detetom) a dete ima tri godine i devet meseci. No nakon tog odgovora ja bih nekako bila sigurna da je to baš način majčinstva kako treba da bude. I shvatala sam da ja ustvari kroz sebe i odnos sa mojim sinom zapravo i znam. Što opet ne znači da ne treba da se čita, prikuplja znanje, iskustva drugih roditelja…

Kad sam stigla dotle bila je konstatacija da je moje dete bilo već veliko. Pa sam objašnjavala nešto što mislim da je jako važno za usvajanje, da ne porede decu sa okolnom decom tog uzrasta, takodje da postoji emocionalna, intelektualna zrelost i da one mogu biti sasvim različite. Dalje da postoji potreba deteta da sa vama proživi svoj prethodni život, da se bebira, mazi. Pričali smo o reakcijama na odvajanje, strahovima, spavati ili ne spavati sa detetom. Zatim reći ili ne reći u vrtiću i u školi. Kako Viktor reaguje na to što je jedinac. Onda su bila pitanja oko reakcije rodbine, prijatelja, predrasude. Da li je sin vezan za nekog iz rodbine? Onda kad je upisan u vrtić, kako je tekao taj prvi period adaptacije.

Kao i uvek bilo je ono pitanje za Dacu da li je htela da kaže majci “ti mi nisi mama” na šta je ona odgovorila da nije ali ja sam morala da kažem da sam čitala i članak gde je mladić ceo svoj pubertet hteo da vrisne majci – ti mi nisi mama. I da se kajao iako nikad nije rekao I da ju je kasnije pitao da li bi se uvredila da je ikad u ljutnji to rekao. Takodje da se meni desilo i da je važno da s pouzdanjem i sigurnošću odgovore – “o da jesam, ja sam ti mama.” Kad mi je prvi put Viktor rekao da me ne voli ja sam po Kutku kukala a u sebi bila poražena skroz i tužna… da bih onda čula od bioloških roditelja da deca to često govore i da se ne treba uopšte uzbudjivati. Opet zavisi i kakvo je dete, moj Viktor kad je raspoložen govori da me voli najviše na svetu, svoj deci u okolini je rekao da sam ja najbolja mama na svetu itd… ali kad je besan ne bira reči, prek je, želi da uvredi a ne da njegove reči promašuju. No kad vidi da me je zaista uvredio kaje se pa se izvini. Možda vase dete neće biti tog temperamenta a isto i kad upoznate morate da vidite koji značaj da pridajete rečima. Takodje I kako rastu situacija se menja, Viktor sad nastoji da obuzda svoj temperament a I ni u ljutnji ne izgovara baš sve što je kao mali. Takodje  je bilo pitanje da li je bio isti odnos prema Jovanu kao I prema meni pa sam ja pričala o taktikama koje smo primenjivali da Jovan bude takodje prihvaćen kao roditelj. Zatim je bilo pitanje o razgovorima sa detetom, kako to izgleda sada kada je veći.

Zanimljivo pitanje koje se ja ne sećam da je ranije je postavljeno je šta meni znači druženje sa Dacom, šta sam naučila od nje, na koji način je to izmenilo moj odnos prema usvajanju. To je jedno kompleksno pitanje, moglo bi da bude tema posebnog članka. Nije bilo lako setiti se trenutno odgovora. To što se kod nas pojavila usvojena osoba koja je bila spremna da poput usvojenih sa zapada otvori srce, da govori iskreno o posledicama usvajanja a ne ono što okolina želi da čuje je revolucija kod nas. Daca je celokupna revolucija 😀 ❤ Mislim da mi roditelji, pa ni ja sama, nikad ne bismo stigli ovako daleko ni duboko da nije ona bila tako otvorena i iskrena i toliko hrabra da se zagleda u sebe i to iznese javno. Naravno ne potcenjujem ja ni naše ostale usvojene, sve što su pisali je bilo značajno i za mene a verujem i za druge. Ali Daca je pisala sveobuhvatno, beskompromisno, ne štedeći ni sebe ni druge svojom pričom.

No sve to nisam mogla da izgovorim tada, pokušavala sam da se setim šta je to što je meni baš promenilo neki odnos prema usvajanju. Prvo mi je palo napamet nešto što je meni izazvalo neku zapanjenost ovde na blogu. Daca je rekla da je spajala sliku biomajke i oca i zamišljala kako bi bilo da je sve teklo prirodnim tokom. Ja kad sam to pročitala bila sam apsolutno zapanjena 😀 Ali pa to nije moglo da se dogodi, da se dogodilo ne bi bilo usvajanja i njene usvojene majke i oca. Naravno ja sam razmišljala odmah iz ugla usvojene majke. Bili su mi prihvatljivi biološki roditelji dok ne počne da se zamišlja da su mogli da postupaju drugačije pa da se mi i ne dogodimo. No vremenom razmišljajući o tome, čitajući članke kako je najbolje razgovarati sa decom stigla sam dotle da mogu kad pričam sa Viktorom izražavam jednu ozbiljnost, dakle ne pričam o raspadu biološke porodice “u super što su im se neke teške stvari desile jer da nisu mi ni bismo postali porodica” a ne izražavam sad ni ne znam kakvu tugu pa da čupam kosu od žalosti što su se desile, to bi već bilo neiskreno… Pokušavam u tim časovima da izadjem iz svoje kože usvojene majke i da izražavam jednu ozbiljnost koju ozbiljne stvari zahtevaju, da ne poentiram ništa nego samo pričam o toku kakav je bio. I da na neki način možda je moglo i drugačije u nekom trenutku, pretpostavljam da je I (skoro) svaka biomajka u nekom baš trenutku trudnoće zamišljala da će uspeti da  zadrži dete, nije sigurno baš zamišljala da daje dete na usvajanje, sumnjam da je takva sudbina ikom san… Drugo što mi je Daca uticala a što se nisam setila na radionici je njen post na Kutku gde smo je mi pitale kakve je sličnosti našla sa biomajkom I bioocem I ja tu očekujem neko daleko prepoznavanje, jedno dve stavke a Daca za svako od njih navodi jedno dvadeset 😀 I to me je opredelilo za termine biološka mama ili češće Milena umesto “žena koja je rodila” I za jedno ozbiljnije pričanje o bioroditeljima nego što sam ja mislila da ću činiti. Naravno kada smo se dotakli teme ličenja onda je sledilo pitanje za Dacu da li liči na usvojenu majku pa je ona rekla da dosta liči.

Pitanja za Dacu su bila da li je upoznala bioroditelje ali pošto je ona kratko odgovorila nisu pitali dalje (kažem činili su mi se fini ljudi koji nisu hteli da pitaju bilo šta što bi nama na neki način bilo neprijatno pa ako bi videli da mi same ne nastavljamo da pričamo ne bi dalje pitali). Bilo je i pitanje o biološkim braći i sestrama ali pošto je i Daca to kratko odogovorila nikakva dalje pitanja nisu usledila. Zatim daleko više o odnosu usvojenih roditelja, šta su radili dobro, lose… Zatim je Daca prenela savet njene usvojene mame da samo budu prirodni. Daca je pomislila da se ja neću složiti ali ja se slažem zapravo u onom delu u kom sam pisala mi jesmo roditelji i ne smemo da dozvolimo onima koji imaju predrasude prema usvajanju ili ga ne poznaju da nas ubede da nemamo majčinski instikt, da je bilo šta neprirodno tu, da, jeste prirodno sa naše strane… Ono što tu treba dodati je ipak jedna svest o detetovom uglu I da pored našeg odnosa postoje tu i biološki roditelji, priča pre nas, ali to se ne priča na svakodnevnoj bazi. Bilo je pitanje kako se usvajanje odražava na emotivne veze, na strah od odvajanja, ostavljanja… Zatim pitanja o Dacinom detinjstvu. Da li je imala problem u školi. Pubertet i odnos sa usvojenom majkom tada. Kada je krenula u reunion. Tu smo pričale o reunionu opet ranom, kasnijem… Bilo je pitanje da li je usvojena majka pratila Dacu na putu reuniona, da li je mogla nešto da pomogne. Zatim odnos sa usvojenim ocem. Da li je usvojenoj deci uvek majka značajniji lik i da li je taj odnos skladniji. Ni ovaj put nije izostalo pitanje da li bi Daca usvojila dete.

Eto toliko sam se setila. Bilo je verovatno pitanja još ali verujem da je i ovo dovoljno da steknete sliku kako je sve to izgledalo. Na kraju sam ja još pitala socijalnu radnicu kad će sledeća škola, mislim onako uvežbale smo se pa odmah da krenemo u sledeću 😀

school

 

 

 

Rekapitulacija pitanja sa obuke usvojitelja

Reših da napravim jednu rekapitulaciju pitanja sa dosadašnjih obuka usvojitelja. Kroz ovu rekapitulaciju može se videti koje su to dileme usvojitelja, šta je ono što ih najviše interesuje na početku njihovog puta, a može služiti i kao podsetnik odnosno informator za buduće usvojitelje. Takođe, kako se razmišljanja svih u usvajanju menjaju u skladu sa godinama, životnim iskustvom, na jednom mestu mogu videti odgovore na svoja pitanja, koja će im možda drugačiji značaj imati nego onda kada su prvi put čuli. Takođe ću pored pukog navođenja pitanja, napisati i moje odgovore, posebno na neka detaljnije sa obrazloženjem , gde uslova za to na radionici zaista nema, jer je vremena premalo, a tema praktično neiscrpna.

  • Prva sećanja

Nažalost nemam neka prva, konkretna sećanja. Svakako se obrisi najranijih sećanja javljaju tek u usvojenoj porodici, što znači da sećanja na život iz perioda boravka u Stacionaru nemam. Međutim, na prvoj radionici istakla sam da, kada govorimo o periodu u domu, više imam sećanja na „osećaje“ nego li na konkretne događaje i slike. Pretpostavljam da su u pitanju neki podsvesni ostaci iskustva iz tog perioda. Pomenuti osećaji uglavnom asociraju na strah i usamljenost, što je negde i logično.

  • Kako sam reagovala na saznanje o usvojenju

Jedno od očekivanih pitanja usvojitelja, jer je logično da je za njih prvi najveći izazov reći detetu. U toku obuke, ali i kasnijeg života, i sami će uvideti da je informisanje deteta o njegovom poreklu i dolasku u porodicu u stvari jedan duži proces, a ne određeni razgovor u jednom trenutku. Ako usvojite dete određenih godina , svakako da dete neće biti preterano iznenađeno tim saznanjem, jer je to nešto što se oseća, čak iako još uvek ne znate to da interpretirate. U skladu sa time, ja sam na to saznanje reagovala vrlo prirodno, nešto kao podrazumevajuće. Na neki način kao potvrdu mojih tadašnjih shvatanja svoje okoline.

  • Da li usvojeni roditelji postaju biološki?

Na prvi pogled vrlo neobično pitanje, ali sam kasnije donekle uvidela zašto je jedna usvojiteljka pitala. Ne znam da li joj se tada moj odgovor dopao, ali verujem da će ga jednog dana razumeti. Elem, ne postaje nikad. Niti treba. Zašto? Prvo, zato što ne možete biti nešto što niste. Drugo, zašto biste želeli biti nešto što u očima vašeg deteta asocira na negativnost. Setite se da usvojenom detetu pojam biološke majke ne predstavlja isto što i osobi koja je odrasla uz prirodnu majku. To je kao kada biste nas pitali da li biološka majka postaje mama. Svi biste se složili da to ne može nikad biti.

  • Odnos dece u školi prema usvojenom detetu

Ovde iskustva mogu biti različita. Zavisi od okrženja, a rekla bih i duha vremena. U moje vreme bilo je provokacija na tu temu u jednom periodu, ali nije garancija da bi se to u budućnosti desilo i vašem detetu. U svakom slučaju, dobro bi bilo dete pripremiti na takvu mogućnost i naučiti ga kako da reaguje u takvim situacijama.

  • Kada dete treba otvoriti dosije?

Iskreno, nisam sigurna da DETE uopšte treba otvarati dosije. Ok, imamo Zakon koji kaže da može već od 15 godine. Kada je pravi momenat? Kada usvojena osoba sama proceni da je za to spremna je jedini pravi odgovor. S tim što bih se ogradila na period puberteta kao vrlo nepoželjan za ulazak u te stvari. Čak i kada naizgled tvrdi da želi, uglavnom je zaslepljeno idejom da otkrije priču o sebi, bez da razmisli o posledicama toga. To i jeste odrza nezrelosti i nespremnosti, kada se vodimo samo pukom željom, a pri tom ne pokušamo da sagledamo dalekosežnost takvog čina.

  • Kada prestaje zanimanje za biološku majku?

Najkraće – nikad. Mogla bih ovde da završim priču na ovu temu, ali zaslužuje biti malo obrazložena. Stvar je u tome što, kada kažemo zanimanje za biološku majku, ne mislimo samo na puko zanimanje za određenu osobu, već na sve ono što ta osoba predstavlja, a predstavlja praktično celu istoriju porekla, objašnjenje zašto smo tu gde jesmo, deo nas samih. Dakle zanimanje za nju je zapravo zanimanje za sve što se tiče toga odakle potičemo i ko smo.

  • Gde je zanimanje za biološkog oca?

U mom slučaju nema ga, u drugim može ga i biti. Ono što sam sigurna ne može biti veće opterećenje od biološke majke.

  • Kako je protekao pubertet?

Kao i svaki, tih, miran i povučen 😀 Šalim se naravno. Ne mislim da se u tom periodu usvojeni preterano razlikuju od vršnjaka koji nisu usvojeni, no mudrom i senzibilnom oku ne mogu promaći neke nijanse u ponašanju. Recimo pojačana osetljivost, pojačano buntovništvo, nezadovoljstvo. Manje više te osobine krase sve tinejdžere, no pozadina tih stanja kod usvojenih su dublja.

  • Koje osobine čine dobrog usvojenog roditelja?

Sve one osobine koje čine svakog roditelja dobrim + kvalitetan osećaj za dečija osećanja koja datiraju iz perioda kada dete nije bilo deo vašeg života. Svakako je pouzdanost neka najpoželjnija osobna roditelja. Da dete zna da uvek ima stabilan oslonac u roditelju, da je tu i da neće „ispariti“ u nekom momentu.

  • Da li se dete više veže za usvojenu majku ili usvojenog oca?

Pretpostavljam da je ovo individualno i zavisi od deteta do deteta, međutim mislim da posebno u početnom periodu prednost imaju majke. Opet, može bit izuzetaka. Svakako u mom slučaju je veća vezanost za majku, a i u onim slučajevima koje poznajem. No i očevi igraju vrlo važnu ulogu.

  • Šta je reunion?

Reunion predstavlja čitav jedan proces, koji započinje otvaranjem dosijea, a nastavlja se konkretnom potragom za biološkim srodnicima, obično se kreće od biološke majke.

  • Kakva se kriza javlja u reunionu?

Na ovo pitanje čitava knjiga može da se napiše, tako da sam na radionici uvek u problemu kako na sažet i što konretniji način objasniti usvojiteljima, a da oni to zaista shvate i to ne samo osećanja koja se tada javljaju već i zašto. Kriza je psihološko – emotivne prirode. Priča o sopstvenom poreklu, načinu napuštanja, potom i dolaska u porodicu do tog momenta je izuzetno apstraktna. Sve faze koje se prođu tokom odrastanja su plodovi razmišljanja, pa i fantaziranja, jer realne slike nema. Na osnovu tih faza iskonstruišu se razne verzije o biološkoj majci, o samom sebi. To naravno tokom života u stvari predstavlja realno prazninu, koja se popunjava tim zamišljanjima. Onog momenta kad to postane opipljivo, konačno vidite fizički ljude, počinjete da upoznajete tu stranu sebe, izaziva krizu. Sada, sve osećaje koje ste imali tokom života, postaju mnogo realniji, jači i naravno toliki intenzitet osećanja može dovesti do neke vrste psihološko – emotivnog kraha. Na neki način ponovo gradite taj deo sebe, ali sada kroz realnost, a ne kroz fantaziju. Da li utiče na svakodnevni život? U tom prvom, intenzivnom periodu, da, veoma. Kasnije se već prvikavate na to stanje, počinjete da slažete kockice, tražite da postvatite stvari na mesto kom realno pripadaju.

  • Da li je druženje sa usvojenima od posebnog značaja?

Može biti svakako. Nije garancija da će svi usvojeni međusobno postati najbolji prijatelji, jer za to ipak treba više dodirnih tačaka, no ukoliko se u svemu ostalom poklapaju, prednost što su oboje usvojeni je vrlo velika. Lično sam to uvidela kroz druženje sa Njegošem, posebno jer smo oboje u isto vreme prolazili kroz reunion. Koliko nam je to značilo? Neprocenjivo.

  • Da li je bilo pozitivne diskriminacije zbog usvajanaja?

Ako je i bilo, ja za to ne znam. A mislim da generalno nijedan usvojeni ne bi voleo da bude diskrminisan ni pozitivno ni negativno zbog samog usvojenja.

  • Koje su to posledice napuštanja koje se odražvaju na ličnost usvojenog i u odraslom periodu?

Najveća je svakako generalno nepoverenje u ljude. Ja obično volim da preokrenem poznatu krilaticu u pravu kako su svi nevini, dok se ne dokaže suprotno. E kod mene važi: svi su krivi, dok se ne dokaže suprotno. A čak i kad se dokažu, nije konačno i bezuslovno. Jedan deo mene je uvek u rezervi prema svakom, spreman na prvu sumnju da reaguje. Ta osobina nekad može biti i korisna veoma, ali češće je mana i opterećenje. To znači da je jedan deo vas u večnom stanju pripravnosti, pa čak i očekivanja da vam neko okrene leđa ili vas povredi na neki način. Zašto je to tako? Pa rezon ide linijom ako je mogao onaj najrođeniji, može i svako drugi. Mislim da je logično.

Druga posledica može biti varljivo samopouzdanje. Često se ide iz krajnosti u krajnost. Možete se preceniti, mada češće podceniti. Uglavnom retko kad je u skladu sa realnošću.

Emotivnost odnosno stvaranje emotivnih veza sa ljudima – ne mislim samo na partnerske odnose, već uopste odnose sa ljudima. Kada imate gorepomenute dve osobine, onda ova treća nekako dolazi kao posledica toga.

  • Da li usvojeno dete treba biti posebno zahvalno roditelju jer je usvojeno?

Ako osećate posebnu zahvalnost majci što vas je rodila, volela i odgajila, od one podrazumevajuće zahvalnosti, poštovanja i ljubavi, onda i usvojeno dete treba imati posebnu zahvalnost. No, kako sam uverena da to niko tako ne oseća, tako ni mi nismo izuzetak.

  • Šta me je usvajanje naučilo?

Kada se kaže usvajanje, ja mislim na ceo paket: napuštanje, dom + usvajanje. U kontekstu toga naučilo me je da je ljubav skupa i kao takva treba da se ceni i neguje. Nema nonšalantnog ponašanja prema onome koga volite i ko vas voli, verujući da je ta ljubav podrazumevajuća i bezuslovna. Nije. Ona se gradi vakog dana, čak i onda kad je velika i čvrsta. Ljudska osećanja su krhka kategorija i mogu se lako sruštiti ili barem povrediti. Iz tog razloga, tera vas da uvek budete bolji danas nego juče.

  • Da li se usvajanje isplati?

Apsolutno. Ma koliko težine imalo, nagrada je ogromna. Uostalom kako može ljubav da se ne isplati, ako je iskrena? Posebno ona između roditelja i dece.

 

maxresdefault

 

Gostovanje u školi roditeljstva 3

Daca i ja smo juče po treći put bile u jednoj školi roditeljstva. Na neki način, stičemo rutinu, lakše je… Neka pitanja se ponavljaju, počeci i krajevi radionica izgledaju slično. Medjutim na drugi način uvek je drugačije. Različiti su ljudi, stavljaju naglasak na različite stvari, uvek izroni i poneko sasvim novo pitanje. Ja sam uvek po nekoliko dana pod utiskom, prelazim onaj put od moje škole roditeljstva, svih drugih gde sam bila, ove sad a onda promišljam i roditeljstvo sada i u budućnosti. Sećam se šta sam još mogla da kažem.

Ponekad mi je žao što ljudima koji su tek na početku iskrenošću rušim neke iluzije. Ne mogu da lažem. Ali možda je bolje što sam ja verovala psihologu da usvojena deca nikad ne kažu ‘ti mi nisi mama ili ja te ne volim’. Ili je možda bolje što oni znaju da to mogu da kažu i neće proći kroz onu patnju kroz koju sam ja prošla kad sam to prvi put čula. Posle shvatiš da je to dete i iako nikad nije prijatno kako zna da kaže da sam ja najbolja mama na svetu iI da me voli odavde do Meseca i nazad tako zna kad je besan da kaže i ovo drugo…Sem toga meni su bila postavljena pitanja kako je izgledala adaptacija, prvi susret i dani, da li je sada problemima kraj kad je adaptacija prošla, koje su predrasude sa kojima se susrećemo, šta mi je bilo najviše bolno, zašto govorim usvojena majka, šta to znači. Onda koliko sam ja imala godina kad sam usvojila dete, koliko suprug, da li mi je žao što nisam usvojila dete ranije. Onda je pitanje bilo kako je meni bilo kad vidim svu decu za koju sam bila pozivana na razgovore. Tu sam shvatila da taj deo o pozivima na razgovore ne znaju. Objasnih da se deca ne vidjaju dok vas ne odaberu, da eventualno možete da vidite sliku, mada iI to zavisi od centra do centra, neki hoće da pokažu slike dece i osobama sa kojima razgovaraju a neki samo odabranom paru (kod nas je bilo tako, našeg sina mogli smo da vidimo na slici tek kad smo odabrani). Pitali su me o literaturi, o razgovorima sa detetom, šta pita (na šta ja moram da kažem da ne pita ništa, mada je to možda specifičnost mog deteta i neće im mnogo pomoći u njihovim situacijama). Onda je bilo pitanje kako sebe ojačavam sem na blogu, čitanjem, pisanjem… Bilo je i pitanja da li sam napravila neku veliku grešku vezano za vaspitanje. Možda ću se setiti još nekih pitanja naknadno a ako nekog budu možda zanimala ova pitanja mogu da napišem i odgovore (mada oni uglavnom postoje na blogu).

Za Dacu su naravno pitanja bila i teža i za nju i za nas koji kao (budući) roditelji slušamo a čini mi se iI za socijalne radnice. Ali nama i treba da bude teško jer ako shvatimo jedan deo te težine bićemo otvoreniji za ugao naše dece a socijalne radnice odlučuju o sudbinama i svakako će donositi bolje odluke ako poznaju najdublje osećaje usvojene dece. Krenulo je sa pitanjem zašto ne bi usvojila dete. Čini mi se da je to izuzetno teško da (budući) usvojeni roditelji to shvate tj tačnije prihvate. Možda je tu najjasnija razlika izmedju usvojenog roditelja koji je ovaj put birao i (što reče Daca) uglavnom smo odrasli u biološkim porodicama i deteta koje nije ništa biralo i nema sve ono što je uobičajeno i što svi ostali uzimaju zdravo za gotovo. Primetila sam da i na ovoj radionici a i na drugim mestima ljudi ubedjuju Dacu da će promeniti mišljenje po tom pitanju, da bi bila sjajna usvojena majka. Kad je Daca rekla da nema naš entuzijazam i da bi gledajući dete znala šta prolazi a najvećim delom ne bi mogla da mu pomogne usledila su nova pitanja da objasni šta je sve to. Bila su i razna pitanja koja su njena prva sećanja, kad joj je rečeno da je usvojena, kad je počela da misli o biološkoj majci, odnosu sa njom, odnos sa usvojenim roditeljima, šta im zamera, šta su mogli da urade bolje. I ovde je bilo pitanje o godinama što se ne sećam da su nas pitali na prethodnim radionicama, za Dacu koliko su njeni roditelji imali godina kad su je usvojili. Zanimljivo mi je bilo i da smo obe preračunavale kao da nikad nismo o tome razmišljale. Ja najčešće razmišljam o godinama koje sam imala kad se Viktor rodio a ne kad sam ga usvojila. Valjda što je razlika u našim godinama ta pa mi je bilo i neobično pitanje da li sam mogla ranije da dobijem dete jer zapravo ja sam ga dobila ranije po izvodu iz matične knjige rodjenih što možda čudno zvuči ali ne računa se razlika u našim godinama od momenta usvajanja nego od momenta radjanja. Iako ja nisam prisutna bila već njegova biološka majka, iako zapadni usvojeni taj izvod sa našim imenima smatraju lažnim ja nekako računam ipak te godine. Možda još jedna apsurdnost vezana za usvajanje.Daca je pričala i o rodjendanu i tom apsurdnom osećaju da su tu svi ali ne i ona koja je zaista bila prisutna u momentu radjanja. Toga sam i ja uvek svesna mada imam običaj da poljubim Viktora u času kad je rodjen, za nas dve. Nikad nemam veći osećaj prisustva njegova biološke majke nego tada, valjda ona tada intenzivno misli na njega a ja onda to uradim i kao da se transportuje za tren kod nas, nekako sam uverena da i ona to oseti (znam po pričama bioloških majki da one baš intenzivno razmišljaju o tom času jer je to trenutak dolaska na ovaj svet a istovremeno poslednji čas kada su bile sjedinjene sa decom nakon čega su otišla, možda ne razmišljaju sve biološke majke tako ali za Milenu osećam da razmišlja). Bilo je i pitanje o predrasudama sa kojima se Daca susretala, da li je bilo pozitivne diskriminacije (ovo je meni jako zanimljivo pitanje). Reunion se nikako nije pominjao baš dugo, nekako je to mnogo pre došlo u fokus na prethodnim radionicama pa sam uočila tu razliku. Kad je to došlo onda je Daca pričala o reunionu sa biološkom majkom, biološkim ocem. Bilo je i pitanje o ranom reunionu o čemu se Daca i ja ne slažemo jer Daca ne preporučuje nikako a ja sam morala iako je pitanje bilo upućeno njoj da ubacim da drugačije razmišljam, da sam videla rane reunione u člancima sa zapada i da procene zavisno od priče. 😀 Već smo pisali o tome na blogu ali ako vas bude eventualno zanimalo pojasniću. Meni je bilo izuzetno emotivno kad se Daca sećala kako je sve počelo, kako je počela da čita Kutak, kako smo joj bile kao vanzemaljke jer kao usvojene majke pričamo o usvajanju. I onda kako je nastala ideja o blogu i kako je sve krenulo ovde. Pričali smo im i o našim druženjima. Bilo je i pitanje za Dacu ko joj je najviše pomogao. Takodje i šta misli o samoj instituciji usvajanja. Zatim bilo je i pitanje zahvalnosti, zatim ličenja… Govorila je i o nepoverenju zbog toga što ju je rodjena majka ostavila. Slično je pisala i Milica a verujem da je slično osećanje i druge usvojene dece. Sa druge strane mislim da je to isto momenat koji usvojeni roditelj malo teže shvata. Bar meni je bilo to neobično, češće je to Milica pominjala i tu se uvek trgnem. To zbog toga što je jedno tako emotivno i duboko oslovljavanje sasvim je u neskladu sa onim kako su nas učili da je to ‘žena koja je rodila’ pa i biološka majka, a ovde sada odjednom rodjena majka koja ostavlja i sve posledice iz toga… Pretpostavljam da su se i usvojitelji malo tu iznenadili ali dobro je da to shvataju. Sigurno je bilo još ali toliko sam se setila.

Ja sam bila iscrpljena nakon radionice, čak sam i sada pod utiskom i dalje. Ali moram da kažem da imam utisak da se svest podiže, da svaka nova grupa više zna, više čita. To sam pričala i sa Snedrom koja je isto to primetila u odnosu na svoju nekadašnju grupu. Ja se sećam i kod moje grupe, kod mene same, ja pojma nisam imala o mnogim stvarima, kako su mi govorili da je biološka majka ‘žena koja je rodila’, dete biološke roditelje traži čisto da zaokruži svoj život ja sam to prihvatala. O nekom dubljem razmišljanju deteta, o krizama, o težini reuniona i svemu ostalom ništa ja nisam znala. Mislila sam da nakon konačnog usvajanja mi postajemo skoro pa sasvim slični biološkim porodicama a ne da ću celog života da pišem i pričam o usvajanju. Mada rekli su nam sećam se da je usvajanje process koji traje ceo život ali nekako nije bilo jasno u čemu se sastoji to, mislim nisam ni tada mislila da nekako postajem biološka majka ali nisam znala za svu tu dubinu tragova koje usvajanje ostavlja na detetu. Kako rekoh ne znam da li je bolje što sam živela u tom blaženom neznanju ili da me je neko informisao kako mi to sada činimo sa današnjim usvojiteljima. Uglavnom je tok bio takav, opisivala sam to I na radionici, kako sam zapravo čitajući dolazila do toga koliko je ugao usvojenih pa I mog deteta drugačiji i nastojala za njega i zbog njega da ga sagledavam i da i ja menjam svoj ugao. Inače kako rekoh tada ja baš ne znam kako se osećaju biološke majke, ali pretpostavljam da je vrlo slično I da ja iz mog ugla Viktora vidim kao moje dete I ne bih morala ništa dalje da gledam niti vidim bez dodatnog angažovanja a svo to angažovanje je jer smatram da je njemu potrebno.

I to je ono naročito pozitivno na ovoj radionici. Imala sam utisak stalno kod nas da bi se najradje priča o usvajanju bacila pod tepih i od strane usvojenih roditelja a na žalost i odraslih usvojenih (sem hrabrih izuzetaka kao što su Daca, Milica I ostali usvojeni koji su pisali na našem blogu). Znam da će se to jednog dana promeniti, mislim kako su u svetu počeli naročito usvojeni da govore počeće i kod nas, ali mislila sam da će to morati da sačeka Viktora, Lepotana I ovu generaciju koju mi ipak slobodnije vaspitavamo a da verovatno generacije usvojenih koje su vaspitavane da budu zahvalni usvojeni nemaju najčešće snagu za neko angažovanje. Raniji usvojitelji pa I usvojeni roditelji bi takodje često rekli da je super sve što radimo ali kao da to nema baš nekakve veze sa njima. Ovde sam možda prvi put osetila sasvim drugu energiju naročito pri kraju. Ljudi su nam se zahvaljivali ali I razmišljali šta oni mogu da pomognu, šta oni mogu da urade, bilo da će pisati na blogu, osmisliti neke svoje akcije, reklamirati blog kod odraslih usvojenih (što je meni posebno drago jer kažem koliko god roditelji mogu da imaju entuzijazma usvojeni su na zapadu pomerali granice pa i uticali da se usvajanje menja i postane koliko toliko po meri dece). No videćemo šta nosi budućnost, da se vratim na radionicu…

Postojala je ta neka svest o sebi kao faktoru promene a to se čini mi se videlo I po pitanjima koja su više bila usmerena na usvajanje, roditeljstvo, bližu budućnost, rekoh da je reunion tek mnogo kasnije došao u centar pažnje ali vremenski tako I jeste, čak je i za nas to daleka budućnost a kamoli za njih. Pored toga još jedna promena mi je bila uočljiva u odnosu na prethodne a naročito na moju nekadašnju grupu, muškarci su bili mnogo aktivniji u pitanjima. To je postojalo I nekad ali bilo je uočljivo da bi oni najradije bili biološki očevi. Jovan I dalje sva ta pitanja roditeljstva nosi sa lakoćom a kad se spomene usvajanje samo mi govori da ja preterujem, eto svi drugi se ne bave usvajanjem samo sam ja našla da se bavim (to može da se odnosi samo na našu sredinu, na zapadu se usvojeni roditelji bave usvajanjem, čitaju, pišu ali Jovan I tu nadje kontraargument da ko zna koliko ima I američkih usvojenih roditelja da se ne bave baš samo ja to ne znam). Elem, ovi usvojitelji su bili sasvim drugačiji, zainteresovani za usvajanje, mnoga od ovih pitanja su oni postavili, razmišljaju, traže literaturu. To je sjajno, baš me je takodje ispunilo optimizmom. I majkama će biti tada mnogo lakše ako oni budu učestvovali I u pitanju usvajanja. Ne samo kod mene nego obično I kod drugih majki pitanja usvajanja obično u glavnom delu ako ne I sasvim padnu na majke. Tako da je za mene ova radionica bila jedan pozitivni pomak.

Ja sam pomalo uskakala u pitanja sa svojim komentarima i razmišljanjima. Nastojala sam da ne bude previse pa se nadam da vam nije teško za praćenje šta je bilo na samoj radionici a šta su moja dodatna razmišljanja. Ove radionice jesu i teške jer se bave pitanjima koja su lična i mnoga od ovih pitanja meni pokrenu razna razmišljalnja. Na kraju je Daca završila radionicu sa njenim poznatim rečima koje znate od pre… Znam da mi usvojeni roditelji poletimo od tih njenih reči, to je melem za sve naše rane, a ako ste biološki roditelj preporučujem da ne čitate dalje 😀 Elem Dacine reči su – da je duboko uverena da nema veće ljubavi od ljubavi usvojene dece i roditelja ❤ ❤ ❤

škola roditeljstva

 

Od odluke do konačnog usvajanja(Ambra)

Ova tema nastala je od posta koji je Ambra napisala na forumu Kutak objašnjavajući drugoj forumašici kako izgleda procedura usvajanja. Pošto se u njemu detaljno opisuje put kojim se prolazi od momenta odluke o usvajanju do konačnog usvajanja to mi se činilo da jedan takav post može da znači onima koji tek odluku donose. Uz Ambrinu dozvolu stoga prenosim to na naš blog:

„• usvajanje se sastoji iz nekoliko faza, po proceduri, cisto da ti bude jasniji korak po korak:
– prikupljas dokumente i predajes nadleznom centru

  1. razgovor sa timom koji je oformljen za vas i koji ce vas voditi kroz celu pricu. Sastoji se od psihologa, pravnika i radnika centra. Imacete 4-5 sastanaka po 2 sata sa njima gde cete kao u ispovedaonici opisivati vas zivot, brak, porodicu, same sebe.
  2. cim se u centru stvore mogucnosti iliti skupi grupa potencijalnih usvojitelja, organizuje se skolica roditeljstva u trajanju od 6 termina po 2-2.5 sata… mesec i po vremenski

4.1. u ovom zavrsnom krugu vi cete vec formirati misljenje i izjasniti se o starosti deteta, polu, nacionalnosti, veroispovesti itd…

4.2. kad se to zavrsi, tim pise izvestaj i salje ga ministarstvu i vi cekate podobnost… ovaj deo smo mi cekali 5 meseci.

  1. dobijanje podobnosti… zvanicno ste upisani u jedinstveni registar usvojitelja Srbije… posle 5 meseci smo upisani.
  2. krece cekanje i cekanje i cekanje… i tako cekate… cekate da prema onome sto ste izjavili nadju dete kojem vi odgovarate. Dakle ne traze dete za vas vec roditelje za dete. Kada se takva prilika stvori vas Centar vas poziva na razgovor, zvanicno vam procita opste informacije o detetu koje su dobili. Primera radi Centar iz Valjeva je uputio zvanican dopis Centru u Beogradu u kome pise da ste izabrani za jedno dete koje se nalazi u hraniteljskoj porodici. Taj dopis prati kratak izvestaj o detetu, starost, opste karakteristike, informacije o majci i ocu (o majci skoro uvek ima informacija dok je sa ocem to redji slucaj). Tu ces cuti da li je recimo majka narkoman ili otac alkoholicar, mozda je bila maloletna kad je rodila, mozda silovana pa nije htela da zadrzi dete i tome sl. Moras da znas da ni jedno dete koje je dato na usvajanje nije dato zato sto su kod kuce imali visak masnih kolaca. Sve su to teske ljudske price.

6.1. na osnovu tih prvih informacija koje ste dobili vi odlucujete da li idete dalje ili ne. Ako vam se ti podaci ne dopadaju vi vasem Centru kazete da odustajete i zivot ide dalje do sledece prilike. Oni kasnije posalju dopis da ste odbili i tu se prica zavrsava. To sto ste odbili, nigde ne ostaje zabelezeno, niko vam to ne uzima za zlo, niti vam slede negativni poeni 🙂
6.2 svidja vam se to sto ste culi, cini vam se da vam sve odgovara i da nema prepreka… dajete zeleno svetlo vasem Centru i sledeci korak je kontakt sa centrom iz Valjeva. Sednete u kola, i pojavljujete se na razgovor sa njihovim timom. Imate pravo da postavite sva pitanja ovoga sveta, svaku sumnju da razresite, ako vidite da nesto nije jasno, trazite da vam razjasne. Ne zaboravi nikad, to je vase pravo da znate sve. To dete, a i vi sa njim, treba da provede zivot sa vama. Ako imate tracak sumnje – ne valja, on ce se kasnije pojaviti kao problem. To je Miksa lepo rekao, ne treba ici grlom u jagode. Otvorite cetvoro ociju, razmotrite svaku sitnicu i obratite paznju.

  1. kako su izabrali vas tako su izabrali jos recimo 5 parova za koje su pomislili da bi mogli da budu dobri roditelji detetu. Saslusace sve i na kraju Centar odlucuje ko ce biti izabran. A da, po nekom novom principu po kojem rade, sliku deteta i kako ono izgleda neces dobiti. Ides na slepo. Daju ti opis tipa „prijatne spoljasnjosti“. Tako su nama rekli.
  2. ako ste to vi, sledeci korak je upoznavanje sa detetom u hraniteljskoj porodici. Prvi kontakt, vrlo vazan. Svako od nas to dozivljava drugacije. Nekom je vazno sto je dosao do deteta i nista drugo, neko obrati paznju na hranitelje i kako su odgajali dete, nekom se ne svidi dete, prosto ne oseti nikakvu emociju, neko shvati da nije to to sto je zeleo…. 100 ljudi 100 cudi. Medjutim, ako su svi vasi uslovi ispunjeni vi idete dalje.
  3. pocinje priblizavanje detetu, upoznavanje sa njim, provodicete iz dana u dan sve vise vremena. Neki hranitelji dobro pripreme dete za usvajanje i vama bude dosta lakse da se usunjate u njegov zivot, korak po korak, dok ne dodjete do faze da odvedete recimo dete za vikend kuci. Sve se to desava pod budnim okom centra za socijalni rad nadleznog za dete. I tako mic po mic dete se okrece ka vama dok centar ne zakljuci da je dosao momenat da se dete odvoji od hranitelja i podje sa vama. Da li ce trebati za to 2 nedelje ili 2 meseca zavisi od mnogo faktora. Ako je dete vezano za hranitelje ili oni slabo saradjuju, vama ce biti mnogo teze, bice duzi period privikavanja na vas, i sve ce ici dosta sporije. Moras da znas da hranitelja ima raznih, od onih koji to rade izkljucivo zbog para te da detetu niti pruzaju paznje koliko treba niti se trude oko njega, do onih koji stvarno daju sve od sebe da to dete sutra bude kompletan covek.
  4. kada je dete preslo kod vas pocinje period od 6 meseci koji se zove adaptacija. Dete se privikava na vas i vi na njega, vas zajednicki zivot pocinje. Bice tu i teskih trenutaka, i onih lepih, svasta nesto… Centar ce vas kontrolisati, imacete iznenadne posete, postavljace pitanja i vama i detetu. U ovom periodu videces kakvo je stvarno dete. Sad malo ruznih informacija… u ovom periodu dete moze da ispoljava razne oblike raspolozenja, ponasanja, razmisljanja. Nista nije merodavno jer detetu je promenjen zivot naglavacke, iz jedne porodice je preslo u drugu i ne mozes nikako da ocekujes da je sve kao iz bajke. Puno strpljenja i razumevanja je potrebno da bi se sve te negativne faze prevazisle a o tome mogu da ti pricaju oni koji su kroz to prosli. Ja dotle nisam stigla. Kad dodjem do toga i ja cu da podelim moje iskustvo. 🙂 Za tih prvih 6 meseci mozes da shvatis kakvo je dete, da li ti je neko nesto precutao od informacija, da li dete ima neku „skrivenu“ bolest, anomalije u ponasanju. Ako postoji bilo sta, mozes uvek da se obratis centru i da trazis izmestanje deteta iz porodice, drugim recima da ga vratis nazad. Ne bi bila ni prva ni poslednja. Cak i to je tvoje pravo. I bolje je tako nego da vam svima zivoti budu unesreceni. Ja i takve slucajeve znam. Ide zivot dalje.
  5. prodje 6 meseci i vi ste se uhodali ko da si ga rodila. Dolazi zvanicno usvajanje, dete dobija vase prezime, postaje zakonski vase i dobija sva prava bioloskog deteta. To je kraj. Nakon toga centar nije vise u obavezi da vas kontrolise i posecuje, vi ste sada porodica, i vas zivot dobija drugu dimenziju.

Iz licnog ugla cu drugom prilikom 🙂 “

procedura

Gostovanje u školi roditeljstva 2

Danas smo Simona i ja imale po drugi put čast da gostujemo u školi roditeljstva u jednom beogradskom czsr-u.  Pre svega, drago nam je da se polako pretvara u tradiciju da se obuka usvojitelja završava na ovakav način – gostovanjem usvojene majke i deteta. Verujem da je budućim roditeljima to novo i značajno iskustvo. Naravno, ja ću ovom prilikom opisati lične utiske, a Simoni ću prepustiti da ona opiše svoje.

Za početak nadala sam se da neću imati tremu , jer mi ovo nije bio prvi put. No, prevarila sam se. Nekako sam se ponovo „smanjila“ kad sedoh na fotelju 😀 Ponovo se ja susretoh sa nekolicinom radoznalih očiju, koji su , pretpostavljam, jedva dočekali da postavljaju pitanja. Jeste da sam sebi obećala da ću ovaj put biti „čvršćeg“ glasa, a i stasa, al…Ne znam šta se desilo 😀 Elem, dosta više o mojoj nesigurnosti :D. Usvojitelji su zaista bili super, i postavljali su zanimljiva pitanja, mada meni svakako već očekivana, a neka od njih su: kada su roditelji rekli za usvajanje? Kako sam ja reagovala na to? Da li je bilo zadirkivanja od strane dece? Šta se to konkretno desi u reunionu sa osećanjima deteta? Kada prestaje zanimanje za biološku majku? Gde je u svemu tome biološki otac? Koje su to osobine koje čine dobrog usvojenog roditelja? Šta bih izdvojila kao najvažnije osobine koje bi usvojeni roditelj trebao da poseduje? Šta me je usvajanje naučilo? Da li se, na kraju svega, usvajanje isplati?  Da li se deca više vežu za majku ili oca? Da li se družim sa usvojenima? Od kakvog je to značaja? Da li imam braće ili sestre? Bilo je još raznih pitanja, ali vezanih za usvojenu majku, koje ću prepustiti Simoni da ispiše.

Sve u svemu, nadam se da su usvojitelji generalno zadovoljni onim što su danas čuli i nadam se da će nastaviti u tom smeru – da konstantno rade na sebi i budu otvoreni za nova saznanja koja će tokom roditeljstva sticati. Meni je svakako ovo bilo još jedno lepo, neobično i značajno iskustvo.

meeting_clip_art_25242

Gostovanje u školi roditeljstva

Danas smo Simona i ja imale to zadovoljstvo i čast da budemo gosti školice roditeljstva u jednom od beogradskih socijalnih centara. U članku ću opisati lične utiske i pitanja koja su postavljanja meni, a ostalo prepuštam Simoni. Za početak moram još jednom istaći oduševljenje što su se stručni radnici CZSR-a dosetili da na kraju školice ugoste usvojenu majku i usvojeno dete. Smatram to velikim iskorakom u shvatanju usvajanja i idealnim načinom da se sve naučene teoretske priče o usvajanju zaokruže. Naravno, ono pravo dolazi tek kasnije, dolaskom deteta, ali duboko verujem da je korisno čuti iskustva iz prve ruke. Kao što uostalom to radimo već godinu dana na blogu. Lično, kako sam naviknuta na pisanje i kako sam, u suštini , sve ispisala što se moje priče tiče kao i mog poimanja svega proživljenog u usvajanju, prilično nonšalantno sam pristupila današnjem gostovanju. Do momenta dok usvojitelji nisu konačno ušli u prostoriju. Moram priznati knedla mi je u grlu zastala. Odjednom me je oblila ogromna trema i konfuzija. Poptuno drugačije je svoje misli i osećanja iznositi pismeno, a potpuno pred nekoliko desetina očiju. Oseti se velika odgovornost. I nelagoda – samo u tom delu koliko ću biti jasna, jer su naravno sva osećanja koja proizilaze iz usvajanja vrlo složena i obiliju sa mnogo faza. Srećom, nisam bila jedini gost, te je i Simona podjednako učestvovala u više nego zanimljivom razgovoru. 🙂 Takođe, drago mi je što su usvojitelji vrlo otvoreni u svojoj edukaciji i svesni da treba još puno da rade na sebi kako bi sutra ostvarili uspešan odnos sa detetom. To će im zaista značiti jednog dana, kao i njihovoj deci. Ne znam koliko nam je vreme danas dozvolilo da potanko i naširoko ispričamo sve specifičnosti usvajanja, no svi su dobili isečke sa bloga, pa se nadam ( zarad njihovog dobra ) da će nas posećivati i jednom i aktivno učestvovati , doprinoseći sovjim iskustvima. Isto kao što smo danas to Simona i ja radile.

Pitanja usvojitelja i stručnih lica su bila očekivana. Neka od njih su: Na koji način sam reagovala kada sam saznala za usvojenje? Kako se okolina ( društvo u školi ) odnosilo prema meni? Da li sam upoznala biološku majku? Kako je mama reagovala na to? Kakav mi je odnos sa ocem? Kako je protekao pubertet? Kakav odnos imam prema biološkom ocu? Da li usvojeni roditeljii postaju biološki? Koja su mi prva sećanja u životu? Koja su mi prva sećanja u porodici? Kada dete treba otvoriti dosije? Kako sam donela odluku da otvorim dosije? Zašto baš tada? Šta to znači – kriza nakon reuniona? Da li sam zaljubljena? 😀 Nadam se da sam uspela odgovoriti dovoljno jasno i precizno na sva pitanja, svakako su odgovori bili veoma iskreni. Na kraju smo Simona i ja dale završnu reč.

Iskustvo za mene je bilo veoma lepo i ponoviću, jako mi je drago što današnji usvojitelji imaju priliku da kroz program školice roditeljstva bliže se upoznaju sa usvajanjem, usvojenim detetom i svim onim što proizilazi iz te priče. Možda još uvek nisu svesni koliko to znači njima, a posebno detetu koje jednog dana budu dobili. Ono što je još bitnije je da nastave u ovom dobrom pravcu.

debata

Usvajanje drugog deteta

Možda je bolje da su ovaj članak napisale Struzzo ili Snedra. Kod mene postoji opasnost da se pretvori u ‘zašto ne usvojiti drugo dete’ 😉 Ali dobro čak i da se tako desi uvek jedna od njih dve ili neko od vas može da napiše ‘zašto usvojiti drugo dete’.

Po meni jedini ispravni motivi za usvajanje drugog deteta su želja za još jednim roditeljstvom, spremnost da se bude roditelj dvoje dece i želja za velikom porodicom. Ako razmišljanjem bude neko ‘ali’ tu onda možda da se preispitamo oko takve odluke. Bar ja sam tako radila. Što se tiče Viktora činilo mi se da bih mogla da pomeram planine da uspem. A što se drugog deteta tiče, postojala je neka želja i sa moje i Jovanove strane ali uvek i neko dodatno ‘ali’ i procenjivanje šta se gubi i dobija. Meni je to bio signal da mi ipak nismo za drugo dete i na kraju smo sasvim i odustali.

Motivi da prvo dete ima društvo, da ne ostane samo na svetu meni uvek deluju malo jezivo. Drugo dete u funkciji prvog. Šta ako drugo dete ne ispuni očekivanja? Šta ako uopšte neće da se druži sa prvim detetom? Šta ako nisu bliski i prvo dete će se osećati opet samo na svetu. Sem toga ljudi bi trebalo da budu svesni da ulaze u usvajanje, jedno teško i zahtevno roditeljstvo. Deca mogu imati i biološku braću i sestre. Šta ako drugo dete bude osećalo veću bliskost sa njima nego sa bratom ili sestrom sa kojim je odrastalo? Mislim to su sve realne stvari, dešavaju se… Roditelj to i pored najboljih namera može da očekuje i zato sam ja izmedju ostalog protivnica da motiv za roditeljstvo bude zadovoljavanje prvog deteta. Roditelj usvaja jer želi da bude roditelj. Nada se da će prvo dete to obogatiti takodje, da će imati divne odnose sa bratom ili sestrom… Ali ne zna hoće li tako biti i sa strane prvog i drugog deteta. Postoji i ono razmišljanje – da li je pravedno da neko usvoji dvoje a neko nijedno? Po meni to nije opravdano razmišljanje. Prvo traže se valjda roditelji za decu a ne da se zadovoljavaju potrebe usvojitelja. A za dete može biti povoljno da ima brata ili sestru. Sem toga uopšte ne mislim da svet funkcioniše prema takvom vidu (ne)pravednosti. Svako prati neki svoj put i svoje ‘zadatke’, negde je to jedno, negde dvoje, negde troje a negde nijedno dete.

Kad su biološka braća i sestre u pitanju ja sam velika protivnica njihovog razdvajanja. Mislim da im se mora tražiti porodica gde će biti zajedno.Mislim da oni zajedno izbegavaju neke od trauma usvajanja, ličenje npr, odrastaju sa nekim na koga liče. Sa druge strane čini mi se da mogu biti suviše upućeni jedno na drugo pa da se možda ne povežu dovoljno ni sa roditeljima ni sa ostalima iz okoline. Što se tiče usvajanja dvoje dece koja nisu u krvnom srodstvu, paradoksalno ali meni je to prava usvojena porodica ali koja liči na neki način na biološku 😀 Kao što su u biološkoj porodici svi vezani krvnom vezom ovde su svi razvezani, sve veze su usvojene, izgradjuju se na postepen način. U tom smislu mislim da je manja opasnost da deca budu toliko povezana da isključuju roditelje iz svog sveta, svi će se usvojiti. Ali može da dodje do toga da nisu bliski. Veliki je zadatak tu na roditeljima a i čini mi se da je nekako koliko toliko lakše kad su deca manja. Za razliku od bioloških braće i sestara oni mogu imati sasvim različite priče, sasvim različite reunione, no ne sumnjam da će i kod njih kao i kod biološke braće i sestara podrška na putu reuniona značiti mnogo.

I da se vratim opet malo na nas… Nije to bila laka odluka. Dugo smo se lomili. Slika velike porodice je divna, ja sam nekad zamišljala dvoje pa i troje dece. Ali u realnosti se ne ostvare sve divne slike koje zamislimo… Nekad sam ja bila više za usvajanje drugog deteta a nekad Jovan. Za drugo dete nismo imali podršku nijednog našeg roditelja. I to nas je mučilo. Bili su vrlo neprijatni, svašta su nam govorili. Viktor nije imao neku posebnu potrebu za bratom ili sestrom i to mi je bio Znak takodje. Ja sam toliko želela sestru, da sam roditeljima kukala čim otvore oči, po ceo dan, sestra, sestra… Moja duša je osećala da su moji ‘zadaci’ vezani za sestru, i jesu, ona je vrlo važna osoba u mom životu. Nešto takvo nisam prepoznavala kod Viktora. Onda je bilo tu što smo imali problema sa birokratijom, dve godine su nam iskakali podaci bioloških roditelja. Lutanje po raznim ustanovama dok se to nije rešilo. Smučio mi se i život, ne mogu da pomislim da opet gledam socijalne radnike. Dalje Viktor je zahtevno dete, pretpostavljam da smo imali drugo dete nešto bi se izmenilo ali opet nekako kao da se moja želja istanjila u silnim borbama i adaptaciji. Želela sam da imam neki prostor i za sebe, da ne razmišljam po ceo dan o roditeljstvu i usvajanju, da mogu da se vidim sa prijateljima… Uz Viktora to ide teško, on bi zgrabio mene celu za sebe, mislim da je to karakteristično za usvajanje. I dalje ide u stopu za mnom a kamoli kako je bilo kad je bio manji, stalno sam se osećala da nemam dovoljno ni fizičkog prostora, da ne mogu da udahnem. Naravno tu je ljubav prema detetu ali ja sam takva da mi je potreban prostor. Takvo stanje sam mogla da shvatim samo kao privremeno pa kako raste biće ipak nezavisniji. Ali sada da imam još jedno dete koje me prati u stopu po ceo dan, i fizički i psihički, odmah bi me prošla želja za majčinstvom kad na to pomislim 😀 Bilo je još nekih sijaset razloga zbog kojih smo mi odustali… Ali osnovno je ono ‘ali’… Sigurno je bilo sijaset razloga i protiv usvajanja prvog deteta ali ja ih nisam videla jer je moja želja bila jača od njih. Čim sam uočavala ovo ili ono, merila ovo ili ono… Bilo je vreme za ozbiljno preispitivanje te odluke. Kad smo jednom definitivno odlučili da nećemo imati više dece osetila sam samo olakšanje.

Kako vi razmišljate o usvajanju drugog deteta?

ad two children

%d bloggers like this: