Usvajanje

Početak » Psihologija usvojenog deteta

Category Archives: Psihologija usvojenog deteta

Usvajanje i matematika

Otkako je Viktor krenuo u školu sa kraćim pauzama traju naše muke oko nje. U početku su bili problemi da se razviju radne navike, da uopšte sedne da uči, da shvati što je učenje potrebno… Kada su te muke prevazidjene krenule su nove i čini mi se gore. Iako Viktor redovno uči, iako je inteligentno dete čak veoma rekla bih, iako u učenju kao i u ostalom što čini ima svu našu pažnju i pomoć rezultati su daleko ispod uloženog truda. Najveći problem je matematika. Sledeći tekst ja sam čitala više puta u trenucima rezignacije i blagog očaja i donosio bi mi mir i snagu da krenemo dalje. Iako tekst možda deluje na prvi pogled deprimirajuće jer upravo govori da su prema istraživanjima koja su vršena rezultati usvojene dece u ponašanju i učenju lošiji u vrtiću i prvom razredu nego kod onih koji nisu usvojeni, meni je to donosilo oslobodjenje. Uzrok nevolja se pronalazi u značaju veze izmedju biološkog roditelja i deteta u ranom životnom dobu i nedostatku te veze kod usvojene dece. Suočavanje sa takvom jednom okolnošću bar mene je izmeštalo iz dotadašnjeg začaranog kruga ispitivanja nas kao krivaca, preispitivanja šta pogrešno radimo i grozničavog traženja rešenja. Takodje mi je otvaralo put ka traženju originalnijih rešenja za naše puteve. Recimo polazila bih od toga da inteligencija i talenti nisu dati Viktoru uzalud. Koliko je u njemu zagonetka toliko je u njemu i rešenje. Počela sam još više da ga osluškujem i da pitam prvo njega pa onda sebe ima li nečeg što bi on želeo da radi, ima li talenta/potencijala koji je toliki da će da zablista bez obzira na životne okolnosti? Gledala sam zašta ima interesovanja, gde može da zadrži pažnju… Moje iskustvo čak i kod same sebe je da uspeh povlači uspeh i kod naizgled sasvim nepovezanih stvari. Zato se prvo treba skoncentrisati na naše snove, želje duše, postojeći talenat, nešto što jako želimo i ostvarićemo uprkos svemu a kada se ispolji i dodje do uspeha i zadovoljstva i druge stvari dolaze lagano na svoje mesto. Ostaje da se vidi da li će to biti i kod Viktora tako a i ako ne bude, uvek postoje novi putevi i rešenja. Samo mislim da ni on ni mi ne treba da se pomirimo baš lako i odmah da ako ima sposobnosti, ima sve uslove za učenje, bude loš djak. Naravno, možda ćemo se jednog dana i sa tim pomiriti, nije smak sveta svakako niti je škola jedini faktor u životu ali pre toga isprobaćemo više načina da uspeh bude bolji.

Dugo ne nalazim vremena da prevedem ovaj tekst ali pošto videh da još usvojenih roditelja ima situacije sa učenjem slične našima to odlučih da to vreme nadjem i prevedem. Nadam se da će vam tekst biti koristan kao i meni.

„Usvajanje je jedna od najboljih stvari koje se može dogoditi detetu. Usvojeni roditelji su često bogatiji od drugih roditelja. Takodje često su bolje obrazovani i ulažu više truda u podizanje dece. Često se trude da obeduju zajedno, snabdevaju decu sa više knjiga, takodje angažuju se oko škole. Ipak usvojena deca često imaju lošije ponašanje i lošije rezultate u učenju u vrtiću i prvom razredu nego deca koja žive u svojim biološkim porodicama. To je pokazalo novo istraživanje psihologa Nikolasa Zila i Instituta za porodične studije.

Prema njihovim nastavnicima usvojena deca su se lakše ljutila i češće dolazila u sukobe od ostale dece. Ako 50 posto predstavlja uobičajen nivo ovih problema usvojena deca su bila na 64 procenata dok je kod neusvojene dece procenat bio 44 posto. Deca sa jednim roditeljem, sa očuhom ili maćehom ili u hraniteljskim porodicama su imali nešto manji procenat u odnosu na usvojenu decu 58 posto, iako ta razlika nije značajna. Slični model ponašanja se zadržao i u prvom razredu. Zill je svoje istraživanje sproveo na 19000 učenika prema podacima Nacionalnog centra za obrazovnu statistiku iz 1998 god.

Nastavnici su rekli da usvojena deca manje paze na času, manje su voljni da uče nove stvari i manje su istrajni na izazovnim zadacima. Usvojena deca su imala lošije rezultate na testovima iz matematike i blago ali ne značajno na testovima čitanja. (U originalnom tekstu za koji link imate na kraju mog prevoda imate dijagrame pa radi jasnoće možda da pogledate i njih, meni je ovaj za matematiku bio posebno značajan 😉 ).

Usvojeni roditelji se mnogo trude. Zašto su ipak rezultati usvojene dece lošiji u odnosu na prosek?

Ovo može biti povezano sa teorijom privrženosti. Ta teorija govori da jaka veza sa bar jednom osobom koja dete neguje je suštinska za napredovanje deteta. Ta osoba može biti usvojeni roditelj ali usvajanje može značiti da je veza izmedju deteta i biološkog roditelja prekinuta ili nikad nije ni formirana. U najgorem slučaju, deca su proživela traumatične dogadjaje pre usvajanja. Rana trauma može uticati na delove mozga koji kontrolišu ponašanje i učenje.

Bebe i mala deca koja nisu imala potrebnu pažnju u najranijim danima, koja su se osećala uplašeno ili odvojeno od svojih roditelja, su psihološki ranjivija kasnije u životu. Izmedju ostalih stvari imaju više problema da regulišu emocije i rešavaju konflikte bez neprijateljstva.

Zill je naglasio da ovo istraživanje nije argument protiv usvajanja ili usvojenih roditelja. Usvajanje je bolje rešenje od boravka u instituciji, u neadekvatnom porodičnom okruženju a u nekim slučajevima i u odnosu na hraniteljstvo. Ovo istraživanje je podvuklo značaj jake povezanosti roditelja i dece u ranom dobu života. Na žalost, izazovi sa kojima se suočavaju usvojena deca su samo jedan vidljivi primer toga.“

Tekst je sa mog ličnog bloga https://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/2017/04/07/usvajanje-i-matematika/ a originalni tekst se nalazi na sledećem linku https://www.theatlantic.com/health/archive/2015/10/the-adoption-paradox/409495/

 

Math 2

 

 

 

 

Anksioznost i kako je prevazići (za malu decu)

Odjutros sam se baš obradovala jer nadjoh jedan sjajan sajt o anksioznosti kod dece. Nije specijalno namenjen usvojenoj deci mada ja nadjoh link na jednom sajtu za usvajanje. Neke od metoda ja sam već primenjivala bilo da sam pročitala negde, bilo da sam ja nekako došla do njih instiktivno ili razmišljajući… A nekih se ne bih setila i žao mi je što ih nisam imala u periodu adaptacije, no mogu se još primeniti. Neću vam prevoditi sve, tako da svakako pročitajte tekstove u originalu. Ono što je moje neko nastojanje je da s jedne strane ne živim u negiranju da usvajanje nije ostavilo nikakve posledice na Viktora a sa druge strane ne bih da očajavam i čekam samo tinedžerstvo da vidim hoće li biti i gore… Duboko sam ubedjena da roditelj ispravnim postupanjem može da ojača dete, da se uspešnije nosi sa svojim prošlim i sadašnjim životom. Isto kao što i nerazumevanjem može da produbi krize kod deteta. Takodje rad sa detetom mora mislim da bude od prvog dana kad dodje kod nas, dok je još nasmejano i „nesvesno“. Kada je već formirana ličnost sa svojim stavovima, bolom i krizama, prilično je kasno, mada naravno nikad ne treba odustajati od samopomoći.

No evo tih metoda skraćenih i prepričanih i uz moje komentare u zagradi a na dnu ću staviti link za tekst koji se odnosi na manju decu. Ima i tekst za veću decu i tinejdžere ali njime ću se pozabaviti naknadno u sledećem članku:

1) Grlite ih ili još bolje držite ih u naručju

(Nema ništa sjajnije od grljenja deteta koje tek dodje a i kasnije naravno, Takodje ja sam primenjivala i držanje u krilu i blago ljuljuškanje. I danas nam odnos obiluje mnogim dodirima. Tu morate imati na umu da neka deca možda neće hteti da se grle i to morate onda da prihvatite. Viktor jako voli Jovana ali slabo sa njim hoće da se grli ali zato sa mnom od početka se grlimo, mazimo, nosimo… Mislim da je to mnooogooo značajno.)

2) Spavanje i disanje

Dete bi moralo da ima omiljenu plišanu igračku kada spava. Takodje disanje je vrlo važno. Ubrzano disanje je jedan od simptoma anksioznosti. Dete bi trebalo da vežba da duboko i smirujuće diše svakog dana tako da onda kada je anksiozno to može da primeni. Pokušajte da naučite dete da diše duboko iz stomaka, možda stavljajući igračku na stomak. Ako se igračka kreće onda je to pravilno. (Ja posvećujem veliku pažnju dubokom disanju ali kako je meni kao maloj bilo bzv kad mi je majka to pričala i Viktoru je, mada nešto više primenjuje od mene nekad. Ja sam blagotvornost dubokog disanja shvatila tek kao odrasla a Viktor nekad hoće da saradjuje. Nama je vrlo uspešan metod da izdahne brige a udahne ljubav, pa onda izdišemo probleme i udišemo mir i tome slično, to mu je zabavno. Ako uspem da ga umirim i da to nekoliko puta ponovi vrlo brzo zaspi a inače je zaspivanje problem. Nagovarala sam ga i da diše iz stomaka ali nisam sigurna da radi tako. Probaću ovo sa igračkom na stomaku možda će Viktoru biti zanimljivo.)

3) Priče pred spavanje

Trebalo bi da se pričaju priče koje će pomoći u eliminisanju strahova, u kojima se dete prepoznaje kao glavni junak ili junakinja. (Kod nas je ovo neprimenljivo, Viktoru je odmah jasno ako se priča povezuje sa njim. Ali obožava pozitivne afirmacije, više nego što ih i ja volim. Tako da su priče udaljene mada imaju i one neku poentu. No pozitivne afirmacije su direktne, Viktorme tera da ih smišljam, ponavlja ih i on je uveren da one njemu deluju na oslobadjanje od noćnih mora. Ja sam više za to da se shvati da je i u snu opasnost on, da porazgovara sa tim delom sebe, to i savetujem Viktoru. Ali moram da priznam da mirnije spava otkako primenjuje te pozitivne afirmacije a valjda svakog treba pustiti da pronalazi metode koje njemu najbolje deluju.)

4) Svesnost

Ako je dete zabrinuto trebalo bi da ga upitamo gde se nalazi briga – u rukama? Stomaku? Nogama? Onda bi trebalo da stavi svoju ili našu ruku na mesto koje je odredilo i da duboko udiše zamišljajući kako vazduh dolazi do tog mesta a briga odlazi sa izdahom. (Ovo je sjajno ❤ Kažem da mi primenjujemo udisanje mira, ljubavi a izdisanje briga, problema no za decu je uvek bolje konkretizovati jer apstrakcija dolazi kasnije. Mada Viktoru uspeva i ovako, mislim da će mu ovo sa odredjenim mestom na telu biti još zanimljivije a uspešnije).

5) Postepeno suočavanje

Dete bi trebalo korak po korak postepeno suočavati sa strahom koji ima i ohrabrivati ga. (Meni ovde samo pada na pamet strah od druge prostorije. Tu mi je pomogla jedna Kutanjka i uvek je se setim. Naime i njena ćerka se plašila drugih prostorija i ona ju je postepeno oslobadjala vičući dok je tamo. To sam i ja primenjivala mada u početku nije delovalo ni to ali na kraju je Viktor smeo da ode u drugu prostoriju ako ja sve vreme vičem. Sledeći korak nam je bilo da pokuša da ode u drugu sobu trčeći i da se vrati. Ja sam baš jutros bila skoro u pozitivnom šoku kako se on sada slobodno kreće po stanu, bez vikanja, normalnim hodom… Sad ćete se vi čuditi kakav je to uspeh za šestogodišnje dete ali verujte da jeste, mesecima, godinama je bio samo sa nama u prostoriji i plašio se da ode u drugu prostoriju sam. To je toliko dugo trajalo da mi se nekad činilo da nikad nećemo uspeti ali jesmo.)

6) Postoji bolje mesto za brige

Objasnite da postoji bolje mesto za brige nego u detetu. Neka nacrta svoje brige a onda neka iscepa papir i baci.

Nacrtajte drvo briga. Ovde je ideja da dete ispolji svoje brige i da one nisu bezlična sila u njemu nego mogu da se imenuju i stave izvan. Dete će nacrtati drvo a svaki list će predstavljati neku odredjenu brigu. Kada je ima dete će je upisati na list i zalepiti na drvo. (Ovo nismo radili ali deluje zanimljivo. Viktor je sav kreativan tako da mislim da će mu se dopasti samo da ne krene i da izmišlja brige samo da bi mogao da ih lepi na drvo 😉 ).

7) Fotografije

Ovo je moćna tehnika za decu koja se plaše odvajanja. Detetu kada se odvaja dajte vašu sliku a uzmite njegovu. Kada se vratite opet ih spojite pa opet tako. (Ovo je sjajno ❤ Mi smo ostavili naše slike Viktoru dok smo morali da ga ostavljamo kod hranitelja. Hraniteljica mi je pričala da je stalno gledao slike a i nosio ih po selu i pričao da su mu to mama i tata. Ali kasnije mi nije palo napamet da to činim. Ali ubuduće hoću.)

8) Nemojte ohrabrivati izbegavanje

Što više dete izbegava situacije biće teže da se suoči. Nemojte ih ni gurati previše grubo. Nagradjujte svaki pokušaj da se ohrabri. (Mene jako iskritikovaše na Kutku što smo za uspešne odlaske kod lekara kupovali detetu igračke.Ne znam, ne shvatam ni danas što je to loše i da će se to ne znam kako loše odraziti na Viktora. Dete se samo bodri da savlada svoj strah. Evo Viktoru u skoro svakoj ordinaciji daju ili lizalicu ili balon kad završi. Sad ja da iskritikujem znači medicinske sestre i lekare pošto i one daju nagrade 😀 )

9) Izbegavajte etikete

Izbegavajte da svoje dete nazivate anksioznim ili stidljivim. To će postati njihov koncept vidjenja sebe. Takodje više se skoncentrišite na njihove pokušaje da budu hrabri nego na anksiozno ponašanje. (Ovo Jovan mora da pročita pošto on Viktora zna da naziva stidljivim a ja ga opominjem da to ne čini. I Viktor mu to zamera, ne vidi sebe kao stidljivog i odbija da je takav. Iako ja pišem o nekim problemima koje smo mi imali ili imamo ja smatram da ih Viktor ima prilično malo u odnosu na proživljeno i mislim da će se roditelji suočavati i sa većim problemima kod usvojene dece nego što ih mi imamo. Samo mi je cilj da i te probleme koje imamo rešavamo, bar ih budemo svesni ili da mu damo što više snage i ljubavi za život sa njima i eventualno razrešavanje.)

Originalni tekst je na sledećem linku http://www.heysigmund.com/anxiety-in-very-young-kids-11-ways-to-make-a-difference/

anksioznost

Usvojeni tinejdžeri i samoubistvo

Usvojeni tinejdžeri četiri puta više pokušavaju samoubistvo: podsetnik za stručnjake da roditeljske brige treba da shvate ozbiljno

Iako su mnogi usvojeni tinejdžeri dobro psihološki prilagodjeni nove studije pokazuju da oni i dalje više pokušavaju samoubistva od onih koji nisu usvojeni.

Ranije studije su pokazivale da se usvojeni tinejdžeri više suočavaju sa problemima u ponašanju i psihijatrijskim problemima. Stvari se nisu promenile. Prema novoj studiji usvojeni tinejdžeri se suočavaju sa većim rizikom od pokušaja samoubistva od onih koji nisu usvojeni.

Studija je obuhvatila više od 1200 tinejdžera koji žive u Minesoti i utvrdjeno je da oni koji su usvojeni imaju četiri puta veće šanse da izvrše samoubistvo. Od 56 koji su pokušali samoubistvo 47 su usvojeni, a devojke se suočavaju sa većim rizikom. Od 47 usvojenih tinejdžera 31 su devojke a 16 mladići, a medju onima koji nisu usvojeni četvorica mladića i pet devojaka.

‘Adolescencija je, uopšte, period većeg rizika (za pokušaje samoubistva). I sada postoje dokazi da rizik može biti relativno veći za usvojene adolescente’ kaže Dr. Victor Fornari, direktor dečije i adolescentske psihijatrije.

Svi od 692 tinejdžera su usvojeni pre druge godine, 75% je inostranog porekla. Istraživači su ih poredili sa 540 neushvojenih tinejdžera. Svi su imali 15 godina na početku istraživanja. Tri godine kasnije su njihovi roditelji i nastavnici intervjuisani radi utvrdjivanja rizika u ponašanju. Istraživači su utvrdili da su pojedina ponašanja povezana sa onima koji su pokušali samoubistvo a to su razdor u porodici (prijavljen od strane roditelja), prekid školovanja, spoljno ponašanje i negativna raspoloženja.

Nema nikakve značajne povezanosti sa inostranim ili domaćim poreklom ili rasom ispitanika i pokušajima samoubistva. Razlika izmedju devojaka i momaka pojavljuje se jer momci imaju 10 puta veće šanse da dovrše samoubistvo jer koriste smrtonosnija sredstva. Ali su devojke deset puta više pokušavale samoubistvo nego momci.

Istraživači su primetili da su usvojena deca pokušavala samoubistvo češće zbog faktora rizika nasledjenih od bioloških roditelja, kao što su psihijatrijski poremećaji i bolesti zavisnosti, i takodje zbog prilagodjavanja i razvojnih problema uključujući poremećaj privrženosti i rano smeštanje u instituciju.

Doktorka Margaret Keyes, vodeća autorka ove studije, je rekla da je ova studija podsećanje lekarima da shvate roditeljske brige ozbiljno. Usvojeni roditelji se ponekad vide kao neko ko preteruje i lako se obraća doktorima. Ja mislim da se njihove brige moraju uzeti ozbiljno i da nisu nužno preterivanje. Oni možda gledaju realne pojave u svojoj porodici. “

Originalan tekst se nalazi ovde http://www.medicaldaily.com/adopted-teens-4-times-more-likely-attempt-suicide-stark-reminder-clinicians-should-take-parental

suicide

Reunion i incest

Moram priznati da sam istraživanja o mogućnosti incesta čitala ali nisam mislila da objavljujem taj članak. To zato što mi se činilo da je ta tema suviše šokantna da bi moglo o njoj da se diskutuje. Ali Nina je objavila link za članak na Kutku i predložila da temu pokrenem i na blogu… pa pomislih i zašto da ne… Evo odlomaka iz članka da vidite o čemu se radi ukoliko dosad niste čitali niti razmišljali o toj temi.

„Krajem 80-ih godina prošlog stoljeća, osnivačica grupe za podršku posvojenoj djeci koja su nedavno pronašla svoje biološke roditelje skovala je izraz ‘genetska seksualna privlačnost’. Time je nastojala opisati intenzivne romantične i seksualne doživljaje koje je zapazila tijekom većeg broja susreta djece i roditelja.

Prema članku u uglednom Guardianu, stručnjaci procjenjuju da se takvi doživljaji, koji su i dalje u sferi tabua, pojavljuju u gotovo 50 posto slučajeva kada se već odrasla djeca nakon niza godina prvi put susreću s roditeljima. Osnivačica spomenute grupe za podršku i sama je osjetila privlačnost prema sinu kojeg je dala na posvajanje, a s kojim se prvi put vidjela 26 godina kasnije, no sin nije osjećao ništa prema njoj.

Premda, kako piše New York Magazine , nema mnogo istraživanja o ovom fenomenu, eksperti koji su proučavali ovo područje nude niz mogućih objašnjenja – jedno je da je riječ o primordijalnom osjećaju pripadnosti otuđenom rodu, drugo da se javlja osjećaj želje stjecanja iskustva vezivanja s najbližom osobom kojeg nije bilo u djetinjstvu, a treće da je jednostavno riječ o privlačnosti na temelju sličnosti, odnosno kao da se osoba susreće s partnerom laboratorijski kreiranim samo za nju.“

Evo linka za ceo članak http://www.jutarnji.hr/ispovijest-djevojke–nakon-godina-potrage-pronasla-sam-oca–izgubila-s-njim-nevinost-i-sada-zelimo-imati-dijete-/1276290/

Nadam se da vam pored sve muke reuniona nisam dodala još jednu 😀 Ja sam se zaista tako osećala kad sam prvi put čitala… E samo mi još incest fali! Ne znam, ne razmišljam opet o takvom toku stvari… U svakom slučaju to je još jedna prednost otvorenog usvajanja jer kad dete poznaje biološke roditelje sasvim je drugačije, stvara se neki odnos u kome je incest nemoguć. To je još jedan razlog zašto ću Viktoru o biološkim roditeljima pričati kao o roditeljima jer čini mi se da je lakše da se incest javi tamo gde biološki roditelji nisu spominjani, gde su zabranjeni gde dete nije razvilo osećaj da su oni roditelji a onda su tu i zabrane koje društvo propisuje. Takodje prvo zbog onog ličenja inače nameravam da pokušam da nabavim sliku od biološke majke čim Viktor počne više da pita. Prvo ću pokušati da on pita hraniteljicu pošto je ona imala Mileninu sliku ali meni nije dala, kao ne može da nadje (a našla more drugih slika kako baš tu izgubi). Nadam se da ćemo već tako uspeti. A ako ne uspemo pokušaću da pitam njenog brata koga sam ja našla na fb da mi pošalje njenu sliku. Kažem motiv mi je ličenje a i što dete ne bi imalo bar sliku svoje biološke majke, da zna njen lik… ali mislim da ga to štiti i od ovakvog toka. Kad zna Milenin lik, kad sa njim odrasta neće ni kad je susretne moći da je gleda drugačije nego kao majku.

Šta mislite vi o ovoj temi? (Samo nemojte da me linčujete, Ninin je predlog, pogledajte na Kutku 😀 )

ad incest

Teorija o pet faza u usvajanju

Teorija o pet faza kroz koje prolaze usvojeni je kreirana od strane Amande Vulston. I danas se pišu članci o tome i usvojeni se javljaju pa bih ja priupitala i ovdašnje usvojene koliko mogu da se nadju u ovoj teoriji. Ukratko ću je predstaviti.

1) Nema svesnosti/negira se – usvojeni ima obavezu i zahvalnost prema usvojenim roditeljima. Nema otvorenog znanja o pitanjima usvajanja. Usvajanje se razmatra kao pozitivan uticaj na život usvojenog.

2) Porast svesnosti -Usvojeni vidi usvajanje kao pozitivan uticaj na život usvojenih ali registruje i neke probleme usvajanja (radoznalost prema biološkim roditeljima, čežnja za bliskošću, osećanje praznine, osećanje nepripadanja) ali odbija da ih istraži.

3) Davljenje u svesnosti – Usvojeni ima osećanje ljutine, tuge, ozlojedjenosti prema usvajanju. Fokusiran je na gubitke koje je usvajanje donelo, na bes prema usvojenim roditeljima, prema biološkim roditeljima ili sistemu usvajanja.

4) Novonastalo iz svesnosti – Usvojeni prepoznaje gubitke u usvajanju ali i njegove prednosti. Usvojeni pokušava da prihvati i prevazidje pitanja usvajanja.

5) Pronalaženje mira – Usvojeni je pronašao mir ili ide ka tome. Ima smisla i integracija i ambivalentnost.

Komentari usvojenih idu od toga da su ove faze netačne sasvim do toga da su tačne. Pronalaze neke faze kod sebe, neki zameraju to da uopšte postoje neki dobici u usvajanju. Ali većina se slaže da peta tačka nije tačna, da usvojeni nikad ne stižu do svog mira. To me je podsetilo na Dacu, ne sećam se da li na blogu ili privatno ali se sećam samo da mi je rekla da ne upotrebljavam tu frazu koja ne znači ništa. Kad god joj neko uputi reči da će naći mir – ja se setim toga. A izgleda je to vrlo često kod usvojenih. Koliko god teško bilo za nas roditelje da prihvatimo da usvojeni ne nalaze svoj mir može biti i neka lekcija – da izbegnemo takve fraze u obraćanju usvojenima jer izgleda da nisu ni od kakve koristi. No videćemo šta kažu naši usvojeni/e o ovim fazama i da li se slažu sa usvojenima sa zapada.

Poslednji članak koji sam čitala o ovoj temi je na sledećem linku http://www.adopteerestoration.com/2014/12/adoptees-do-you-believe-in-adoption.html Možete naći i komentare usvojenih nakon teksta.

Adoption Phse

Reactive attachment disorder (RAD)

Počeli smo na drugoj temi da pričamo pa da vam ipak prevedem jedan članak da bismo se bolje razumeli…

Povezanost je duboka veza koja je uspostavljena izmedju deteta i negovatelja koja znatno utiče na razvoj deteta i njegovu mogućnost da izražava emocije i uspostavlja odnose sa drugim ljudima. Ako ste roditelj deteta sa smetnjama u privrženosti možete biti iscrpljeni od pokušaja da se povežete sa njim. Detetu koje ima nesigurno povezivanje ili smetnje u povezivanju nedostaju veštine za izgradnju smislene veze. Ipak uz neke tehnike, zdravu dozu napora, strpljenja i ljubavi moguće je popraviti vezivanje.

Razumevanje problema i poremećaja vezivanja

Deca sa problemom ili poremećajem vezivanja imaju teškoće da se povežu sa drugima i da upravljaju svojim sopstvenim emocijama. To se ispoljava nedostatkom poverenja i samopoštovanja, strahom od bliskosti, besom i potrebom da kontrolišu stvari. Dete sa smetnjama u privrženosti se oseća nesigurno i usamljeno.

Attachment disorder je rezultat negativnih iskustava u ranim odnosima. Ako se vaše dete osećalo više puta napušteno, izolovano, nemoćno, nezbrinuto iz bilo kog razloga ono je naučilo da se ne može oslanjati na druge i da je svet opasno i zastrašujuće mesto.

Uzroci RAD-a i drugih problema povezivanja

RAD i drugi problemi povezivanja javljaju se kad dete nije u stanju u kontinuitetu da se poveže sa roditeljem ili negovateljem. Do toga može doći iz mnogo razloga:

– Beba plače a niko ne dolazi i ne pruža utehu
– Beba je gladna ili se upiškila a ne posećuju je satima
– Niko ne gleda u bebu, ne razgovara, ne smeje se i ona se oseća usamljeno
– Dete dobija pažnju samo ako se ekstremno ponaša
– Beba ili dete je zlostavljano ili zapostavljeno
– Ponekad su potrebe deteta ispunjene a ponekad nisu. Dete ne zna šta da očekuje.
– Dete ili malo dete je u bolnici ili odvojeno od svojih roditelja
– Beba ili malo dete ide od jednog do drugog negovatelja (kao rezultat usvajanja, hraniteljstva, gubitka roditelja)
– Roditelj je emocionalno nedostupan zbog depresije, bolesti, ili bolesti zavisnosti

Rani znaci upozorenja

Problemi povezivanja padaju na jedan spektar problema – od blagih i lakše rešivih do ozbiljnih problema poznatih kao RAD.

Iako nikad nije kasno da reagujete što ranije uočite probleme to bolje. Sa ranim uočavanjem izbeći ćete ozbiljne probleme. Ako se u ranom dobu uhvatite u koštac sa problemom povezivanja uz podršku i pomoć može se rešiti.

Uobičajeni znaci i simptomi RAD-a

  • Averzija prema dodiru i fizičkoj ljubavi Deca sa RAD-om često ustuknu, smeju se ili čak kažu „Auč“ kada ih dodirnete. (Ovo ‘auč’ nisam namerno prevela jer Viktor bukvalno to govori, kao da smo u SAD). Umesto da izazivaju pozitivna osećanja bliskost i nežnost se doživljavaju kao pretnja.
  • Pitanja kontrole Najveći broj dece sa RAD-om ulažu veliki napor da kontrolišu situacije i izbegnu osećaj bespomoćnosti. Oni su često neposlušni, prkosni i raspravljaju se.
  • Problemi sa besom Ljutnja se može izražavati direktno, besom ili otvoreno, ili prikriveno putem manipulativnog pasivno agresivnog ponašanja. Deca sa RAD-om mogu prikriti njihovu ljutnju društveno prihvatljivim postupcima kao davanje ‘petaka’ tako da zaboli ili previše grljenja.
  • Teškoće da se pokaže istinska briga i naklonost Deca sa RAD-om mogu delovati neadekvatno, nežno sa strancima dok roditeljima ne pokazuju nikakvu naklonost
  • Nerazvijena savest Deca sa RAD-om mogu da deluju kao da nemaju savest, ne pokazuju krivicu, žaljenje, kajanje nakon što su se ponašala loše.

Roditeljstvo ili šta treba da znate

Gajenje deteta sa RAD-om ili nesigurnošću u povezivanju može biti iscrpljujuće, frustrirajuće i emotivno naporno. Ponekada ćete se zapitati vredi li to išta ali budite sigurni da vredi. Vremenom, strpljenjem i stalnim zajedničkim naporima povezivanje se može popraviti. Ključ je da ostanete mirni ali jaki u interakciji sa vašim detetom. Ovo će njega naučiti da je sigurno i da može da vam veruje.

Vaše dete je već preplavljeno stresom i vi morate prvo da nadjete načina da se nosite sa svojim stresom kako biste mogli da odgovorite na detetove potrebe.

Saveti roditeljima deteta sa RAD-om
Imajte realna očekivanja Pomaganje vašem detetu sa smetnjama u privrženosti može biti dug put. Fokusirajte se na male korake napretka i slavite svaki znak uspeha.
Strpljenje je osnovno Ovaj proces neće možda biti onako brz kao što želite i možete očekivati prepreke na putu. Ostajanjem strpljivim, fokusiranjem na male pomake stvorićete atmosferu sigurnosti za vaše dete.
Negujte smisao za humor i radost Radost i humor idu uporedo i delovaće i usred napornog rada. Nadjite nekoliko ljudi ili aktivnosti koje vam pomažu da se smejete i osećate dobro.
Vodite računa o sebi i upravljajte stresom Smanjite druge zahteve i nadjite vremena za sebe. Odmarajte se, dobro se hranite, pravite pauze od roditeljstva – to će omogućiti da se opustite i napunite baterije kako biste pomogli vašem detetu.
Tražite podršku i pomoć Oslonite se na prijatelje, porodicu, zajednicu. Pokušajte da tražite pomoć pre nego što dodjete do tačke pucanja. Možete naći grupu podrške drugih roditelja.
Ostanite pozitivni i puni nade Budite osetljivi na činjenicu da deca kupe vaša osećanja. Ako ste obeshrabreni i oni će biti. Ako se osećate slomljeno obratite se drugima za pomoć.

Saveti da se dete oseća sigurno i bezbedno

  • Postavite ograničenja i granice Doslednost, granice postavljene sa ljubavlju činiće svet manje zastrašujućim. Važno je da razumeju koje se ponašanje očekuje od njih, šta je prihvatljivo a šta neprihvatljivo i šta su posledice za kršenje pravila. To se takodje odražava na to da imaju više kontrole nego što su mislili.
  • Preuzmite kontrolu ali ostanite mirni Upamtite da loše ponašanje znači da vaše dete ne zna kako da rukuje svojim osećanjima i da mu je potrebna vaša pomoć. Ostajući pribrani pokazujete da se osećanjima može upravljati. Ako je namerno prkosno nastavite sa ponašanjem skoncentrisanim na činjenice i unapred dogovorene posledice. Nikad ne reagujte kad ste vi nabijeni emocijama, dete će to činiti nesigurnim i ojačati negativno ponašanje.
  • Budite ubrzo tu da se pomirite nakon konflikta Ako ste se sukobili i morali da disciplinujete dete vikom odmah se povežite čim bude spremno. To potvrdjuje vašu doslednost i ljubav i da ćete biti sa detetom u dobru i u zlu.
  • Kada pogrešite inicirajte objašnjenja Ako ste ispoljili frustraciju i bes brzo objasnite da ste pogrešili. Vaša spremnost da priznate grešku može ojačati povezivanje. Deca sa RAD i drugim poremećajima vezivanja iz toga mogu naučiti da iako niste savršeni oni će biti voljeni bez obzira na sve.
  • Pokušajte da održite predvidljive rutine i sadržaje Dete sa RAD-om neće se instiktivno oslanjati na voljene osobe i može se loše osećati prilikom nekih promena ili zbog nedoslednosti – primer su putovanja i raspusti. Poznata rutina može pružiti sigurnost i u vreme promena.

Saveti da se dete oseti voljeno

  • Pronadjite stvari koje detetu prijaju To može biti nešto što dete nije imalo u početnom periodu kao maženje, golicanje, nošenje, ljuljanje. Ali uvek gledajte da se dete oseća prijatno.
  • Odgovarajte na detetove emocionalne godine Dete sa RAD-om obično se ponaša kao da ima mnogo manje godina društveno i emotivno. Ponašajte se prema njemu kao da je mnogo mladje, koristite neverbalne metode da biste ga utešili i umirili.
  • Pomozite detetu da identifikuje emocije i da izrazi svoje potrebe Deca sa poremećajima vezivanja ne znaju šta osećaju i kako da traže ono što im je potrebno. Osnažite ideju da su sva osećanja u redu i pokažite zdrave načine da ih iskažu.
  • Slušajte, razgovarajte i igrajte se sa svojim detetom Kvalitetno zajednički provedeno vreme daje šansu da se dete otvori prema vama i da oseti vašu fokusiranu pažnju i brigu.

Saveti za zdravlje deteta

  • Zdrava ishrana
  • Dovoljno sna
  • Sport i fizička aktivnost

Originalni tekst nalazi se ovde http://www.helpguide.org/articles/secure-attachment/attachment-issues-and-reactive-attachment-disorders.htm#signs_symptoms

at disorder

Roditeljska pomoć

Ako ste usvojeni roditelj – da li vam je teško kad vam kažu da ništa ne možete da pomognete kod boli vašeg deteta? Ako ste usvojeno dete – da li vam se čini da su vaši roditelji ipak mogli da učine nešto drugačije?

Ja nekako nikad nisam prihvatila taj pasivan stav za roditelje, ne možemo ništa i samo da čekamo da se dete slomi i tako tu prisustvujemo… Uverena sam da roditelj može da učini nešto, ali nikako nisam nalazila odgovarajući tekst koji bi to ilustrovao. Na zapadu je koncept zatvorenog usvajanja napušten, osamdeset posto usvajanja su otvorena i tekstovi su uglavnom o njima. Najzad sam našla odgovarajući tekst i to od autorke „Primal wound“ Nancy Verrier, koja predstavlja klasiku vezano za literaturu o usvajanju. Ovo su saveti koje ona daje roditeljima.

„Samo je ljubav dovoljna. Da li ste ovo čuli mnogo puta kada ste doveli vaše dete? Niko vam nije rekao da vi preuzimate odgovornost za traumatizovano dete. Niko vam nije rekao da će dete imati problem da se poveže sa vama zbog odvajanja od biološke majke. Niko vam nije rekao da je usvajanje roditeljstvo plus.

Iako usvojeno dete može imati dobar život postoji aura tuge koja se može razumeti samo ako se shvati da se zamena majke ne postiže bez gubitka.

Imate dve stvari protiv vas: ne znate genetička obeležja i imate traumatizovano dete koje će reagovati iz traume prema vama i u svojim značajnim vezama. Vi i vaše dete izvodite ples: ples u kome učite kako da živite jedno sa drugim. Drugi roditelji, uključujući biološke roditelje, ne mogu da to razumeju i priznaju.

Sa druge strane vi imate mogućnost da izvršite vrlo pozitivan uticaj na vaše dete. Možete da date bezuslovnu ljubav jako povredjenom detetu i da kreirate sigurnost kroz ograničenja i postavljanje granica. Možete da ohrabrite posebne talente i sklonosti čak i kada se razlikuju od vaših. U stvari, razlike mogu da donesu nove mogućnosti u vaš sopstveni život. Iskusićete osećanja za koja niste znali da postoje, neka od njih mogu donositi frustraciju i konfuziju ali druga nude nove nivoe razumevanja i saosećanja.

Vama će takodje biti potrebno razumevanje i saosećanje. Iako vaše dete žudi da je blizu vas može imati strah da to dopusti sebi zbog straha od ponovnog napuštanja. Kada se trauma dogodi rano u životu strah često dominira nad željama. Niko sem drugog usvojenog roditelja ne može razumeti bol kada se povežemo sa detetom ali ne onoliko duboko koliko smo želeli. Adolescencija je doba kad i sasvim usaglašena deca sa roditeljima ispoljavaju razlike koje osećaju u odnosu sa svojim usvojenim roditeljima. To može biti veoma bolno za sve. Poželjno je da imate grupe podrške da biste videli da se to dešava uopšte u usvajanju a ne nešto što se dešava samo vama.

Sva usvojena deca imaju dva para roditelja. Ako razumete razlike izmedju usvojenih i bioloških porodica, ako razumete gubitak koji je vaše dete preživelo, možete imati predivan uticaj na njegov život.

ŠTA USVOJENI RODITELJI MOGU DA URADE

  • Pomirite se sa situacijom koja je realnost usvajanja: vaše roditeljstvo je različito nego ono kod bioloških roditelja, to je roditeljstvo plus!
  • Majka može biti svesna i empatična prema znakovima gubitka i tuge
  • Shvataće da zbog nepoznavanja genetičkih obeležja biće joj teže da uoči šta bi trebalo da radi, tako da ih mora biti posebno svesna.
  • Ako je moguće, ostanite kući sa detetom, ne treba mu još jedna neprisutna majka.
  • Morate razumeti detetove odbrambene mehanizme. Jedan je kad je dete usaglašeno. To ne znači da ono nije bez problema. Drugi je kad ispoljava u svom ponašanju stalno da usvojena majka nije u pravu u mnogim stvarima. To govori o detetovoj potrebi za kontrolom.
  • Pokušajte da razumete šta znači odrastati a da ne vidite nikog sličnog sebi. Verbalizujte to.
  • Slavite rodjendan dan pre samog rodjendana. (Rodjendan može biti i dan napuštanja… dete će biti tužno ili ljuto)
  • Nemojte da kasnite kada uzimate dete iz škole, sa treninga i drugih aktivnosti (vraća osećaj napuštenosti)
  • Strah često čuva dete od ljubavi. Budite strpljivi, trudite se da se ne osećaju odbačenim. (ovo nije ništa lično)
  • Pričajte detetu o usvajanju pre nego što može da shvati šta to znači.
  • Odgovarajte na dečija pitanja iskreno. (pitanja mogu biti i u postupcima a ne verbalizovana)
  • Nemojte da govorite ni u čije drugo ime (npr u ime biološke majke). Nikada nemojte reći:“Tvoja biološka majka te je toliko volela da je želela dobar dom za tebe.“ Čak i ako je istina to nema nikakvog smisla za dete. Osoba ne poklanja ono što voli.
  • Naučite da pravite razliku izmedju detetovog ponašanja bilo da je usaglašeno sa vama ili da ispoljava revolt i onoga što je zapravo istina.
  • Ponašanje će ponekad biti različito van kuće pa će drugi moći bolje da razaznaju ličnost.
  • Priznajte, vrednujte i poštujte razlike izmedju usvojenog deteta i ostalih članova porodice.
  • Ohrabrite detetove talente i interesovanja čak i ako su različiti od vaših.
  • Dete neće moći da verbalizuje svoj gubitak pa predjite na druga sredstva komunikacije putem umetnosti, igre, poezije, projekcije…
  • Ponašanje je često metafora za uverenja: ako se oseća ukradeno može da krade, ako živi u laži može da laže, nestanak ljudi može da ispoljava gomilanjem hrane. Verbalizujte to da bi dete znalo da razumete.
  • Prepoznajte suštinska pitanja: napuštanje, gubitak, odbacivanje, poverenje, intimnost, krivicu i sram, upravljanje i kontrolu i identitet.
  • Naučite da je ispod besa deteta bol. Saosećajte sa bolom.
  • Nikada nemojte da mu pretite napuštanjem koliko god se provokativno dete ponašalo.
  • Priznajte osećanja deteta. Nikad mu nemojte reći:“Ne bi trebalo da se tako osećaš“. Osećanja dolaze iz nesvesnog i validna su. Pomozite detetu da verbalizuje svoja osećanja i da prodje kroz njih.
  • Dozvolite detetu da bude svoje. Povucite svoja očekivanja koja se ne uklapaju u njegovu ličnost i sposobnosti.
  • Ne pokušavajte da zauzmete mesto detetove biološke majke. Iako ne priča o njoj, ona je stvarna za dete. Vi ste druga osoba i vrlo važna u detetovom životu.
  • Ne pokušavajte da preuzmete bol vašeg deteta. Priznajte ga, pokušajte da ga razumete, vrednujte ga, pomozite mu da ga verbalizuje, i da nadje načina da prodje kroz njega.
  • Pripremite dete za promenu rutine. Iznenadjenja ga mogu uplašiti (poput iznenadnog nestanka majke)
  • Zbog izostanka prirodnog poretka dete može imati problema u shvatanju uzroka i posledica.
  • To posebno može biti izraženo u doba adolescencije. Mora biti ranije ojačano.
  • Detetu su potrebne jake granice i ograničenja, čak i ako će se boriti protiv njih. Potrebno je da se osete bezbedno i zbrinuto. Vrlo je važno da budete pravedni i dosledni.
  • Otac neće imati isto iskustvo kao majka. Treba da se saoseća sa majkom i da joj da podršku.
  • Oboma im je potrebna grupa podrške, da uporede iskustva sa drugim usvojenim roditeljima i da izbegnu izolaciju.“

Da li ste sve ovo znali? Da li ste primenjivali po nekom svom osećaju? Da li imate još neke savete iz vašeg iskustva? Ako ste usvojeno dete – da li su se vaši roditelji pridržavali ovih stvari? Da li biste voleli da jesu?

Originalni tekst se nalazi ovde http://nancyverrier.com/information-for-adoptive-parents/

Ukoliko niste čitali tekst „Usvajanje-doživotna trauma“ savetujem vam da pročitate i njega jer neke stvari koje se ovde pominju samo ovlaš i podrazumeva se da ih znate tamo su šire objašnjavane. Tekst se nalazi na sledećem linku https://usvajanje.wordpress.com/2014/10/25/usvajanje-dozivotna-trauma/

ad healing

Usvajanje – doživotna trauma

Našla sam jedan odličan tekst koji prikazuje ako ne sve a ono mnogo toga što je usvojenom detetu traumatično. O svemu tome smo pričali već na raznim temama ali mislila sam da nam ne bi škodila i jedna ovakva tema koja bi sve objedinjavala. Sem što može da ima efekat da one koji razmišljaju o usvajanju odmah nagna da pobegnu 😀 mislim da može koristiti već usvojenim roditeljima. Ja po prvi put ovih dana vidim značajniju korist od svega onog što sam čitala. Vidim promene na Viktoru. Sitne promene koje možda ne bih ni uočila da nisam upoznavala usvajanje naročito iz ugla deteta, sitne primedbe ili pitanja… O tome ću već otvoriti novu temu kad se još nakupi materijala (a sakuplja se svakog dana). A sada da krenem na ovu temu.

Tekst je odličan i opet vam savetujem da ga pročitate u originalu, staviću link na dnu. Ja ga neću ceo prevoditi jer nekako je razvučen, sa primerima nego ću prepričati izvući one bitne stvari.

Nisko samopouzdanje, nedostatak poverenja i distanciranost – Dugo godina se na usvajanje gledalo kao na savršen aranžman za sve koji su njime obuhvaćeni. Nije se razmišljalo o emocionalnim posledicama na usvojene. Na tim posledicama se može raditi ako budu prepoznate i uočene na vreme. Može se zatražiti i profesionalna pomoć kako bi se prepoznali i lečili simptomi niskog samopouzdanja, nedostatka poverenja i distanciranosti.

Primal wound – trauma usvajanja počinje odvajanjem od biološke majke. Kada se odvoji od jedine osobe koju je poznavala četrdeset nedelja beba se oseća kao da je izgubila deo sebe. Mnogi psiholozi govore da se bliskost ne uspostavlja rodjenjem već u vreme trudnoće. Kada ona biva prekinuta dolazi do nečega što se na zapadu naziva ‘primal wound’.

(Ovde ću opet da umetnem nas. Kaže mi maločas Viktor da me voli i onda doda da me je voleo oduvek. Ja kažem da se volimo od onog časa kad smo se sreli, ne baš oduvek. Ali se može reći i da je oduvek jer smo imali predosećaj da ćemo se sresti. Ali mi se to ‘oduvek’ učinilo zanimljivim…)

Kad usvojeno dete prodje kroz odvajanje od biološke majke doživeće jaku traumu. Ono je se neće sećati ali će ona ostati u njenom nesvesnom. Kao dokaz da to tako ide navodi se primer Marka koji se u domu uspavljivao ljuljuškajući se u kolevci. Ima četrdesetdve godine, ne seća se toga a i dalje se tako ljulja dok gleda tv ili sedi na klupi u parku.

(Ovaj primer sam namerno navela jer sam sa Dacom pričala o tom ljuljuškanju kao nečemu tipičnom za usvojenu decu.Da li se vaša deca tako ljuljuškaju? Obratite pažnju ako niste dosad. Ako je ljuljuškanje ostalo onda vam može biti jasno kako i ‘primal wound’ može biti tu)

Ostavljanje Usvojeni će sa sobom uvek nositi teret ostavljanja. To mora biti prepoznato da bi moglo da se isceljuje. Mogu usvojeni roditelji reći da je on/a izabran/a ali neće proći mnogo kad će dete shvatiti da je pre toga bilo ostavljeno. Usvojeni imaju malo informacija o prošlosti. Uostalom od njih se očekuje da tu prošlost i zaborave i skoncentrišu se na sadašnjost i budućnost. Iz poštovanja prema usvojenim roditeljima, ako u kući ne postoji dovoljno otvorenosti, usvojeni neće postavljati pitanja i biće mu neprijatno da razgovara o usvajanju. On/a će se pitati o okolnostima zbog kojih ga je biološka majka ostavila i okolnostima začeća itd. Stvoriće u glavi scenario koji emocionalno može da podnese. Kao malo dete neće moći da shvati kako je biološka majka mogla da ga ostavi. Usvojeni može osećati da je bio loša beba ili da je biološka majka nebrižna osoba. Mogu se pojaviti i druge misli kao da je ukraden od biološke majke bilo od države ili od usvojenih roditelja. Kasnije usvojeni prerastu te fantazije ali će se deo njih uvek pitati…

(Ovo je deo zbog koga ja već mesecima paničim što Viktor ne postavlja pitanja. Malo me umirite ili sama sebe umirim ali ja znam da on razmišlja u svojoj glavi. I smišlja ovakve ili slične scenarije umesto da pričamo o istinitim stvarima bar onoliko koliko ih znamo. Pre neki dan mi je i direktno rekao da on ne smatra da je tuga manja kad se podeli što mu ja sugerišem i da neće da deli svoje misli sa nama već da će da bude sam sa njima.)

Izabrano dete Govoriti detetu da je izabrano isto može imati negativne posledice. Dete može osećati da mora da bude savršeno da bi zadržalo status izabranog. Ako usvojeni ne može da postigne savršenost to će prouzročiti nisko samopouzdanje. Ovo se pogotovo dešava kada roditelji nisu svesni ovog toga i umesto da pomognu detetu, odmažu…

Duhovi Usvojeni su takodje svesni mnogih duhova koji ih prate kroz život. Ovi duhovi uključuju osobu koja bi bila da nije usvojena, duhove bioloških roditelja i osobu koja je samo dete usvojenih roditelja. Kroz svoje postupanje osoba nastoji da se poveže sa ovim duhovima. Može postupati u skladu sa detetom iz fantazije biološke porodice ili sa detetom koje bi bilo biološko dete usvojenih roditelja.

Kao adolescenti usvojeni će svojim postupcima možda pokušati da se poveže sa isfantaziranom slikom biološke majke ili će se možda osećati nedostojan ljubavi usvojenih roditelja. Adolescencija je zbunjujuće vreme za sve ali usvojeni moraju da se nose sa još dodatnim pitanjima.

Ličiti Kako odrasta usvojeni će primetiti da fizički ne liči na ostale članove porodice. Posebno će biti teško kada se u školi bude učilo o genetici. Prva lekcija je obično o očima. Ako usvojeni ima boju očiju koja genetički nije moguća (da su usvojeni roditelji biološki) osetiće krizu nepripadanja. Kako odrastaju mnogo je primera iz svakodnevnog života koji će ih vraćati na to da su drugačiji: kada ih lekar upita o porodičnoj istoriji, kada ga upitaju da li ima sestru baš znaju nekog ko liči na njega, pitanja o etničkoj pripadnosti…

Fizičke razlike nisu jedine. Mogu postojati razlike u ličnostima ili talentima. Ako osoba nema uzor ni fizički ni psihički mnogo je teže odrediti životni put. Biološka porodica može biti umetnička a usvojena stavljati naglasak na bavljenje naukom. On ne mora pratiti usvojene roditelje u njihovom putu i zanimanjima. Medjutim neće imati u kući ni model nekoga ko se bavi umetnošću. To dodatno komplikuje identitet. Identitet je u početku vezan za gene i porodičnu istoriju.

Usvojeni takodje nemaju mogućnost da vide fizičke karakteristike kakve će biti u budućnosti. Biološka deca gledajući roditelje pretpostavljaju da će u budućnosti biti visoki ili neće, da li će biti skloni gojenju, da li će rano osedeti. Usvojeni nemaju taj genetski model i dok ne dodju u tu fazu života ne znaju kako će biti. To povećava radoznalost vezano za biološko poreklo.

Rejčel kaže da su porodice kao ogledala. Svako se pogleda i vidi svoj odraz. Svi sem usvojenih. Rejčel se oseća kao da gleda u ogledalo i ne vidi odraz. Oseća se usamljeno, nepovezano, plutajuće, kao duh.

Nedostatak priča iz prošlosti Još gore je kad usvojeni počne da priča sa prijateljima i rodbinom. Za razliku od njih on ne zna kako su se njegovi biološki roditelji upoznali niti šta je dovelo do njegovog rodjenja, nedostaje i vreme nakon rodjenja. Usvojeni se može osećati da nije rodjen.

(Viktor je tvrdio da on nikad nije bio beba.)

Neusvojeni uzimaju svoju životnu priču zdravo za gotovo a usvojeni je svestan da ona nedostaje. Tako da se sada usvojeni oseća udaljeno ne samo od svoje usvojene porodice nego i od vršnjaka.

Zahvalni usvojeni Usvojeni se suočava sa osećajem gubitka i bola koji mu nisu dozvoljeni od strane društva. Sa usvajanjem deca doživljavaju gubitak od nepoznate osobe (poput razvoda ili smrti) a da ne znaju zašto. Usvojeni je svestan da je izgubio članove porodice ali se očekuje da ne oplakuju gubitak onih koje nisu ni poznavali. Usvajanje je jedina trauma u svetu gde društvo očekuje da žrtve budu zahvalne.

Neće sve ove stvari delovati isto i u istom obimu kod svakog usvojenog. Neko će provesti život boreći se sa njima, druge će manje dotaći. To je kao kod ratnih veterana npr koji su prisustvovali istom traumatičnom dogadjaju.

Da bi se javnost ili psiholozi bavili posledicama usvajanja potrebno je govoriti, pisati o njima. Potrebno je da se usvojeni roditelji upoznaju sa posledicama usvajanja. Ako ih ni oni ne poznaju mogu voditi dete od psihologa do psihologa koji takodje ne poznaju usvajanje pa detetu može biti gore umesto bolje, u adolescenciji će biti pacijenti zbog šetanja po nestručnim psiholozima.

(Ja baš juče navedoh ovo gore kao razlog mog stalnog oklevanja da se obratimo psihologu. Ne verujem u poznavanje usvajanja od strane naših psihologa. A kad ne poznaju ono što pokušavaju da izleče kao što se u ovom tekstu kaže mogu da učine još gore.Jedna od Viktorovih želja je da kad odraste bude psiholog, e to bi bio neko kome bi roditelji smeli da se obrate, ko poznaje usvajanje, ovako…)

Da li vam se dopada ovaj tekst? Da li prepoznajete ove stvari kod sebe (ako ste usvojeni) ili vaše dece (ako ste roditelj)?

Originalni tekst http://myenchantedgardens.tumblr.com/post/1572990166/adoption-trauma-that-lasts-a-lifetime?utm_campaign=Listly&utm_medium=list&utm_source=listly

ad trauma

Pet tipova usvojenih

Ovo je prevod teksta. Odnosi se na usvojene koji se ne čuju a pošto se kod nas retko čuju to je na gotovo sve…

Povremeno naidjem na ovakav komentar: važno je da znate da usvojeni koji pišu su odredjeni tip usvojenih. Oni ne predstavljaju tipičnog usvojenog koji je savršeno zadovoljan što je usvojen i zbog tog razloga manje želi da se javlja. Znam mnogo usvojenih kojima sasvim odgovara usvajanje kakvo jeste. Ovi ljudi koji pišu ne govore u njihovo ime.

Postoji mrvica istine u tome. Potpuno se slažem da nijedan usvojen ili grupa usvojenih ne govori za svakog od nas (ali takodje ne govori ni neusvojen koji zna nekoliko usvojenih ljudi). Sa druge strane izjava da svi koji ne govore ne čine to jer im je dobro je problematična. Evo nekoliko tipova usvojenih koji ćute:

1) Usvojeni/a u ranoj fazi koji/a još ne priznaje probleme u usvajanju

Usvajanje je doživotan proces a mnogi usvojeni prolaze više faza tokom života. Usvojeni/a koji/a sa dvadeset godina insistira na tome da je kod njega/nje „sve u redu“ može govoriti sasvim drugačije u 40, 60, 93 godina.

U prvoj fazi nema problema sa usvajanjem ali to se može promeniti vremenom. Mnogi od nas koji smo danas deo „glasne manjine“ nekad smo bili u toj fazi.

2) Lojalni/a usvojeni/a

Sledeća faza je „usvojeni/a ima osećaj obaveze i zahvalnosti prema usvojenim roditeljima“. Ne treba potcenjivati ogromnu moć ućutkivanja koju lojalnost ima. Ućutkala me je na mnogo godina i mnoge usvojene drži u ćutanju.

3) Usvojeni/a koji/a strahuje od kritika, odbacivanja, isključivanja itd

Usvojeni koji govore često su kritikovani zbog nezahvalnost prema roditeljima koji su ih spasli.

Ogromna hrabrost je potrebna da usvojena osoba govori.

Za mnoge usvojene to nije jednostavno. Lično kada su zamerali usvojenima koji govore htela sam da im kažem – imate li predstavu šta sam prošla da dodjem do ovog mesta na kome sam? Trebalo je hrabrosti i vremena da ne pišem pozitivno o usvajanju što se od mene očekivalo. Kako ja to vidim, neverovatna stvar nije da neki usvojeni govore, neverovatna stvar je da iko od nas to čini, kada se uzme u obzir koliko pritisaka iskusimo da ispunimo viziju drugih o tome šta naši životi treba da budu i predstavljaju.

Pretpostavljam da je svaka usvojena osoba koja govori bila kontaktirana od neke druge usvojene osobe koja je napisala – hvala ti što si rekla ono što ja još ne mogu da kažem. To se dogodilo i meni a i drugim usvojenim koji pišu. Tu su i usvojeni koji dodju na forume i napišu „toliko mi je drago da sam našao/la ovo mesto gde mogu otvoreno da pričam sa ljudima koji razumeju. Ja ne mogu da pričam o ovim stvarima sa neusvojenim ljudima.“ Postoje mnoge stvari koje utiču na ćutanje koje nemaju veze sa tim da je usvojeni/a sasvim dobro.

4) „Usvajanje me ne definiše“ usvojeni/a

Postoje usvojeni koji ne žele da usvajanje bude ono što drugi u njima vide. To su usvojeni koji kažu ponekad „usvajanje me ne definiše“ ili „ja sam bio/la usvojen/a“ (umesto „ja sam usvojen“). To je savršeno prihvatljiv izbor. Svako od nas, usvojen ili ne, ima više identiteta, i mi svi svakog dana pravimo izbore koje delove da naglasimo ili podelimo sa svetom a koje da zadržimo za nas.

Kada sam bila mladja imala sam običaj da umanjujem značaj usvajanja za moj život. Izbegavala sam tu temu što je brže moguće govoreći „To što sam usvojena je samo deo mog života, znala sam oduvek za to ali ja ne mislim mnogo o tome. To nije nešto značajno.“ Kada gledam moj život sa ove tačke gledišta vidim da je usvajanje imalo jako veliki uticaj ali moja želja da me posmatraju isto kao ostale je bila toliko jaka da nisam mogla ni sebi da priznam a kamoli drugima.

Za mene to je još jedna stvar koja se promenila sa vremenom, ali mnogi usvojeni imaju jaku želju da ostanu „neobeleženi“. I ne osudjujem ih uopšte zbog toga. Mi plaćamo cenu ako govorimo javno. Aktivizam u usvajanju može zaseniti ostale delove nečijeg identiteta. Ne želi svako to.

5) Usvojeni/a koji/a nema više snage za aktivizam

Usvojeni se povlače privremeno ili trajno i prestaju da govore zbog svog psihofizičkog zdravlja. Oni nemaju više snage za cenu koja se plaća kada se govori o usvajanju.

Eto to je lista pet tipova usvojenih koji ne govore. Neki su verovatno izmedju ovih kategorija. Verovatno se još neka kategorija može dodati na listu. Poenta je u sledećem: ćutanje usvojenih ima više oblika i uzroka. Nemojte to ćutanje koristiti da omalovažite glasove onih koji govore.

Originalni tekst se nalazi ovde: http://www.rebeccahawkes.com/2014/02/five-categories-of-adoptees-missing.html

ad child grateful

%d bloggers like this: