Usvajanje

Početak » Roditelji i deca

Category Archives: Roditelji i deca

Knjiga „Priče o usvajanju“

snedra88

Velikim zalaganjem članica foruma „Kutak“, objavljena je knjiga „Priče o usvajanju“.

Evo komentara osnivača foruma „Kutak“:

„Ne znate koliko truda i upornosti je bilo potrebno da ova knjiga ugleda svetlost dana. Nekada se činilo nemoguće stići do cilja. I koliko god zvučalo gordo moram da kažem da sam ponosna.
Ponosna na sve ljude koji su učestvovali u izradi ove knjige kao i u Antologiji priča o neplodnosti. Ljudi, uspeli smo!
Zahvalnost dečaku čija priča je u knjizi a koji nas je udostojio svojom slikom na koricama knjige. Lepotane, hvala ti.
I najveća zahvalnost Bogu jer nikad neću prestati biti zahvalna zbog svih beba rodjenih i usvojenih na Kutku!“
(Suzana Stankovic – osnivač foruma ,,Kutak“ o neplodnosti i usvajanju)

……………………………………

Књигу ,,Приче о усвајању“ можете поручи преко профила форума „Кутак“!

Када бисте знали колико овде живота има, нико о смислу више не би говорио.

View original post

Ličim/Ne ličim (Sunflower)

 Vreme je za spavanje, molećivim pogledom ubeđujem mamu da mi dočara još jednu bajku. Osmehujem se dok me zvonki glas uvodi u priču. Željno iščekujem završnicu. „Ali šta ugleda u bistroj vodi? Ugleda svoju sopstvenu sliku, ali to više nije bilo nespretno crnosivo pače, odvratno i ružno, već divni labud.“ Dok me mama ušuškava već počinjem da sanjam o livadama, šumama i prelepim labudovima.
U predškolskom uzrastu sam žudela da što više ličim na mamu, što se prevashodno ogledalo u oponašanju. Često sam tražila da me našprica njenim parfemom, jer mi je nekako ulivalo smirenost i sigurnost. Stara navika se zadržala do današnjih dana, imam običaj da kupujem iste parfeme mami i sebi, tako da kada mi nedostaje znam da bočica nosi utehu. Sećam se da smo na vratima imali obeležje koliko je ko visok u porodici. Nije mi dugo trebalo da prešišam mamu. Polako sam počela da se približavam i tatinoj visini, njega je to radovalo a ja sam samo čekala kada ću više da se zaustavim sa rastom.
Osnovna škola i deca sklona zadirkivanju mi samo produbljiju osećaj neuklapanja. Odudarala sam po dosta toga, izrasla sam kao neki džin za manje od tri godine. Na odeljenskim slikama sam delovala kao nastavnica a ne učenica. Vremenom sam se povukla u sebe a knjiga mi postaje odbrana od vršnjaka.
Srednja škola, konačno novo okruženje. Ovog puta se bolje uklapam i sklapam prijateljstva koja traju do današnjeg dana. Poput svake tinejdžerke postajem preopterećena fizičkim izgledom i svojom „ružnoćom“. Stalno sam menjala frizure u nadi da nađem odgovarajuću za svoj izduženi lik. Mama prekida moju detaljnu analizu. Bacam pogled ka njenom ženstvenom, simetričnom liku i razmišljam kako bi bilo lepo da ličim bar malo na nju.
Osnovne lekcije iz genetike, krvne grupe, boja očiju, nasledne bolesti. Shvatam da nam se sve osobine poklapaju, međutim to nije dovoljno da zaustavi čudne senzacije u stomaku. Nakon toga pri svakoj narednoj poseti lekaru počinjem potvrdno da odgovaram na sva pitanja vezana za porodičnu istoriju bolesti. Što je sigurno, sigurno je.
Razgovaram sa tetkom, u momentu izgovaram rečenicu koja je vrlo tipična za moju mamu. Vremenom smo toliko srasle da smo često završavale jedne drugoj rečenice. Tetka želeći da kaže kako ličim na mamu, izgovara „ Krv nije voda“. Jedna od rečenica koja mi je budila veoma pomešane emocije. Donekle mi je bilo drago što ličim na mamu, sa druge strane zašto baš taj izbor reči, kada svi znamo da ono što nas povezuje nije na krvnoj osnovi. KRV. Zašto sam iznenada toliko ljuta? Ne želim dalje da se upuštam u razmišljanja, jednostavno pogrešan izbor reči, skroz nebitno, idemo dalje.
Gledam slike, po običaju. Nailazim na stari album. Suze mi kreću jer shvatam da upravo gledam jedan od najlepših trenutaka iz detinjstva. Tata i ja stojimo pokraj jezera, koje krasi jato labudova. To je bio ujedno i prvi put da sam ugledala te prelepe životinje, o kojima sam do tada samo slušala od mame.
Subota predveče, supermarket. Brzinski pakujem namirnice u kese i sasvim slučajno primećujem ženu srednjih godina dok strpljivo čeka svoj red. Prvo što bode oči jeste nadprosečna visina, pa da li je to ona viša i od mene. Potom zapažam crte lica neobično slične mojima. Povrh svega progovara na srpskom sa kasirkom. Jedva sam zadržala kese u rukama i polako krenula ka izlazu. Sjurila sam se na obližnju klupu dok su se ruke jos uvek tresle. Došlo je vreme da pišem Zvečanskoj, ne mogu više da čekam, moram da saznam kako to ONA izgleda.
ružno pače

 

9. novembar – svetski dan usvajanja!

Danas je svetski dan usvajanja – 9. novembar!

SRECNO svima – deci, roditeljima, familijama i buducim roditeljima!

Udruženje Adopta iz Hrvatske je na svojoj FB strani postavilo lep video snimak 3 mlade devojke, pa pogledajte kada stignete.

https://www.facebook.com/adoptahr/?pnref=story

Ziveli! Very Happy Very Happy Very Happy

(Ne)ličenje

Sinoć sam čitala jedan članak koji me je podstakao na razna razmišljanja a jedno od njih je i tema ličenja. Članak je pisala usvojena majka o reunionu njene ćerke. Ona je tokom vaspitanja bila otvorena oko usvajanja sa ćerkom, takode i oko planova za reunion jednog dana. U medjuvremenu je dosta čitala, pisala o usvajanju, pokušavala da sagleda sve strane naročito stranu usvojenih. Tu me je podsetila na mene i možda me je zato dalji tok članka tako dotakao. Pošto je reč o zatvorenom usvajanju kao i kod nas (što je na zapadu sada retkost iako ja volim više da čitam te članke jer je približnije našem iskustvu nego otvoreno usvajanje) reunion se mogao desiti tek nakon osamnaeste godine.  Nekoliko meseci pre osamnaeste dobila je preko agencije za usvajanje pismo od biološke babe (majke od oca) i onda se ona obratila biološkoj majci jer nije znala da li ona želi da Delani (ćerka) bude u kontaktu sa biološkim ocem. Prvo me je to zapanjilo, ta tolika moć koja se daje biološkoj majci… Sa kojim pravom da ona odlučuje da li će usvojena devojka biti u kontaktu sa biološkim ocem ili ne?! U ovom slučaju se složila ali šta da nije?! Uglavnom nekoliko meseci usvojena majka održava kontakt sa biološkim roditeljima pre nego što je saopštila ćerci. I to mi se nekako činilo upitnim, već na tom delu teksta sam zastala i razmišljala koliko je to u redu bez obzira na njena objašnjenja i dalji pozitivan tok. No to je ova posebna situacija, kažem ja sam samo zastala i tu da razmišljam pa onda nastavila dalje sa tekstom. Reunion se onda dogodio i sa biomajkom i sa ocem, počeli su često da se vidjaju. I onda dolazi jedan odeljak koji me je naveo na pisanje ovog članka. Usvojena majka je bila sasvim slomljena jer je ćerka ličila na biološkog oca i majku i ona se tu osetila kao autsajder. Zapanjila sam se, pa ako se osoba toliko bavila usvajanjem kako da joj ličenje bude problem? A opet ja nisam bila u reunionu… možda biva problem? Ta žena je na početku pisala o svom bolu zbog neplodnosti, možda kod osoba sa silnom željom za biološkim roditeljstvom to iskače kao problem? Uglavnom ona je to rekla ćerci, ćerka ju je zagrlila rekla da je voli, da je njena mama zauvek. Nisam dalje čitala do jutros. Nekako me je prvo neka sličnost sa mnom i jasan trud da se razume usvajanje a onda tako kako sam ja doživela bizaran problem, totalno u nesaglasju sa poznavanjem usvajanja me je zaustavio u čitanju. Uglavnom se reunion nastavio generalno uspešno ali sa napetostima, usponima, padovima… No vremenom sve to dobro izgleda.

Ali da se vratim na temu ličenja. Pre usvajanja nisam mnogo razmišljala o tome, niti sam znala da je usvojenima problem ličenje i da je to jedan od motiva za reunion. Medjutim čitajući, saznajući sam počela da shvatam a da onda se i sa vaspitanjem vezano za ličenje nosim kako mislim da je najbolje za Viktora. Pre nego što smo dobili dete otišli smo na jedan susret usvojenih porodica. Ono što je mene osvojilo, umirilo tada je da su deca i roditelji izgledali kao bilo koje druge porodice, ličili su. I moja kasnija iskustva idu u tom pravcu. Nisam još srela usvojenu porodicu a u kontaktu sam sa prilično njih da nisu ličili. Nekad je u pitanju i fizička sličnost a svakako ona proizašla iz zajedničkog življenja, u pokretima, osmesima, stavu, izrazima… Ovo poslednje mi je ipak i u Dacinoj nekoj priči bilo novo saznanje kad je u nekom pokretu biomajke prepoznavala sebe. Imale su isti karakteristični pokret iako se od Dacinog rodjenja nisu videle. Malo sam počela da obraćam pažnju i na to i recimo ima jedno karakteristično Viktorovo stiskanje usnica i pokret glavom koji niko od nas nema i koji pretpostavljam da ćemo jednog dana ugledati rekla bih kod biomajke. Naravno ne mogu da budem sigurna, to je samo pretpostavka. Ali eto koliko iskustva usvojenih znače, ne bih pretpostavila da se i izraz, pokret može preneti sa biološkog roditelja koji tokom odrastanja uopšte nije prisutan da nisam to pročitala iz Dacinog iskustva.  Uglavnom da se vratim na nas, u usvojenoj porodici na neki način članovi takodje liče no mislim da naš naglasak naročito kako dete odrasta, shvata nasledjivanje, usvajanje, nikako ne treba da bude na tome. I zbog deteta i zbog nas. Zašto zbog nas mi se prvi put jasno osvetlilo u ovom članku, jednog dana je naše da podržimo dete u potrazi, da se radujemo ako reunion bude dobar, da se sastanemo sa biološkom porodicom ako razvoj dogadjaja bude išao u tom smeru… I sad ako ćemo biti poraženi sličnošću deteta sa njima, ako će to uticati na naše odnose onda to nije dobro. Možda je bolje i sebe pripremati da će dete ličiti na svoje biološke srodnike kako genetički srodnici uvek i liče i možda to shvatati i sa radošću. Dete će ostvariti ono što mu je u periodu rasta nedostajalo (bez obzira da li nam je o tome govorilo ili ne). Za dete je jasnije, iako je i moj mališan u periodu kad je baš bio mali želeo strašno da liči na nas i govorio da ima moje oči ili nešto već tako kako odrastaju shvataju da naša sličnost nije na genetskoj povezanosti. I ako žele da vide nju ne bi trebalo da relativizujemo njihove želje. Opet iz druženja sa Dacom vidim da usvojeni imaju visoke standarde u ličenju tj da nekako razaznaju onu genetsku sličnost i tamo gde je nema. Možda ne svi naravno ali verujem da je kod dosta osoba tako, valjda tragajući za genetskom sličnošću, za nekim prolaznikom koji možda može biti srodnik oči se izvežbaju. Vidim da čak i ja donekle primećujem stvari koje ranije nisam. Npr sad tek vidim da porodice liče, nekad da su ćerke male kopije majki… Ne znam zašto ranije nisam obraćala pažnju na to. Mislim verovatno je bilo i za mene deo nečeg uobičajenog, nisam se time bavila.

Kod nas Viktor ne govori za sada da mu nedostaje ličenje ali je bio jako pogodjen kad nismo uspeli da od hraniteljice dobijemo sliku njegove biološke majke (izgubila ju je). I pogadja ga što ne zna koliko će biti visok. No vezano za usvojenu porodicu ja već dugo radim na tome da se ona prihvati čak i da je neličenje potpuno. To se lako može postići kroz crtaće. Kad je bio manji gledali smo crtać Alfreda koji je patka a odgaja ga otac krtica. Tu je i lav Lambert koga je odgojila ovca. Na tv-u se često prikazuje crtać u kome Medved ima usvojenog sina pingvina. Tu je divna poruka kako Maša shvata koliko je bitna porodica i da otac i sin imaju zajedničke trenutke, slike… Sada je već veliki pa i u razgovorima možemo da se dotaknemo te teme. Baš juče smo gledali Venus Vilijams pa je Viktor pitao kako može da joj bude majka sa plavom kosom. Ja rekoh da joj jeste majka samo se ofarbala a da je majka koja ju je usvojila mogla bi da bude i sasvim različita od nje. Tu smo onda opet pričali i o primeru koji imamo u okolini gde je majka belkinja a ćerka crnkinja i ne liče uopšte a reč je ipak o biološkoj majci i ćerci. No rekoh da je to ipak redji slučaj, da biološki srodnici ipak najčešće liče. Ali Viktor već zna da ako vidi neslične, različite boje u porodicama npr mogu biti usvojeni. Rekao mi je i za tu njegovu drugaricu da je prvo mislio da je usvojena i iznenadio se da nije. I obično zna da ću se ja radovati takvim porodicama.

Ali zar to nije ispravno? Prihvatati i radovati se onome što smo mi. Prepoznavati slične puteve, da nas ima više, da iako je odrastanje u usvojenim porodicama redje nije Viktor usamljen u tome. I družimo se sa drugim takvim porodicama, pratimo iskustva, razmišljanja dece, a eto mogu se zapaziti i dok šetamo. To je valjda najbolja osnova da se jednog dana kada dodje reunion ne nadjemo u situaciji majke iz tog članka. Ako svoj odnos sa detetom nikad nismo ni gradili na ličenju onda nas nema zašto poražavati njegovo ličenje sa njegovim biološkim roditeljima, niti dovesti u situaciju da se osećamo nesigurno, autsajderski… Mislim verujem i ja da reunion donosi puno osećanja na sve strane. Prvo je pitanje da li će uopšte biti uspešan. A ako bude i bude postojala želja za nastavljanjem kontakta onda se tu javljaju razne želje, jače, slabije, pitanja vidjanja za praznike i sve tome slično o čemu sam čitala a verovatno ću jednog dana proživljavati. To pročitano mi može pomoći u rešavanju tih situacija ili pomoći Viktoru. Možda sve neće izgledati kao što izgleda sada ali nekako ne zamišljam da mi problem bude Viktorova sličnost sa njegovim biološkim roditeljima i da se ja zbog toga sa svim ovim proživljenim sa Viktorom do sada a tek koliko će biti do tada mogu osećati loše. Ja više razmišljam u jednom suprotnom smeru, da su biološki roditelji trajno izgubili ceo Viktorov život sve do reuniona (a i on vezano za njih). Stoga sam izuzetno emotivna u bitnim časovima, setim ih se, setim se koliko nijedan čas nije siguran na ovom svetu, koliko je svaki običan dan neobičan i značajan. Proživljavam sve te časove mnogo intenzivnije mislim nego da mi je roditeljstvo došlo lako. No već to prelazi na neku drugu temu. Ili je možda baš povezano sa ovom i razlog što ja nadam se ličenje sa bioroditeljima neću doživeti kao problem. Svi smo mi uvezani, povezani u usvajanju, gubicima i darovima, jednim sasvim posebnim putem.

Članak koji spominjem nalazi se na sledećem linku https://adoption.com/my-daughters-reunion-an-adoptive-moms-perspective Članak sam prvo objavila na mom ličnom blogu na sledećem linkuhttps://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/2016/07/06/nelicenje/ Ali s obzirom da sam pominjala Dacu a i pomislih da možda ova tema može da posluži i za šire razmišljanje odlučih da je objavim i ovde.

ličenje

Četvorogodišnjica usvajanja i lični blog

U maju se navršilo četiri godine kako smo upoznali našeg sina i kako je prešao kod nas. Ove godine upravo tih dana smo pokrenuli lični blog i Viktorovu, Jovanovu i moju priču možete pratiti tamo.
Na ovom zajedničkom planiramo da objavljujemo neke članke ukoliko su opštiji i mogu biti korisniji za usvojenu zajednicu. Mada je kad smo počinjale sa ovim blogom bilo ideja da imamo i lične i zajednički blog meni se to dugo činilo prenapornim. U ovom trenutku čini mi se da je ipak pravo vreme. Radi se o tome da smo mi prošli sve te krizne tačke koje se javljaju na početku i u kome je značajno razmenjivati iskustva sa usvojenim porodicama. Tako smo Jovan i ja ovde pisali o adaptaciji, konačnom usvajanju, borbi sa iskakanjem podataka, prvim pričama o usvajanju sa drugarima, razvojem naše priče sa samim Viktorom, prvoj ekskurziji, polasku u školu, reći ili ne reći za usvajanje u vrtiću ili školi, prvim putovanjima, uklapanju sa našom porodicom, okolinom, predrasudama sa kojima smo se susretali itd…. Imam utisak da na dalje naša priča ulazi više u lično, individualno, da zavisi od ličnosti Viktora i nas. Što ne znači da nije vezana i za usvajanje ali ne toliko direktno kao u ovim tačkama koje smo prošli.
Drugi razlog je što je ovo zajednički blog. Ja želim da pišem, pišem i pišem… Jovan možda nešto manje ali nadam se da će se i on raspisati. No u formi zajedničkog bloga bojim se da to naše pisanje i o sitnicama pred ljudima koji možda imaju veće i konkretnije probleme i žele da pišu/čitaju o ključnim stvarima vezanim za usvajanje bi bilo čak i bezobzirno. Zbog toga sam se ja u poslednje vreme osećala blokirano izmedju svoje želje za zapisivanjem naše priče i osećaja da se ovaj blog time guši… I tako se odlučismo za lični blog.
Vas bih pozvala da nam pišete i šaljete svoje priče za ovaj naš zajednički Usvajanje blog. Bilo da ste odrasla usvojena osoba, usvojeni roditelj ili biološki roditelj čije je dete usvojeno vaše pisanje može pokrenuti nešto – kod vas, drugih ljudi iz usvojene zajednice, u društvu… Možda je to samo mali pomak ali ne potcenjujte ga, mali pomaci dovode do novih reakcija, sakupljene zajedno ponovo do drugih itd..
Našu dalju ličnu priču možete pratiti na blogu Usvojeni, Usvojena, Usvojeno na sledećem linku: https://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/
Bilo bi nam drago da označite da vam se dopada i naša fb stranica https://www.facebook.com/Usvojeni-Usvojena-Usvojeno-1730922297179301/
blog

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Detaljna pitanja deteta

Razmišljala sam da li da samo napišem post ili novu temu ali pošto smo nešto utihnule sa temama a ovo je ipak revolucionarno za nas – neka bude tema!

Vi znate da je kod nas bio glavni problem – dete ne pita… Iz ove perspektive sada pitam se je li to uopšte bio problem. Na nekom nivou jeste, priča se mora otvoriti, mora nekako prirodno teći, ne možemo je prekriti velom tajne i pretvarati se da nismo usvojeni. Ali trebalo je naći trenutke, ako Viktor tu temu uopšte ne spominje i na neki način ne želi, možda nije bio spreman bilo je teško da ja nadjem trenutke da ubacujem tu temu. Ali nekako sam nalazila načine. I malo po malo iako Viktor i dalje nije pitao bilo je normalno da u nekom trenutku ja spomenem. U poslednje vreme je to uglavnom bilo kad situacija to nalaže, na primer kad bi bilo normalno da smo u biološkoj porodici da se raspričamo o nasledjivanju. Skroro smo se šetali po prirodi Jovan, Viktor i ja, baš smo ceo dan proveli tamo i imali divno vreme zajedno. Onda je Viktor počeo da pita o pričama o precima i pretkinjama s moje strane. Pričala sam mu mnoge zanimljive priče koje znam, a on je pitao i dalje i dalje… Podsećala sam ga na mesta gde smo išli a on je baš detaljno propitivao o tome gde su živeli leti, zimi, selu, planini… Meni je na momente bilo u glavi da su to sve priče o usvojenim precima i pretkinjama a da on ne pita o biološkim, a i da pita ja ne znam da mu ispričam priče o njima. Pošto nemamo te lične priče ja ponekad pričam o oblasti iz koje potiču. No tada nisam ih spominjala nijednom rečju. Ali kasnije smo počeli o visini. Viktor u poslednje vreme raste naglo. On je uvek bio medju višima u svojoj generaciji ali sada se približava najvišima. I opasno se približava mojoj visini. Kako je krenuo biće neki dvometraš pa će usvajanje biti još uočljivije jer da je imao naše gene ne bi nikad baš toliko izrastao. Počeo je opet da pita kako da on zna koliko će biti visok, da li lekari to mogu da kažu. Pa onda uverava samog sebe da sigurno mogu. Iz članaka o usvojenima ja znam da je jedan od problema što se nema nikakva vizija budućnosti. Ne samo da usvojeni nemaju ogledala okolo, nemaju nikog ko liči na njih nego ne mogu ni da predvide hoće li biti niski, visoki, debeli, mršavi… što mi svi odrasli u biološkim porodicama možemo. Ne mogu da lažem Viktora da nije tako ali opet mu ne predstavljam to kao tragediju. Rekoh mu da lekari kao i ja mogu da steknu neki utisak, deluje da će biti visok. Ali mi ne znamo koliko su visoki njegovi biološki roditelji, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo. Prešao je preko toga. Takodje smo skorije imali epizodu da je Jovan pokazao porodilište gde su se on i Viktor rodili, to vidim da mu znači.

No to su trenuci samo, život ide nekim uobičajenim tokovima, puno je obaveza u školi, puno nekih drugih situacija. Usvajanje je retka tema. Sve do sinoć. Možda je povod bio rodjendan na koji je išao. Ipak se mi približavamo osmoj godini, a u školi i na drugim mestima čuje/uči o radjanju i svemu ostalom a eto ni mi ne preskačemo tu temu mada možda nije toliko česta kao što bi bila da smo u biološkoj porodici. Krenulo je sa imenom, sa značenjem njegovog imena. Ja sam mu nekad pričala o tome a on je potiskivao i menjao temu. Sad je odjednom krenuo da je to lepo značenje, poruka pa smo malo pričali o tome mada nisam slutila šta ide dalje… Logično sledilo je prezime. Tražio je da ga podsetim kako se ranije prezivao. Onda je spajao ime i prezime i govorio da je lepše kako je prvo bilo, da bolje zvuči. Rekla sam mu da je to i logično jer je njegova biološka mama smišljala ime da lepo zvuči uz prezime koje je tada imao a ne uz usvojeno. Ona tada nije znala da će on biti usvojen, mada je znala da je u nekoj teškoj situaciji ali se još nadala se da će ostati sa njom. To naravno nije laž a ne treba da se govori ako nije tako naravno ali pošto jeste ja govorim. Čak ja imam priču od hraniteljice da je Milena direktno svoje nade, sebe, utkala u to ime, nije ga dala slučajno nego promišljeno, nekako tipično romantično i ženski. Postoji cela priča o imenu koju je ona ispričala hraniteljici, ona meni a ja sam je već pre ispričala Viktoru. Ako sebe mogu da zamislim na Mileninom mestu uradila bih upravo to. Iz moje perspektive je ime bilo problematično u početku a kasnije sa boljim prihvatanjem i razumevanjem situacije i usvajanja i ja volim jako to ime, čak i priču i energiju koju nosi. No sinoć se nisam vraćala na priču o imenu kao da sam negde slutila da nas čeka dalji razgovor. Viktor se prvo okomio na prezime, uporno izjavljuje da hoće da ga promeni i vrati svoje staro prezime zato što bolje zvuči. Ja mu objašnjavam opet iznova da prezimena označavaju pripadnost porodici i da sa usvajanjem moraju da se promene. Ukoliko bude želeo da ga vrati može to da učini sa osamnaest godina (nisam sigurna da zakonski to može ali valjda može). Dok za ime imam puno razumevanja nisam do kraja tako podržavajuća za prezime ali razmišljam da se sa sedam godina ne shvataju još sve te dimenzije koju prezimena i usvajanje nose i da će biti drugačije do te osamnaeste. Medjutim Jovan me je iznenadio da kada sam mu pričala bio je skroz podržavajući na tu ideju (iako je prezime njegovo ne moje, Viktor i ja se i sad ne prezivamo isto, ponekad on izjavljuje da će u toj osamnaestoj godini da promeni prezime u moje). Jovan je rekao što se njega tiče ako bude to i dalje želeo može u osamnaestoj godini da se vrati na staro prezime.

Bilo je vreme za spavanje i ja sam sve mislila da je kraj ali kraj nije bio skoro… Tek onda je Viktor počeo da pita detalje svoje priče. To naravno ne mogu da pišem. Ono što mogu da kažem je da su pitanja koja do sada uopšte nisu postavljana imala direktnost, preciznost, detaljnost, promišljenost… Deluje da Viktor nije spontano postavljao pitanja kako su mu navirala već da je prvo sam dugo razmišljao o njima, merio ih, osvetljavao i nije umeo da odgovori pa je onda čekao trenutak da ih postavi meni. I dalje je skoncentrisan na Milenu, prvo da se njen put osvetli sa svih strana koliko možemo. Ja sam nastojala da uključim neka saznanja kako je priča išla da postoji i biološki otac, oni su biološki roditelji, ali nijedno pitanje nije postavljeno o njemu. Takodje uključivala sam i druge članove porodice govoreći da oni u nekim situacijama mogu da pomognu a ponekad ne mogu a nekad i neće. Povezivala sam to sa situacijama iz našeg života tako da je njemu bilo jasnije. Ipak članovi porodice biološke majke mu još nisu polje interesovanja, ali možda je i bolje da se ide korak po korak. Kada smo završili sa detaljima onda me je Viktor upitao da li je Lepotanova priča ista. Rekoh da verovatno nije, priče u usvajanju su različite. Nisam pričala ništa o Lepotanovoj priči čak ni onoliko koliko je Snedra pisala da on zna. To zbog toga što pretpostavljam da će njih dvojica jednog dana pričati pa neka sami jedan drugom pričaju kako i koliko žele. Ali mu ispričah Dacinu priču pošto je pisala na blogu pa će uskoro moći i sam da pročita (već sada zna i latinicu ali ne toliko da čita duge tekstove). I tu sam spomenula i biološkog oca ali nikakvo pitanje o njemu nije usledilo. S jedne strane trudila sam se da govorim istinu, takodje kao i uvek da navodim izvore – hraniteljica, socijalni radnici, pa ako mi nisu preneli tačno to je njihova odgovornost. Ako bi bilo gde nešto njemu bili čudno usledilo je pitanje“A odakle ti to znaš?“ Ovo je bilo kao u policijskoj stanici skoro 😀 Ja bih onda rekla da pretpostavljam, da zaista sa potpunom sigurnošću ne mogu da znam, ali onda navedem sve elemente iz kojih sledi ta pretpostavka. Onda bi se Viktor složio da deluje logično tako. Naglasila sam mu ipak da potpunu istinu znamo kad podignemo dosije i da dotle negde možemo da grešimo mada se trudimo da se držimo istine i samo nje. Onda je počeo da pravi planove za reunion, kod nas se podrazumeva nekako da idemo zajedno kod biološke majke ali bi Viktor da ide sa nama i Lepotan. Rekla sam da ako bude želeo i Lepotan se složi može i on. Bilo mu je čudno kako mi sada ne znamo gde je biološka majka a kako ćemo znati tada. Rekoh mu da tada ćemo podići dosije i socijalni radnici će s obzirom da zakon dozvoljava da budu otvoreniji prema nama.

Inače ono što je važno a što sam ja naučila vremenom je da ne govorite – e super baš da su im se desile te nesreće jer mi smo onda postali porodica 😀 To nikako… Vremenom nekako naučite da se prebacujete kad pričate o njima. Mislim ja nisam izražavala duboku tugu zbog raspada biološke porodice više je to bila ozbiljnost, neka doza razumevanja i činjenice. Ni Viktor za sada nije bio beskrajno tužan ali nije bio ni veseo svakako više tako ozbiljan kao ja dok smo o tome pričali. Ja nekako nastojim da kada o tome pričam iskočim iz uloge usvojene majke koliko mogu i posmatram nepristrasno koliko mogu i da ne skačem odmah na to njihova nesreća je naša sreća, budimo srećni što smo usvojeni, prvo što to morbidno i teško zvuči i meni pa ne volim tako da razmišljam mada usvajanje na žalost nosi takvu jednu priču uvek. A drugo što dete ima pravo da bude tužno zbog raspada svoje biološke porodice, ima pravo da na nekom nivou želi da se to nije dogodilo, ima pravo da zamišlja šta bi bilo da je bilo… Zato je važno da razgovara sa Lepotanom, drugim usvojenima jer oni su u drugoj poziciji kad razgovaraju. Ja sa moje pozicije kažem nastojala sam da se izmestim koliko god mogu ali ja ipak ostajem usvojena majka.

Onda je priča krenula na hranitelje i na život kod njih. Seća se mnogih sitnica i drago mu je ako ga ja na nešto podsetim što se dešavalo kod njih. Žao mu je što drugi dečak nije usvojen jer bi onda mogao sa njim da se igra. Rekoh mu da zna da smo planirali da idemo uskoro sa Lepotanom, Snedrom i njm u selo gde su bili na hraniteljstvu pa će se igrati i sa drugim dečakom. Nije opet ni reč rekao o toj poseti. Moraću direktno da ga pitam da li on želi da idemo ili ne. Ne idemo tamo zbog nas nego zbog njega, ranije je tražio da ide, i dan danas kaže da je bolji život na selu nego u gradu. Šalili smo se juče nešto u toku dana da hoće da beži od nas a on kaže da je to zbog toga što živimo u gradu a on hoće na selo. Dobro i ja volim selo i stalno imam ideju da živim na planini pa je to možda i od tih mojih ideja ili od naše zajedničke ljubavi prema prirodi i nema toliko veze sa usvajanjem.

Uglavnom Jovan i ja nakon svega smo bili uznemireni, dugo smo pričali, probdeli noć. Kažem ja sam žalila što pitanja nisu došla ranije a opet ovo je pravo vreme, prava zrelost da se spozna priča. Ili možda deluje naporno jer Viktor nije dete koje pita spontano. On sve to obradi u svojoj glavi a onda to ide vrlo precizno i kažem osećam se kao u policijskoj stanici, i kao da sam ja mladja od njega kad on počne da ispituje. Samo negde se vidi da je dete ali uglavnom je već on obradio priču u glavici skoro na nivou odraslog i postavlja vrlo precizna pitanja i lovi svaki propust u mojoj priči kako bi krenulo dalje ispitivanje i suočavanje mene da sam rekla nešto što ne mogu da znam. Mislim da je pravi talenat za posao policijskog inspektora, moraću da ga podsetim da mu je kao malom to bila jedna od želja, šteta bi bilo za policiju da se izgubi ovakav talenat 😀 Od jutros Viktor super smiren, a Jovan i ja sa iskolačenim očima od nespavanja i raznih razgovora i misli. Ali neka, verovatno je dete do sada razmišljalo, sada sam mu odgovorila na neka pitanja pa je smireniji. Kažem Jovanu neka smo uznemireni, i treba mi da budemo uznemireni a ne dete.

Answering-Adoption-Questions

 

 

 

Pitanja pre usvajanja

U poslednje vreme razgovarala sam sa ljudima koji se spremaju za usvajanje. Radovalo me je što imaju puno pitanja. Nekako mi je poražavajuće kad ljudi sve što imaju da upitaju o usvajanju to je oko procedure. Nije to lak deo ali nije baš ni toliko težak. Malo je naporno ići po ovaj ili onaj dokument, nije lako ogoliti se pred socijalnim radnicima, čekati, proći put do konačnog usvajanja. Ali rekla bih da sve to nije baš ni toliko teško. Ili mi se to možda čini iz ovog ugla. U svakom slučaju toliko nas je prošlo taj put pa ne vidim neki problem da prodju i drugi parovi/pojedinci. Ono što je teži a lepši deo je roditeljstvo, i ono nevezano za usvajanje i ono koje je povezano sa njim. I uvek mi je neobično kad tu nema pitanja, mislim socijalni radnici sumnjam da nekoga puste a da se baš ništa ne zapita. Ali valjda i bez njih treba da se puno pitamo kako bismo bili dobri roditelji a pogotovo u jednom roditeljstvu sa kojim većina nas nema ličnog iskustva (odrasli smo u biološkim porodicama pa ih poznajemo ali ne poznajemo odrastanje u usvojenoj porodici).

Zato se kažem radujem kada ima pitanja. I iznenadim se pozitivno da se osobe pitaju ono što se ja kad sam bila u njihovoj situaciji nisam pitala (a uvek volim da postavljam dosta pitanja). U prvi mah me je i to radovalo. Ali više puta mi se desilo da odjednom osetim da tih pitanja ima nekako previše. Ako ih ima toliko, ako osoba želi da sve predvidi, sve podvede pod statistiku i ne omane kao budući usvojitelj/roditelj, ako pročita sve moguće priče šta se sve može desiti, kao da na kraju umesto da postigne to što je želela zastraši, zablokira sebe. I odlaže usvajanje ili se oseti da za to nije sposobna.

To me je inspirisalo za ovaj tekst. Čini mi se da treba naći neku meru izmedju onog stava da mi sve znamo o roditeljstvu iako dosad nismo bili roditelji, da sve znamo o usvajanju a da da nismo i sami usvojeni i ništa ne moramo da saznajemo i druge krajnosti one da sve iščitavamo, o svemu razmišljamo i brinemo se o mnogim stvarima koje nećemo ni susresti. Tu meru naravno nije lako naći. I samoj mi se dešavalo da čitam neke tekstove, čitam, čitam… a onda osetim neko preopterećenje i danima ništa ne pročitam o usvajanju.

Ali uglavnom mislim da treba izbeći težnji da možemo da predvidimo sve, da možemo da kontrolišemo sve jer to će nam uvek izmicati. Život treba živeti u ovom današnjem danu. Nećemo biti mladji sledećeg dana i ako sedimo premišljajući se propustili smo ovaj dan. Naravno da o usvajanju treba dobro razmišljati ali koliko god razmišljali neće biti dovoljno. I biološko roditeljstvo je neizvesno. Usvajanje je još neizvesnije jer mi manje znamo o nasledjenom i medicinskoj istoriji, takodje i zbog uticaja na dete onog prethodnog vremena kad nismo bili porodica i svih reakcija okoline koje ne znamo unapred. S te strane opet treba razmišljati da li ste osoba koja može da se nosi sa više neizvesnosti. Veća izvesnost se ne može postići koliko god da razmišljate i čitate (moglo bi ali ako bi se menjalo samo usvajanje kakvo danas postoji).

Čitajte (volela bih i da pišete) ali uzmite u obzir da vi živite vašu priču. Neće vas snaći sve moguće i nemoguće priče koje možete pročitati. Ja sam se mnogo bavila time šta odgovarati kad dete pita o usvajanju a glavni problem mi je bio šta i koliko pričati o usvajanju kad dete ništa ne pita. Takodje bar moj osećaj je da je većina priča bioloških roditelja negde poznata iz naše okoline, da to nije nešto što nikad niste čuli pa da vam radja neki nevidjen strah. Samo se više okolnosti skupilo. Recimo vi znate samohrane majke koje uspešno podižu svoju decu. Ali one su imale dobar posao,stan i pomoć porodice ako već pomoć nije došla od onog od koga bi trebalo tj oca deteta. Imale su i dovoljno sredstava da ga tuže i dobiju alimentaciju. Šta bi bilo da je ta pomoć izostala, da nisu imale stan, ni posao, ni mogućnost da tuže oca deteta? Neke priče mogu biti teže i sve svakako jesu teške. Niko ne daje dete na usvajanje ili mu se ne oduzima dete zbog nečeg lakog. Ali uglavnom će se više faktora skupiti, više nekih teških okolnosti koje dovode do toga da dete ne ostaje u biološkoj porodici. Još nešto na šta vi treba da obraćate pažnju je da vi znate samo neku etiketu, recimo znate da je biološka majka narkomanka, ili da je duševno bolesna, ili da je prostitutka. Vi ne znate celu njenu priču. Ne znate šta je sve dovelo do toga, znate samo tu etiketu koja joj je nalepljena a iza nje stoji čitava jedna životna priča sa svojim usponima, padovima, lepim trenucima, razočarenjima. Da je više poznajete možda biste je razumeli manje ili više.

Ja sam se recimo bavila naukom dok sam čekala na usvajanje. Šta je ono što se nasledjuje? Šta su predrasude a šta nauka. Mnogo kasnije kad sam već usvojila Viktora razgovarala sam sa majkama koja je to priča koju ne bismo prihvatile. Možda to nije loše da se zapitate. Moram priznati da se ja nisam pitala, samo sam htela da budem majka i to brzo 😀 I tako je bilo. Mi smo imali sreće da je prvi poziv bio i pravi. Da smo išli na više razgovora, da smo čuli više sudbina možda bih više razmišljala i o tom pitanju. Uglavnom sigurno ako je biološka majka npr prostitutka to nije neka osobina koja se nasledjuje. Pa ne prodajemo li mi uglavnom nešto? Kakva je razlika u prodaji knjiga, znanja ili tela? Možemo imati moralnu odrednicu da je prodaja znanja sasvim nešto drugo od prodaje tela ali ne moramo. Takodje karakteri žena koje nazivamo prostutkama ili politički korektno seksualnim radnicama mogu biti sasvim različiti. Sasvim je različita slika žene koja je prodata u belo roblje i silovana i one koja je imala izbora ali joj se prostitucija dopada najviše. No ako imate jaku odbojnost prema prostitutkama i nikako ne biste mogli da se oslobodite predrasuda vezano za to onda je bolje možda da u startu odbijete takvu priču. Priča deteta postaće i vaša priča. Ne možete njegove biološke roditelje gledati kao loše a da se dete oseća dobro.

Ali i toj priči treba pustiti da teče. Mislim da se ne odnosite isto prema priči, ili bar ja nisam, kada ste tek postali roditelji i posle nekoliko godina. Kroz svoje roditeljstvo rastete, izgradjujete se, saznajete razne stvari i onda se i odnos prema biološkim roditeljima menja. Ja na početku svog majčinstva još nesigurna da li ja sve te veštine mogu da savladam, sa nepoverenjem okoline, sa hraniteljicom veštom u odgajanju dece, sa socijalnim radnicima koji samo čekaju da me proveravaju nisam ista osoba kao sada nakon četiri godine… U medjuvremenu sav taj spoljni pritisak je uglavnom nestao a naša porodica se razvila kao i moj odnos sa Viktorom. Sad sigurna kao majka i sigurna u ljubav mog deteta ja mogu Milenu da zovem i mama i da pričam o njoj kao dragoj prijateljici što nisam baš mogla na početku.

Ljubav prema detetu je najvažnija. A nju ne možete sagledati dok niste roditelj. Ona će vas pokretati i dati snage da izdržite na načine na koje pre nego što ste roditelj ne poznajete. Tako da unapred ne možete znati da li ste spremni da izdržite nešto ili niste. Nekom neko ponašanje deteta je bilo nemoguće a vama bi to išlo sa lakoćom ili obrnuto.

Sve što smo pisale ili prevodile vezano za ‘primal wound’ ili RAD (poremećaj privrženosti) postoji i u nekom trenutku će se ispoljavati. Pre neki dan sam čitala neki članak da se ponekad ispoljavaju skoro neprimetno i ne moraju da se ispolje u ranom životnom dobu nego tek kasnije. Ali ako se sasvim ne prepoznaju i ne radi se na njima može se desiti da se kasnije ispoljavaju u većoj (auto)destruktivnosti. Nemojte se opet plašiti da su to neki vanzemaljska ponašanja koja nikako ne možete prepoznati. Čitanje samo služi da ih lakše prepoznate. A majčinski instikt/intuicija će vam dodatno govoriti kad je dete razmaženo pa možete biti i strožiji a kada su unutrašnji strahovi proradili pa je poželjno da ga uzmete u zagrljaj, nosite, uspavljujete. U svakom slučaju sam ja velika pobornica tih zagrljaja i maženja, to leči i tamo gde reči ne dopiru. Naravno tu opet moraju se uzimati detetove želje u obzir.

Takodje kada se priča o deci ja imam utisak da ljudi koji ih još nemaju često zamišljaju decu kao sasvim nerazumna bića koja teško šta mogu da shvate. Ako deci posvećujete pažnju, sa njima razgovarate i bavite se, ona sasvim razumevaju stvari, možda samo nešto jednostavnije i bukvalnije nego odrasle osobe. U tom smislu ako vi već znate da se zbog usvajanja kod odraslih usvojenih javljaju odredjeni problemi (recimo sklonost destruktivnom ponašanju u teen godinama četiri puta češće nego kod neusvojenih i duboka kriza oko reuniona) vi na njima možete da radite mnogo ranije. Ne verujem da može da do toga ne dodje. Ali učenjem deteta da se sa time nosi na jednostavnom nivou pružate mu osnovu za nošenje i sa kompleksnijim osećanjima kada bude starije. Sinoć baš pričam sa Viktorom o situaciji kad roditelji “zaborave” na usvajanje pošto imamo i takve situacije u okolini. Kažem mu da mislim da to nije dobro, to je naš put I ne možemo da ga nikad ne spomenemo. Uverena sam da ta deca gde je spominjanje usvajanja tabu imaju više problema od nas koji o tome slobodno pričamo. Ne zato što problem ne postoje i u jednom i u drugom slučaju već zato što kada ih negiramo, potiskujemo, ne suočavamo se – oni dobijaju na svojoj snazi. Viktor se složio sa mnom, nadam se da će se slagati i kasnije.

Uglavnom zaključak bi bio da ozbiljnost ne isključuje ideale. U usvajanje krećete jer to prepoznajete kao svoj put roditeljstva. Ta idealističnost ne treba da vas napušta ni kasnije, samo će još ljubav doći da letite više. Ali ljubav ne treba da vas čini slepima nego da vam daje snage da teške situacije lakše razrešavate. Maločas opet pročitah na nekom sajtu pitanje zašto ljubav nije dovoljna što se kaže u nekom članku o usvajanju. Neko je usvojenom roditelju odgovorio da je potrebno prihvatati te problem deteta, situacije proizašle iz usvajanja, to da koliko god se trudili mi ne možemo da razrešimo odnose sa biološkim roditeljima i slično. Jedna usvojena majka je odgovorila da za nju ljubav i jeste bezuslovno prihvatanje. Svidelo mi se to, ako se gleda tako kao ljubav u širem značenju, bez ikakvog uslovljavanja nego potpuno prihvatanje deteta i svih njegovih potreba, situacija, uglova i različitih od naših, situacija koje mi ne možemo da rešimo, samo možemo da smo prisutni. Onda se čak može gledati da je i ljubav dovoljna i da se vase usvajanje/roditeljstvo svodi na čistu ljubav.

ad quest2

Praznici i usvajanje

Praznici, novogodišnji kao i božićni, mogu biti izvor i raspoloženja i neraspoloženja kod svih nas. Kako sam čitala mnogi usvojeni prolaze kroz krize za praznike. To je negde i logično jer su to porodični praznici pa pitanja porodice izbijaju u prvi plan a ona su za usvojene bolna.
Iako Viktor željno iščekuje Deda Mraza, pa onda Božić Batu, sneg, raspust itd ne bih rekla da je raspoloženje kod nas bilo za praznike sasvim dobro. Ustvari uspinjalo se i padalo od radosti zbog novogodišnjih čarolija i snega do neraspoloženja. Neke epizode sam direktno mogla da povežem sa usvajanjem pa će one biti predmet ovog članka. Kako dani odmiču uspevamo da se izborimo sa kriznim tačkama pa i idemo nabolje. Da postoji veća razmena iskustava izmedju roditelja možda bismo mogli da primenimo i neko iskustvo drugih. Ovako oslanjamo se uglavnom na svoju intuiciju a to što raspoloženje postaje bolje i manje je stresno je valjda znak da smo na dobrom putu.

Pred samu novu godinu pisali smo blagoslove iz prethodne godine na ceduljice, ubacivali u neke naše vaznice i ispraznili ih prvog januara kako bismo u prazne vaznice opet ubacivali ceduljice sa lepim dogadjajima ove godine. Kada sam predložila Viktoru tu ’igru’ bio je oduševljen, nestrpljiv da počnemo… Ali kad smo krenuli primetila sam da ne želi da stavi bilo kakvu radosnu ceduljicu vezanu za porodicu. Npr ja sam ubacivala da sam srećna što smo zdravi, što se volimo i tome slično. Viktor je ubacio ceduljice sa zadovoljstvom nekim našim dogadjajima ali nijednu emotivnu. Takve ceduljice je je ubacivao vezano za prijatelje. Inače skoro da ne želi da pomene reč ’porodica’ ni van praznika. Onda je želeo da piše zašto je bio tužan. Iako to nije bio smisao ove igre ja sam rekla da i to može. Ali posle prve ceduljice koja se odnosila opet na prijatelje, odmah je odustao.

Samu proslavu nove godine ne volimo ni mi ali verovatno smo bili jedini koji nisu igrali, i jedva čuli muziku za novu godinu. Viktor je bio protivnik da se igra, kukao je vrlo brzo ako stavimo muziku… No kažem i Jovan i ja nismo neki ljubitelji nove godine, slušali smo malo više muziku kad je Viktor zaspao… ali sama novogodišnja noć nam je protekla u opuštenom raspoloženju.

Direktna scena vezana za reč ’porodica’ nastala je kada je Jovan pre neki dan rekao da smo mi porodica i treba da se volimo. Treba? Viktor je vikao na sav glas što mu je rečeno da to treba. I pored neprijatne situacije moram da priznam da sam bila radosna na nekom nivou jer ne dozvoljava da mu se nameće. Neće nadam se biti od onih zahvalnih usvojenih koji ćute i trpe, ispunjavaju očekivanja drugih a veza sa samima sobom sve dalja. Rekla sam da ga svakako podržavam i da je to ono što često govorim. Ljubav ne može nastati zato što to tako treba. Ono što moramo da činimo jer smo porodica je da poštujemo jedni druge, takodje i propise koji u kući postoje da bismo mogli da funkcionišemo. A ljubav je luksuz koji može doći iznad toga. Mi volimo našeg sina i lepo bi bilo da i on voli nas ali mi ćemo ga voleti nezavisno od toga. Nema tu ’treba’ i ’mora’.

I dalje nema pitanja o usvajanju, nikakvih. Niti bilo kakvih pitanja o biološkoj porodici. Pre neki dan smo ipak opet pričali opet o imenu. Spomenula sam mu da ponekad usvojeni roditelji promene ime detetu a da mi nismo promenili njegovo. Pitao je zašto i zašto mu nismo dali ime Nikola. Setila sam se epizoda kad je govorio da je on niko i ništa a Snedra je pisala da je i Lepotan imao slične izjave. Ipak rekoh samo da je njegovo ime jako lepo a sem toga deo je njegove priče. Sada mu to možda ne znači ali odrasli usvojeni najčešće se raduju ako im ime nije menjano jer je to deo njihovog identiteta, onoga ko su. Primećujem da poslednjih dana često traži da ga zovemo punim imenom. Mi ga inače oslovljavamo a i on sebe najčešće po nadimku. Sreća je da su moji problemi sa imenom davna prošlost i da mi se zaista dopada Viktorovo pravo ime i u potpunosti sam prihvatila da je u usvajanju onako kako sam i njemu pričala. Tako da ni oslovljavanje pravim imenom ne predstavlja problem.

U onom nezadovoljstvu prvih dana praznika znao je i da sipa neke uvrede a i da govori da smo mi grozni roditelji, da ništa dobro ne činimo. Ja sam u jednom trenutku pošto sam ga prvo pustila da izgovori svoja nezadovoljstva nama rekla da se mi trudimo da budemo dobri roditelji a da niko nije idealan. Ako želi da nadje razloge za nezadovoljstvo uvek će ih naći. Ali bilo bi dobro za njega a i nas da ne provodi dane u nezadovoljstvu i da traga za našim eventualnim propustima nego da se raduje onome lepom što doživimo. Saslušao je, vidim da je razumeo šta sam rekla ali pošto je sujetan ne želi obično da prizna da sam u pravu bar ne odmah i direktno. Tako je i dalje redjao sve što sam ja obećala a nisam izvršila. Inače to uopšte nisu bila obećanja, ja sam vrlo pažljiva sa rečima. Bili su to planovi za neki dan u kome možemo da radimo i ovo i ono. Pa smo uradili nešto drugo a uvek bi za jednu opciju mogao da se uhvati kao znak da nisam održala obećanje. Ipak uvažih jedno da nisam skuvala jednu supicu (i ostala su bila tog tipa) i izvinih se. Pošto sam se izvinila onda se on ozario i rekao da nisam najgroznija mama na svetu, odmah sam postala najbolja mama na svetu. Rekoh da ipak sačeka sutra da vidimo da li ću skuvati tu supicu i dokazati da sam najbolja. Inače često govori da sam ja najbolja mama na svetu ili da sam njegova omiljena mama. Ja mu odgovaram da je i on najbolje dete na svetu ili da je moje omiljeno dete. Vidim da reaguje različito jer za najbolju na svetu mogu da se računaju sve mame ali da bih bila omiljena mora da postoji još neka. Tako da kad ja kažem da je on moje omiljeno dete on kao da se zapita ima li još neko dete kad je on omiljen, ali pošto on ništa ne kaže onda ne kažem ni ja. U toku nekoliko narednih dana sam ipak uradila sve što mi je prebacivano, počevši od pomenute supice koja je odmah sutradan skuvana. Viktor nije obraćao pažnju na to da ja radim stvari po njegovim stavkama zamerki meni. Ali kad sam sve izvršila ja upitah da li on registruje da je mama izvršila sva obećanja koja je (navodno) dala. Da li bi sada kako je bio nezadovoljan neizvršenim mogao da predje u zadovoljstvo izvršenim. Morao je da prizna da sam obavila sve i da to sada mora biti razlog za zadovoljstvo. Naravno tu se radilo o sitnim stvarima, koje je on zaista tumačio kao moja obećanja. Ponekad ne treba udovoljiti njihovim željama naročito preteranoj razmaženosti i tu nikako ne treba da imaju bonus na usvajanje. Jednog dana je Viktor napravio scenu jer mi gledamo film a on hoće crtani. Mi jako slabo gledamo televizijski program i televizor je skoro uvek njegov. Tako da to nije svakodnevna situacija da mi gledamo nešto no već sam i ja ranije imala sa njim takve situacije a i sad smo po cenu svadje istrajali da je televizor zajednički a ne samo Viktorov i da onda kada Jovan i ja želimo da na njemu gledamo nešto tako će i biti. To nije prošlo bez vrištanja i cikanja ali na kraju je bilo kako smo mi rekli.

Rekla bih da treba naći meru izmedju situacija koje su zaista izraz detetovog bola ali nekako možemo da ih prihvatimo i onih koje možda proizlaze iz bola ali prelaze u prekomernu razmaženost. Iako ni ovo prvo nezadovoljstvo nije bilo sasvim opravdano ja sam ga shvatala kao jedno duboko razočarenje u detetu koje postoji prvenstveno zbog ostavljanja od strane biološke majke pa onda ostalog toka života. Stoga neko ko je toliko povredjen ne može ili ne želi da izgradi ponovo poverenje jer bi to onda moglo značiti biti ponovo ostavljen ili ako ne baš to a onda povredjen. No tu ja zato idem na svest, na razgovor jer ako svesno sagledava da ima razloge za zadovoljstvo to će registrovati bez obzira na divljanje strahova u nesvesnom. Opet ako neko nezadovoljstvo ma kako mogli da ga shvatimo ide na uskraćivanje prava drugima tu nema razumevanja. Mora da nauči da svoje loše ponašanje prema drugima ne pravda svojim teškim životom.
Rekoh da razgovora oko usvajanja nema mada ja ga tu i tamo spomenem. Ali pristao je da čitamo neku knjigu na tu temu. Od svih koje imamo a da se (in)direktno bave time odabrao je Trejsi Biker. Pisala sam vam o tim knjigama na slikovnicama za decu. Trejsi prolazi razne domove i hraniteljske porodice a stalno mašta da će se njena (biološka) mama pojaviti. To je knjiga za uzrast od devet do dvanaest godina i ja nisam uopšte bila za to da je sada čitamo. Medjutim baš valjda zato što nisam Viktor je zapeo da se čita ta knjiga. Iako je pisana sa puno duha, Trejsi je jedna jako vickasta devojčica pa mogu reći da i ja uživam, dosta je to teška knjiga. No možda je baš pravi izbor. Često se u knjizi povezuje da Trejsi besni ili se loše ponaša zato što ustvari želi da nadje svoju mamu, da joj je bilo bolno da menja sve te hraniteljske porodice ma koliko da ih ona duhovito prikazuje. Takodje opisuje se vezanost za neku decu sa kojom je bila u domu. Te situacije ponekad mogu da podsete na neke naše situacije, npr na Viktorovu vezanost za dečaka sa kojim je bio na hraniteljstvu ili za njegova ispoljavanja besa. Iako vidim da ga knjiga potresa svejedno mu je potrebna i dopire do njega. S obzirom da ne postavlja pitanja i usvajanje ne dolazi kao tema onoliko koliko bi bilo možda potrebno to ovo indirektno bavljenje kroz knjigu može da bude korisno.

Kažem da kod nas ide teško sa rečju ’porodica’ da je bilo teško i kada je trebalo da se neki zadaci odrade vezano za to u školi. Ja dok mogu da progovorim tj dok uopšte hoće da me sluša ističem nas kao porodicu. Povremeno u nekoj priči spomenem i njegovu biološku porodicu. Hraniteljsku porodicu nikad ne spominjem u ravni sa nama. Poštujem neka osećanja prema njima koja on ima, ostali smo u nekakvom kontaktu i pričam sa njim ako pokrene temu o njima, ponekad i ja njih spomenem mada retko. To zato što to jeste porodica ali je porodica u kojoj je bio isto kao što je mogao biti i u domu. Znači nešto promenljivo i privremeno. To ipak jeste porodica a ne dom i mogla mu je dati i dala mu je više emocija nego da je bio u domu, to valjda i jeste svrha hraniteljstva. No nema dublje značenje reči ’porodica’, u smislu povezanosti sa pretkinjama i precima, porodičnih i rodbinskih odnosa, nasledjivanja onog putem genetike a i onog materijalnog, nema davanja imena, nema davanja prezimena itd. To su za njega sve teška pitanja zbog koga i izbegava da misli i o nama i o biološkoj porodici i najviše voli da misli o hraniteljskoj. Ali ova knjiga ga suočava sa drugim aspektom hraniteljstva sa kojim ja baš nisam htela da ga suočim znajući da će doći vremenom, odrastanjem i sagledavanjem društva. A to je da ma koliko veza sa porodicom ima svoju težinu ima i svoju obaveznost u smislu da ne možemo da napustimo jedni druge. Čak i ako je biološka porodica fizički otišla ona ipak nije otišla i jednog dana će i fizički biti tu. No kad se Trejsi bezobrazno ponaša, odmah hranitelji otkažu brigu u njoj i premeste je u drugu hraniteljsku porodicu. Kad ih prodje više sad više niko neće ni da je uzme nego je u domu. I u knjizi ona sve vreme traga i mašta za svojom mamom, iako se vidi da se i ona nije bajno ponašala, Trejsi nju uvek pravda i razume i nalazi krivicu u njenom drugom mužu. Sve to nekako dopire do Viktora, kikoće se na Trejsine nestašluke i slike kako pokazuje bes ali shvata i to što se krije iza veselosti a kroz to dolazi i do njegove priče na način kako je dosad nije sagledavao. Tako da imam utisak iako je Trejsi Biker izabrana od strane Viktora, a ja smatrala da joj još vreme nije, da je i to nekako došlo baš kako treba i da nam pomaže da prolazimo kroz praznične dane.

To su naša iskustva. Mada u predstojećim danima koliko još traju možda bude još ponešto što je vredno da se zapiše. Naći ću tekst koji se bavi i praznicima kod odraslih usvojenih i njega ću staviti u komentar.

ad new year

Naša Milica u novinama

 

Milica Nikolić (21) imala je pet godina kada su joj vršnjaci iz kraja na okrutan način sapštila da je usvojena. „Ti si iz doma“, rečenica je koja je ovoj Leskovčanki urušila čitavo detinjstvo. Iako je godinama tragala za svojim biološkim roditeljima, i dalje nije uspela da dobije odgovore na sva pitanja – iako je u jednom treutku bila nadomak istine.
Milica Nikolić, Foto: Privatna arhiva
Bio je to jedan od najbolnijih trenutaka u životu mlade Milice. Dok su se njeni vršnjaci bezbrižno igrali, ona je već sa pet godina vodila tešku životnu borbu. Saznala je da je usvojena, i to na okrutan način – kroz šalu drugara. Međutim, već do kraja tog dana je znala da su njeni pravi roditelji oni koji su je odgojili.
– Ipak, mislim da sam oduvek u podsvesti to znala. Nekako sam imala osećaj kao da ovde jednostavno ne pripadam, kao da me je neko bukvalno samo spustio tu. Kada sam saznala da sam usvojena, neke kockice su počele da se sklapaju. Srećom, imala sam veliku podršku majke i sada već pokojnog oca – priča Milica za „24 sata“.
Ipak, proći će još mnogo godina pre nego što će ona krenuti u pravu filmsku potragu za ženom koja ju je rodila, a zatim i ostavila pored jedne škole. Kada je imala 16 godina, na jednoj zabavi je počela da primećuje čudne simptome – jako crvenilo po licu i telu, vrtoglavicu i jako visok krvni pritisak. Nakon niza kontrola, lekari su joj rekli da je sa njom fizički sve u redu, te je tek psiholog uspeo da zaključi da to zapravo njen organizam reaguje na njenu podsvesnu potrebu da upozna biološke roditelje.
– I tada sam prvi put sa roditeljima ozbiljno razgovarala o tome, nakon 11 godina od kad sam saznala. Rekla sam im da želim da saznam ko su mi biološki roditelji i oni su me podržali. Obratli smo se prvo socijalnom centru, i jedva sam saznala da sam zapravo rođena na Kosovu, u Gnjilanu. Ali, bilo je to vreme rata i nikako nisam mogla da odem na Kosovo po više informacija – iskrena je naša sagovornica.
Nekoliko godina kasnije je ponovo rešila da sazna istinu i ovog puta je stupila u kontakt sa ljudima iz njenog rodnog grada putem Fejsbuk grupe. Kroz razgovor je saznala da je samo jedna žena rodila dete te 1994. godine u zimu – i uspela je da dođe do kontakta te žene. Žene za koju je dugo verovala da je njena biološka majka.
– Pozvala sam je. Rekla sam joj da ne želim ništa od nje, da ja imam svoj život i da neću da se mešam u njen, ali da želim da znam istinu. Izbegavala je odgovor, a tek kasnije mi je rekla da je ona stvarno ostavila devojčicu te zime. Pričala je i sa jednom mojom profesorkom i priznala joj: „Sestro slatka, ja sam joj majka“. Posle izvesnog vremena smo se našle, i to je bio susret koji nikad u životu ne bih mogla da ponovim. Previše emocija, a ona je zapravo za mene totalni stranac – priča Milica.
U razgovoru je ta žena nekoliko puta Mariji rekla da jako liči na svog biološkog oca, iako nije htela da otkrije o kome je reč. Delovalo je da sve teče u redu, a onda je ta žena, nekoliko meseci kasnije, u potpunosti promenila priču.
– Odjednom je počela da priča kako je zapravo rodila dete godinu dana ranije, i to u leto! Usledio je veliki broj laži i, kada sam joj konačno tražila da uradimo DNK test jer sam samo želela da znam istinu, uplašila se. Posle mnogo nagovaranja, pristala je da pošaljemo uzorke – proseća se Nikolićeva, koja je svoju priču podelila i na svom blogu.
Iščekujući rezultate, Marija je primetila da je njena „majka“ nestala. Pet dana nije bilo rezultata, i pet dana se ona nije javljala. A onda je stigao rezultat, i žena za koju je bila uverena da ju je rodila na papiru joj uopšte nije bila u srodstvu.
– Verujem da je reč o nekoj vrsti nameštaljke, jer mi je i sama priznala da ima kontakte u Beogradu. Verijem da mi ona jeste majka. Ali, od tada mi se nikad više nije javila. Ne znam šta mi je bilo, ali pre neki dan sam joj poslala poruku da želim samo da pričam sa njom. Nije se udostojila ni da odgvoori – zaključuje naša sagovornica.
Milica moli sve koji bi eventualno mogli da joj pomognu u njenoj potrazi da je kontaktiraju, jer ne planira da odustane dok ne dođe do prave istine.
http://www.24sata.rs/ispovest-usvojene-devojke-nasla-sam-se-oci-u-oci-sa-bioloskom-majkom-a-onda-je-stigao-rezultat-dnk-testa/23834

Milica Nikolić_1000x0

Usvojeni dečaci (muškarci)

Već smo spominjali ovu temu a pre nekog vremena naidjoh na članak koji mi je dodatno proširio vidike. Kasnije ću se osvrnuti na njega. Nakon njega sam htela da pišem no nikako da dobijem neku inspiraciju. Prvenstveno zbog toga što je kod nas opet zatišje – usvajanje se ne spominje kao da ga nikad nije ni bilo. Da ga ja tu i tamo ne spomenem skoro bismo ga „zaboravili“. I tu dolazimo na ovu temu. Neki dogadjaji juče su me ipak podstakli…

Jedno od pitanja kada odemo u škole roditeljstva koje zna da mi bude trik pitanje je da opišem šta sve Viktor pita o usvajanju. Kako da im odgovorim da ne pita ništa? Da za skoro četiri godine nije postavio ni četiri pitanja… Ono čega sam se ja plašila u školi roditeljstva je kako ću se snaći sa mnogobrojnim dečijim pitanjima. I pretpostavljam da je i sa budućim roditeljima tako. U prvom trenu može da im bude samo olakšanje da dete ne pita ništa… Kako da im za kratko vreme objasnim da to što ne pita ne znači da ne oseća, da ne misli, da ne potiskuje, da ne sanja, da… Na sreću uvek idemo Daca i ja u kompletu pa se ona kao usvojena tu uključi i kaže otprilike da to što dete ne pita ne znači i da ne misli i da ne treba da spominjemo usvajanje. Objašnjava lojalnost usvojenih gde je njima neugodno da govore o usvajanju čak i kad su otvoreni roditelji u pitanju. (Daca će reći da li sam je dobro interpretirala ili ne).

Uglavnom u tom nepitanju ja sam ipak uspela da Viktor zna osnove svoje priče i neki teoretski deo o usvajanju do polaska u školu. Takodje i moguće predrasude koje mu deca mogu uputiti. Onda pustim neki ovako period da vidim da li će on želeti da sazna više, dublje, da li će upitati nešto, bilo šta… Ne, bar za sada to nije bio slučaj. Ali primećujem neke posredne, indirektne, podsvesne stvari koje me podsećaju da je usvajanje tu. Juče su se desile dve situacije. Prva je da igra igricu i odjednom vidim da je za junakinju odabrao trudnu ženu, sa ogromnim stomakom, samo što se nije porodila… malo i neobično jer u igrici treba da sredjuje po stanu. Pitam se da li da primetim očito kad sam već prišla ali odlučujem da da, zašto da stvaramo tabue i ne govorimo što pomislimo? Kažem ’O pa ta teta je trudna…’ Viktor ustukne kao da sam ga uhvatila u nečemu nedozvoljenom, čini mi se da iako možda do tog trenutka nije mislio da njegovo odabiranje tog lika znači da on razmišlja o vezi koja nije naša, o svojoj biološkoj majci tog trenutka uvidja da bi možda moglo da bude tako i da ću ja nešto zameriti (iako sam mu ja više puta rekla da sam zadovoljna načinom na koji sam ja mama kroz usvajanje, da je normalno da misli na svoju biološku mamu, da je voli ili da je besan ili šta već oseća je sve normalno, da želi da je upozna kao i da i ja mislim na nju i da želim da je upoznam jednog dana takodje)… Brzo ga umirim da je to sasvim u redu, nego mi je upalo u oči da trudna žena treba da radi po kući ali ako se oseća dobro što da ne, neka radi. On se razveseli kako se razrešila situacija i kaže da se teta oseća dobro pa nastavi da se igra. Sledeća situacija dešava se malo kasnije. Viktor i ja imamo dugo sveščicu u koju zapisujemo njegove snove. Ustvari ja zapisujem godinama moje pa je on to video od mene i tražio da i on ima sveščicu za to. Zna po mojoj priči da nam snovi daju neke nove uvide i da je stoga dobro da ih zapisujemo. Medjutim naravno ja ga ne forsiram da on to čini, ionako je to bila njegova želja… tako da prodju meseci dok on poželi da zapiše neki san. Juče je došao sa tim zahtevom i ja mu kažem da pošto je naučio da piše može sada da sam zapiše san, da uzme svesku kod sebe, ne mora ni da mi je pokazuje nego da se sam bavi time, ja sam držala svesku i zapisivala samo dok on nije znao da piše a i da ga malo naučim kako da tumači snove. Uglavnom, ispiše on san i da mi da čitam i tumačim. A san ima jasne asocijacije na njegov rodjendan i razne pitanja o usvajanju. Mislim meni su jasne, on je još mali i nije naučio te asocijacije pa mu nije tako delovalo. Ja mu to blago kažem. Besan je, ne želi da sluša dalje, kaže dosta je… Iako ja upotrebljavam ’možda’ kao moguće tumačenje, naglašavajući da ključeve svojih snova drži samo on, mogu i da grešim… Zahvali mi se ljubazno 😀 Ali kaže da će tu svesku ipak ostaviti kod mene. Puštam ga da je smesti na neko mesto mada posle nekog vremena planiram da mu je ponudim da je ipak drži kod sebe i sam piše i tumači.

Da se sada vratim na članak koji me je i podstakao na pisanje. Na kraju teksta ću vam staviti link pa možete i sami da pročitate. Članak je pisala žena, ona čiji kratak film o tumačenju usvajanja imamo na istoimenom delu bloga. Na početku članka kaže da se po njenom mišljenju donekle razlikuje ugao muških i ženskih usvojenih i onda to obrazlaže. Smatra da odrasli muški usvojeni često svoje biološke majke gledaju kroz svoju prizmu celog ženskog sveta u kome su žene krive za sve. Muškarci redje nego žene kreću u potragu za bioporodicom. Tako njen brat koji je takodje usvojen nema želju da krene u potragu za biomajkom i smatra da je ona ’kurva’. Iako za razliku od njenih njegovi roditelji su u to vreme bili venčani i njegov biološki otac je rastezao usvajanje ne što je nešto posebno razmišljao o detetu nego što je hteo da što više povredi tu ženu. Onda navodi još jednog ogorčenog muškarca koji isto navodi da mu je biomajka ’kurva’, da on oduvek zna da je usvojen ali da su njegovi pravi roditelji samo usvojeni a biološki ga ne zanimaju i ako ih je potražio to je da vidi kakvo mu je medicinsko nasledje za decu i ni zbog čega drugog. On sve to piše nekoj usvojenoj koja je pisala članak i analizirala dublje i tu vezu sa bioroditeljima. On govori kako on voli svoje usvojene roditelje a kako ona jako ne poštuje svoje. Sve to me je podsetilo na jednog usvojenog muškarca koga smo imali na blogu i koji je slično razmišljao. Ja sam mislila da je to posledica toga što je on tek u tridesetoj godini saznao da je usvojen ali u ovim primerima se radi o ljudima koji su odrasli sa saznanjem da su usvojeni. Čak i o bratu znači nekom ko je odrastao u istoj porodici kao i usvojena koja toliko dobro analizira sve aspekte usvajanja da smo njen video stavili i na isti blog. Imali su iste usvojene roditelje, odrasli u istoj porodici, kako ispadoše dva tako različita ljudska bića sa toliko različitim vidjenjem usvajanja? To me je zapanjilo moram priznati, nekako sam mogla da shvatim da neko razmišlja o lakim ženama ako nije odrastao sa usvajanjem mada sam i to teško razumevala. Ali neko ko je odrastao, ko je imao sve moguće izvore dostupne, sve razne priče, kakve ’lake žene’ prvo kakva je to patrijarhalna postavka da to uopšte postoji… Drugo gde je uloga biološkog oca? Gde je porodica te žene? Gde je država sa nekom svojom pomoći?

Onda u komentarima na ovaj tekst za koji ću vam staviti link se javiše dva usvojena koji imaju dva popularna bloga, poznati muški aktivisti ali rekla bih protiv usvajanja. Ja sam pokušala da nadjem bilo kakav tekst na njihovim blogovima koji bih prevela ali nisam uspela da nadjem. Koliko ovi muškarci imaju jeda na biološke roditelje toliko ovi imaju na usvojene… Usvajanje porede sa modernim ropstvom, nijednu svetlu tačku usvajanja ja kod njih nisam mogla da nadjem, sve je negativno.
Rekla bih onda da je česta karakteristika muškaraca isključivost. Da li će biti za biološke ili za usvojene roditelje ali podjednako pristrasni i isključivi. Ispod svega je taj njihov bol, bol sa kojim izbegavaju da se suoče… Bol i povredjenost meni vrišti iz svakog tog pisanja, prikrivena besom, naglašenom muškošću, kojom vredjaju bilo biomajke bilo usvojene roditelje a najviše sebe. Ima naravno i drugačijih članaka koje sam čitala, umerenijih sa sagledavanjem različitih uglova… Imali smo i Njegoševe članke na ovom blogu (poslaću mu link za ovaj članak u nadi da će se opet raspisati). A i na zapadu ima povremeno umerenijih muškaraca koji pišu. Od jednog sam saznala jednu vrlo važnu stvar za nas. Da usvajanje ponekad znači kao neko lutanje kroz maglu i da usvojeni ne zna da postavi pitanja, ne zna da ih formuliše… Taj njegov opis sam dobro osetila na nekom nivou i prepoznajem kod Viktora. On ne zna da postavi pitanja ni o usvajanju a često ni o drugim stvarima. Što ne znači da pitanja ne postoje samo su negde skrivena u magli tako da sam ja često odgovarala na pitanja koja nije umeo da postavi ali ko zna koliko njih je ostalo nepostavljeno i neodgovoreno… Takodje i ja uvek mislim da je ugao različit već iz samih uloga na ovom svetu. Žena se onog časa kada je i sama u drugom stanju identifikuje sa svojom biološkom majkom zato se često tek nakon radjanja dece radjaju pitanja kako je mogla da ih ostavi, gde je bila sva ta ogromna ljubav koju usvojene a sada majke osećaju prema svojoj deci koju su rodile. Zato je i nama uvek u prvom trenutku šok kad Daca izjavi da ne želi da usvaja, tek naknadno shvatimo zašto i šta je u pitanju. Čitala sam tekst jedne usvojene majke koja je tek kad je njena usvojena ćerka ostala u drugom stanju počela da proživljava opet svoju neplodnost i bol i nije mogla da učestvuje u radosti ćerke koliko je mislila da će učestvovati. Kod muškaraca nema tog toliko ličnog proživljavanja čina radjanja. On svejedno nikad ne iznosi trudnoću i ne poradja se pa bio usvojeni ili biološki otac. S te strane pisala sam već kako je Jovan meni znao da kaže kad mi spočitnu da nisam (dovoljno) majka da sad vidim kako je muškarcima. Kako je meni kao usvojenoj majci tako je muškarcima uvek i kao biološkim očevima – uvek manje roditelji, uvek nemaju instikt, nepriznati od sredine, nepriznati često i zakonski… Da se vratim na usvojene dečake/muškarce. Ja sam uvek mislila da je Frojd skroz prevazidjen sa svojim vidjenjima zaljubljenosti dečaka u majke i Edipovim kompleksom. To sve dok nisam imala muško dete. Naravno da to nije bukvalna zaljubljenost i da je Viktor svestan da sam ja majka a on dete. Ali postoji neka fasciniranost i posebna vezanost sina prema majci za koju bi možda trebalo smisliti novu reč da ne zvuči tako loše kao reći zaljubljenost a da bi ipak oslikavala nešto što mislim da u odnosu ćerke prema majci ne postoji. Otac je tu suparnik i Viktor voli da se takmiči sa Jovanom, često se šalimo na taj račun. Ako to vidim onda mi je jasno kako dolazi do tog transfera i tolike ogorčenosti i gledanja biomajke kao ’kurve’, kroz gledanje celog ženskog sveta. Pa ženski svet u vidu te ’kurve’ je malog dečaka a budućeg muškarca izdao već na početku. Surovo je ostavljen i ma šta on kasnije da sazna ne može da oprosti toj prvoj ženi koja je trebalo da ga bezuslovno da ga voli a ona je otišla. Ako joj oprosti onda će zamrzeti ove druge usvojene roditelje jer su ga oni oteli iz ruku voljene majke. (Ne kod svih ali kažem izgleda da kod jednog broja usvojenih muškaraca osećanja i razmišljanja tako idu). I tu je ta lojalnost koja mislim da je još izraženija kod muškaraca nego kod žena. Pa nisu li oni i tradicionalno, kroz istoriju bili vojnici, nisu menjali prezimena i kuće nego je lojalnost do krajnjih granica i tu bila izražena? Sem toga opet dok nisam imala muško dete mislila sam da su priče o muškoj psihi koja je drugačija i nepričanju o emocijama – samo priče. No otkako imam vidim da ima mnogo toga u prirodi. Ja hoću da pričam sa Viktorom, da prepoznaje emocije, da ih analiziramo, da vidimo slojeve. Možda nešto postignem, više je senzitivan za to nego da nema svih tih težnji… Ali ostaje da ne voli priče o emocijama, da voli jasne stvari a ne ne znam koliko slojeva i analiza… Iako je još mali kad čitam neki tekst koji je pisala usvojena devojka desi se da je prepoznajem sve te tanane niti o kojima piše i da sam usvojena verovatno bih ja tako. Ali za Viktora pomislim da nema šanse. I kad odraste nemoguće je da će se njegove emocije granati u tako tananim vidovima i da će umeti da ih tako definiše i da će to uopšte želeti.

Ono što je problem i u ovom mom tekstu i svim ostalima je da mi pišemo i govorimo o onima koji ne pišu i ne govore. Jako malo usvojenih muškaraca na zapadu piše, čini mi se da sam negde pročitala da 95% onih koji govore su žene… Tih pet posto ne mogu biti reprezantativni i možemo sasvim grešiti… U svim tekstovima pa čak i ovom a i u komentarima se upućuju apeli muškim usvojenim da više pišu o sebi. Možda bi to donelo sasvim nove uvide ili donekle nove uvide. Sve ove tekstove koje prevodimo ili se na njih pozivamo uglavnom su napisale žene. Tu je jedan mali procenat muškaraca ali nema tog hiljadu i hiljadu puta ponovljenog zajedničkog iskustva kao što ima kod žena pa da sigurnošću možemo da kažemo – e tako misle usvojeni, to je nešto tipično što se kod usvojenih najčešće javlja. Za nas koji odgajamo mušku decu to je takodje hendikep… Pa da uputim i ja poziv muškim usvojenima da nam šalju tekstove i komentare, značiće možda i njima i nama 

Evo linka za tekst koji sam spominjala: https://snarkurchin.wordpress.com/2015/11/23/masculinty/

man adoptee

%d bloggers like this: