Usvajanje

Početak » Usvajanje kroz umetnost

Category Archives: Usvajanje kroz umetnost

Knjiga „Priče o usvajanju“

Velikim zalaganjem članica foruma “Kutak”, objavljena je knjiga “Priče o usvajanju”.

Evo komentara osnivača foruma “Kutak”:

“Ne znate koliko truda i upornosti je bilo potrebno da ova knjiga ugleda svetlost dana. Nekada se činilo nemoguće stići do cilja. I koliko god zvučalo gordo moram da kažem da sam ponosna.
Ponosna na sve ljude koji su učestvovali u izradi ove knjige kao i u Antologiji priča o neplodnosti. Ljudi, uspeli smo!
Zahvalnost dečaku čija priča je u knjizi a koji nas je udostojio svojom slikom na koricama knjige. Lepotane, hvala ti.
I najveća zahvalnost Bogu jer nikad neću prestati biti zahvalna zbog svih beba rodjenih i usvojenih na Kutku!”
(Suzana Stankovic – osnivač foruma ,,Kutak” o neplodnosti i usvajanju)

……………………………………

Књигу ,,Приче о усвајању” можете поручи преко профила форума “Кутак”!

Када бисте знали колико овде живота има, нико о смислу више не би говорио.

Knjiga „Antologija priča o neplodnosti“

antologija

U knjizi „Antologija priča o neplodnosti“ koju je izdao forum Kutak našlo se pet priča i o usvajanju, a koje možete naći i na našem blogu, odnosno blogu Kutka: Lilimarina, Snedrina, Ninina, Jovanova i Simonina. Knjiga se može kupiti prijavljivanjem na forumu Kutak:

http://kutak.forumotion.com/t3268-kako-narueiti-knjigu-antologija-priea-o-neplodnosti-1

a od prodaje ove knjige će se finansirati naša knjiga o usvajanju koja će sadržati priče odrasle usvojene dece, porodica koje su usvojile decu i jedne biološke majke.

Nadamo se da će naša knjiga o usvajanju biti objavljena tokom ove, 2019. godine.

Navijamo!!!

„Trejsi Biker“ i „En iz Grin Gejblsa“

Knjige o Trejsi i En našla sam na spisku najpopularnijih pedeset dečijih knjiga. Tako da ih možete čitati i ukoliko vaša deca nisu usvojena. Ali za naše mališane će imati poseban značaj. I mislim da se mogu čitati nešto ranije nego što je to slučaj sa ostalom decom. Upravo zato što situacije iz knjiga predstavljaju ono što naša deca imaju u ličnom iskustvu. Na knjigama o Trejsi piše da su namenjena za decu od devete do dvanaeste godine. Mi smo ih nabavili kad je Viktor imao šest godina. Tada smo malo počeli da ih čitamo ali slabo je šta razumeo. Knjige su ostale da čekaju… Zato bi vam savetovala da imate svoje primerke knjiga. Ja sam i rekla Viktoru da ja sad čitam te knjige a kad poželi može da ih pročita ponovo. Iako on zna da čita ali svojim tempom ko zna kad bi ih savladao. Sem toga ja sam želela da razgovaramo o njima. Sada kad smo ih pročitali one su u njegovoj sobi i on može da im se vrati kad god poželi, da možda obrati više pažnje na delove koje nije hteo u mom prisustvu da toliko analizira… Uglavnom za sada sem ta tri romana nismo pročitali nijedan drugi ne zato što ja ne bih i što stavljam naglasak na usvajanje već što Viktor nije zainteresovan. Počinjemo mi knjige i druge tematike ali ne stižemo daleko. Ove tri je „progutao“, terao me je da čitam i čitam, nekad smo ostajali i duže nego što je vreme kad treba da se zaspi ali sam smatrala da je ovaj poduhvat važniji.

Ja se nisam baš nešto pokazala u čitanju jer sam na momente počinjala da plačem a u nekim delovima jedva sam mogla da se povratim. Iako sam knjigu o En pročitala celu unapred a o Trejsi sam prelistala i znala otprilike šta sledi nije vredelo. Kad sam bila sama nisam ni plakala ali kad bih sedela sa Viktorom i znala da te priče su vezane za njegovu, za našu priču, nije bilo šansi da zaustavim suze. Zanimljivo kada bih ja plakala vezano za biološku mamu od Trejsi Viktoru je bilo samo interesantno ali kad na kraju knjige o En umire usvojeni otac i on se rasplakao sa mnom.

Ali da stanem malo sa našim doživljavanjem i opišem vam same knjige. Samo da kažem da serije/film o Trejsi i En možete gledati preko you tube, mi smo uz čitanje pratili i seriju odnosno delove filma i tako je Viktoru bilo jasnije.

 

Trejsi

Trejsi Biker je šarmantna, nestašna devojčica koja će osvojiti i vas i decu. Ona živi u domu za decu bez roditeljskog staranja. Vraćena je iz svake hraniteljske porodice u koju je bila poslata. Prva knjiga i počinje njenim povratkom. Ona je duhovita, nalazi svoje načine za preživljavanje, nikad ne plače nego ima polensku alergiju. Tu ćete upoznati i drugu decu iz doma, Dženi i Majka koji upravljaju domom i Eleonor, socijalnu radnicu. Lik koji je glavni pored Trejsi mada se fizički ne pojavljuje je Trejsina biološka mama. U obe knjige koje smo mi čitali Trejsi čezne za mamom, pravda je, trudi se da uspostavi neki kontakt sa njom. Ako joj neko nešto loše kaže uvek se naljuti, ako je dete prebije ga, želi da uvek opravda mamu. Ima delova gde je ona svesna da gradi iluziju i gde se suočava da bi njena mama došla da želi, no ta iluzija je njoj potrebna da bi preživela. Na kraju prvog romana pojavljuje se Tina, novinarka, i Trejsi silno želi i trudi se da je osvoji i da ona postane njena hraniteljka. Tina nije ni nameravala da to postane, došla je u dom da bi pisala članak o deci, no malo po malo u drugoj knjizi odlučuje se da uzme Trejsi na hraniteljstvo. U drugom romanu se sprema predstava u kojoj Trejsi igra glavnu ulogu. Tina je već uz nju ali ona samo čezne da njena mama dodje na predstavu. No ipak i uživa u nešto lepšim dešavanjima u njenom životu. Kod nas je objavljena još jedna knjiga, u inostranstvu tih knjiga o Trejsi Biker ima još više. Viktor želi da nabavimo i treću knjigu. Ja nju nisam nabavila jer u sadržaju vidim da se biološka mama tu stvarno i pojavljuje. Nisam smatrala da je onda ta knjiga nama potrebna jer će nas uvesti u neke rasprave za koje je možda još prerano. No Viktor je oduševljen sa Trejsi i silno želi treću knjigu tako da ćemo je nabaviti pa kako bude. Ove dve knjige ja sam koristila da objašnjavam ulogu bioloških roditelja, hranitelja, socijalnih radnika, već kako su se scene pojavljivale.

En

Kad smo kupili knjigu o En ja sam pročitala jednu jako negativnu kritiku usvojene majke a onda opet negativnu kritiku usvojene devojke na tekst te majke. Zato sam prvo pročitala ja knjigu da vidim hoću li ja biti tako povredjena i da li da uopšte čitamo tu knjigu. Savetujem da i vi uradite tako. Za mene je to vrlo topla knjiga prvenstveno o ljubavi i njenoj snazi. Ali ima nekih momenata gde usvojeni roditelji nisu baš najlepše prikazani. Ja sam se odlučila da prvo objasnim Viktoru da je roman napisan 1908 godine. Rekla sam mu odmah da se radi o usvajanju kakvo je bilo u to vreme, o predrasudama koje su u to vreme bile izraženije nego danas, ali da smatram da je knjiga topla i vredna čitanja. Medjutim ukoliko ga bilo gde uznemiri rekla sam mu da ne moramo da čitamo dalje. Takodje sam ga upozoravala kad idu teža poglavlja. Metju i Marila žele da usvoje dečaka kako bi im radio u polju, oni su i brat i sestra a ne bračni par, sem toga stari su. Sve sam to ja objašnjavala Viktoru kao razliku u odnosu kako je to danas. Kad stigne devojčica umesto dečaka Metju je odmah prihvati medjutim Marila želi da je vrati. Devojčica im ništa ne koristi, njima treba dečak za rad u polju jer je Metju star. Vremenom će Marila isto zavoleti devojčicu i priznati da je grešila. No na početku ima par ružnih scena. Jedna od najružnijih je kad joj šije haljine a En nije zadovoljna jer haljine nemaju puf rukave. Na to joj Marila kaže da je nezahvalna, da je imala samo jednu haljinu kad je došla. To je meni najodvratnija scena i jedva sam je čitala. Da bi se na moje iznenadjenje Viktor solidarisao sa Marilom i rekao da je En nezahvalna. O kako je lako usmeriti usvojenu decu da postanu „zahvalni usvojeni“ (i time izgube sebe kako bi ugadjali drugima). Rekoh mu da se ne slažem. Upitah ga da li je Marila majka. Danas majke kupuju haljine devojčicama ali tada su šile. En ne traži ništa drugo nego što imaju druge devojčice, sve one imaju haljinice sa puf rukavima. Majka ne treba da traži posebnu zahvalnost od En za ono što majke uobičajeno čine. Malo je razmislio pa se složio. Kasnije je Metju kupio En haljinu sa puf rukavima. Naravno tu su i predrasude okoline, surove ali vrlo slične kakve postoje kod nas sto godina nakon što je knjiga napisana. En postaje najbolja učenica i isškoluje se za učiteljicu. Taman je dobila stipendiju za fakultet kad Metju umire a Marila je skoro oslepela. En odbacuje stipendiju i postaje učiteljica u selu, i to joj je bio san. Inače tada Marila nije bila sebična, nije ništa zahtevala od nje, naprotiv smatrala je da En treba da ide na fakultet. Ali En je imala čeličnu volju i pre pa i tada radi kako ona odluči, vraća se kući. Taj deo kažem na kraju je bio deo gde sam se ja rasplakala a ovaj put i Viktor sa mnom. Ali pošto tu ima jedan dečko u koga je En zaljubljena ja sam se trudila da poentiram da se knjiga pozitivno završava jer će En eto da se uda za njega a i ispunio joj se san da bude učiteljica (ona bi se vratila kod Marile i da nije imala posao ali pošto je bila rešena da se vrati ponudili su joj mesto učiteljice u školi).

I tako… Mi ćemo se uskoro upustiti u čitanje treće knjige o Trejsi Biker. Ako vas ovi opisi navedu da deci čitate ove knjige bilo bi lepo da navedete njihove utiske, komentare…

Članak sam prvo objavila na ličnom blogu https://usvojeniusvojenausvojeno.wordpress.com/2016/07/12/trejsi-biker-i-en-iz-grin-gejblsa/ Ali pošto smatram da može imati značaja i za druge usvojene roditelje i decu to ga prenosim i ovde 🙂

trejsi_biker_u_glavnoj_ulozi_vv

Alvin i veverice

“Naša porodica nije neka sa reklama. Ali je naša. Ponosni smo na našu porodicu.”
Otišli smo da gledamo film “Alvin i veverice” a da nismo ni znali da se radi o usvajanju. Jovan reče da je film o nekim vevericama što pevaju, Viktor je mislio da je veseo film a ja da ću se dosadjivati… kad ono, svi smo se prevarili. Do duše film jeste i veseo, smešan ali se usvajanje provlači skoro sve vreme.
Pretežno je nešto što bi se moglo dopasti usvojenim roditeljima a što se uzrasta tiče mislim da može i za predškolce, a videh da gledaju i starija deca.
Veverice Alvin, Sajmon i Teodor žive sa Dejvom. Dejv upoznaje ženu sa kojom želi da se oženi. Ona ima sina koji odmah počne da maltretira veverice. Udružuju se svo četvoro u želji da spreče venčanje kako ne bi postali braća. Dok idu zajedno na put atmosfera medju njima se menja. Sprijatelje se. Majls im prvo kaže da mu je otac umro a posle se poverava da ga je ostavio kad je imao pet godina i da ga je strah da bi ga i Dejv ostavio. Inače i veverice su krenule na put jer ih je Majls uplašio da će ih Dejv vratiti kad se oženi i dobije decu. Takodje prikazuje se kako veverice uopšte ne mogu da se snadju u šumi u okruženju koje bi zapravo trebalo da im je prirodno. Naravno tu ima raznih propratnih dogadjaja koje vam ja ne pišem jer nije značajno za temu usvajanja. Najlepši trenutak je meni kad veverice kažu onih nekoliko rečenica koje sam navela na početku teksta a odnose se na njihovu zajedničku proširenu porodicu. Na kraju kad Dejv shvati da su se veverice uplašile da će ih ostaviti dolazi do konačnog usvajanja, prikazuje se kako odlaze kod socijalne radnice, dobijaju prezime, saglašavaju se sa usvajanjem. Posle su svi veseli i srećni jer su i zakonski porodica i sigurni su da se to neće promeniti.
Ima u filmu još raznih momenata koji se mogu povezati sa usvajanjem, recimo gde neki službenici kažu da su za njih porodice to bez obzira kakve bile, ne gledaju im oblik i boju. Takodje Dejv je protiv toga da veverice pevaju što se može odnositi na to da usvojeni roditelji ponekad zanemare talente dece jer ih sami nemaju i ne vrednuju. Na kraju filma kad dolazi i do konačnog usvajanja Dejv govori da neće više braniti vevericama da pevaju i da će moći da nastupaju. Dodiruje se i tema singl roditeljstva pošto i Dejv i njegova supruga bar za sada sami odgajaju decu (odnosno veverice). Dalje dodiruje se tema kako u usvojenoj porodici postaju braća a da oni nisu biološka braća. Mi smo tu temu savladali ali ako još niste pričali o tome možda vam bude dobar početak. Takodje značiće i onim porodicama u kojima ima usvojene dece a da nisu biološka braća ili sestre.
Znači kako deluje to je jedan sasvim film iz ugla usvojene porodice, ukoliko su deca baš mala možda je to i dovoljno. Mi smo već počeli da sagledavamo i druge uglove i to uglavnom kroz umetnost pa ću vam ja možda pisati još članaka. Pratimo seriju o Trejsi Bikam, čitamo knjigu paralelno. Trejsi tu uglavnom pati za svojom biološkom mamom a opisuju se i sudbine druge dece, zašto postaju deca bez roditeljskog staranja i kako se nose sa tim. Kako ja gledam najbolje je deci početi prikazivati tu složenost usvajanja sa kojom će oni kako odrastaju morati da se sve više nose. Znači u toj seriji sagledavamo ljubav prema biološkoj mami i da je to u redu bez obzira kako biološka mama postupala (mama Trejsi Bikam i u knjizi se vidi da nije baš neko oličenje majčinstva, svejedno Trejsi o njoj stalno razmišlja). S druge strane pogledati ovakve filmove gde smo srećni, ushićeni i ponosni što smo ‘porodica zauvek’ čini mi se da je to u redu takodje.
Na kraju moja topla preporuka za film “Alvin i veverice”. Uživaćete i u veselosti, jurnjavi, muzici koje ja kažem ovde nisam opisivala ali kroz tu veselost će se deca susresti i sa ovim opisanim stvarima, značajnim i za vas i za njih.

Alvin

„Pet dana života“

Danas sam pročitala knjigu i moram odmah da vam je preporučim. Osnovna tema nije usvajanje ali se provlači kroz celu knjigu kao i hraniteljstvo. Mara boluje od teške bolesti. Ona je usvojena i njena ćerka je usvojena. Skot je dobio dečaka Kertisa na hraniteljstvo na godinu dana dok je njegova biološka majka u zatvoru. Mara i Skot se sastaju na forumu „Naša mala nebiološka porodica“. Neću vam dalje prepričavati sadržaj. Iako je to prvenstveno topla priča, priča o ljubavi, ima i iznenadjujućih obrta pa neću da vam pokvarim utisak. No donekle to ipak moram ako hoću da napravim prikaz knjige a to je da bih vam rekla zašto da je pročitate a da je to značajno za usvajanje.

Usvajanje je složeno. Hraniteljstvo bi trebalo da je jasnije ali često se ispostavi isto komplikovano. Ljudi van naših priča koliko god da nastoje mislim da nas često ne shvataju, čak ni najbliži. Osnovno zašto vam preporučujem ovu knjigu je što pokušava da udje u tu složenost. Ne kažem da uspeva, sa više stvari se ja tu ne slažem. Ali oslikava da nije sve tako crno/belo nije lako ni jasno. To je važno. Često ljudi sebi dopuštaju da osudjuju usvojene koji traže biološke roditelje govoreći – da su oni na njihovom mestu… Ja tu odmah zastanem, tu je suština – nisu. Treba mnogo empatije da se neko zamisli u ulozi u kojoj nikad nije bio a rekla bih da većini ljudi ta količina empatije nedostaje. I nije toliko problem što nas neće razumeti ljudi van ove priče nego ponekad i kad je neko u ovoj priči ne sagledava svu složenost koja ona nosi.

Džuli Loson Timer sagledava ono što ja često ponavljam – da su uglovi usvojenog roditelja i deteta različiti. Najlošiji momenat knjige je meni kad Mara objašnjava Skotu da usvojeno dete nikad ne voli usvojenog roditelja onoliko koliko biološkog i to dokazuje što kreće u potragu za njima. To je najneuverljiviji momenat knjige jer je i sama Mara usvojeno dete i jedno usvojeno dete koje ima izuzetno topao odnos sa svojom porodicom to ne bi nikad reklo. Ja se pridržavam onog Dacinog da ljubav usvojenog deteta prema roditelju može biti samo veća (naravno tu ima najrazličitijih priča ali i Mara tu priča uopšte). Prvo usvojeno dete započinje razmišljanje o bioroditeljima i raznim svojim problemima kao što je neličenje mnogo ranije. Zatim tu je problem ostavljenosti, ne samo ljubavi, već pitanja koje usvojeno dete želi da postavi bioroditelju. Mara tu govori da bi ona želela da bude jedina majka od Laks, ma gde jedna usvojena žena može tako da razmišlja. A i inače ko želi da bude jedina majka po meni ne treba da se upušta u usvajanje. Ali dobro slutim da ima usvojenih roditelja koji i tako gledaju ali usvojena osoba znala bi da to nije tako i da to uopšte nije pitanje ljubavi i koliko su uklopljeni u usvojenu porodicu. To mi je bio najneubedljiviji momenat u knjizi pa sam čak iako sam do tada razmišljala da pišem ovaj članak počela da se premišljam da li to da učinim… No ima knjiga kvaliteta pa se ipak odlučih za pisanje. Na toj tačci sam se upustila u pretraživanje života spisateljice. U knjizi je pisalo da je majka četvoro dece ali na njenom sajtu nadjoh da je majka i maćeha četvoro dece. Nebiološka mama zato ona ipak razume tematiku no iako su i usvojena majka i maćeha nebiološke mame tu ipak ima razlike (maćeha se udaje za oca a deca joj dolaze uz njega, takodje ta deca imaju možda problem sa razvodom roditelja ali ne sa usvajanjem). No vidi se da je ona čitala sajtove i pozitivne i negativne i iskustva usvojenih roditelja, dece, hranitelja, no nalazeći se u nešto drugačijoj situaciji ponegde je njeno razumevanje netačno. Vidim na njenom sajtu da joj je sledeća knjiga o usvojenoj devojčici te ako joj je to stalna tema nadam se da će i te neke delove koji nedostaju da malo upotpuni. A od naših izdavača se nadam da će i tu knjigu prevesti.

Prevod je uglavnom dobar, u svakom slučaju mnogo bolji nego uobičajeno kada se prevode knjige o usvajanju. U najvećem delu knjige se govori o majci i ćerci. Samo mislim da se u tom inače spornom momentu za mene naziva usvojiteljkom. Takodje kada se kaže – da smo imali naše dete…. valjda da smo imali naše biološko dete. Ali kažem uglavnom je dobar prevod što je meni davalo mogućnost da lepo čitam. Ranije kad čitam knjige gde je neko usvojen knjiga mi je jako gubila na kvalitetu zbog lošeg prevoda jer se majka naziva usvojiteljkom a biološka majka pravom majkom i sve tako… Ovde sem tih nijansi koje primećuje samo cepidlaka kao ja sve je u redu, stvarno knjiga može da se čita a da vam ne dižu pritisak zbog neadekvatne terminologije i nepoznavanja usvajanja.

Još jedan kvalitet je dobro objašnjenje hraniteljstva, to je priča koja ide paralelno sa Marinom. Skot je hranitelj koji se previše vezao a jedna druga hraniteljica na forumu mu objašnjava razumno šta je hraniteljstvo, gde je pogrešio ako greške ima. Takodje biološka majka Kertisa je prilično negativan lik. No to je mislim namerno uzeto tako da bi se potencirao značaj bioloških roditelja. Iako hranitelj i njegova žena mnogo bolje brinu o Kertisu u smislu redovnih obroka, pažnje, potencijala… nije sva suština izmedju biološkog roditelja i deteta u odgovornom gajenju, stoga kad god biološki roditelj želi da dete bude sa njim a ne zlostavlja ga – on treba da ima prednost nad svima ostalima. To se jasno kaže u knjizi. A to je vrlo važna poruka koju moram da kažem da ni ja nisam shvatala ranije. Pre dolaska u usvajanje sam smatrala da svim neodgovornim roditeljima treba pouzimati decu i dati ih bar na hraniteljstvo ako ne i na usvajanje. To uvek kažem da je paradoks, nikad nisam niti pridavala značaj biološkim vezama niti mi je stoga bilo važno da budem u krvnoj vezi sa mojim detetom. A tek bavljenjem usvajanjem postala sam svesna značenja tih veza (za usvojenu decu, za mene su i dalje potpuno nebitne).

Knjiga se bavi i nedostatkom medicinske istorije, glavna junakinja je obolela od bolesti koja se genetski prenosi a niko nije znao da je nosi jer u sirotištu u Indiji u vreme kad su je njeni roditelji uzeli nije bilo nijednog podatka o njenoj medicinskoj istoriji. Sa druge strane njena ćerka je usvojena iz istog sirotišta ali imaju podatke i znaju da ne boluje od neke takve genetske bolesti. Takodje se bavi značajem diskutovanja roditelja koji su u neklasičnim situacijama, veliki deo knjige su postovi sa foruma. Nadam se da kada je pročitate možda ćete poželeti i da se (malo češće) javite i na blog. Još nešto čime se bavi je da odgajanje usvojene dece i dece na hraniteljstvu nije lako, naročito starije dece. Opisuje se potreba za složnosti u tome, za jedinstvenim stavom bračnog para. Opet sa strane bioloških srodnika samo želja za odgajanjem bez dovoljnih uslova nije ponekad dovoljna.

Uglavnom knjiga ima mnogo slojeva a to sam ja izvukla. Osnovna tematika nije udžbenička, to je roman. No pored toga što će vas dotaći njegova sadržina koju sam ja nastojala da što manje opisujem možete videti i sve ove momente koji vas mogu podstaći na dalja istraživanja i razmišljanja.

I da završim rečenicama Mare koje upućuje svojoj ćerki a znam da svi mi usvojeni roditelji baš tako mislimo i da smo u tome jedinstveni i kad se u shvatanju usvajanja ne slažemo. Za one koji će tek usvojiti važi ono što sam ja rekla više puta. Vaša i naša pozicija nije ista, a i vi niste isti ljudi koji ćete biti onda kada usvojite vaše čedo. Sve ono što vam se čini problem pa i ono što pišemo na blogu izgleda sasvim drugačije iz pozicije ljubavi prema detetu koju dok ga nemate ne možete ni da zamislite. Stoga se ne plašite problema, idite ka ljubavi. Postojalo je jedno pitanje na usvojenim stranicama – da li usvojena majka može da voli isto kao biološka. To pitanje smatram izuzetno uvredljivim. Iako kažem ova knjiga se u tom jednom momentu bavi da usvojeno dete ne voli roditelja koliko on njega, nijednog trenutka se ne dovodi u pitanje ogromna ljubav roditelja. I Marini usvojeni roditelji i Mara i njen muž su bezgranično posvećeni roditelji, uživaćete u toplim slikama roditelja i dece. Sad se setih da su i biološki roditelji Marinog muža Toma alkoholičari što je njega i navodilo na usvajanje, nije hteo da ima genetske potomke i pre nego što su znali za Marinu bolest. Spisateljica se baš okomila na biološke roditelje iako je i sama biomajka. No to nebiološka mama iz nje tj maćeha progovara. I iz toga se možda naslućuje ljubav nebiološke mame i njena ogromna snaga koja je opredeljuje da ocrni bioroditelje u knjizi mada naravno kao biološka mama još lakše može da sagleda i značaj bioloških veza. No to je moja slobodna interpretacija, ne mora biti tako. Ali evo tih Marinih reči iz knjige: „… hoću da znaš da te neizmerno volim. Više od svega na svetu… Nemoguće je voleti više nego što ja tebe volim. …“

Knjigu možete pronaći ovde http://www.vulkani.rs/43fc66e4-8be8-40fb-aa61-e097c0c9cfe1/PET-DANA-ZIVOTA.aspx#.VfRZFJcpq0I
A sajt spisateljice ovde http://www.julielawsontimmer.com/index.html

five days

„U mojoj glavi“

Preporučujem vam gledanje filma „U mojoj glavi“. Nije za decu mladju od predškolskog uzrasta a i ostalima prvo malo pojasnite film kako bi ga bolje pratili.

U filmu se radi o jedanaestogodišnjoj Rajli koja se preseljava u novi grad. Ne može da se prilagodi na novu sredinu i ruši se sve što je do tada izgradila. Zapravo veći deo filma se dešava u njenoj glavi. Vraćamo se i u prošlost, u vreme kad se Rajli rodila, tada se prvo pojavila Radost a odmah zatim i Tuga. Kasnije se pojavljuju Strah, Bes i Gadjenje. U početku Radost je glavna, ona sve pokreće i Tugu ne ceni. Ali tokom filma Radost shvata da je Tuga takodje potrebna i da ona ume da razreši neke situacije. Takodje i Bes, Gadjenje i Strah imaju svoj značaj, oni su zapravo ekipa.

Usvajanje nosi mnoga protivrečna osećanja i jedan od glavnih zadataka usvojenog roditelja kako ja shvatam je da dete osposobi prvo da sva ta osećanja u sebi prepoznaje a onda da se sa njima nosi. Ovaj film će vam pomoći da ako dosad niste pokrenete razgovor o tome, da kažete detetu da je u redu da je tužno, da se plaši, da je besno, da se ne može biti samo radostan. A ako ste već počeli može pomoći da dalje napredujete na tom putu.

Ja sam prezadovoljna kako to kod nas izgleda. Viktor je prvo gledao film sa Lepotanom, njegovim tatom i Jovanom. A onda je predložio da ga gledamo i nas dvoje ponovo pa smo otišli u bioskop još jednom. Nakon gledanja je rekao da je to najbolji film koji je ikad gledao. A gledali smo sve i svašta, od zabavnih, neozbiljnih, romantičnih, avanturističkih i raznih drugih filmova. Treba li reći da sam se oduševila što od svih ovaj ispade najbolji? A mi smo već ozbiljno napredovali pa smo se bavili i podsvesnim, nesvesnim, naravno ja to malo uprostim… Ali Viktor to odlično shvata, pa mu rekoh da mi se sve čini da je rodjen za psihologa. Iako je u ranim danima pa će sigurno još menjati željena zanimanja sve mi se čini da baš ima smisla za psihologiju. Naravno ja posebnu pažnju pridajem svim osećanjima, njihovom prepoznavanju, a i razvijanju i korisnom usmeravanju. Uvek je mogao da ispoljava bes samo da baš ne polupa sve po kući nego da udara jastuke. Ili u novije vreme ga učim kako da ga primeni u sportu. Ne ubedjujem ga kad je tužan da je srećan već puštam tugu da se ispoljava, da se isplače ako ima potrebu. Za strahove mu govorim da su korisni ako ga čuvaju od nečeg opasnog. Ali zna tačno da opiše kako se strah pojavio ali on ga je u nekoj situaciji kad je bilo potrebno savladao (recimo strah u vidu treme kad ga ometa u nekom uspehu). Ih kako sam tada ponosna mama, pa ja sama nisam ni kao mnogo starija znala da tako razlažem osećanja i pobedjujem strahove, tek sam sebe vežbala vremenom. I tako ishvalih se ja… ali bilo je vreme kad sam nas kudila… No i kroz teška osećanja i njihovo razrešavanje se stiže do osećanja koja deluju u sadejstvu. Što nas opet vraća na ovaj film.

Inače Snedrin i moj muž su zaključili da je Rajli usvojena jer ima plave oči a oba roditelja braon. To se nigde u filmu ne spominje. Mada se time može tumačiti što se nakon Radosti, par sekundi kasnije pojavila Tuga. I ja sam se zapitala što se tek rodjena beba Rajli rastužila kad je odmah ugledala lica roditelja. Ali ako je Tuga rezultat odvajanja od biološke majke onda je logično što se odmah stvorila tu. Pričali smo o tome i pred Viktorom i ja sam mu pričala kako se u SAD deca usvajaju odmah po rodjenju. Opet nigde se ne kaže da je Rajli usvojena ali film će imati i nastavak pa ćemo videti. I nezavisno od toga vredan je gledanja. U komentarima ću vam staviti i tekst jedne usvojene mame iz SAD i njeno objašnjenje zašto je ovaj film značajan za usvojene roditelje i decu.

inside out

Eni (film)

U novoj verziji Eni živi kod hraniteljice koja pije i maltretira decu. Govori im da ih drži samo zbog 157 dolara nedeljno, i vredja na razne druge načine, tera ih da čiste i peru a kad dolaze socijalni radnici da recituju kako je vole i kako im je divno. Eni svakog petka čeka pored kafića gde je nadjena sa porukom i priveskom koji je pola srca. Čeka tu biološke roditelje ali oni ne dolaze i na kraju dobije večeru od upravnika restorana. U jednom trenutku kad je socijalni radnik bio tu pronalazi svoj broj iz socijalnog pa odlazi da pokupi svoj izvod iz matične knjige rodjenih ali i tu ništa ne saznaje, imena roditelja nema. Slučajno sreće budućeg kandidata za gradonačelinika i njegov tim procenjuje da bi ona dobro došla u izbornoj trci pa se privremeno preseljava kod njega. Ali kako to već u filmovima biva, oni shvate da su potrebni jedno drugom i on rešava da usvoji Eni. No baš tada njegov saradnik uz pomoć hraniteljice nalazi lažne biološke roditelje, pomoću para čak i DNK analiza odgovara. Medjutim kad hraniteljica shvati da će Eni iskoristiti samo i vratiti socijalnoj službi tu se kao javi neka njena dobrota pa onda nastaje filmska potera za Eni i lažnim biološkim roditeljima. Na kraju Eni spaja saradnicu od budućeg gradonačelnika i njega, on se odriče izborne trke zbog Eni i sve se naravno završava happy end-om…

E sad sam film ima i mana i vrlina. Prvo to nije klasično usvajanje, mislim nije krenuto sa namerom usvajanja. I kada je došlo do usvajanja mogli su da prikažu da je Eni i u novom domu našla neke prijatelje a ne samo da uživa u bogatstvu. Onda lik hraniteljice, neke hraniteljice iz SAD su bile ogorčene kako su predstavljene. Socijalni radnici su nezainteresovani za sudbine dece i odraslih a jedino što ih budi su pare, i oni su naravno protestovali što su tako prikazani. Eni je preslatka i svojim šarmom drži film. Film nije sinhronizovan i nije možda za decu ispod pet godina. Ja sam Viktoru prvo objasnila film pre, pa za vreme filma sam mu čitala. Inače je to film sa pevanjem, sve je to veselo prikazano tako da se deca i smeju a Viktor se smejao čini mi se najviše od svih. Ipak tu je ta čežnja deteta za roditeljima koja je jasno prikazana, pokazuje se i pismo uz koje je ostavljena… Možda to dotakne usvojenu decu ali imam utisak da je kod Viktora to opet izostalo. Inače film prikazuje uobičajenu predrasudu da dete na hraniteljstvu jedva čeka da ga usvoje i da će da bude milo i slatko i divno kod budućih roditelja. Ima još jedan detalj da Eni nazivaju siroče a ona ispravlja – dete na hraniteljstvu. To nisam prevodila Viktoru jer mi se čini da je prekomplikovano da shvati jezičke finese. Takodje kada budući otac reši da usvoji on prvo hoće da bude hranitelj a onda ispada da je to što želi da usvoji. To isto sam ja drugačije prevela da ne zbunjujem dete. Treba imati na umu da u SAD hranitelji imaju prednost kod usvajanja, mnogi ljudi se opredeljuju za hraniteljstvo i ako se dete dobro navikne kod njih onda usvoje. Pretpostavljam da se tu mislilo na to…

Iako sad Viktor već bolje barata usvajanjem čini mi se da i dalje i uporno njemu su usvajanje – hranitelji. Scene gde Eni čeka roditelje (a ja sam uporno čitala biološke roditelje 😀 ) njega nisu nešto uzbudile. Niti je shvatio da je na kraju gradonačelnik usvojio Eni iako sam mu i pre rekla i posle filma opet ponovila da je jeste usvojio samo nije bilo klasično usvajanje nego su krenuli sa drugim namerama, pomaganjem u njegovoj kampanji pa su se onda zavoleli i usvojili. Ali njemu je samo hraniteljica bila upečatljiva, kuku meni… Niti ga je kažem pogodila tuga Eni koja nedeljama čeka biološke roditelje, ni pesma dece o roditeljima koje čekaju… Ma ne, njemu je samo bilo smešno sve što se dešava kod hraniteljice i na kraju da mu potvrdim da je hraniteljica ipak dobra?! Ako i potiskuje neki svoj bol, primal wound, ako se sve to kod njega prenelo na hranitelje mislila sam kad gleda film i onu aspidu i Eni koja čeka roditelje, bar će se sa tim saživeti ali ne… A bogami kako se nije saživljavao sa biološkim roditeljima, nije ga nešto dojmilo ni kod usvojenih, e blago nama… Uglavnom šta ću. Rekoh da je hraniteljica jedna nesrećnica koja je zbog svoje promašenosti pila što joj je menjalo karakter pa se ponašala loše prema deci. Ali ispod toga je ipak bila dobra što je prepoznavao njen udvarač i na kraju se ipak ispoljilo jer je izmedju para i Enine sudbine odabrala Eni. E i kod nesudjenog gradonačelnika mu se dopalo što se odrekao karijere zbog Eni. Ali hraniteljica je definitivno ostavila najjači utisak na njega.

U svakom slučaju, preporučujem… uz prethodni i kasniji razgovor sa detetom.

eni

Najlepši odlomci 2014. drugi deo

Evo i drugog dela u kojem će biti autorke i autori a da nismo Daca i ja. Nemojte se ljutiti ako vaši odlomci ne udju u tekst ili nije neki vama posebno drag odlomak, to je zbog veličine teksta. Ali slobodno dopišite u komentarima. Neću izdvajati odlomke iz priča koje su objavljivane i na drugim sajtovima. Jovan i Njegoš kao retki predstavnici muškog roda koji pišu su zastupljeni sa muškim uglom (Jovan iz ugla usvojenog oca a Njegoš o biološkom ocu). To zato što o majkama ima dosta u svim drugim odlomcima pa da bar malo doživimo i muške odnose i njihove eventualne specifičnosti.

Snedra

Predlozi za poboljšanje procesa usvojenja deteta

Nakon zvaničnog dela tribine “Usvojenje: između imaginacije i realnosti“ (Sajam knjiga, 30. oktobar 2014), pozvani su prisutni da postave pitanja ili daju svoje komentare. Poučena iskustvom sa prethodne tribine kada sam se javila poslednja te nije bilo dovoljno vremena za duže odgovore zvaničnika zbog zauzetosti sale, sada sam se javila prva. Ustala sam, stala ukoso između publike i stola sa prezentatorima, dobila mikrofon, izvadila moj papir da mi služi kao podsetnik i krenula da govorim. Imala sam tremu, ali sam znala da je to taj trenutak u kome ću predstaviti ono oko čega smo toliko puta na forumu Kutak i ovde na blogu virtuelno razgovarale, kao i neke moje lične stavove.
Na početku sam rekla svoje ime i prezime, da sam sa svojim suprugom u proces usvajanja deteta ušla 2010. godine i da bih želela da izložim neka razmišljanja, dileme i dam neke predloge u ime usvojiteljske zajednice sa kojom se družim i u svoje lično ime. Rekla sam da je izuzetno dobro to što se za manje od mesec dana organizuje druga tribina o usvajanju (prva je bila 6. oktobra u Domu omladine nakon otvaranja Dečije nedelje) i da je to posebno važno zbog prisustva medija, radi njihovog adekvatnog izveštavanja o usvajanju, a ne da u medijima čitamo o usvajanju kroz neke senzacionalističke načine.
Dala sam sledeće predloge: …

Struzzo

Mame i ćerke

… Baba je vremenom prihvatila unuku. Nju je nemoguće ne prihvatiti. Nije što je naša ali šarmantnije dete u životu nisam upoznala. Ja sam babi oprostila na brzopletim izjavama ali nisam zaboravila. I nije me uverila da je ona do kraja shvatila usvojenje. Ona je srećna i zadovoljna zato što sam ja srećna. Ona voli unuke i oni vole nju ali samo ja mogu da prepoznam tananu, skoro neprimetnu senku na njenom licu kad se priča o nekome iz bližeg okruženja koja je trudna ili rađa dete. Toliko da me podseti zašto sam sve one godine borbe protiv neplodnosti osećala neopisiv osećaj krivice. Zato što nisam ispunila njena očekivanja.
Prvu stvar koju sam obećala mojoj ćerci večeri kad smo stigli kući, dok sam je mazila po loknicama a ona tek usnula ručice privila uz mene da nikad neću imati neke moje vizije njene budućnosti. Njen život i izbori su samo njeni, nek’ ih živi onako kako ona smatra da treba.

Jovan

Iz tatinog ugla

… Na duel sa Viktorovom psihičkom stranom tek se spremam i intenzivno ga proučavam. Ono najbitnije mi je da se Viki često smeje, skoro nikad ne plače i manje se buni kad je reč o obavljanju rutinskih stvari. Simona me redovno podseća na vreme neumitno teče i da će već koliko sutra krenuti i škola. Naš kraj je relativno mali. Svi su na neki način povezani sa svima i u nekom trenutku će saznati za njegovo usvajanje. Ne mogu biti imun na zamišljenu situaciju u kojoj dečaci iz razreda zavitlavaju mog sina. O primerima šikaniranja usvojene dece sam često i slušao. Ako bi se to dešavalo u kasnijem, fakultetskom periodu, ne bi bilo naročito strašno. Čak bi predstavljalo i dobar test. Neka se vidi ko je kakav čovek i prijatelj. Međutim osnovno i srednjoškolsko doba jako su osetljivi. S detetom se moraju obaviti pripreme.

Protiv sam kada se na bezobrazluk odgovara bezobrazlukom tipa – Ti si usvojen; Jesam, ali zato sam proputovao tamo gde ti nećeš nikad i mogu da te kupim sa sve tvojim stanom i celokupnim nameštajem dok si reko piksla.

Pre sam za fer priču tipa: – Da. Ja jesam usvojen. Retko koji život je bez ikakve težine. Neko ima razvedene roditelje i nosi traume od njihovih dugogodišnjih svađa, nekoga tata poseti manje od jednom u deset dana, nekog nikad. Neki imaju biološke roditelje, ali takve da im nisu dali minimum pažnje i razumevanja. Neki kubure sa zdravljem, a u ovoj zemlji nemali je broj i onih koji su enormno siromašni pa nemaju ni sve obroke dnevno, a kamoli da vide more il’ planinu. Najtužnije je pak kad nekom fale pamet, dobrota i empatija. …

Anima

Animina priča (iz ugla biološke majke)

… Bioloske i majke koje usvoje decu su sve MAJKE.Brinuce se da njima bude bolje i da nasa deca budu srecna.Ali one koje ih odhrane ce biti njihove mame.( mene to boli ali je tako).Mozda ce u dusi zadrzati ljubav prema majci koja ga je rodila.I ljubav duse vazi.Sve vazi…Toliko godi je proslo.Eh da mi je da docekam da samo jednom vidim svoje dete.sad je to odrastao covek.Da ga samo zagrlim i drzim u zagrljaju.da nista ne pricamo.Pusti reci tog prvog puta.Samo da cutimo zagrljeni.jer ni jedna rec ne menja proslost..samo se menja sadasnjost…

Uvek sam se pitala koliko li je samo ljubavi u srcima zena koje zele da usvoje dete da mu posvete zivot kao da je njihovo.Koliko ste srece poklonile svetu.Bog Vas blagoslovio.Jedna od Vas je podigla i moje dete.i zasluzila ono sto joj sleduje za sve -Neizmernu ljubav koju dobijate deteta,koje Vas voli…A ako putujuci svetom vidite divnog momka sa prelepim ocima boje more,znajte to je sigurno moj sin..Mozda i on trazi moje zelene oci? Nada poslednja umire…“

Njegoš

Upoznavanje sa biološkim ocem

… Kada sam napisao malopre jedno pice koje mi je ponudio,cisto da s upoznamo,znate sta je usledilo posle toga,od njegovih 10 min potrebnih za nas pretvorilo se u 2 sata razgovora u upoznavanja,popili smo ne 1 vec 6 pice koje je on zahtevao,onda mi je ponudio da odemo na rucak negde,sto nisam prihvatio..Sad zasto ne znam,,Verovatno da namreno to nesto lepo prekinem,da to zadovoljstvo ostavim za pocetak tako a drugi put nastavimo,a i Daca me je cekala jadnica 2 sata.Posto mi je on rekao kako cemo se videti na 10-ak min tako sam ja i Daci rekao,a ono se oduzilo na 2 sata,zato ja akzem Daca mi je No1..takve se osobe retko radjaju,ona je uvek bila tu za mene i ja za nju i tako ce biti vecno…Da se vratim na pricu..Kada smo konacno posli iz kafica,pozdravili smo se i rekao mi je da cemo se cuti,ja sma rekao ok..Ja sada vama ne mogu da opisem osecaj kakav je bio posle toga,sto bi rekla dcaa kad sam te videla da si imao krila poleteo bi odmah. I ne znam koju rec da opsiem za to,nemam je..ziveo sam za to kada cemo se opet cuti i videti i razgovarati,i ja uzivati u njegovom drustvu,razgovoru,pa cak i savetima…bio sam jako ljubomoran na sestre tada sto zive s njim,a opet bih se i vratio u normalu svestan svog oca kojeg imam pored sebe..Kako je veme prolazilo,on se nije javio,kada sam ga jednom prilikom pozvao,rekao mi je da nema nista sa mnom,da nema osecaj za mene, da ganista ne vezuje ali DA MOZEMO KAD GOD POZELIM DA ODEMO NA PICE KAO DRUGARI..Meni se tada srusio ceo svet,ja i dan danas nmg da zaboravim tu recenicu,zbog cega je to rekao,zasto??I dalje mislim na njega,manje u odnosu na pre manje,ali i dalje postoji ono lepo u meni,i ne mrzim ga i mogu opet reci da to mi je b-otac iako me je povredio tim recima,i dalje gledam kada ce pozvati,za rodjendan barem ali ne,nema toga…

Blonde

Blondinina priča iz ugla deteta

… Sela sam u auto i otisla do Zvecanske, bez mnogo razmisljanja kao u prodavnicu da sam krenula. Duboko sam udahnula i usla u zgradu. Dobila sam dosije bez mnogo muke jer imam na to zakonsko pravo. Otisla sam na sprat, obisla decu, odnela im neke sitnice. Medenjaci, majusni, mali misici, zuti pilici ni ne znaju kakvo breme nose. Musavi, uplakani, nasmejani sve su u jednom trenutku! Kakva li njih sudbina ceka? Sela sam u auto i pocela da placem. Nisam se nadala takvoj reakciji, zasto placem? Shvatih, dimenzije su se spojile! Stvarno i to vrlo blizu mene postoji neka zena koja me rodila, ima nepunih 46 god. Videh njen potpis na papiru, odjednom je postala neko stvaran, opipljiv. Bujica suza je izlazila iz mene, pokusavala sam da nadjem razlog placa ali nije islo. Pokusala sam da nazovem muza ali nije islo, nisam mogla da pricam. Ja tu zenu ne poznajem, majku sam imala, zasto placem? Okrenuh 988, telefon se jos uvek vodi na tog kao mog dedu, nisu menjali mesto boravka. Oni su stvarni, ovo se stvarno dogadja! Nadjoh stavku, otac-nepoznat. U njenoj izjavi stoji da je silovana od strane dvojice nepoznatih mladica, sumnjam u tu izjavu ali i da je tako to nista ne menja stvar, ja sam bila njeno dete. Kaze da niko nije uticao na njenu odluku ali da roditelji nece da je prime u kucu ako zadrzi bebu. Toliko o tome sto nije niko uticao na nju. Po maminoj prici deda je taj koji se svemu protivio, a ona je krisom moju mamu pitala kakve oci imam. Krenuse mi slike po glavi, kako da je nadjem? Kako da joj pridjem? Sta da joj kazem? Verovatno je sada udata, ima decu, muza, kako doci do nje a da niko ne sazna? Hocu li plakati? Hoce li ona plakati? Kaje li se? Licim li na nju? Hiljadu pitanja a postoji samo jedan nacin da dam odgovor na njih. Spremna sam na sve scenarije koji se mogu dogoditi. Potrazicu je…

Maja

Majina priča (iz ugla usvojenog deteta)

… E sad opet ja sa mojom teorijom od kako sam i ja sama majka i od trenutka kada sam ugledala moju princezu od 2.800 grama ne mogu da razumem i da ne osudjujem moju biološku majku što me je ostavila. Zahvaljujući njoj ja sam upala i u post porođajnu depresiju i mesec ipo sam samo plakala i razmišljala kako sam i ja bila baš tolika kao i moja beba imala sam 2700gr kada su me pronašli, i kako me je u sred zime u januaru mesecu ostavila u nekoj stambenoj zgradi na podu umotanu u cetiri platnene pelene. Pronasao me je neki navodno vojnik , obavestio policiju, dosla policija i odnela me u zvečansku. Skoro pa da mogu da kažem imala sam sreće….

To su najlepši odlomci 2014. po mom izboru. Kažem znam da bi vaš izbor bio neki drugi a tu su komentari. Radujem se vašim i našim novim tekstovima u 2015. Nadam se da ćemo imati i novih autorki i autora iz svih delova trijade.

Srećna vam nova 2015 godina ❤ ❤ ❤

ad beautiful

Najlepši odlomci 2014

Evo na kraju godine i odlomaka iz tekstova sa našeg bloga koji su meni najlepši u ovoj 2014 god. Možda biste vi izabrali sasvim neke druge. Svakako ih ostavite u komentarima.

Pošto Daca i ja imamo puno tekstova to ću u ovom tekstu preneti samo odlomke iz naših tekstova tokom godine a naknadno ću objaviti još jedan sa odlomcima drugih autorki i autora koji su objavljivale/i tekstove na blogu.

Daca

Daca reunion (biološka majka)

… Manično sma tražila njihove slike, nikog nemam, sećanje me već izdaje, jer je sve bilo pod šokom. Gubio mi se njen lik, strah me je od toga hvatao. Nisam htela i smela da je izgubim. Tih 10 minuta mi je bilo sve, sve što imam od nje. Posle više meseci jurnjave, uspevam njenu sliku naći. Kopiram je u milion verzija, računar, telefon, diskovi, fleševi. Svugde. Šta god da se se desi, neka njena slika će negde preživeti i to me smiruje. Osećam sreću što konačno ZNAM, ali i neopisivu tugu što je sve isto. I dalje me nema i dalje niko ne zna za mene i dalje sam joj nebitna.Odbačena ponovo…

Putevi isceljenja

„… Danas sam na kratko popričala sa jednom preslatkom curicom, štićenice Centra Drinka Pavlović. Odmah mi je počela objašnjavati pravila i red njene „kuće“. Rekla mi je: znaš, vikendom možemo i više da se igramo. To mi je naglasila, jer ću vikend provesti sa njima, kako bih znala da ih ne forsiram previše da učimo za školu. U tom momentu prišao je i jedan dečak i pitao čega ćemo se igrati. Rekla sam mu da sam osmisli koje igre želi, pa ćemo se toga i igrati. Dolaziš u subotu sigurno? Da, dolazim. Obećavaš? Da, obećavam, igraćemo se i MALO učiti, jer je vikend. Bojažljivi osmeh na licu dečice mi je u tom momentu dao „kaparu“ za sva ona pitanja o (be)smislu svega. Svi iz reuniona su nestali u tom momentu u meni. Svi su se činili tako malim, nebitnim za sva moja pitanja i osećanja u odnosu na njih. Sav taj bol evoluirao je u nešto potpuno drugo i dobio je smisao i vrednost. Plaćen je skupo, ali ima potencijala da mnogo više nagradi. I to ne samo mene. A to je najvažnije. …“

Kako mi je usvojena zajednica pomogla

„… A potom ovo naše mestašce pod Suncem…Iako mi je negde u dubini uma odavno postojala ideja da jedan ovakav blog
postoji, da ne bi Simoninog podstreka i entuzijazma, sumnjam da bi se skoro ostvarilo. A potom i učešća ostalih
divnih mama, koje ovo mesto obogaćuju. Imam pretpostavku da ovo mesto znači mnogima koji slučajno i namerno dođu
ovde, želim u to da verujem, međutim želela sam istaći koliko meni znači. Onom istom usvojenom sa početka priče, nemog, plašljivog, samoporicajućeg, skrivenog…Verovale ili ne, meni je dalo smisao. Smisao neuspešnom reunionu i bolje razumevanje sebe i samog usvajanja. Eh, da sam se bavila ovako svime time, ranije možda bih sprečila neke stvari. Ali, ne žalim. Sve ima svoje zašto i zato i svoje vreme. Možda je trebalo baš tako, na ovaj način. Ono što znam je da sam bogatija osoba od kada sam ovde, sa Vama.“

(Usvojena) majka iz ugla (usvojenog) deteta

… A bilo je i momenata iskrenog divljenja ( posebno kad se zadesi neka emisija na tv-u o napuštenoj deci ). Divljenja u smislu što sam tako hiljadu puta umela pomisliti otprilike: ,,Čoveče koju ja sreću imam što imam nju“ i tako je ona u mojim dečijim očima dobijala maltene status boga. I tu je jedina razlika koju sam osećala između nas i ostalih (bioloških) porodica. To naizgled shvatanje majke zdravo za gotovo kao nešto podrazumevajuće. Ja je tako, nakon shvatanja usvajanja, nisam videla. Videla sam je kao poklon, čudo koje se desilo i koje je pripalo baš meni. Kada se na takav način razvija jedan odnos onda je logično da ni danas ne umem proceniti da li je toliko volim zato što mi je majka ili zato što mi je majka koja me je usvojila. Nemoguće utvrditi. Verujem da su i jedno i drugo gradili te emocije. Da je usvajanje ipak obojilo naš pogled na majke, tom posebnom bojom koja im, već nesporno veliki značaj, dižu na najviši nivo. 🙂 …

Ko sam ja?

… Vizuelna identifikacija usvojenog deteta često ume da bude problem. Sa strane gledano, neko bi pomislio da to nije toliko bitno. Možda i nije. Ali , eto, nama ( meni ) je bilo bitno. Istakne se to u prvi plan, kada s vremena na vreme čuješ ta tradicionalna poređenja dece sa roditeljima. I onda počneš da misliš o tome. I sve više uviđaš da si drugačiji. A ne želiš to. Očajnički želiš da se stopiš sa sredinom. I mentalno i fizički. Nekako se posredno oseti među okolinom da te malo drugačije vide nego druge. Otud ta potreba da izbegneš taj pečat crne ovce familije. Istina, s godinama se to prihvati. Sazreš. Prebaciš fokus na ono na šta možeš da utičeš i onda ne predstavlja više toliki problem. Toliki. Osim povremeno, kad krajičkom oka u ogledalu ugledaš lik koji je tebi nepoznat. Na neki način.

Simona

Ljubav je (ne)dovoljna

… Pri tom ni malo ne sumnjam u moć ljubavi. Ljubav nam daje snage da idemo kroz život iz dana u dan, da prolazimo kroz teškoće i lepe strane roditeljstva i usvajanja… Ljubav će nam dati snage da shvatimo sve posebnosti usvajanja koje ga razlikuju od klasičnog roditeljstva. Ljubav omogućava širi zagrljaj našeg deteta u kome obuhvatamo i njegovu biološku porodicu. Ljubav nam daje snage da prolazimo kroz istine i razgovore i sumnje… Ljubav nam daje mogućnost da shvatamo stranu deteta čak i kad ne laska našem egu… U tu ljubav koja teži da čini i shvati istinsko dobro druge osobe, našeg deteta i kreće se uvek ka njemu – u takvu ljubav verujem…

Radjanje

… Sasvim mi je u redu da osoba sama za sebe nikako ne može da ode od te identifikacije – majka jednako radjanje. Ono što je bitno da sliku sebe koju ima ne prenosi na ceo svet. Usvajanje se ne može razumeti ako tako razmišljamo. Radjanje je bitno i suštinsko za sam život ali može i ne mora biti za odnos roditelj-dete. Ja se ne osećam manje majkom, a opet ni više majkom što sam usvojena majka. Radjanje po meni daje značaj nekom odnosu kad se dogodilo, u tom smislu biološka majka je uvek majka. Ali ne umanjuje majčinstvo onda kada ne postoji u nekom odnosu, i usvojena majka je uvek majka…

(Usvojena) mama

… Usvajanje znači da dete ima neki prethodni identitet, prethodni život, prethodnu priču. Ono možda kad smo tako približni i slični nije toliko uočljivo. Možda naša deca sada ne misle na to, možda će misliti sa velikim bolom a možda i ne. U svakom slučaju to je deo njih i ne može biti izbrisano. Zamislimo da Viktor dolazi iz Etiopije. Crna koža, crne oči, kovrdžava kosica… Nikako ne možemo da kažemo da liči na nas, nikako ne možemo da zamislimo povezane naše i njegove biološke pretke. Njegova koža nikad neće postati bela, mogu biti njegova mama samo ako se vidim i kao mama i kao usvojena mama. Ta slika je zapravo slika usvajanja uvek. Sve smo mi mame dece iz Etiopije pitanje je samo da li smo i koliko spremne da to vidimo. …

Majčinstvo

… Po meni u usvajanju postoje dve majke, biološka i usvojena, obe su prave. I zbog toga što su dve nijedna ljubav nije manja, niti bilo gde nešto nedostaje. To zato što ljubav nije neka količina pa sad ako se malo uzme neće biti dovoljno na drugoj strani… Kako može majka imati više dece a da ih sve voli tako isto može biti i više majki a da ne nedostaje ljubavi. Samo je ovo prvo uobičajeno a ovo drugo nije pa se čini malo neobično.

Odluka o usvajanju

… Tek kada budete roditelj shvatićete koliko je to teško i odgovorno. Ja jesam znala da se donosi odluka i da nikako ne treba da se postaje roditelj po inerciji. No nisam znala koliko je psihički i fizički iscrpljujuće gajiti dete svakog dana, misliti o svim malim i velikim stvarima, fizičkom i psihičkom delu, biti odgovoran stalno ako ga ne zaštitite, ako ga prezaštitite… I na sve to dolazi priča o usvajanju. No neka opšta mesta jesu tačna. Nema veće ljubavi od ljubavi prema detetu. Sva ta težina i napori se moraju gledati uz to jedno novo osećanje koje pre nego što ste usvojili dete ne poznajete. Da izmenim onu izreku za naše namene – u momentu usvajanja deteta postaje i majka. I pored nedaća ja uvek ostajem pri tome da je usvajanje fantastičan način da stvorite porodicu.

Ako ste doneli odluku o usvajanju – želim vam sreću na vašem putu.

ad beautiful

Dokumentarni filmovi o usvajanju

Ranije sam pokušavala da gledam filmove o usvajanju. Ali uvek bi bili ili začinjeni nekom teškom pričom ili napravljeni iz ugla biološke majke ili… U poslednje vreme uglavnom gledam dokumentarne filmove i to je baš ono za čim sam tragala.

Daca i ja smo već na drugoj temi o dečijim filmovima otvorile ovu temu pa neću ponavljati već napisano već bih pisala o dva filma koja sam gledala poslednjih dana – „Adopted“ i „Adopted – we can do better“.

Prvi film je mene baš dotakao. Naveo me je na mnogo razmišljanja i na razgovore sa Viktorom i Jovanom. Nekako čitam članke, dodirnu me i oni… ali ovo je živa slika, vidi se i nešto više od reči. Ono što je mene nekako dotuklo je zid izmedju roditelja i usvojene ćerke. Nema sumnje da oni nju vole i ona njih. Ipak poenta celog filma je da ljubav nije dovoljna. Ceo jedan život proveden jedni pored drugih, a toliko neizrečenih reči. U drugom delu će nam reći da će se usvojena deca često suzdržavati da razgovaraju čak i kad ih ohrabrujemo. U više navrata usvojena majka kaže da joj ćerka nije pričala o tome kako se osećala. Najstrašnija mi je scena kad njih dve razgovaraju o biološkoj majci i kada devojka nastoji da majka razmišlja o njoj a ona kaže da joj je zahvalna ali da ne misli na nju, da joj nije stalo, da nije radoznala. Sa druge strane ćerka se pita kako ne može majka da ode dalje, kako bi je više imala da je prihvatila taj deo nje, da ona možda ima njene oči, nos… Majka kaže da joj je žao ali ona nije mogla više i prekida razgovor 😦 U drugom delu filma se kaže da je jedini ispravan stav da su ma koliko smo u zatvorenom usvajanju, neka je i najzatvorenije biološki roditelji deo naše porodice. Do toga sam i ja došla samo sam se pitala da li je to ispravno s obzirom da je reč o zatvorenom usvajanju….

Ugao deteta i roditelja je udaljen, jako udaljen. Mi želimo naše dete. Dete koje dobijemo putem usvajanja ima dva para roditelja. U jednom trenutku drugog dela se to poredi sa porodicom muža, vama se mogu ne svidjati njegovi roditelji ali su oni njegova porodica, moraju se prihvatiti. Sećam se da me je Daca kad je trebalo da pišem članak o Viktorovoj biološkoj majci nekoliko puta upitala koliko često razmišljam o njoj. Kao da se očekivalo da mnogo razmišljam. Istina je da je mene dotakla njena priča, da sam u početku dosta razmišljala o njoj ali kako je vreme odmicalo, kako je tekao naš svakodnevni život, vezivanje – sve manje. U drugom delu filma govore usvojena deca i moram priznati da sam se zaledila kad usvojena devojka kaže „ja razmišljam o mami, mojoj biološkoj mami svakog dana“. Koliko je to različito od mog ugla, ugla usvojenog roditelja. Ugao usvojene dece više čak mogu da razumem iz ugla shvatanja Viktorovog biološkog oca. Njegova priča, onoliko koliko je znam nije mi nešto delovala tako da mogu imati empatije za njega. Samo sam se plašila kad dodjemo do priče o njemu da ne govorim negativno, što naravno ne sme. Medjutim kako je vreme teklo, mogu da kažem da sam ga kroz Viktora zavolela. Razne neke stvari mogu da pripišem njemu koje mi se kod Viktora dopadaju, mislim da će mu pomoći u životu i onda kroz to nekako sam i promenila početni stav. I više mi je eto kroz njega jasno kako se taj stav mora menjati, približavati uglu usvojenog deteta i kako biološki roditelji jesu tu na neki način. Ima jedan takodje deo drugog filma u kome se kaže da kroz usvajanje izrastamo, da kasnije naše pozicije nisu iste kao početna idealistička slika, da se uči, samo ako želimo da učimo.

Inače pored odnosa sa majkom prikazuje se i odnos sa ocem i bratom koji je biološko dete roditelja. Otac u jednom trenutku kaže da bi ćerka trebalo da je zahvalna a ne da ih osudjuje. Uh zahvalnost, totalno pogrešno… Brat je razume ali tu se prikazuje koliko i biološka deca sa usvajanjem mogu imati problema, mnogo više pažnje se pruža usvojenom detetu.

Paralelno sa tom pričom ide priča para koji sada usvaja i koji sasvim drugačije i otvorenije gleda na usvajanje. Otac pokazuje ćerki koja je poreklom iz Kine emisiju gde učestvuju kineska deca. Majčina sestra ima isto usvojenu decu čini mi se iz Koreje. To je sasvim drugačija situacija od prve devojke koja iako iz Koreje bila je okružena samo belcima. Majka je već pročitala dve knjige o attachment-u i problemima iako je dete malo i još nema situacije vezano za to. Ali ih očekuje.

Drugi film se bavi objašnjavanjem filma. Naglasak je na medjurasnom usvajanju pa bih vam ga naročito preporučila ako je vaše dete drugačijeg etničkog porekla od vašeg. Takodje pri kraju drugog filma ima jedan deo o neplodnosti. Već sam pisala da na zapadu ima raznih članaka vezanih za neplodnost i usvajanje. Ja se nadam da će nekad neko pisati o tome i na blogu, ja nekako iako sam bila u vto priči nisam se identifikovala sa najvećim brojem osećanja koje žene opisuju… No ovde se navode i objašnjavaju sva ta pitanja. Uz poruku da usvajanje nije rešenje za problem neplodnosti, taj problem ostaje. Ako se nije bar donekle razrešio osoba neće moći da se nosi sa svim ovim gore, ona želi biološko roditeljstvo, kakvi sad biološki roditelji. Sa druge strane kroz bol zbog neplodnosti može se shvatiti bol deteta za biološkim roditeljima i bol biološkog roditelja za detetom. Naglašava se da je usvajanje rešenje za problem roditeljstva.

Pored ova dva filma Daca i ja smo na drugoj temi pričale o domaćem filmu „Drvo života“, hrvatskom filmu „Sustav protiv deteta“… oba su vredna gledanja. No evo linkovi za ova dva koja sam sada opisivala a naravno tema je tu i za ostale filmove.

adopted movie

%d bloggers like this: