Lepo je Daca ovo smislila… Dok čekamo ostale želje da se ja javim 😀
Volela bih da imamo više usvojene dece na blogu… O čemu god da pišu bilo bi korisno.
Možda nije realno da želim da bude naročito više usvojenih muškaraca… Pošto sam ja mama muškog deteta to me posebno zanima. Kažem da nije realno jer i na zapadu nesrazmerno više žena piše nego muškaraca, pa i u onoj poznatoj skripti koju su usvojeni napravili to su zapravo usvojene, mislim da nema nijednog muškarca. Daca kaže da se ne razlikuju doživljavanja, pretpostavljam da je tako, ipak dok god se njihov glas ne čuje ne znamo sa sigurnošću… Ono što smo videli iz Dacinog i Njegoševog pisanja je da je njemu nešto značajniji odnos sa biološkim ocem nego što je to bilo kod Dace… U svakom slučaju kažem i na zapadu je jako teško naći komentare muških usvojenih, teme već da ne pričam i često se na stranicama pa i u člancima pokreće ta tema – zašto usvojeni muškarci ne pišu.
Prvo su tu teme koje su već razradjene ali uvek dobijaju novi ugao ukoliko nam se još neki usvojeni javi – o biološkim roditeljima, rodjacima, usvojenim roditeljima. Ono što po meni nije razradjeno a nama usvojenim roditeljima bi bilo korisno su iskustva iz škole i kako se postaviti. Zatim tinejdžersko doba… I uopšte odnos prema tome ‘ja sam usvojen/a’ kroz vreme… Daca jeste pisala o promenama u osećanjima prema biološkoj majci što je isto korisno, nešto se dodirivala i ove teme ali mene bi interesovala malo detaljnije sa posebnim osvrtima na životna doba. Recimo ono što ja zasad vidim je da Viktor uopšte ne želi da zna da je usvojen, ne postavlja nikakva pitanja, ne želi da ide na susrete usvojenih… Da nije mene da tu temu uvodim i da ide na susrete i pored svoje nesvesti da mu je to nešto potrebno – ne bismo se doticali te teme. S te strane me jeza uhvati upravo kad pomislim na muške usvojene, nekako mi se čini da devojčice, devojke, kasnije žene pošto su više ipak usmerene na emocije teže se mogu sprečiti da se usvajanjem bave. Na jednoj od tema ‘zašto muškarci ne pišu’ usvojena devojka kaže da je usvojenim roditeljima bilo mnogo lakše da izmanipulišu njenu usvojenu braću nego nju. Iako su i oni osećali da neka veza fali, lakše ih je bilo ubediti da to potisnu i ona ih zove izgubljenim i žao joj je što i ona nije mogla da ih spasi. Iz mog ugla kao majke usvojenog dečaka sasvim mi je isto jasno kako to može da se uradi, naravno to usvojeni roditelj NE SME da uradi detetu ali ako on sam nije svestan usvajanja i njegovih posledica onda će marginalizovati usvajanje i izgleda će češće muški usvojeni to i usvojiti na svoju bol i štetu od devojaka… Ja sam mislila sve dok nisam imala muško dete da je ta podela na bavljenje i nebavljenje emocijama kulturološka i da dečaci samo nisu učeni da se bave emocijama. Ali evo ja učim dečaka nezavisno od usvajanja pa je razgovor o bilo kakvim emocijama ili nikakav ili vrlo traljav i jedva čeka da se završi i krene u neku akciju. Tako da sam došla do toga da ima nešto i u prirodi a eto o tome govori i nejavljanje muških usvojenih na zapadu u tolikoj meri… Nije tamo takva kulturološka razlika sada u položaju i vaspitanju dečaka i devojčica kao kod nas a opet postoji jedna velika nesrazmera u govoru usvojenih žena i muškaraca…
I raspričah se ja ali imam još tema koje bih želela da se pišu a da nisu pisane ili bar ne kao posebne teme ili detaljno iz usvojenog ugla – uticaj usvajanja na ljubavne veze, uticaj na prijateljstva, izbor zanimanja i uopšte uticaj na one stvari koje nisu direktno povezane sa samim usvajanjem a opet pretpostavljam da sve na neki način biva povezano… Zatim situacije, konkretne situacije u kojima se javlja primal wound (nešto je o tome Daca pisala ali me opet interesuje detaljno), zatim opet konkretne situacije u kojima se javlja RAD ili neki oblik nemogućnosti klasičnog povezivanja usvojenih i okoline… Tu je i tema o kojoj Daca ne može još da nam piše mada se nadam da hoće u (skorijoj) budućnosti. A to je usvojeni/a kao roditelj. Na zapadu je to još jedna tema o kojoj se ne misli a usvojene počinju da pišu a to je da to što su one usvojene odražava se na njihovu decu… Npr jedna usvojena (stavljala sam link za njen blog) je počela da se bavi Korejom i svojim poreklom i njena ćerka je bila uplašena da će ona napustiti SAD i njih decu i njihovog oca i otići da živi u Koreji… Iben Aleksander o čijoj knjizi ‘Dokaz raja’ sam pisala je sedam godina bio u krizi nakon odbijanja od strane bioloških roditelja da ga upoznaju… Tu krizu nisu mogla da ne osete njegova deca. A zapravo njegov sin je bio inicijator da on uopšte krene u potragu za biološkim roditeljima (u pedesetim godinama, što opet govori o muškim usvojenima).
Eto toliko zasad…. Znam da Daca ovu temu nije postavila za mene ali ja čisto da oslobodim naše posetioce i posetiteljke 😀
Uh sada nadjoh mnogo dobro pitanje na jednoj stranici koje sam već prenela Daci a da ga postavim i ovde jer mislim da bi bilo dobro za usvojenu decu a korisno za usvojene roditelje.
Kako znate da bol/gubitak/depresija dolaze od usvajanja a ne od nečeg drugog?
Mislim da je to vrlo važno pitanje i zaslužuje jednu temu samo ne bi bilo dobro da je iko postavlja sem samih usvojenih. To mislim jer usvojeni roditelji imaju težnju da svoju decu vide kao srećnu i da potcene taj bol ili da im je teško da ga prihvate. To nikako ne bi smelo da se čini. Sa druge strane proživeti život u tragediji, sa večnim izgovorom za sve neuspehe, neshvaćenost, poraze – ja sam usvojen/a – takodje mi se čini loše. Kako naći balans izmedju te dve krajnosti?
Mislim da mnogi ljudi koji su neusvojeni a naročito kod nas odgovornost za svoje neuspehe pripišu roditeljima. Meni nije retka situacija da mi četrdesetogodišnjaci pa i pedesetogodišnjaci pričaju o roditeljima i njihovoj ‘odgovornosti’ za živote ‘dece’. U takvom ambijentu gde roditelji bivaju dužni i kad nikako nisu dužni zamka za usvojene je izuzetno velika. Čini mi se da na zapadu ljudi nisu skloni da i u odraslom dobu odgovornost prebacuju na roditelje ali to za usvojene i sa zapada nije slučaj.
Ja sam inače srećna da je moja majka vrlo efektno razvezala mene i njih u mladim godinama i samo moram da smislim kako da to uradim sa Viktorom. Moja majka je imala dve izjave ali meni vrlo moćne… Jedna je malo više patetična no delovala je. To je:’Oprosti nam greške učinjene iz ljubavi.’ I druga: ‘Imaš pravo da kriviš roditelje do dvadesetprve godine, na dalje uzmi svoj život u svoje ruke. Za sve što uspeš ili ne uspeš – sama si zaslužna ili kriva.’
Videću nešto i o tome da pišem, mada to su to su onaj tip pitanja čiji odgovor nije moguće racionalno objasniti, već to osećaš. Kao neki „inner voice“ posebno razvijen tokom godina za to. Da ne dužim ovde priču, ali ukratko, tačno se oseti šta dolazi odatle, tačno šta sa drugih strana. Tragčno, pa i neozbiljno i razmaženo bi bilo, za sve „kriviti“ usvajanje.
Hehe hvala unapred Daco. Ja to samo dok se posetioci i posetiteljke ne jave :andjelčić: Ti slobodno kad se setiš neke teme za mene i ostale usvojene roditelje piši ovde 😀
Evo setila sam se teme o kojoj nisam pisala ima – biološka majke iz ugla usvojene… a biološki otac iz ugla usvojene majke? Da li bi to bilo zanimljivo? Ili bi to trebalo neki usvojeni otac da piše?
Pa čini mi se da si pisala o bm iz ugla usvojene, ali ako imaš još nešto da dodaš, piši. Mene lično ne tangiraju mišljenja o b-ocu pa ne tražim takve teme, ali ko zna možda bi nekome značilo.
Kad se setim šta da pišete, ja ću ovde javiti.
Nešto nemam inspiraciju u poslednje vreme ali na tu temu bih mogla da pišem… Puno u poslednje vreme razmišljam o biološkim očevima, ne što sam nameravala nego valjda u SAD porasla svesnost da i oni postoje pa mi samo iskaču članci. Slala sam i tebi link za neki slučaj gde je mala Veronika dodeljena usvojenim roditeljima iako ju je biološki otac želeo, ta odluka suda je u SAD veliki izvor nezadovoljstva, sajtovi su preplavljeni tim slučajem. Stavljala sam i ovde jedan link za drugog bio oca… Nekako mi ta tema iskače stalno pa bih mogla da je ispišem… Mislim da imam skroz ideje šta ću da pišem a najviše tako volim, kad mi je već tema skoro gotova u glavi… samo da nadjem vreme i eto nje…
I usvojeni roditelji iz ugla biološke majke… Dosta toga već napisala Anima ali možda se javi još neka biološka majka. Možda drugačijeg stava.
Ja bih mogla pisati o tim razlikama između muškog i ženskog usvojenog na našem primeru. No mi smo još maleni pa zasada ne mogu ništa konkretno…. Bože zdravlja i ovog bloga još puno godina, biće….;)
Fali nam priča o srećnom reunionu i posle njega ali u zatvorenom tipu usvajanja kao što je ovde…
Fali nam još usvojenih tata… da Jovanu neko pravi društvo i (ne)slaže se sa njim..;)
Što Struzzo kaže bilo bi lepo kad bi se javila još neka biološka majka… Pokušavam da se setim kakva su mišljenja bioloških majki sa zapada o usvojenim roditeljima. Ali uglavnom mogu da se setim stava onih koje su u otvorenom usvajanju. Ako otvoreno usvajanje dobro funkcioniše onda imaju o njima ok mišljenje ali ako zatvore usvajanje onda sve i svašta može da se pročita… U zatvorenom usvajanju obično i ne pišu o usvojenim roditeljima. To verovatno zato što do reuniona dodje kad su deca već odrasla i nemaju onda ni toliko veze sa usvojenim roditeljima.
Kad stigneš Struzzo piši malo o tim razlikama, iako su tvoja dečica još malena verovatno se ipak već mogu naslutiti neke razlike…
Ja sam zadovoljna što imamo više priča usvojene dece ali volela bih da ih bude još 😀
Od usvojenih roditelja takodje bih volela da čitam kako odgovaraju na pitanja dece, kako odgovaraju na nerazumevanje bližnjih i okoline, da li su rekli o usvajanju u vrtiću/školi i koje su posledice (ne)govorenja… Iako su to mnogo puta pisane stvari deo su svakodnevnice pa uvek znače… Možda kada bi se javili i roditelji tinejdžera pa da vidimo kako to izgleda ili odrasle dece koja su potražila biološke roditelje, kakva su razmišljanja usvojenih roditelja u toj situaciji….
Imam jedan predlog za Dacu za temu… Konstantno u komunikaciji sa usvojenim roditeljima da li na susretima uživo, dopisivanju, blogu, Kutku provejava stav da ako mi budemo divni roditelji, puni ljubavi prema deci, nikakvih problema neće biti. Ja malo tu krivim i socijalne radnike, oni bi bolje trebalo da prvo poznaju a onda da već u školama roditeljstva predstave ugao usvojene dece. To je jedna tačka u kojoj se ugao usvojene dece i roditelja razlikuju i roditelj mora mnogo da izadje iz svog ugla da bi dospeo do ugla deteta… Znači jedna tema direktno o tome šta usvojeni roditelj, ma neka je i najidealniji NE MOŽE…
Super ideje, hvala, Convallaria Maialis… Mada sam ja već pisala o tome ali baš Daca i ja pričamo a spomenem ja i ovde – nije ovo samo naš blog. Koliko god da se nas dve trudimo dodje do zasićenja ili možda pišemo iz nekog ugla koji neko ne zastupa… Tako da opet poziv i za druge roditelje i decu da se raspišu 🙂
Ja inače imam neke praktične razloge što ovih dana nema teksta, nedostatak vremena, problemi sa kompom ali i to govori o potrebi za više ljudi koji pišu… A moj tekst bi trebalo uskoro da stigne, imam ga u glavi ali kažem, ne stižem da ispišem.
Ja sam svojevremeno sve to čitala u Dnevnicima na forumu, ali bih volela ponovo, i možda napisano sa vremenske distance. Posebno bi mi bilo interesantn da pročitam sećanja odraslog usvojenog deteta jer o tome baš ništa nikad nisam čitala.
Inače da i taj naknadni ugao može da bude dobra tema. Opet ja nisam dobra za nju jer ja sam usmerena samo na ono sada. Čak mi je to u usvajanju bio problem u početku – zašto se bavimo onim što je bilo, bilo prošlo završeno… Tek kad sam shvatila da se tu zapravo radi o identitetu deteta, i da je to isto ono što je sada a ne nešto što je završeno sam taj proces prihvatila. Zato mislim da su pitanja identiteta i njihov razvoj kroz život dobra tema za neko od usvojene dece. Takodje i za ostale koji će možda onda bolje sagledati ugao deteta i zašto je kad kažeš – misli o onome sada ili budi pozitivan – kao da kažeš ‘kad nemaš hleba a što ne jedeš kolače?’. 😀 Identitet je ono osnovno i kad je u tome problem ne može tek tako da se misli pozitivno. Nije to neka veza pa sad ako hoćeš razmišljaš o njoj a ako ne nećeš… Nego osoba ne zna ko je, i stavih neki link gde je devojka opisivala da se taj neki boravak u praznom prostoru nastavlja i kad je upoznala biološku porodicu, opet je ostalo neodgovorenog i nejasnog… A kamoli kod onih koji su tek na početku tog puta… No to neka pišu usvojena deca da ja ne tumačim 😀 Da se vratim na roditeljsku temu, pošto je Jovan skloniji da se seća predložih njemu da napiše tu temu. Kaže da hoće nekog od narednih dana. U svakom slučaju može i neki drugi roditelj…
Evo imam ja opet temu za usvojenu decu a to je da li se sećaju svojih razmišljanja i teorija o usvajanju. Mislim da bi to moglo biti interesantno naročito što raniji roditelji nisu bili toliko otvoreni za priču kao mi danas. Pa čini mi se da je to ostavljalo dosta prostora da dete zamišlja samo sa sobom. Na žalost kod nas je i dalje tako i pored sve naše otvorenosti za razgovor o usvajanju, možete da vidite na „Drugom Viktorovom članku“, mada sam ja imala i prethodne članke na tu temu „Kad dete ne pita“ „Kad dete pita“. Nisam tokom pripreme za usvajanje nikad mislila da ću ja vući dete za rukav da mu pričam o usvajanju 😀 Uvek je bilo da deca postavljaju pitanja a mi moramo u tim pitanjima da se snalazimo kako znamo i umemo. Ma odgovorila bih mu na sva pitanja, problem je samo što ih nema. I u člancima koje sam čitala sam nailazila da to što dete ne pita ne znači da ne razmišlja o usvajanju, da čak može da živi u svetu duhova dok roditelji misle da njega usvajanje ne zanima. Ne bih ja sad sasvim verovala člancima da poslednje dve noći Viktor ne pokazuje probleme sa snom koje ja na neki način vezujem za usvajanje. Pisala sam kažem i na Viktorovoj temi da mi je sinoć rekao kako me zamišlja kao lopova i medjunarodnu špijunku. A to sam čitala da je jedno od objašnjenja koja usvojena deca sama sebi daju, kao usvojeni roditelji su ih ukrali od bioloških ili oni su neki medjunarodni špijuni kod kojih su oni nekako dospeli itd. E to mene zanima od ovdašnje usvojene dece, da li se sećaju da su imali takvu ili neku sličnu priču kojom su objašnjavali sebi kako su usvojeni.
Ja imam želju da još neki roditelj piše o hraniteljima. S jedne strane su tu socijalni radnici koji su smatrali da je za detetov identitet dobro da vidja hranitelje, tu je i detetova želja, vezanost za njih i prethodni život a i želja tih ljudi. S druge strane i Daca i Njegoš kao odrasla usvojena deca su vrlo protiv održavanja odnosa sa hraniteljima. Smatraju da su oni za odraslo usvojeno dete nebitni i da samo komplikuju već tešku priču o dve porodice sa trećom. Takodje i Dražen koji je odrastao u hraniteljskoj porodici bio je za to da prekinemo odnose sa hraniteljima. Znam da je to nevažan problem naspram svih naših ostalih i Jovan me kritikuje što u tome vidim problem uopšte ali meni jeste… Ne mogu da prelomim sa sigurnošću i da uradim nešto i da sam makar i sigurna da je dobro a htela bih da činim dobro za Viktora… Da li ste vi ostali u kontaktu sa hraniteljima? Ako jeste kako se ne plašite ovih lutanja u identitetu koje predvidjaju usvojena deca… ako niste da li strahujete od suda dece, da će vam taj prekid ipak zameriti i sl….
Opet imam temu za odraslu usvojenu decu – uticaj usvajanja na ljubavni život. Nadjoh neke odgovore na fb na tu temu ali bilo bi lepo kad bi se neko i odavde odvažio da piše… Dotle evo tih odgovora:
„I’m an adoptee, age 68. I got married four years ago. The first two years were hell of earth for both my husband and me due to unresolved issues around my being adopted, lack of trust and self-hatred on my part being the two major ones. This, in spite of years of therapy. I’m wondering if anyone else has had this experience.“ – Adult Adoptee
“ I am 33, and I have never been in a romantic relationship. When people get too close, I don’t know what to do. I get anxiety. I want a husband and kids one day, but I am afraid I won’t know how to ever have that. It depresses me a lot.“
„Gosh that’s tough. I’ve been good at self sabotage in the past. However now in my 50′ s I know my repeating patterns of behaviour , know most of my limiting beliefs and what to do with them and feel for once in my life totally amazing. I wish this for any other adoptee. It is possible and we are all worthy of love especially from ourselves. Sending you a love bomb “
„36 and only one serious romantic relationship… it went down in a ball of flames and I don’t have any interest in pursuing relationships now or in the future.“
“ Yes anger almost destroyed my marriage. When someone started listening to me and validated what I was experienced listened to me. I began to heal. 25 years of marriage with my sweetheart. Trust is at times but I am learning to Trust.“
„I’m 64 married for the last time in 2012 still have problems with myself…I don’t think it ever ends despite therapy, self help books etc. my issue is not trust, it’s attachment I don’t want anyone to get close to me and I CANT get close to anyone…“
Sad ću malo da vam popišem ove teme na koje nije pisano a da ih objavim i na stranici i profilu Usvajanje Srbija – možda neko dobije želju da piše o tome.
Za usvojene:
– Iskustva iz škole i kako se postaviti prema tome
– Tinejdžersko doba
– Promene prema usvajanju tokom života
– Uticaj usvajanja na ljubavne veze
– Uticaj usvajanja na prijateljstva
– Konkretne situacije gde se ispoljava ‘primal wound’
– Konkretna iskustva sa poremećajem privrženosti
– Usvojeni/a kao roditelj
– Kako znate da bol/gubitak/depresija dolaze od usvajanja a ne od nečeg drugog?
– Muzika i usvajanje
– Šta usvojeni roditelj ne može da promeni
– Najranija sećanja
– Identitet
– Dečije teorije o usvajanju
– Srećan reunion
Za usvojene roditelje
– Kako odgovaraju na pitanja dece
– Kako odgovaraju na nerazumevanje bližnjih i okoline
– Da li su rekli o usvajanju u vrtiću/školi i koje su posledice (ne)govorenja
– Iskustva roditelja tinejdžera
– Odnos roditelja prema reunionu odraslog usvojenog
– Prvi dani sa usvojenim detetom
– Odnos prema hraniteljima
Za biološke roditelje
– Usvojeni roditelj iz ugla biološke majke
– Srećan reunion
Juuupiiii jedna tema skinuta sa liste 😀 Mada kad sam krenula da vičem to ‘juuuuupiiii’ u našoj privatnoj komunikaciji Daca kaže – tebi je ‘jupi’ a ja ne znam kako da se ispetljam sa ovom temom. Ali vidim da se uspešno ispetljala ipak ma koliko da je tema lična i teška.
Postovani!!!!! Ovaj sajt je sjajna stvar,veoma mi je drago sto sam dosla do njega.. Hvala devojci iz Zvecanske koja mi ga je i otkrila i rekla pazljivo procitaj,bice ti od pomoci.. Ukratko! Ja sam pre par dana podigla svoj dosije iz Zvecanske,kao mala sam ostavljena tamo.. Znam odmalena da sam usvojena,i to mi nikad nije predstavljalo problem,prosto srecna sam sto je tako! Po bioloskoj majci imam brata i sestru.. Jedina sam ja data na totalno usvajanje,brat je ostavljen kao mali kod njenih roditelja,a o maloj sestri ne znam nista.. najveci problem je sto nikako ne mogu da izvucem ko je moj bioloski otac.. Svesna sam da odgovor na to pitanje moze jedino ona da mi da.. Ali kako izvuci tu informaciju iz nje,koji je najbolji nacin?A da ona ne tvrdi drugoog coveka i ne pokusava da me laze jer taj gospodin nikako ne moze da bude moj otac ako ga je ona upoznala kad je bila u petom mesecu trudnoce.. Ja se spremam da odem kod njih uskoro i da se susretnem sa njima.. I da eto cujem odakle poticem,i prosto da ih upoznam da znam ko su oni i nikakav drugi dalji kontakt me ne zanima.. Ali kako izvuci iz njih sve informacije??? Vidim da je vas dosta iskusilo to,ali negde najbolji nacin koji je da se u miru sve sredi i cuje… Hvala unapred!!!!!!
Za početak, dobrodošla na blog. 🙂 Uvek se ozarim kad vidim novog usvojenog na blogu, pa još usvojeni koji je podigao dosije. To je samo znak da nas ima i da je itekako istina ono što u mnogim člancima na ovom blogu tvrdimo – sve nas zanima prošlost i poreklo.
Što se tvog pitanja tiče kako izvući informacije….Veliku ulogu igra da li ideš najavljeno ili nenanjavljeno, da li si već ranije pričala sa biološkom majkom, kako se odnosila prema tebi itd. Ovako je nezgodno prognozirati. Uglavnom to zavisi od žene do žene, a nemalu ulogu igra i kako je došlo do trudnoće ( da li nasilnim putem, iz nepažnje, da li u mladosti, sa oženjenim i slično ). Sve u svemu voela bih da podeliš sa nama svoje isksutvo i svoje stavove o svemu i usvajanju uopšte. Tema ima na pregršt, tako da samo napred 😉
Hvala na odgovoru… Prica je sledeca,kao mala znala sam da sam usvojena..Naravno u svojoj 18 oj godini sam saznala da tamo negde postoji neki brat po bioloskoj majci.Odlucila sam se na taj korak iako sam bila bas mlada da pokusam da stupim u kontakt sa njim… Secam se,okrenula sam taj broj misleci sve vreme da apsolutno niko ne zna za mene,javila mi se zena starija.To je bila moja biol baba.. Predstavila sam se ko sam,sta sam,odmah sam joj rekla da ce joj mozda biti prosto neugodno da sazna preko telefona za mene,ali eto da mora da zna da je njena cerka pre 18 godina ostavila zensko dete u porodilistu.. Njena reakcija je bila: Milice to si ti,pa ja sam znala da ces se ti kad tad javiti.. Sjajan korak za sledecu pricu.. Pitala sam kako mogu da pronadjem svog brata,gde je on itd.. Rekla mi je da zivvi kod nje ali da eto nece biti kuci narednih 10 dana pa da ostavim kontakt telefon da me on pozove.. Ljubazno sam joj izdiktirala svoj broj i pitala je da li brat zna za mene.. Ona je rekla da zna ali eto prosto nije nikada zeleo da upozna svoju sestru.. Krenula sam da joj se zahvaljujem i da prekidam razgovor kad me je prekinula sa pitanjem.. A za svoju biolosku majku neces da pitas.. Samo sto mi nije rekla sram te bilo.. Odg sam joj da me ne zanima i da nema potrebe da bilo sta znam o njoj,i da je ona ne obavestava da sam ja zvala.. Saslusala me je i rekla : Znas ona ima svoju porodicu,dobila je sansu za novi zivot,porodicu,dete ali postoji ogroman problem i zato zelim da znas zasto ovoliko insistiram da pitas za nju.. Ponovila sam joj opet da me ne zanima ali eto saslusacu je.. Pocela je da mi prica kako njen muz ne zna da ja postojim a kamoli brat.. I da nikako nije pametno kontaktirati ih.. I da to ne pokusavam ali da znam da imam mladju sestru ali eto ona je mala,nista ne zna.. i ne treba da zna.. Opet sam joj se zahvalila na svemu i prekinula slusalicu.. Sutradan u ponoc mi je stigla poruka na telefon: U kom gradu zivis? Bez potpisa.. Skontah da je to bioloska majka.. Sastavila sam joj u jednom dahu poruku.. Da imam svoju porodicu,da sam se javila zbog brata,da ona uziva kao i do sada u svom novom zivotu i da ne brine za mene i da se ne plasi da cu joj se pojaviti na vratima. Posle desetak dana pozvao me je brat.. Popricali smo malo,delovao je ljubazno i fino.. Rekla sam mu da bih eto volela da se ponekad cujemo pa kasnije i upoznamo.. On je bio odusevljen i nastavili smo dalju komunikaciju do dana kada me je nazvao i rekao mi: Seko,molim te pozovi me desilo se nesto.. Odmah sam ga okrenula,ispricao mi je da se bioloska majka pojavila na njegovim vratima sa sve koferima i trazila od svojih da je prime nazad.. Naravno njen muz je saznao za njenu proslost,oterao je od kuce i razveo se od nje.. Trazila sam da je cujem na telefon.. Na moju veliku zgrozenost jer je samnom razgovara kao sa najboljom drugaricom.. Gde si Sonjice,kako si? Sta ima? Sve vreme sam je molila da me persira i da jedino sto zelim da mi kaze ko je moj bioloski otac.. Rekla mi je : Kako ne znas.. Da ne duzim sve vreme je potencirala coveka kog je i navela u papirima da mi je otac,a on naravno nikako ne moze biti moj otac jer je njega upoznala kad je vec bila trudna samnom u 5 mesecu… Posto sam videla koliko je sati,i posto mi je to bilo i previse za mene samu prekinula sam svaki kontakt sa njima.. U medjuvremenu sam kontaktirala tog coveka iz papira ,on mi je ponovio da mi nije otac,da mu je ona doslovno unistila zivot ali da eto zeli da mi kaze da mozda zna ko je moj otac.. Rekao mi je da je to neki komsija njegov koji ima svoju decu i to troje i da sa zenom zivi u Bosni.. Isto tako je covek potencirao da je sterilan i da nikako vise ne zovem.. I njemu sam se naravno zahvalila i stavila tacku na to.. To je bilo 2007 godine.. Pocela sam u medjuvremenu da se bavim profesionalno fotografijom,slikala sam milion dogadjaja,klubove i desavalo mi se da kad upoznam nekog da imam trip da mi dodje nesto… Prosto sam osecaj kad ti je neko iz nepoznatog razloga drag,pa sam ja to povezivala sa tim da mi nesto ne dodje.. To me je onako dosta mucilo,tako da sam resila da pokupim opet papire iz Zvecanske,da porazgovaram tamo sa strucnim licem i da odem da ih upoznam sve.. Imam tacnu adresu.. Ono sto ja zelim je da odem tamo ne najavljena jer onda ne moze niko da mmi smisli pricu i da je upakuje vec ce biti sve na bum,sto mozda nije dobro ali ja mislim da jedino tako mogu da saznam sve.. Psihicki sam pripremljena na sve,samo eto koji je najbolji nacin da oni prosto shvate da ja zelim zbog sebe i sutra svoje dece da znam poreklo,da moram da znam ko mi je otac i da shvate da sam u miru i sa vec odavnim oprostajem dosla,i da nista ne zelim od njih.. Sta je zapravo najpametnije uraditi?? Hvala unapred!!!!
Drago mi je sto si do nas dosla putem preporuke… 🙂 Nadam se da ce i drugi usvojeni da nas nadju, a ti da ces doci do svoje bio majke i odgovora koji trazis.
Ako zelis mozes da nam se pridruzis i na sledecem susretu usvojiteljske zajednice u Bg u aprilu ili maju.
Sonja..Teško je reći. Ja sam svojevremeno banula nenajavljeno, doduše nisu znali ni da uopšte znam ko su. Ali da sam profitirala od tog nenajvaljenog dolaska i nisam, jer posebne stvari izvukla i nisam, osim same činjenice da sam videla bm. Čak i kad je šok, skontala sam da mogu da se izvuku, upravo na kontu šoka ( sačekaj da se smirim, povratim, pripremim i slične priče ), a posle kad se navodno smire, onda uspešno izbegavaju svaku dalju priču. Na kraju dolazim do zaključka da ko neće, jednostavno neće i da tu ne možeš ništa. Osim naravno da pokušaš. Ukoliko si spremna na takav korak, budi spremna na sve. Jedino što mogu savetovati je da se držiš čvrsto i dostojanstveno. To nije lak korak, čak i kada prividno deluje da jeste i da ne želiš ništa. Sasvim drugo su telefonski razgovori, a sasvim drugo oči u oči.
Obrni okreni bice sok.. Ja mislim da su oni veoma u fazonu da ce da se vade na sve zivo i da cu se veoma namuciti sa njima ako im se najavim,prosto to ce biti igra bez granica i jurnjava.. Ovako verujem da oni i tada kad sam nazvala su se spremili da cu im ja kad tad pokucati na vrata..Zato mislim da odem nenajavljena.. Samo se nadam da cu zaista dobiti odgovore.. Jer ja nisam birala da budem rodjena,niti ostavljena.. Mislim meni je svakako tom njenom odlukom pomogla jer mi je omogucila da zivim pored svoje mame najbolje sto mogu,i da rastem u ljubavi i svim divnim stvarima koje postoje na ovome svetu.. 🙂
Bofida je predložila na temi ‘Odluka o usvajanju’ o čemu da pišemo pa samo da prenesem…
„Čini mi se da bi bilo zanimljivo prokomentarisati temu: šta kad se pojave problemi, koje neminovno svako odrastanje nosi u nekom periodu? Smemo li uopšte naglas da ih izgovorimo, sebi samima, svom bračnom partneru? Sa kim možemo da ih podelimo a da ne dobijemo odgovor: „Eto vidiš, lepo smo ti rekli, šta znaš koji geni tu čuče,….“ ili bar pogled koji govori i više od ovoga i koji peče ljuće od ljute rane.“
Imam predlog za Dacu, može i nekog drugog mada mislim da se Daca razume u muziku dosta a i u osećanja usvojenih… Znači tema o muzici koja odražava raspoloženje tj neraspoloženje, bol… spotovi sa temom usvajanja. Evo mog doprinosa budućoj temi…
Dragi moji.. Zelim da vam se zahvalim svima na jucerasnjem danu.. Zaista sam uzivala u prici svakom od vas.. Htela bih da vam kazem da su vasa deca predivna i vidi se na svakom od njih da su jako posebni i mnogo srecni.. Znam da je to zato sto rastu sa vama i uzivaju u vasoj ljubavi.. Mene su jako podsetili na mene kad sam bila njihovih godina.. Znam da ce izrasti u sjajne ljude i da ce uvek biti veseli i puni ljubavi.. Svakome se veoma divim i ono sgo sam zakljucila je da temelje koji nam vi napravite veoma ce nam pomoci u odrastanju.. Ti temelji su jaki i cvrsti i nista ih ne moze srusiti.. Pricam iz svog ugla jer sam jako svesna da nema toga ja ne bih bila danas sto jesam.. Pozdrav veliki za sve!!!!!!!!! 🙂
Ja tek sada videh ovaj predlog od Convallarie… Morala bih da razmislim… Ali teško bih se usudila da kažem za koga nije usvajanje. Nekako mi se čini više da treba da se objašnjava sam pojam usvajanja, svi različiti aspekti i doživljavanja pa će osoba sama zaključiti da li je to za nju. A nekako u samo definisanje ko nije za usvajanje ne znam da li bih se upustila… To zato što mi kroz usvajanje i rastemo, i sama moja postavka nije ista nekad i sad… a verovatno je tako i kod drugih… Sem toga kao i u biološkom roditeljstvu nekom detetu možemo biti fantastični roditelji a nekom drugom katastrofalni. Ja sam se mnogo puta zahvalila sudbini što smo Viktor i ja isti u nekom definisanju istine i nije mu potrebno nikakvo bajkovito predstavljanje. Iako ima stvari u kojima smo različiti tu sam mogla da se prilagodim a ne znam recimo tu kako bih… No dobar je predlog i možda će neko drugi znati šta da piše a možda i ja dobijem ideju… ili naidjem na tekst koji je dobar za prevod.
Pratim vaš blog od samog nastajanja, a, na neki način, i pre toga, jer sam među prvima (ili možda čak prva) apelovala da ga napravite. Na forum Kutak sam se registrovala zato što sam mislila da nećemo imati biološke dece i želela sam da se informišem o usvajanju. Međutim, nakon svih ovih godina posvećenog čitanja i praćenja svega što pišete, zaključujem da usvajanje za mene nije, zato što apsolutno ne mogu da živim sa činjenicom postojanja i neizbrisivosti biološke majke. Eto. Rekla sam.
Nakon čitanja Animine priče, bila sam pod utiskom mesecima, imala košmar jedne noći i probudila se u znoju misleći da sam dala svoje dete i da ga više nemam… Jednostavno, moje mesto nije tu — zato što je moje poimanje svete veze između mame i bebe takvo da fundamentalno i posesivno ne bih prihvatila postojanje još jedne mame. A teško je tako pratiti dete na njegovom putu…
Još jedan razlog, recipročan prvom, jeste činjenica da sada imam biološko dete, prema kome sam još uvek do te mere posesivna da nisam uopšte sigurna kada ću i da li ću biti spremna na još jedno, i da li ću moći još jedno ovoliko da volim. Kažu mame koje imaju više dece da je to razmišljanje faza kroz koju svaki roditelj prođe, i ne isključujem mogućnost da ću je prerasti; ali zasad je tako kako je.
Da, tacno je to da postoji razmisljanje da li moze drugo dete da se voli kao prvo… Ali znam dobro da kad se drugo dete dobije, a verovatno je tako i sa trecim i cetvrtim (svaka cast na hrabrosti 😀 ) ta ljubav koja se oseca prema prvorodjenom detetu se ne deli – ona se jednostavno umnozi… Deca se vole istom jacinom, ali na potpuno razlicite nacine, jer su i oni razlicite licnosti… Ja umem mojim klincima, kad me pitaju koga vise volim, da im kazem da je bata moje omiljeno musko, a seka moje omiljeno zensko dete 😀 Iako ona uporno insistira da nju moram da volim vise jer je mladja i sladja 😀
Convallaria Maiaiis,
mnogo je bolje iskreno priznati da nismo spremni za neko roditeljstvo nego da budemo loši roditelji.
Ja se suprotno od tebe naježim kad vidim da neko na Kutku usvaja dete i kaže – „usvojili smo naše dete, još da prodje konačno usvajanje pa će biti i zvanično samo naše“. Prva misao mi je da ih priupitam kako to misle, šta je sa biološkim roditeljima deteta… Ali ne pitam to jer ne bih ljudima da kvarim sreću, možda sam i ja pisala nešto slično u vreme usvajanja. Obrazac u kome je jedna majka je toliko jak da verovatno u tom času sreće preuzimaju obrazac biološke porodice u kojoj su odrasli. Ali ako kasnije budu negirali da je njihovo dete jeste njihovo ali ima još jedan par roditelja – biće u problemu prvenstveno kako to dete bude odrastalo.
Moja veza sa Viktorom je posebna i izuzetna a to ne menja mogućnost da i njegova veza sa njegovom biološkom majkom bude posebna i izuzetna. Isto važi i za Viktora i Jovana kao i Viktora i njegovog biološkog oca. I ja sam imala momente kada su mi neke stvari u usvajanju bile teže za shvatanje ili je trebalo vremena da ih prihvatim, prevazidjem… Što se odnosa prema biološkoj majci tiče možda je težak taj prvi period kad se odnos tek razvija, pojavljuje se hraniteljica sa ne znam koliko dece i unučadi, iskusna u materinstvu, onda biološka majka koji ipak svi smatraju majkom… i usvojena majka koja se do tada nije susretala sa roditeljstvom, koja ne zna mnoge male velike stvari u roditeljstvu i koju okolne biološke majke i kad podržavaju ukopavaju… Tu jako znači podrška drugih usvojenih majki, mislim da smo samo mi koje smo to prošle razumele jedna drugu u tom prvom i ranjivom periodu. Meni je bilo samo da jedna godina prodje da vidim kako funkcioniše sa detetom proleće, leto, jesen, zima… a onda sledeća godina ide već lakše a ona tamo više i ne razmišljam, zaboravim i da čitam o roditeljstvu… totalno se uključiš u svet roditelja. Kako sam ja bila sve sigurnija ne samo u odnosu prema Viktoru već i u malim velikim stvarima roditeljstva tako je i moj odnos prema biološkoj majci bio opušteniji… Danas se dopisujem sa Dacom i nazivam je majkom…. pa joj kažem da obrati pažnju na to. Nekad to ne bih uradila jer sam strogo morala u svojoj glavi da kažem da sam ja majka a ona biološka majka ali eto sada desi se da to i zaboravim i nije uopšte bitno. Nekad sam bila naučena da kažem „žena koja je rodila“, pa onda biološka majka a sada biološka mama ili po imenu je zovem kad pričam sa Viktorom… To je taj razvoj koji usvajanje nosi…
Dosao je momenat da sam osetila potrebu da podelim sa vama desavanja u zadnjih tri meseca…
Kako se ono sve zavrsilo sa susretom bioloske majke mislila sam da je sa tim sve gotovo i pustila sam da se slegne… Opet je ostala u meni neka zelja da isteram tu pricu do kraja…Ali pustila sam dok se samo nesto ne desi… Poprilicno su uticale emocije na mene i osetila sam se nekako i cudno i ljuto i uvek je ostalo to pitanje zasto toliko kriju i cemu lazi… Posle 25 godina….
I dalje mislim da nema potrebe za tim…
I sad kad su se i ta nova desavanja desila se jedino promena da kad si sam u tome ne mozes da isteras sve na videlo i prosto se desi da odustanete i da kazete samom sebi: „URadio/la si sve sto je do tebe… Ne moze dalje jer oni ne zele… Za te price su potrebne dve strane… Tako da ja sam svoje potrage zavrsila i nastavljam dalje u bolje dane koji su bili kad nista o njima nisam ni znala…Pisacu sta se sve desavalo….
Pozdrav svima!
Drage i dragi,
Zelela bih da podelim sa vama svoje iskustvo dobijanja opste podobnosti. Ne bih da trolujem tj.pisem na drugim temama koje nemaju veze sa tim, pa bih zamolila za objasnjenje kako i gde bih mogla da postavim tekst.
pa ću objaviti u tvoje ime ili možeš u delu Procedure naći neki članak koji ti odgovara i svoje iskustvo napisati u formi komentara, a ja ili Simona ćemo ga posle preneti kao novi članak.
Jelena,
drago mi je da će biti nova tema… Snedra mi je rekla da si joj pisala i da će objaviti čim bude mogla. Malo smo i mi utihnuli sa pisanjem u poslednje vreme. A svakako je ovaj blog zamišljen kao zajednički pa novi članci iz novih uglova doprinose da mu se povrati stari sjaj 🙂
Citam i citam tekstove na blogu i nista pametnija nisam… Nisu krivi tekstovi, naravno, glupost je u meni. U jednom trenutku kao prelomim, onda se opet povucem i tako beskonacno puta. Sada sam resila da krenemo u proces usvajanja, pa cu videti… Inace, imam 43 godine, moj muz 45, dve neuspele vto, mm je apsolutno za usvajanje, ja imam bezbroj dilema… Sad procitah jedan tekst da usvajanje ne sme da bude utesna nagrada, poslednja solucija, a eto, ja se lomim i lomim jer jos gajim nadu da cu roditi dete… Za malo da kazem svoje dete, a onda sam se ugrizla za jezik… Kao nemam predrasuda, obrazovana, liberalna, tolerantna, a sve to pada u vodu kad razmisljam o usvajanju… Ne bas sve, ali me dileme ubise… Mnogo mi znaci sto postoji ovaj forum, crpim informacije i emocije iz njega, nadam se da ce mi pomoci da resim dileme i odlucim se, ovako ili onako, jer se sada toliko mucim da ne mogu recima da opisem. Hvala vam puno!
Ivana,
svi smo mi različiti i neko ima ovakve prioritete, neko onakve, neko se više preispituje, neko manje… Drago mi je da ste prelomili i da ćete krenuti u proces usvajanja. Meni je i škola roditeljstva značila puno, tada smo i tamo postavljali pitanja a još jednom preispitivali naše odluke, usaglašavali se, pričali, pričali, pričali… Slobodno postavljaj pitanja na samim temama… Nemoj da te ovaj forum uplaši. U najvećem delu života, tokom dana, u svakodnevnom životu, nema razlike izmedju bioloških porodica i nas. Evo pisala sam na Snejpelinoj temi da je naš sin upitao da li je usvojen, nakon puno puta ispričane priče, on pita da li je… No to ti ilustruje koliko se malo dotče nas u svakodnevnom životu i koliko smo saživljeni… Ne pričaš ni o radjanju deteta svaki dan. Ja mislim da se kad dobiješ dete ima mnogo manje dilema, prosto si majka, znaš da jesi, ne sumnjaš u to ‘svoje’ a razmišljanja dođu nekad, pa i da si biološka majka o nečemu bi ponekad razmišljala… I kroz vreme naučiš da balansiraš. Ja nisam toliko žudela za trudnoćom ali mi je bilo teško da iznesem da žena može da rodi a da ne gaji dete a da sam ja ta koja gaji dete koje ne gaji žena koja ga je rodila. Vremenom naučiš da se nosiš sa tim i sa svim ostalim što ti se čini problematično a tu puno znače prijateljice koje su isto usvojene majke i blog, forum, sagledavanje različitih priča i iz različitih uglova. Nije da te sad ubedjujem pa vi ste već odlučili da krećete, no ja mislim da ta sumnja i preispitivanje nisu loši, kad ih nema možda se samo problemi bacaju pod tepih odakle će kad tad iskočiti…
Usvajanje 
Lepo je Daca ovo smislila… Dok čekamo ostale želje da se ja javim 😀
Volela bih da imamo više usvojene dece na blogu… O čemu god da pišu bilo bi korisno.
Možda nije realno da želim da bude naročito više usvojenih muškaraca… Pošto sam ja mama muškog deteta to me posebno zanima. Kažem da nije realno jer i na zapadu nesrazmerno više žena piše nego muškaraca, pa i u onoj poznatoj skripti koju su usvojeni napravili to su zapravo usvojene, mislim da nema nijednog muškarca. Daca kaže da se ne razlikuju doživljavanja, pretpostavljam da je tako, ipak dok god se njihov glas ne čuje ne znamo sa sigurnošću… Ono što smo videli iz Dacinog i Njegoševog pisanja je da je njemu nešto značajniji odnos sa biološkim ocem nego što je to bilo kod Dace… U svakom slučaju kažem i na zapadu je jako teško naći komentare muških usvojenih, teme već da ne pričam i često se na stranicama pa i u člancima pokreće ta tema – zašto usvojeni muškarci ne pišu.
Prvo su tu teme koje su već razradjene ali uvek dobijaju novi ugao ukoliko nam se još neki usvojeni javi – o biološkim roditeljima, rodjacima, usvojenim roditeljima. Ono što po meni nije razradjeno a nama usvojenim roditeljima bi bilo korisno su iskustva iz škole i kako se postaviti. Zatim tinejdžersko doba… I uopšte odnos prema tome ‘ja sam usvojen/a’ kroz vreme… Daca jeste pisala o promenama u osećanjima prema biološkoj majci što je isto korisno, nešto se dodirivala i ove teme ali mene bi interesovala malo detaljnije sa posebnim osvrtima na životna doba. Recimo ono što ja zasad vidim je da Viktor uopšte ne želi da zna da je usvojen, ne postavlja nikakva pitanja, ne želi da ide na susrete usvojenih… Da nije mene da tu temu uvodim i da ide na susrete i pored svoje nesvesti da mu je to nešto potrebno – ne bismo se doticali te teme. S te strane me jeza uhvati upravo kad pomislim na muške usvojene, nekako mi se čini da devojčice, devojke, kasnije žene pošto su više ipak usmerene na emocije teže se mogu sprečiti da se usvajanjem bave. Na jednoj od tema ‘zašto muškarci ne pišu’ usvojena devojka kaže da je usvojenim roditeljima bilo mnogo lakše da izmanipulišu njenu usvojenu braću nego nju. Iako su i oni osećali da neka veza fali, lakše ih je bilo ubediti da to potisnu i ona ih zove izgubljenim i žao joj je što i ona nije mogla da ih spasi. Iz mog ugla kao majke usvojenog dečaka sasvim mi je isto jasno kako to može da se uradi, naravno to usvojeni roditelj NE SME da uradi detetu ali ako on sam nije svestan usvajanja i njegovih posledica onda će marginalizovati usvajanje i izgleda će češće muški usvojeni to i usvojiti na svoju bol i štetu od devojaka… Ja sam mislila sve dok nisam imala muško dete da je ta podela na bavljenje i nebavljenje emocijama kulturološka i da dečaci samo nisu učeni da se bave emocijama. Ali evo ja učim dečaka nezavisno od usvajanja pa je razgovor o bilo kakvim emocijama ili nikakav ili vrlo traljav i jedva čeka da se završi i krene u neku akciju. Tako da sam došla do toga da ima nešto i u prirodi a eto o tome govori i nejavljanje muških usvojenih na zapadu u tolikoj meri… Nije tamo takva kulturološka razlika sada u položaju i vaspitanju dečaka i devojčica kao kod nas a opet postoji jedna velika nesrazmera u govoru usvojenih žena i muškaraca…
I raspričah se ja ali imam još tema koje bih želela da se pišu a da nisu pisane ili bar ne kao posebne teme ili detaljno iz usvojenog ugla – uticaj usvajanja na ljubavne veze, uticaj na prijateljstva, izbor zanimanja i uopšte uticaj na one stvari koje nisu direktno povezane sa samim usvajanjem a opet pretpostavljam da sve na neki način biva povezano… Zatim situacije, konkretne situacije u kojima se javlja primal wound (nešto je o tome Daca pisala ali me opet interesuje detaljno), zatim opet konkretne situacije u kojima se javlja RAD ili neki oblik nemogućnosti klasičnog povezivanja usvojenih i okoline… Tu je i tema o kojoj Daca ne može još da nam piše mada se nadam da hoće u (skorijoj) budućnosti. A to je usvojeni/a kao roditelj. Na zapadu je to još jedna tema o kojoj se ne misli a usvojene počinju da pišu a to je da to što su one usvojene odražava se na njihovu decu… Npr jedna usvojena (stavljala sam link za njen blog) je počela da se bavi Korejom i svojim poreklom i njena ćerka je bila uplašena da će ona napustiti SAD i njih decu i njihovog oca i otići da živi u Koreji… Iben Aleksander o čijoj knjizi ‘Dokaz raja’ sam pisala je sedam godina bio u krizi nakon odbijanja od strane bioloških roditelja da ga upoznaju… Tu krizu nisu mogla da ne osete njegova deca. A zapravo njegov sin je bio inicijator da on uopšte krene u potragu za biološkim roditeljima (u pedesetim godinama, što opet govori o muškim usvojenima).
Eto toliko zasad…. Znam da Daca ovu temu nije postavila za mene ali ja čisto da oslobodim naše posetioce i posetiteljke 😀
Sviđa mi seSviđa mi se
Dobra vila Daca već ispunila jednu moju želju – uticaj usvajanja na zanimanje…
Samo poželite dok je Daca u dobrom i spisateljskom raspoloženju 😀
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Hhaha ja želje uvek ispunjavam, ako ih mogu ispuniti 😀
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Kažem ja dobra vila 😀
Ja nisam baš tako humana 😀 Ali sreća da mene ove teme zanimaju te ću i bez humanosti moći da pišem o nekoj temi…
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Nema nikog sa željama… Imaš li ti Daco neke želje za pisanje iz ugla usvojenih roditelja?
Sviđa mi seSviđa mi se
Uh sada nadjoh mnogo dobro pitanje na jednoj stranici koje sam već prenela Daci a da ga postavim i ovde jer mislim da bi bilo dobro za usvojenu decu a korisno za usvojene roditelje.
Kako znate da bol/gubitak/depresija dolaze od usvajanja a ne od nečeg drugog?
Mislim da je to vrlo važno pitanje i zaslužuje jednu temu samo ne bi bilo dobro da je iko postavlja sem samih usvojenih. To mislim jer usvojeni roditelji imaju težnju da svoju decu vide kao srećnu i da potcene taj bol ili da im je teško da ga prihvate. To nikako ne bi smelo da se čini. Sa druge strane proživeti život u tragediji, sa večnim izgovorom za sve neuspehe, neshvaćenost, poraze – ja sam usvojen/a – takodje mi se čini loše. Kako naći balans izmedju te dve krajnosti?
Mislim da mnogi ljudi koji su neusvojeni a naročito kod nas odgovornost za svoje neuspehe pripišu roditeljima. Meni nije retka situacija da mi četrdesetogodišnjaci pa i pedesetogodišnjaci pričaju o roditeljima i njihovoj ‘odgovornosti’ za živote ‘dece’. U takvom ambijentu gde roditelji bivaju dužni i kad nikako nisu dužni zamka za usvojene je izuzetno velika. Čini mi se da na zapadu ljudi nisu skloni da i u odraslom dobu odgovornost prebacuju na roditelje ali to za usvojene i sa zapada nije slučaj.
Ja sam inače srećna da je moja majka vrlo efektno razvezala mene i njih u mladim godinama i samo moram da smislim kako da to uradim sa Viktorom. Moja majka je imala dve izjave ali meni vrlo moćne… Jedna je malo više patetična no delovala je. To je:’Oprosti nam greške učinjene iz ljubavi.’ I druga: ‘Imaš pravo da kriviš roditelje do dvadesetprve godine, na dalje uzmi svoj život u svoje ruke. Za sve što uspeš ili ne uspeš – sama si zaslužna ili kriva.’
Sviđa mi seSviđa mi se
Daca će me ubiti, nije otvorila ovu temu za mene 😀
Ali imam jednu temu za nju kad bude imala inspiraciju – muzika i usvajanje.
Sviđa mi seSviđa mi se
Udariću ja restirkcije, vidim 😀
Videću nešto i o tome da pišem, mada to su to su onaj tip pitanja čiji odgovor nije moguće racionalno objasniti, već to osećaš. Kao neki „inner voice“ posebno razvijen tokom godina za to. Da ne dužim ovde priču, ali ukratko, tačno se oseti šta dolazi odatle, tačno šta sa drugih strana. Tragčno, pa i neozbiljno i razmaženo bi bilo, za sve „kriviti“ usvajanje.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Hehe hvala unapred Daco. Ja to samo dok se posetioci i posetiteljke ne jave :andjelčić: Ti slobodno kad se setiš neke teme za mene i ostale usvojene roditelje piši ovde 😀
Evo setila sam se teme o kojoj nisam pisala ima – biološka majke iz ugla usvojene… a biološki otac iz ugla usvojene majke? Da li bi to bilo zanimljivo? Ili bi to trebalo neki usvojeni otac da piše?
Sviđa mi seSviđa mi se
Pa čini mi se da si pisala o bm iz ugla usvojene, ali ako imaš još nešto da dodaš, piši. Mene lično ne tangiraju mišljenja o b-ocu pa ne tražim takve teme, ali ko zna možda bi nekome značilo.
Kad se setim šta da pišete, ja ću ovde javiti.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Nešto nemam inspiraciju u poslednje vreme ali na tu temu bih mogla da pišem… Puno u poslednje vreme razmišljam o biološkim očevima, ne što sam nameravala nego valjda u SAD porasla svesnost da i oni postoje pa mi samo iskaču članci. Slala sam i tebi link za neki slučaj gde je mala Veronika dodeljena usvojenim roditeljima iako ju je biološki otac želeo, ta odluka suda je u SAD veliki izvor nezadovoljstva, sajtovi su preplavljeni tim slučajem. Stavljala sam i ovde jedan link za drugog bio oca… Nekako mi ta tema iskače stalno pa bih mogla da je ispišem… Mislim da imam skroz ideje šta ću da pišem a najviše tako volim, kad mi je već tema skoro gotova u glavi… samo da nadjem vreme i eto nje…
Sviđa mi seSviđa mi se
Napisala temu o biološkim očevima… 😀
Do duše više je bila moja želja nego što je neko poželeo ali nadam se da će se poklopiti i sa nečijim željama.
Sviđa mi seSviđa mi se
I usvojeni roditelji iz ugla biološke majke… Dosta toga već napisala Anima ali možda se javi još neka biološka majka. Možda drugačijeg stava.
Ja bih mogla pisati o tim razlikama između muškog i ženskog usvojenog na našem primeru. No mi smo još maleni pa zasada ne mogu ništa konkretno…. Bože zdravlja i ovog bloga još puno godina, biće….;)
Fali nam priča o srećnom reunionu i posle njega ali u zatvorenom tipu usvajanja kao što je ovde…
Fali nam još usvojenih tata… da Jovanu neko pravi društvo i (ne)slaže se sa njim..;)
Mozak mi već fercera….
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Stru, uporno pokušavam da nam se na ovim stranama pridruzi mm. Nadam se da ce uskoro i to ostvariti.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Snedra,
nadam se da hoće… Mada Jovan kaže da se tm i on obično slože u stavovima, ali možda će to povući i ostale muževe pa i neslaganje 😉
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Što Struzzo kaže bilo bi lepo kad bi se javila još neka biološka majka… Pokušavam da se setim kakva su mišljenja bioloških majki sa zapada o usvojenim roditeljima. Ali uglavnom mogu da se setim stava onih koje su u otvorenom usvajanju. Ako otvoreno usvajanje dobro funkcioniše onda imaju o njima ok mišljenje ali ako zatvore usvajanje onda sve i svašta može da se pročita… U zatvorenom usvajanju obično i ne pišu o usvojenim roditeljima. To verovatno zato što do reuniona dodje kad su deca već odrasla i nemaju onda ni toliko veze sa usvojenim roditeljima.
Kad stigneš Struzzo piši malo o tim razlikama, iako su tvoja dečica još malena verovatno se ipak već mogu naslutiti neke razlike…
Ja sam zadovoljna što imamo više priča usvojene dece ali volela bih da ih bude još 😀
Od usvojenih roditelja takodje bih volela da čitam kako odgovaraju na pitanja dece, kako odgovaraju na nerazumevanje bližnjih i okoline, da li su rekli o usvajanju u vrtiću/školi i koje su posledice (ne)govorenja… Iako su to mnogo puta pisane stvari deo su svakodnevnice pa uvek znače… Možda kada bi se javili i roditelji tinejdžera pa da vidimo kako to izgleda ili odrasle dece koja su potražila biološke roditelje, kakva su razmišljanja usvojenih roditelja u toj situaciji….
Sviđa mi seSviđa se 1 person
U pravu si Simona, mi smo pisale i pisemo o tim temama (pitanja dece), ali bi nam svima znacilo da cujemo kako je i kod drugih 🙂
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Imam jedan predlog za Dacu za temu… Konstantno u komunikaciji sa usvojenim roditeljima da li na susretima uživo, dopisivanju, blogu, Kutku provejava stav da ako mi budemo divni roditelji, puni ljubavi prema deci, nikakvih problema neće biti. Ja malo tu krivim i socijalne radnike, oni bi bolje trebalo da prvo poznaju a onda da već u školama roditeljstva predstave ugao usvojene dece. To je jedna tačka u kojoj se ugao usvojene dece i roditelja razlikuju i roditelj mora mnogo da izadje iz svog ugla da bi dospeo do ugla deteta… Znači jedna tema direktno o tome šta usvojeni roditelj, ma neka je i najidealniji NE MOŽE…
Sviđa mi seSviđa mi se
Кад ће нови чланак? 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
Neka specijalna zelja ili ideja?
Sviđa mi seSviđa mi se
Prvi dani sa novim clanom porodice nakon konacnog usvajanja — ako pise neko od roditelja.
Najranija secanja — ako pise neko od usvojene dece.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Super ideje, hvala, Convallaria Maialis… Mada sam ja već pisala o tome ali baš Daca i ja pričamo a spomenem ja i ovde – nije ovo samo naš blog. Koliko god da se nas dve trudimo dodje do zasićenja ili možda pišemo iz nekog ugla koji neko ne zastupa… Tako da opet poziv i za druge roditelje i decu da se raspišu 🙂
Ja inače imam neke praktične razloge što ovih dana nema teksta, nedostatak vremena, problemi sa kompom ali i to govori o potrebi za više ljudi koji pišu… A moj tekst bi trebalo uskoro da stigne, imam ga u glavi ali kažem, ne stižem da ispišem.
Sviđa mi seSviđa mi se
Ja sam svojevremeno sve to čitala u Dnevnicima na forumu, ali bih volela ponovo, i možda napisano sa vremenske distance. Posebno bi mi bilo interesantn da pročitam sećanja odraslog usvojenog deteta jer o tome baš ništa nikad nisam čitala.
Sviđa mi seSviđa mi se
Evo još ideja za Dacu (a i ostale usvojene)… Pitanja identiteta, ko sam ja, koliko je teže bilo i sada je teže doći do toga jer ste usvojeni… ili mislite da nije… Nešto poput ovog teksta https://chosen2bhis.wordpress.com/2015/01/23/who-am-i-actually-it-doesnt-really-matter/
Sviđa mi seSviđa mi se
Convallaria,
ne znam da li si videla ali evo da izvučem za tebe i ostale – ja sam neke delove dnevnika sa Kutka učinila dostupnim i ovde. Evo:
https://usvajanje.wordpress.com/2014/06/25/nase-dobijanje-podobnosti-u-sedam-slika/
https://usvajanje.wordpress.com/2014/06/26/jedan-je-prvi-dan/
https://usvajanje.wordpress.com/2014/06/28/450/
Inače da i taj naknadni ugao može da bude dobra tema. Opet ja nisam dobra za nju jer ja sam usmerena samo na ono sada. Čak mi je to u usvajanju bio problem u početku – zašto se bavimo onim što je bilo, bilo prošlo završeno… Tek kad sam shvatila da se tu zapravo radi o identitetu deteta, i da je to isto ono što je sada a ne nešto što je završeno sam taj proces prihvatila. Zato mislim da su pitanja identiteta i njihov razvoj kroz život dobra tema za neko od usvojene dece. Takodje i za ostale koji će možda onda bolje sagledati ugao deteta i zašto je kad kažeš – misli o onome sada ili budi pozitivan – kao da kažeš ‘kad nemaš hleba a što ne jedeš kolače?’. 😀 Identitet je ono osnovno i kad je u tome problem ne može tek tako da se misli pozitivno. Nije to neka veza pa sad ako hoćeš razmišljaš o njoj a ako ne nećeš… Nego osoba ne zna ko je, i stavih neki link gde je devojka opisivala da se taj neki boravak u praznom prostoru nastavlja i kad je upoznala biološku porodicu, opet je ostalo neodgovorenog i nejasnog… A kamoli kod onih koji su tek na početku tog puta… No to neka pišu usvojena deca da ja ne tumačim 😀 Da se vratim na roditeljsku temu, pošto je Jovan skloniji da se seća predložih njemu da napiše tu temu. Kaže da hoće nekog od narednih dana. U svakom slučaju može i neki drugi roditelj…
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Evo imam ja opet temu za usvojenu decu a to je da li se sećaju svojih razmišljanja i teorija o usvajanju. Mislim da bi to moglo biti interesantno naročito što raniji roditelji nisu bili toliko otvoreni za priču kao mi danas. Pa čini mi se da je to ostavljalo dosta prostora da dete zamišlja samo sa sobom. Na žalost kod nas je i dalje tako i pored sve naše otvorenosti za razgovor o usvajanju, možete da vidite na „Drugom Viktorovom članku“, mada sam ja imala i prethodne članke na tu temu „Kad dete ne pita“ „Kad dete pita“. Nisam tokom pripreme za usvajanje nikad mislila da ću ja vući dete za rukav da mu pričam o usvajanju 😀 Uvek je bilo da deca postavljaju pitanja a mi moramo u tim pitanjima da se snalazimo kako znamo i umemo. Ma odgovorila bih mu na sva pitanja, problem je samo što ih nema. I u člancima koje sam čitala sam nailazila da to što dete ne pita ne znači da ne razmišlja o usvajanju, da čak može da živi u svetu duhova dok roditelji misle da njega usvajanje ne zanima. Ne bih ja sad sasvim verovala člancima da poslednje dve noći Viktor ne pokazuje probleme sa snom koje ja na neki način vezujem za usvajanje. Pisala sam kažem i na Viktorovoj temi da mi je sinoć rekao kako me zamišlja kao lopova i medjunarodnu špijunku. A to sam čitala da je jedno od objašnjenja koja usvojena deca sama sebi daju, kao usvojeni roditelji su ih ukrali od bioloških ili oni su neki medjunarodni špijuni kod kojih su oni nekako dospeli itd. E to mene zanima od ovdašnje usvojene dece, da li se sećaju da su imali takvu ili neku sličnu priču kojom su objašnjavali sebi kako su usvojeni.
Sviđa mi seSviđa mi se
Ja imam želju da još neki roditelj piše o hraniteljima. S jedne strane su tu socijalni radnici koji su smatrali da je za detetov identitet dobro da vidja hranitelje, tu je i detetova želja, vezanost za njih i prethodni život a i želja tih ljudi. S druge strane i Daca i Njegoš kao odrasla usvojena deca su vrlo protiv održavanja odnosa sa hraniteljima. Smatraju da su oni za odraslo usvojeno dete nebitni i da samo komplikuju već tešku priču o dve porodice sa trećom. Takodje i Dražen koji je odrastao u hraniteljskoj porodici bio je za to da prekinemo odnose sa hraniteljima. Znam da je to nevažan problem naspram svih naših ostalih i Jovan me kritikuje što u tome vidim problem uopšte ali meni jeste… Ne mogu da prelomim sa sigurnošću i da uradim nešto i da sam makar i sigurna da je dobro a htela bih da činim dobro za Viktora… Da li ste vi ostali u kontaktu sa hraniteljima? Ako jeste kako se ne plašite ovih lutanja u identitetu koje predvidjaju usvojena deca… ako niste da li strahujete od suda dece, da će vam taj prekid ipak zameriti i sl….
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Opet imam temu za odraslu usvojenu decu – uticaj usvajanja na ljubavni život. Nadjoh neke odgovore na fb na tu temu ali bilo bi lepo kad bi se neko i odavde odvažio da piše… Dotle evo tih odgovora:
„I’m an adoptee, age 68. I got married four years ago. The first two years were hell of earth for both my husband and me due to unresolved issues around my being adopted, lack of trust and self-hatred on my part being the two major ones. This, in spite of years of therapy. I’m wondering if anyone else has had this experience.“ – Adult Adoptee
“ I am 33, and I have never been in a romantic relationship. When people get too close, I don’t know what to do. I get anxiety. I want a husband and kids one day, but I am afraid I won’t know how to ever have that. It depresses me a lot.“
„Gosh that’s tough. I’ve been good at self sabotage in the past. However now in my 50′ s I know my repeating patterns of behaviour , know most of my limiting beliefs and what to do with them and feel for once in my life totally amazing. I wish this for any other adoptee. It is possible and we are all worthy of love especially from ourselves. Sending you a love bomb “
„36 and only one serious romantic relationship… it went down in a ball of flames and I don’t have any interest in pursuing relationships now or in the future.“
“ Yes anger almost destroyed my marriage. When someone started listening to me and validated what I was experienced listened to me. I began to heal. 25 years of marriage with my sweetheart. Trust is at times but I am learning to Trust.“
„I’m 64 married for the last time in 2012 still have problems with myself…I don’t think it ever ends despite therapy, self help books etc. my issue is not trust, it’s attachment I don’t want anyone to get close to me and I CANT get close to anyone…“
https://www.facebook.com/HowDoesItFeelToBeAdopted?fref=ts
Sviđa mi seSviđa mi se
Sad ću malo da vam popišem ove teme na koje nije pisano a da ih objavim i na stranici i profilu Usvajanje Srbija – možda neko dobije želju da piše o tome.
Za usvojene:
– Iskustva iz škole i kako se postaviti prema tome
– Tinejdžersko doba
– Promene prema usvajanju tokom života
– Uticaj usvajanja na ljubavne veze
– Uticaj usvajanja na prijateljstva
– Konkretne situacije gde se ispoljava ‘primal wound’
– Konkretna iskustva sa poremećajem privrženosti
– Usvojeni/a kao roditelj
– Kako znate da bol/gubitak/depresija dolaze od usvajanja a ne od nečeg drugog?
– Muzika i usvajanje
– Šta usvojeni roditelj ne može da promeni
– Najranija sećanja
– Identitet
– Dečije teorije o usvajanju
– Srećan reunion
Za usvojene roditelje
– Kako odgovaraju na pitanja dece
– Kako odgovaraju na nerazumevanje bližnjih i okoline
– Da li su rekli o usvajanju u vrtiću/školi i koje su posledice (ne)govorenja
– Iskustva roditelja tinejdžera
– Odnos roditelja prema reunionu odraslog usvojenog
– Prvi dani sa usvojenim detetom
– Odnos prema hraniteljima
Za biološke roditelje
– Usvojeni roditelj iz ugla biološke majke
– Srećan reunion
Ovo je naš profil na fb pa nam možete priču poslati tu ili ako niste na fb priupitajte za mail https://www.facebook.com/profile.php?id=100008508512309
Sviđa mi seSviđa mi se
Juuupiiii jedna tema skinuta sa liste 😀 Mada kad sam krenula da vičem to ‘juuuuupiiii’ u našoj privatnoj komunikaciji Daca kaže – tebi je ‘jupi’ a ja ne znam kako da se ispetljam sa ovom temom. Ali vidim da se uspešno ispetljala ipak ma koliko da je tema lična i teška.
Hvala Daco ❤
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Postovani!!!!! Ovaj sajt je sjajna stvar,veoma mi je drago sto sam dosla do njega.. Hvala devojci iz Zvecanske koja mi ga je i otkrila i rekla pazljivo procitaj,bice ti od pomoci.. Ukratko! Ja sam pre par dana podigla svoj dosije iz Zvecanske,kao mala sam ostavljena tamo.. Znam odmalena da sam usvojena,i to mi nikad nije predstavljalo problem,prosto srecna sam sto je tako! Po bioloskoj majci imam brata i sestru.. Jedina sam ja data na totalno usvajanje,brat je ostavljen kao mali kod njenih roditelja,a o maloj sestri ne znam nista.. najveci problem je sto nikako ne mogu da izvucem ko je moj bioloski otac.. Svesna sam da odgovor na to pitanje moze jedino ona da mi da.. Ali kako izvuci tu informaciju iz nje,koji je najbolji nacin?A da ona ne tvrdi drugoog coveka i ne pokusava da me laze jer taj gospodin nikako ne moze da bude moj otac ako ga je ona upoznala kad je bila u petom mesecu trudnoce.. Ja se spremam da odem kod njih uskoro i da se susretnem sa njima.. I da eto cujem odakle poticem,i prosto da ih upoznam da znam ko su oni i nikakav drugi dalji kontakt me ne zanima.. Ali kako izvuci iz njih sve informacije??? Vidim da je vas dosta iskusilo to,ali negde najbolji nacin koji je da se u miru sve sredi i cuje… Hvala unapred!!!!!!
Sviđa mi seSviđa se 3 people
Za početak, dobrodošla na blog. 🙂 Uvek se ozarim kad vidim novog usvojenog na blogu, pa još usvojeni koji je podigao dosije. To je samo znak da nas ima i da je itekako istina ono što u mnogim člancima na ovom blogu tvrdimo – sve nas zanima prošlost i poreklo.
Što se tvog pitanja tiče kako izvući informacije….Veliku ulogu igra da li ideš najavljeno ili nenanjavljeno, da li si već ranije pričala sa biološkom majkom, kako se odnosila prema tebi itd. Ovako je nezgodno prognozirati. Uglavnom to zavisi od žene do žene, a nemalu ulogu igra i kako je došlo do trudnoće ( da li nasilnim putem, iz nepažnje, da li u mladosti, sa oženjenim i slično ). Sve u svemu voela bih da podeliš sa nama svoje isksutvo i svoje stavove o svemu i usvajanju uopšte. Tema ima na pregršt, tako da samo napred 😉
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Hvala na odgovoru… Prica je sledeca,kao mala znala sam da sam usvojena..Naravno u svojoj 18 oj godini sam saznala da tamo negde postoji neki brat po bioloskoj majci.Odlucila sam se na taj korak iako sam bila bas mlada da pokusam da stupim u kontakt sa njim… Secam se,okrenula sam taj broj misleci sve vreme da apsolutno niko ne zna za mene,javila mi se zena starija.To je bila moja biol baba.. Predstavila sam se ko sam,sta sam,odmah sam joj rekla da ce joj mozda biti prosto neugodno da sazna preko telefona za mene,ali eto da mora da zna da je njena cerka pre 18 godina ostavila zensko dete u porodilistu.. Njena reakcija je bila: Milice to si ti,pa ja sam znala da ces se ti kad tad javiti.. Sjajan korak za sledecu pricu.. Pitala sam kako mogu da pronadjem svog brata,gde je on itd.. Rekla mi je da zivvi kod nje ali da eto nece biti kuci narednih 10 dana pa da ostavim kontakt telefon da me on pozove.. Ljubazno sam joj izdiktirala svoj broj i pitala je da li brat zna za mene.. Ona je rekla da zna ali eto prosto nije nikada zeleo da upozna svoju sestru.. Krenula sam da joj se zahvaljujem i da prekidam razgovor kad me je prekinula sa pitanjem.. A za svoju biolosku majku neces da pitas.. Samo sto mi nije rekla sram te bilo.. Odg sam joj da me ne zanima i da nema potrebe da bilo sta znam o njoj,i da je ona ne obavestava da sam ja zvala.. Saslusala me je i rekla : Znas ona ima svoju porodicu,dobila je sansu za novi zivot,porodicu,dete ali postoji ogroman problem i zato zelim da znas zasto ovoliko insistiram da pitas za nju.. Ponovila sam joj opet da me ne zanima ali eto saslusacu je.. Pocela je da mi prica kako njen muz ne zna da ja postojim a kamoli brat.. I da nikako nije pametno kontaktirati ih.. I da to ne pokusavam ali da znam da imam mladju sestru ali eto ona je mala,nista ne zna.. i ne treba da zna.. Opet sam joj se zahvalila na svemu i prekinula slusalicu.. Sutradan u ponoc mi je stigla poruka na telefon: U kom gradu zivis? Bez potpisa.. Skontah da je to bioloska majka.. Sastavila sam joj u jednom dahu poruku.. Da imam svoju porodicu,da sam se javila zbog brata,da ona uziva kao i do sada u svom novom zivotu i da ne brine za mene i da se ne plasi da cu joj se pojaviti na vratima. Posle desetak dana pozvao me je brat.. Popricali smo malo,delovao je ljubazno i fino.. Rekla sam mu da bih eto volela da se ponekad cujemo pa kasnije i upoznamo.. On je bio odusevljen i nastavili smo dalju komunikaciju do dana kada me je nazvao i rekao mi: Seko,molim te pozovi me desilo se nesto.. Odmah sam ga okrenula,ispricao mi je da se bioloska majka pojavila na njegovim vratima sa sve koferima i trazila od svojih da je prime nazad.. Naravno njen muz je saznao za njenu proslost,oterao je od kuce i razveo se od nje.. Trazila sam da je cujem na telefon.. Na moju veliku zgrozenost jer je samnom razgovara kao sa najboljom drugaricom.. Gde si Sonjice,kako si? Sta ima? Sve vreme sam je molila da me persira i da jedino sto zelim da mi kaze ko je moj bioloski otac.. Rekla mi je : Kako ne znas.. Da ne duzim sve vreme je potencirala coveka kog je i navela u papirima da mi je otac,a on naravno nikako ne moze biti moj otac jer je njega upoznala kad je vec bila trudna samnom u 5 mesecu… Posto sam videla koliko je sati,i posto mi je to bilo i previse za mene samu prekinula sam svaki kontakt sa njima.. U medjuvremenu sam kontaktirala tog coveka iz papira ,on mi je ponovio da mi nije otac,da mu je ona doslovno unistila zivot ali da eto zeli da mi kaze da mozda zna ko je moj otac.. Rekao mi je da je to neki komsija njegov koji ima svoju decu i to troje i da sa zenom zivi u Bosni.. Isto tako je covek potencirao da je sterilan i da nikako vise ne zovem.. I njemu sam se naravno zahvalila i stavila tacku na to.. To je bilo 2007 godine.. Pocela sam u medjuvremenu da se bavim profesionalno fotografijom,slikala sam milion dogadjaja,klubove i desavalo mi se da kad upoznam nekog da imam trip da mi dodje nesto… Prosto sam osecaj kad ti je neko iz nepoznatog razloga drag,pa sam ja to povezivala sa tim da mi nesto ne dodje.. To me je onako dosta mucilo,tako da sam resila da pokupim opet papire iz Zvecanske,da porazgovaram tamo sa strucnim licem i da odem da ih upoznam sve.. Imam tacnu adresu.. Ono sto ja zelim je da odem tamo ne najavljena jer onda ne moze niko da mmi smisli pricu i da je upakuje vec ce biti sve na bum,sto mozda nije dobro ali ja mislim da jedino tako mogu da saznam sve.. Psihicki sam pripremljena na sve,samo eto koji je najbolji nacin da oni prosto shvate da ja zelim zbog sebe i sutra svoje dece da znam poreklo,da moram da znam ko mi je otac i da shvate da sam u miru i sa vec odavnim oprostajem dosla,i da nista ne zelim od njih.. Sta je zapravo najpametnije uraditi?? Hvala unapred!!!!
Sviđa mi seSviđa se 3 people
Sonja, dobrodosla!
Drago mi je sto si do nas dosla putem preporuke… 🙂 Nadam se da ce i drugi usvojeni da nas nadju, a ti da ces doci do svoje bio majke i odgovora koji trazis.
Ako zelis mozes da nam se pridruzis i na sledecem susretu usvojiteljske zajednice u Bg u aprilu ili maju.
Oko tih detalja, mozes npr. pisati meni na snedra88@gmail.com.
🙂
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Sonja..Teško je reći. Ja sam svojevremeno banula nenajavljeno, doduše nisu znali ni da uopšte znam ko su. Ali da sam profitirala od tog nenajvaljenog dolaska i nisam, jer posebne stvari izvukla i nisam, osim same činjenice da sam videla bm. Čak i kad je šok, skontala sam da mogu da se izvuku, upravo na kontu šoka ( sačekaj da se smirim, povratim, pripremim i slične priče ), a posle kad se navodno smire, onda uspešno izbegavaju svaku dalju priču. Na kraju dolazim do zaključka da ko neće, jednostavno neće i da tu ne možeš ništa. Osim naravno da pokušaš. Ukoliko si spremna na takav korak, budi spremna na sve. Jedino što mogu savetovati je da se držiš čvrsto i dostojanstveno. To nije lak korak, čak i kada prividno deluje da jeste i da ne želiš ništa. Sasvim drugo su telefonski razgovori, a sasvim drugo oči u oči.
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Obrni okreni bice sok.. Ja mislim da su oni veoma u fazonu da ce da se vade na sve zivo i da cu se veoma namuciti sa njima ako im se najavim,prosto to ce biti igra bez granica i jurnjava.. Ovako verujem da oni i tada kad sam nazvala su se spremili da cu im ja kad tad pokucati na vrata..Zato mislim da odem nenajavljena.. Samo se nadam da cu zaista dobiti odgovore.. Jer ja nisam birala da budem rodjena,niti ostavljena.. Mislim meni je svakako tom njenom odlukom pomogla jer mi je omogucila da zivim pored svoje mame najbolje sto mogu,i da rastem u ljubavi i svim divnim stvarima koje postoje na ovome svetu.. 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
Sonja,
dobro došla! ❤
Premestiću tvoju priču kao posebnu temu. Nadam se da se slažeš jer ovako i nije na pravom mestu a možda ćeš dobiti i više odgovora 🙂
Sviđa mi seSviđa se 3 people
Moze naravno.. 🙂
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Sonja,
hvala i evo priče https://usvajanje.wordpress.com/2015/03/05/sonjina-prica-iz-ugla-usvojenog-deteta/
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Daca je ispisala još jednu traženu temu i to vrlo značajnu mislim za usvojene roditelje – iskustva iz škole. Hvala Daco ❤
https://usvajanje.wordpress.com/2015/03/10/usvajanje-iskustva-u-skoli/
Sviđa mi seSviđa mi se
Bofida je predložila na temi ‘Odluka o usvajanju’ o čemu da pišemo pa samo da prenesem…
„Čini mi se da bi bilo zanimljivo prokomentarisati temu: šta kad se pojave problemi, koje neminovno svako odrastanje nosi u nekom periodu? Smemo li uopšte naglas da ih izgovorimo, sebi samima, svom bračnom partneru? Sa kim možemo da ih podelimo a da ne dobijemo odgovor: „Eto vidiš, lepo smo ti rekli, šta znaš koji geni tu čuče,….“ ili bar pogled koji govori i više od ovoga i koji peče ljuće od ljute rane.“
Sviđa mi seSviđa mi se
Imam predlog za Dacu, može i nekog drugog mada mislim da se Daca razume u muziku dosta a i u osećanja usvojenih… Znači tema o muzici koja odražava raspoloženje tj neraspoloženje, bol… spotovi sa temom usvajanja. Evo mog doprinosa budućoj temi…
Sviđa mi seSviđa mi se
Dragi moji.. Zelim da vam se zahvalim svima na jucerasnjem danu.. Zaista sam uzivala u prici svakom od vas.. Htela bih da vam kazem da su vasa deca predivna i vidi se na svakom od njih da su jako posebni i mnogo srecni.. Znam da je to zato sto rastu sa vama i uzivaju u vasoj ljubavi.. Mene su jako podsetili na mene kad sam bila njihovih godina.. Znam da ce izrasti u sjajne ljude i da ce uvek biti veseli i puni ljubavi.. Svakome se veoma divim i ono sgo sam zakljucila je da temelje koji nam vi napravite veoma ce nam pomoci u odrastanju.. Ti temelji su jaki i cvrsti i nista ih ne moze srusiti.. Pricam iz svog ugla jer sam jako svesna da nema toga ja ne bih bila danas sto jesam.. Pozdrav veliki za sve!!!!!!!!! 🙂
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Čini mi se da nije bilo tekstova na temu „Za koga NIJE usvajanje“. Nešto slično sam čitala na stranim sajtovima i bilo je zaista „eye opening“.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Ja tek sada videh ovaj predlog od Convallarie… Morala bih da razmislim… Ali teško bih se usudila da kažem za koga nije usvajanje. Nekako mi se čini više da treba da se objašnjava sam pojam usvajanja, svi različiti aspekti i doživljavanja pa će osoba sama zaključiti da li je to za nju. A nekako u samo definisanje ko nije za usvajanje ne znam da li bih se upustila… To zato što mi kroz usvajanje i rastemo, i sama moja postavka nije ista nekad i sad… a verovatno je tako i kod drugih… Sem toga kao i u biološkom roditeljstvu nekom detetu možemo biti fantastični roditelji a nekom drugom katastrofalni. Ja sam se mnogo puta zahvalila sudbini što smo Viktor i ja isti u nekom definisanju istine i nije mu potrebno nikakvo bajkovito predstavljanje. Iako ima stvari u kojima smo različiti tu sam mogla da se prilagodim a ne znam recimo tu kako bih… No dobar je predlog i možda će neko drugi znati šta da piše a možda i ja dobijem ideju… ili naidjem na tekst koji je dobar za prevod.
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Pratim vaš blog od samog nastajanja, a, na neki način, i pre toga, jer sam među prvima (ili možda čak prva) apelovala da ga napravite. Na forum Kutak sam se registrovala zato što sam mislila da nećemo imati biološke dece i želela sam da se informišem o usvajanju. Međutim, nakon svih ovih godina posvećenog čitanja i praćenja svega što pišete, zaključujem da usvajanje za mene nije, zato što apsolutno ne mogu da živim sa činjenicom postojanja i neizbrisivosti biološke majke. Eto. Rekla sam.
Nakon čitanja Animine priče, bila sam pod utiskom mesecima, imala košmar jedne noći i probudila se u znoju misleći da sam dala svoje dete i da ga više nemam… Jednostavno, moje mesto nije tu — zato što je moje poimanje svete veze između mame i bebe takvo da fundamentalno i posesivno ne bih prihvatila postojanje još jedne mame. A teško je tako pratiti dete na njegovom putu…
Još jedan razlog, recipročan prvom, jeste činjenica da sada imam biološko dete, prema kome sam još uvek do te mere posesivna da nisam uopšte sigurna kada ću i da li ću biti spremna na još jedno, i da li ću moći još jedno ovoliko da volim. Kažu mame koje imaju više dece da je to razmišljanje faza kroz koju svaki roditelj prođe, i ne isključujem mogućnost da ću je prerasti; ali zasad je tako kako je.
Sviđa mi seSviđa se 3 people
Da, tacno je to da postoji razmisljanje da li moze drugo dete da se voli kao prvo… Ali znam dobro da kad se drugo dete dobije, a verovatno je tako i sa trecim i cetvrtim (svaka cast na hrabrosti 😀 ) ta ljubav koja se oseca prema prvorodjenom detetu se ne deli – ona se jednostavno umnozi… Deca se vole istom jacinom, ali na potpuno razlicite nacine, jer su i oni razlicite licnosti… Ja umem mojim klincima, kad me pitaju koga vise volim, da im kazem da je bata moje omiljeno musko, a seka moje omiljeno zensko dete 😀 Iako ona uporno insistira da nju moram da volim vise jer je mladja i sladja 😀
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Convallaria Maiaiis,
mnogo je bolje iskreno priznati da nismo spremni za neko roditeljstvo nego da budemo loši roditelji.
Ja se suprotno od tebe naježim kad vidim da neko na Kutku usvaja dete i kaže – „usvojili smo naše dete, još da prodje konačno usvajanje pa će biti i zvanično samo naše“. Prva misao mi je da ih priupitam kako to misle, šta je sa biološkim roditeljima deteta… Ali ne pitam to jer ne bih ljudima da kvarim sreću, možda sam i ja pisala nešto slično u vreme usvajanja. Obrazac u kome je jedna majka je toliko jak da verovatno u tom času sreće preuzimaju obrazac biološke porodice u kojoj su odrasli. Ali ako kasnije budu negirali da je njihovo dete jeste njihovo ali ima još jedan par roditelja – biće u problemu prvenstveno kako to dete bude odrastalo.
Moja veza sa Viktorom je posebna i izuzetna a to ne menja mogućnost da i njegova veza sa njegovom biološkom majkom bude posebna i izuzetna. Isto važi i za Viktora i Jovana kao i Viktora i njegovog biološkog oca. I ja sam imala momente kada su mi neke stvari u usvajanju bile teže za shvatanje ili je trebalo vremena da ih prihvatim, prevazidjem… Što se odnosa prema biološkoj majci tiče možda je težak taj prvi period kad se odnos tek razvija, pojavljuje se hraniteljica sa ne znam koliko dece i unučadi, iskusna u materinstvu, onda biološka majka koji ipak svi smatraju majkom… i usvojena majka koja se do tada nije susretala sa roditeljstvom, koja ne zna mnoge male velike stvari u roditeljstvu i koju okolne biološke majke i kad podržavaju ukopavaju… Tu jako znači podrška drugih usvojenih majki, mislim da smo samo mi koje smo to prošle razumele jedna drugu u tom prvom i ranjivom periodu. Meni je bilo samo da jedna godina prodje da vidim kako funkcioniše sa detetom proleće, leto, jesen, zima… a onda sledeća godina ide već lakše a ona tamo više i ne razmišljam, zaboravim i da čitam o roditeljstvu… totalno se uključiš u svet roditelja. Kako sam ja bila sve sigurnija ne samo u odnosu prema Viktoru već i u malim velikim stvarima roditeljstva tako je i moj odnos prema biološkoj majci bio opušteniji… Danas se dopisujem sa Dacom i nazivam je majkom…. pa joj kažem da obrati pažnju na to. Nekad to ne bih uradila jer sam strogo morala u svojoj glavi da kažem da sam ja majka a ona biološka majka ali eto sada desi se da to i zaboravim i nije uopšte bitno. Nekad sam bila naučena da kažem „žena koja je rodila“, pa onda biološka majka a sada biološka mama ili po imenu je zovem kad pričam sa Viktorom… To je taj razvoj koji usvajanje nosi…
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Dosao je momenat da sam osetila potrebu da podelim sa vama desavanja u zadnjih tri meseca…
Kako se ono sve zavrsilo sa susretom bioloske majke mislila sam da je sa tim sve gotovo i pustila sam da se slegne… Opet je ostala u meni neka zelja da isteram tu pricu do kraja…Ali pustila sam dok se samo nesto ne desi… Poprilicno su uticale emocije na mene i osetila sam se nekako i cudno i ljuto i uvek je ostalo to pitanje zasto toliko kriju i cemu lazi… Posle 25 godina….
I dalje mislim da nema potrebe za tim…
I sad kad su se i ta nova desavanja desila se jedino promena da kad si sam u tome ne mozes da isteras sve na videlo i prosto se desi da odustanete i da kazete samom sebi: „URadio/la si sve sto je do tebe… Ne moze dalje jer oni ne zele… Za te price su potrebne dve strane… Tako da ja sam svoje potrage zavrsila i nastavljam dalje u bolje dane koji su bili kad nista o njima nisam ni znala…Pisacu sta se sve desavalo….
Pozdrav svima!
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Drage i dragi,
Zelela bih da podelim sa vama svoje iskustvo dobijanja opste podobnosti. Ne bih da trolujem tj.pisem na drugim temama koje nemaju veze sa tim, pa bih zamolila za objasnjenje kako i gde bih mogla da postavim tekst.
Hvala unapred svima.
Pozdrav,
Jelena 🙂
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Jelena,
Mislim da bi bilo najadekvatnije da pises u delu PROCEDURA. Ako želiš da bude duži članak možeš ga poslati meni na mejl
snedra88@gmail.com
pa ću objaviti u tvoje ime ili možeš u delu Procedure naći neki članak koji ti odgovara i svoje iskustvo napisati u formi komentara, a ja ili Simona ćemo ga posle preneti kao novi članak.
Kako ti želiš.
Hvala ti i mnogo pozdrava!
Sviđa mi seSviđa se 2 people
Snedra,
Poslacu ti na mejl. Znajuci sebe bice to esej 🙂 Zanima me i misljenje svih vas i mislim da bi mozda mogla biti pogodna tema za razgovor.
Jelena
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Draga Jelena,
Nema problema, samo ti napiši esej, mogu da podelim i u više članaka. Svako iskustvo i mišljenje je dragoceno!
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Jelena,
drago mi je da će biti nova tema… Snedra mi je rekla da si joj pisala i da će objaviti čim bude mogla. Malo smo i mi utihnuli sa pisanjem u poslednje vreme. A svakako je ovaj blog zamišljen kao zajednički pa novi članci iz novih uglova doprinose da mu se povrati stari sjaj 🙂
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Citam i citam tekstove na blogu i nista pametnija nisam… Nisu krivi tekstovi, naravno, glupost je u meni. U jednom trenutku kao prelomim, onda se opet povucem i tako beskonacno puta. Sada sam resila da krenemo u proces usvajanja, pa cu videti… Inace, imam 43 godine, moj muz 45, dve neuspele vto, mm je apsolutno za usvajanje, ja imam bezbroj dilema… Sad procitah jedan tekst da usvajanje ne sme da bude utesna nagrada, poslednja solucija, a eto, ja se lomim i lomim jer jos gajim nadu da cu roditi dete… Za malo da kazem svoje dete, a onda sam se ugrizla za jezik… Kao nemam predrasuda, obrazovana, liberalna, tolerantna, a sve to pada u vodu kad razmisljam o usvajanju… Ne bas sve, ali me dileme ubise… Mnogo mi znaci sto postoji ovaj forum, crpim informacije i emocije iz njega, nadam se da ce mi pomoci da resim dileme i odlucim se, ovako ili onako, jer se sada toliko mucim da ne mogu recima da opisem. Hvala vam puno!
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Ivana,
svi smo mi različiti i neko ima ovakve prioritete, neko onakve, neko se više preispituje, neko manje… Drago mi je da ste prelomili i da ćete krenuti u proces usvajanja. Meni je i škola roditeljstva značila puno, tada smo i tamo postavljali pitanja a još jednom preispitivali naše odluke, usaglašavali se, pričali, pričali, pričali… Slobodno postavljaj pitanja na samim temama… Nemoj da te ovaj forum uplaši. U najvećem delu života, tokom dana, u svakodnevnom životu, nema razlike izmedju bioloških porodica i nas. Evo pisala sam na Snejpelinoj temi da je naš sin upitao da li je usvojen, nakon puno puta ispričane priče, on pita da li je… No to ti ilustruje koliko se malo dotče nas u svakodnevnom životu i koliko smo saživljeni… Ne pričaš ni o radjanju deteta svaki dan. Ja mislim da se kad dobiješ dete ima mnogo manje dilema, prosto si majka, znaš da jesi, ne sumnjaš u to ‘svoje’ a razmišljanja dođu nekad, pa i da si biološka majka o nečemu bi ponekad razmišljala… I kroz vreme naučiš da balansiraš. Ja nisam toliko žudela za trudnoćom ali mi je bilo teško da iznesem da žena može da rodi a da ne gaji dete a da sam ja ta koja gaji dete koje ne gaji žena koja ga je rodila. Vremenom naučiš da se nosiš sa tim i sa svim ostalim što ti se čini problematično a tu puno znače prijateljice koje su isto usvojene majke i blog, forum, sagledavanje različitih priča i iz različitih uglova. Nije da te sad ubedjujem pa vi ste već odlučili da krećete, no ja mislim da ta sumnja i preispitivanje nisu loši, kad ih nema možda se samo problemi bacaju pod tepih odakle će kad tad iskočiti…
Srećno 🙂
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Srećno Ivana! 🙂
Isto kao Simona, mislim da je preispitavanje znak kvaliteta, potrage sa sobom, za željama svoje duše.
Srećne smo ako ti naš zajednički blog koji je istkan od mnogo šarenih niti, u tvom traganju može pomoći.
Piši i na drugim temama, ako želiš.
Sviđa mi seSviđa mi se