Usvajanje

Unesti e-mail adresu i potvrdite na mejlu praćenje bloga, kako bi ste primali obaveštenja o novim aktivnostima

Pridružite se 842 drugih pratioca

Prijatelji bloga

Kutak

Naše drugo stanje-Viktory

Kad se izgovori drugo stanje, pomislite na trudnoću, majčinstvo, nov život u vama…Ja za to drugo stanje ne znam, ali znam za drugo stanje u srcu koje je oduvek čekalo mog malog anđela. Oduvek sam imala osećaj da cu biti usvojena mama usvojenog deteta.Naša priča o usvajanju počinje nakon osam godina i 3 meseca. On … Nastavite sa čitanjem

Sunflower među suncokretima

Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve … Nastavite sa čitanjem

Sunflower – reunion – 5. deo

Zid „Konačno sam uspela, polusestre znaju za mene, štaviše lepo su primile vesti“, ushićeno sam saopštavala drugaricama. Sreća nije bila poptpuna, jer je još uvek nisam podelila sa roditeljima, međutim isplanirala sam da im kažem pri sledećem dolasku u Srbiju. Ponovo analiziram slike i radujem se svakoj zajedničkoj crti. Povremeno se dopisujem sa mlađom koja … Nastavite sa čitanjem

Naša priča – Danara

Posle neuspele vantelesne oplodnje i posle saveta lekara da odemo u Prag na donaciju jajne ćelije, suprug i ja odlučimo da krenemo u postupak usvajanja deteta. Znali smo da je put težak, ali nismo znali da je toliko težak i da toliko iscrpljuje emotivno. U registar potencijalnih usvojitelja ušli smo jako brzo za nekih par … Nastavite sa čitanjem

Koritance – Tata Jovan

Jovane, ovo korito na naduvavanje mnogo nam pravi gužvu po stanu. Gde god da idem ono se pojavi. Treba da se sapletem o njega? Aj kad budeš bacao djubre reši  se i toga – sugerisala mi je Simona, a ja joj rekoh da nema problema. Uzeo sam kesu za djubre u jednu, a pomenutou koritance … Nastavite sa čitanjem

Slagalica

Naš sin Viktor se približava desetoj godini. Istovremeno se i mi približavamo šestoj godini kako smo nastali kao porodica. Naši životi se sastoje iz mnogih delića koje je teško pa i nemoguće opisati nekom sa strane. Zato ću pokušati u ovoj priči o nama da podelim taj život po delićima slagalice, za svaku našu godinu … Nastavite sa čitanjem

Nekad i sad – Tara

Te davne 1960. godine, kada sam se posle petogodišnje veze udala, imala sam 22 godine. U početku smo živeli u mojoj porodici u Beogradu. Često smo posećivali porodicu mog supruga koja je živela u jednom mestu u zapadnoj Srbiji. Na samom početku je bilo nagoveštaja da će biti problema ukoliko ubrzo na svet ne dođe … Nastavite sa čitanjem

Teodor: Moj drug Lepotan

Vuk, Pavle, Laza, Vanja, Tamara, Nina, Veljko… Koga od ove sjajne ekipe izdvojiti, kada ih sve podjednako volim? Zato ću Vas upoznati sa jednim novim, divnim dečakom. To je moj drug Lepotan. On se zove Lepotan, a za mene je Laki. Ima osam godina i ide u osnovnu školu „… …“. Skoro smo iste visine. … Nastavite sa čitanjem

Snejpela: Desilo se naše prvo „Moja mama kaže da si ti usvojen“

Po meni, prošlo je dobro.

Po mom mužu, ništa tu nije dobro jer nije trebalo ni da se desi.

A kako se desila situacija?

Probaću da je rekonstruišem onako kako sam ja razumela da se desila, jer sve što znam o njoj, znam iz onoga što mi je i kako mi je ispričao moj sin.

Spremali smo se za trening uz uobičajeno požurivanje i u trku, kad mi je sin rekao: „Ej, treba da požurimo, Boda mi je rekao da dođem ranije, pre nego što počne trening“.

Ovo nije bio sasvim uobičajen zahtev jer na trening najčešće stižemo baš na vreme; iako tamo bude dosta dece i iako oni vole da se vijaju i jurcaju, nemamo naviku da idemo ranije jer ne možemo da postignemo to zbog škole, poslova i ostalih obaveza.

Sin: „Ej, on zna da sam ja usvojen.“

Ja: „Stvarno?“

Sin: „Aha. Rekla mu je njegova mama.“

(Zamrznimo kadar ovde: ovo je ona situacija kad shvatim priče iz naučnopopularnih članaka o tome kojom brzinom mozak zapravo radi – od njegovog odgovora do moje sledeće rečenice prošlo je svega dve sekunde, ali za te dve sekunde je kroz moju glavu prozviždalo je i potuklo se između sebe toliko misli i pitanja da bi mi bila potrebna dva dana da ih sve obuhvatim i nanižem. Svašta sam pomislila, i to kako je najvažnije da nastavimo da  razgovaramo kao da je bilo koja druga redovna priča u toku, i to kako bi dobro bilo da mi se nijedan nerv na licu ne makne, i „uh, majku mu“, i „#!!@##/!@ ti život“, i „ovoga sam se i bojala“, i „nek se desilo, da pregrmimo i to“.)

Ja: „I? Jesi mu ti nešto odgovorio?“

Sin: „Da, rekao sam da je moja mama stalno sa mnom i da brine o meni baš kao prava mama.“

(Nestrpljivo i uz uzdah je završio tu rečenicu i rekla bih da je to zato što se pokajao što je rekao ovo „kao“, jer on iz naših razgovora zna da mi uvek objašnjavamo kako kod nas ništa nije „kao“ jer smo mi prava porodica i jedni drugima pravi u svakom smislu. Ali potpuno ga razumem što je upotrebio to „kao“, jer je njegov rečnik detinji i sasvim je jasno šta je tačno mislio.)

Ja: „Da te poljubi mama, divno si odgovorio.“

Sin: „Onda mi se onaj drugi dečak što je pre stalno hteo da me tuče i da mi se ruga, izvinio. I neće me više napadati.“

Posle toga smo nastavili o različitim porodicama i životnim pričama, i nisam htela da insistiram na pojašnjavanju detalja iz tog razgovora, da ga ne mučim i da ga ne uznemirim previše.

Pomislila sam kako je na kraju krajeva ok je što se desilo to što se jednom desiti mora i da je dobro prošlo (ako se uopšte ovde može govoriti o „dobro“).

Pomislila sam, milioniti put već, koliko je moj sin divan i zreo i junak jedan.

Pomislila sam, valjda je to sad to, najgore je kad prvi put stigne takav neki iskaz iz tamo nekih tuđih usta.

Pomislila sam, jako je dobro što mi je sam ispričao sve to.

Pomislila sam, hej, ali prethodni trening je bio pre dva dana, kad se mogao desiti taj razgovor?

Pomislila sam, najmanje dva dana on je sa tom situacijom i sa tim što je čuo, sam.

Pomislila sam, treba mi jedan bokserski džak sad.

Pomislila sam, moram ispričati mužu što pre.

Pomislila sam, šta li su još pričali i kako su uopšte došli do toga i zašto?

Svašta sam pomislila.

S jedne strane, na takve situacije su nas razum, psiholozi i socijalni radnici pripemali. S druge, možeš se spremati koliko hoćeš, sasvim spreman ne možeš biti nikad.

Moj muž je strožiji od mene. On je stava da ljudi koji su svom osmogodišnjem detetu za drugo dete rekli da je usvojeno, nisu ni pametni ni plemeniti ljudi. Njegovo prvo pitanje je: „Da li kad pričaju o drugoj deci, napominju da je dete o kome je reč, biološko dete porodice o kojoj govore?“ A odmah zatim: „Naš sin treba da zna sve, zbog sebe, a ljudi oko njega – ne.“

Ne znam.

Ja opet mislim, čim nešto zna jedna osoba, odmah će to isto saznati još gomila ljudi i to ne treba ni sprečavati ni loviti, to bi bio put ka ludilu.

A ovim ljudima takođe ne bih da se bavim. Ne znam šta misle, ne znam kako su sa svojim detetom došli do te teme, ne znam zašto su mislili da će malo dete znati šta će sa takvom informacijom.

No, prošlo je.

Dan kasnije, u odvojenom razgovoru, sin je sve ovo ispričao i tati.

Ne prija mu da se vraćamo na taj razgovor i nije rad da odgovara na pitanja i sad je zapravo onaj najteži deo: ne insistirati i ne potkopavati, suzdržati se i opustiti, ponašati se kao da se desilo nešto sasvim obično i sitno.

 

Sunflower – reunion – 4. deo

Istine i laži „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, … Nastavite sa čitanjem

%d bloggers like this: