Današnja škola roditeljstva nije bila baš najprijatnije iskustvo. No iz svega se može nešto naučiti pa i iz neprijatnih situacija. I ranije se dešavalo da ljudi shvataju naš boravak tamo na meni problematičan način ali nekako sam ja to uspevala da izbalansiram. Možda danas ja nisam bila dovoljno trpeljiva ili je osoba o kojoj je reč bila jako neprijatna ili je pitanje o kojem je govorila i način na koji se ophodila za mene bio previše ili sve to pomalo.

Dakle prvo da se sa moje strane i javno izvinim socijalnim radnicama i ostalim prisutnima na mojoj impulsivnoj reakciji.

Što se samih tih radionica tiče ja prvo njih vidim kao pomoć ljudima koji će tek postati roditelji. Možda to oni ne vide tako, možda to njima nije korisno ali bar očekujem da me ne vredjaju. Ne samo da bi trebalo da ispoštuju mene nego i socijalne radnice, Dacu, ostale potencijalne usvojitelje.

Što se samog incidenta tiče radilo se o tome da je potencijalni usvojitelj zaključio iz prethodne priče da ja punim glavu detetu usvajanjem i Dacu je hteo da upita da li je to ispravno ili kao njeni roditelji što su činili da usvajanje nisu spominjali. E sad ja sam odmah reagovala na to da ja „punim glavu detetu usvajanjem“. Možda je to moja greška što nisam uvažila da ima različito obrazovanih ljudi i da se različito izražavaju i možda to u nekom krugu ljudi nije uvreda da tako govore jedni drugima. Da je bilo u pismenoj komunikaciji verovatno bih o svemu tome razmislila. Ali ja sam odmah odreagovala na takvu jednu konstataciju rekavši da želim da odgovorim na šta je potencijalni usvojitelj bahato rekao da ne mogu ja da odgovorim nego je pitao Dacu. Ja sam rekla da to ne može tako, da on mene ne može da vredja a da ja sada treba da tu ćutim… On je odgovorio da on mene ne vredja. Onda se uključila socijalna radnica i rekla da je takvo obraćanje uvredljivo, preformulisala pitanje i Daca je odgovorila, radionica se nastavila još neko vreme.

Što se mene tiče ja i dalje razmišljam o onome što smo pričali i mislim da nigde nisam dala povod potencijalnom usvojitelju za takav zaključak. Sve vreme dok sam govorila ogradjivala sam se da ja pričam o mom detetu, da pričam o našem putu, da oni mogu da imaju drugi stil vaspitanja, da je naša priča o usvajanju uklopljena u celokupan način našeg vaspitanja. Ja mog sina jako uvažavam, o njegovim potrebama brinem, o svojim postupcima i kao roditelja i kao usvojenog roditelja razmišljam i za mene je jako uvredljivo da mi neko kaže da ja punim glavu detetu usvajanjem. Sa druge strane tog čoveka sam sad videla pa verovatno nikad više, što bi sad meni bilo bitno da li on shvata moje postupke ili ne. Ipak radilo se i o tom stavu da je negde nešto „puno priče oko usvajanja“.

Da li postoji puno priče oko biološkog roditeljstva? Da li na isti način gledate biološke roditelje koliko pričaju sa decom o svom roditeljstvu, da ne pričaju mnogo o porodjaju ili mnogo o precima i pretkinjama ili možda mnogo o stricu i strini? Ili se samo nama meri koliko pričamo o usvajanju i da negde postoji malo ili mnogo? Pitam jer nije prvi put da čujem ovakav stav. Bilo je i na blogu da mnogo pričamo o usvajanju, valjda na blogu o usvajanju treba da raspravljamo o paprikama. A na radionicama o usvajanju bi trebalo da pričamo o paradajzu. Inače je puno.

Svakako da je moguće da grešim i da bih ja češće na blogovima o usvajanju trebalo da pričam o paprikama. Nadam se da kada pišem na forumu Kutak ispunjavam uslove s obzirom da povremeno odem sa tema o usvajanju, na kojima bezobrazna ja pišem o usvajanju, na ostale teme pa možda čak ponekad pomenem papriku i paradajz. Šalim se malo (od muke) naravno. Ali pored moje strane koja ne kažem može biti sporna mislim da kada je čoveku tako nešto puno a želi da bude ili je već usvojitelj takodje sa svoje strane može da razmisli zašto mu je puno. Možda ja nisam povod samo sam iritacija koja ga suočava sa tim da on pati za biološkim roditeljstvom ili da mu usvajanje nije bilo želja ili da mu je teško da se suoči sa nekim aspektima usvajanja. Ili već nešto drugo.

Ali bi bilo lepo ako mene mogu da poštede konstatacija da ja pišem puno o usvajanju ili pričam sa mojim detetom puno. Evo Viktoru kad ispričah dogadjaj pošto sam došla sva još pod utiskom i onako šokirana upitao me je zašto taj čovek dolazi na radionicu o usvajanju ako ne želi da priča o usvajanju. O eto opet sam spomenula usvajanje detetu, baš je to jedan bezobrazluk sa moje strane da kao usvojena majka smem da pomenem usvajanje a da me dete nije pitalo o tome, da nismo uradili posebnu proveru terena da li o tome smemo da pričamo i izmerili koliko je malo a koliko puno. U našoj kući usvajanje nije tabu tema i eto ne padamo u nesvest kada se spomene. Ja mislim da je to normalno jer mi smo usvojeni, ja se ne osećam kao da sam rodila Viktora, niti kao njegova biološka majka, osećam se kao njegova majka i kao njegova usvojena majka. I zadovoljna sam što je tako. Zadovoljna sam našim životom, našom porodicom. Nisam zadovoljna što je moje dete imalo težak put pre nas, što je izgubilo svoju prvu porodicu, što je boravio u domu, kod hranitelja. Ali to on zna, on od toga ima tragove, kao što i dete koje odrasta u biološkoj porodici sa puno pažnje ima tragove. Ćutanjem o tome ne vidim da detetu nešto pomažem. Naprotiv kroz razgovor on uči da je to jedan put koji savladava, koji je njegov put i naš put, hrabri se da svoje misli podeli sa nama.  Tako da meni/nama nije puno a kome jeste neka ne piše/ne čita, neka priča manje ili već kako će organizovati svoj život u to ne ulazim.

Dogovorile smo se da Daca piše o samoj radionici. Bilo je puno dobrih pitanja, prilično ličnih i teških pa nadam se da će i ona dobiti svoj prostor.