https://www.blic.rs/slobodno-vreme/ispovest-samohrane-majke-koja-je-usvojila-dete-u-srbiji-imamo-jednu-devojcicu-ali/hctr69y?ref=fbblic
Ispovest samohrane majke koja je usvojila dete u Srbiji: „Imamo jednu devojčicu, ali malo je drugačija“, kažem „DETE JE DETE, ONA JE MOJA“
Beograđanka M.R. (60) je jako mlada čula od doktora reči koje su joj potopile snove – žao nam je, vi ste sterilni. Godinama je patila, izbegavala ljubav, donela je čak i odluku da se nikada ne uda i ne liši budućeg partnera mogućnosti da s njom ima biološko dete. Jedna njena odluka pre tačno dvadeset godina promenila je sve.
Pošto sam se jako mlada razbolela, i sterilitet sam počela kao mlada da lečim. Jedino mi je bilo važno da imam decu i sve sam radila da do toga dođe. Ali Bog je za mene imao neki drugi plan i sav moj trud i lečenje nisu urodili plodom – priča za „Blic“ žena koja je zamolila da ne otkrijemo njen identitet kako bi zaštitila identitet svog deteta.
Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim i prihvatim činjenicu da lečenje nije dalo željene rezultate i da nikada neću moći da rodim. Uvek sam zamišljala dvorište na periferiji Beograda i u njemu trče moja deca.
Godine su prolazile, a ja sam i dalje vodila svoju davno izgubljenu bitku za potomstvo i odlučila sam da će ona biti samo moja, nijednom muškarcu neću oduzeti šansu da se ostvari kao otac – iskrena je žena.
Najtežu odluku – donela je sama
Vremenom, počela je da mi se javlja ideja da na svetu ima puno dečice kojima treba mama i da bih mogla da pomognem ja njima i oni meni. Kao i o lečenju steriliteta, tako ni o ovoj ideji nisam razgovarala ni sa porodicom ni sa najbližim prijateljima. Naprosto, kad su neke važne, mnogo važne stvari za koje znam da mi drugi ne mogu pomoći, nisam želela nikoga da time opterećujem. Ali, kada sam konačno odlučila da usvojim dete, rekla sam mami, tati i bratu i oni nisu imali ništa protiv – kaže Beograđanka.
Njena porodica nije imala ništa protiv – na red je došao sistem.
„Ja želim da budem mama, muža nemam“
U zakonu je tada pisalo da pravo na usvojenje deteta ima bračni par ili jedan od roditelja. Rekla sam sebi, okej, ti si sada taj deo s jednim od roditelja, ali ko zna kako će to službenik tumačiti. Imala sam sreće!
Slušala sam od drugih ljudi kako je procedura usvajanja duga, naporna, teška, kako se dete dugo čeka i slično, ali sam bila spremna na sve to. Rekla sam sebi da trudnoća traje devet meseci. Žene često povraćaju, pa pregledi, pa čekaonice, pa gojenje, pa nije ni to jednostavno, a žene ipak rađaju decu – priča žena.
Bila je spremna na dugu proceduru, ali, na njeno iznenađenje, sve je to trajalo, kako kaže, kraće od jedne prosečne trudnoće.
Reči nakon kojih je postala majka: Meni je samo jedno bitno
Po tadašnjem zakonu, bar kako sam čula od onih koji su usvojili decu, ministarstvo se nije mnogo mešalo u potragu za detetom. Ja nisam imala tu situaciju. Na razgovoru u za mene nadležnom centru za socijalni rad rekla sam im da mi ne smeta ni ako nije beba u pitanju, da mi nije problem ni ako je dete druge nacionalnosti, da nemam nikakve posebne želje što se izgleda tiče i slično. Jedino mi je bilo važno da je dete zdravo i da nije iz neke teške priče. I to mi je bio veliki plus – otkriva žena.
„Imamo dete za vas“
Već kod sledećeg odlaska su me pitali da li imam nešto protiv da usvojim romsku devojčicu od tri i po godine. Rekla sam da nemam. Dete je dete. A ljude delim samo na dobre i one koji to nisu.
Rekla mi je da je devojčica od rođenja u domu, da je mama zdrava i prava mlada devojka, da ima par godina starijeg brata koga je mama takođe vanbračno rodila, ali da je nju dala u dom jer nije mogla dvoje vanbračne dece da izdržava. A onda mi je pokazala sliku male, crne preplašene devojčice sa najlepšim osmehom na svetu. I taj osmeh i te tužne okice su me osvojile na prvi pogled – priseća se žena.
Strah od susreta i milion pitanja na koja nije imala odgovor
Posle nekoliko dana, u sredu 1. novembra 2000. godine, išla sam u dom da upoznam moju ćerku. U ruci koja drhti držim dozvolu da je vidim i da se družimo. U grudima me pritiska neko novo, nepoznato osećanje. Izmešali su se i radost i strah i bol i neizvesnost i radoznalost i još mnogo toga što nisam mogla da prepoznam. I sama sam bila iznenađena kada sam shvatila da se plašim troipogogišnjeg deteta, ali ja sam je se zaista plašila. Šta ako ona mene ne želi? Šta ako joj se ne dopadnem? Šta ako ne bude htela da mi priđe, ako bude plakala kada ja njoj priđem i milion drugih „šta ako“ prolazilo mi je kroz glavu – priča tiho žena.
Dan kada je upoznala dete
Ušla je u sobu pognute glave. Izgledala je kao mali preplašeni miš. U ruci je čvrsto stezala nekakvu plišanu igračku. Stala je nasred velike sobe, ona nestvarno mala, okružena sa nekoliko žena u belim mantilima. A tamo, malo dalje, sedela sam ja, obučena u crninu, očiju ispranih od suza, nesposobna da se pokrenem i da se pomerim. Samo je gledam, dok mi se grudi pune ljubavlju, radošću i strahom.
Onda žene u belim mantilima pružaju ruke i zovu devojčicu da dođe kod njih, a ona i dalje stoji, sama, mala i uplašena i još jače steže svoju igračku.
Odjednom iz daljine čujem svoj glas i vidim svoje ispružene ruke: „Hoćeš li kod mene?“ I devojčica odlučno, kao da je samo to čekala, zakorači kroz sobu pružajući ručice ka meni. Uvukla se u moje krilo kao da je tu oduvek i pripadala, nasmešila mi se onim svojim predivnim osmehom, od toga trenutka moj strah je nestao. Ona me je htela, kao što i ja želim nju – kaže Beograđanka.
„Došao mi je mama!“
Došao je i taj dan da odem po moju devojčicu. U dom sam stigla u zakazano vreme. Kad sam na trećem spratu izlazila iz lifta, srela sam jednu od sestara koja mi je rekla da malena nije htela ni da spava ni da jede, samo čeka. Celu noć me je tražila i jecala. „Sada ću je smiriti i nahraniti“, rekla sam, a u tom momentu su se otvorila, inače uvek zaključana, vrata sobe sa decom, i kroz hodnik je projurila moja devojčica vičući: „Došao mi je mama! Došao mi je mama!“ Sagla sam se i ona je uletela u moj zagrljaj. Tog dana smo nas dve malo šetkale po dvorištu. Ona mi je skupljala suvo lišće i poklonila mi buket – seća se žena svakog detalja.
Prvi susret s porodicom
U kuću je ušla čvrsto me stežući za ruku. Mog tatu i brata je poljubila, a onda je stala nasred sobe pružila ručicu i pozvala pse koji su se sakrili ispod stola: „Dođi kuco meeeeneee!“
Kad smo seli da ručamo potpuno slobodno, kao da je oduvek sa nama, rekla mi je: „Mama, ćipa ćupu“ i ja sam joj sipala supu.
Promena na njoj videla se gotovo odmah. Od malog preplašenog miša vrlo brzo se transformisala u prelepu veselu i radoznalu devojčici. Stalno je gledala levo-desno i pitala: „Mama, a šta to?“, a ja sam joj objašnjavala. Nije znala ni najobičnije stvari.
Pokloni su dolazili sa svih strana, a ona je bila kao Alisa u Zemlji čuda
Tog popodneva su kod nas došli moji najbliži rođaci i prijatelji da vide moju devojčicu. Ona se pokazala kao vrlo druželjubiva i dobra domaćica. Sve ih je dočekivala na vratima s osmehom i poljupcem, uzimala poklone s neskrivenim oduševljenjem i sve vreme krajičkom oka gledala gde je mama.
Rasizma nije manjkalo, od strane majki druge dece
Desilo se nekoliko puta da su je neke mame terale od svoje dece jer je „Ciganka“, a onda, kad bi videle njenu belu plavooku i plavokosu mamu, menjale su svoju odluku. Po pravilu više nisu mislile da je romsko dete, već da je meleskinja, a to im je, kakvi su to ljudi, bilo mnogo prihvatljivije. Tada sam prvi put videla da u našoj sredini iza uglađenosti i lepih priča tinjaju rasizam i predrasude – priseća se prvih loših situacija, koje su bile samo početak.
„Je l si ti sigurna da ti je to mama“
Godine su brzo prolazile i moja ćerka je pošla u školu. Bila je slatka i vesela, učitelju je pritrčala s puno ljubavi. Drugari su je lepo prihvatili, dolazili su kod nje i pozivali je kod sebe. Tada smo naišli na problem oko čitanja, nije mogla da razume ono što pročita, pa su nam logoped i školski psiholog preporučili da je upišem u manje zahtevnu školu, što sam i uradila. U učionici ju je novi učitelj od prvog dana stavio da sedi s devojčicom iz jednog od romskih naselja. Ja se nisam protivila iako mi je ćerka u više navrata rekla da učitelj pravi novi razmeštaj sedenja i da samo nju i tu devojčicu nije razmestio. Ni tada nisam ništa rekla, mada mi je ta njihova klupa sve više počela da liči na nekakav geto – priča majka.
Nekada meta nasilnika, a danas vlasnica raznih medalja
Zbog svoje različitosti devojčica je često bila meta nasilja. Dešavalo se da joj pričaju da sigurno nije odatle, da je iz karton naselja, deca su je gurkala i vređala, a jednom prilikom se koškanje završilo ozbiljnim padom devojčice koja je odvedena u Urgentni centar. Kako bi sklonila dete od loših uticaja, mama ju je upisala na sport.
Od malena košarka i bilijar su je jako privlačili i koristila je svaku priliku da igra. Košarka je ostala velika ljubav kojoj se uvek rekreativno vraća, ali bilijar je postao nešto više. Bilijaru se posvetila veoma predano. Našla se u sredini u kojoj su je ljudi voleli i prihvatali, prepoznavali njen talenat i pomagali joj da ga razvije. usledili su turniri, medalje i pehari, državna takmičenja i gotovo uvek jedno od tri prva mesta. Bilijar ju je ispunio, pomogao joj da se opet oseti vrednom i poštovanom. Novostečene drugarice i drugovi su se ispostavili kao pravi prijatelji sa kojima je postala jako bliska i koji je vole zbog toga što ona jeste. a ona je jedno divno biće.
Uz košarku i bilijar njena velika ljubav je kamera, ali i fotografija, a ta ljubav joj je postala poziv. završava svoju životnu priču za „Blic“ M.R. iz Beograda i naglašava da je ponosna na sve što su ona i ćerka postigle zajedno uz napomenu da slike nje i deteta ne objavljuje. Devojčica sa početka priče danas ima 23 godine, uspešan je fotograf i ne želi ništa da ima sa svojom biološkom porodicom. Našla je odavno svoju mamu.
Sviđa mi se Učitavanje...
1 juna, 2020 9:03 am / Postavi komentar
Usvajanje 